У демократији ником не би требало да буде утешно да чује да су генерали наметнули дисциплину изабраном шефу државе. Тако нешто никада није требало да се деси у Сједињеним Државама. Али се дешава.
Једна од најупечатљивијих слика које су обележиле 20. век је слика војне хунте. Групе смркнутих официра – обично тројице – које су преузеле контролу над неком државом. Хунта би толерисала цивилне институције које би прихватиле подређеност, али би ипак на крају спроводила сопствену вољу. До пре само неколико деценија, војне хунте су владале важним земљама, попут Чилеа, Аргентине, Турске и Грчке.
Ових дана се систем хунте враћа, од свих места, у Вашингтону. Врховна моћ обликовања америчке спољне и безбедносне политике је сада у рукама три војника: генерала Џејмса Метиса, министра одбране; генерала Џона Келија, шефа кабинета председника Трампа; и генерала Х.Р. Мекмастера, саветника за националну безбедност. Они не каче своја одликовања да би надгледали војне параде, нити шаљу одреде смрти да убијају противнике, како су то некада радиле хунте старог кова. Ипак, њихова појава означава нови степен у ерозији наших политичких норми и милитаризацији наше спољне политике. Пада још један вео.
Имајући у виду председниково непознавање светских дешавања, појава војне хунте у Вашингтону би могла деловати као добродошла. Јер, после свега, њена три члана су зрели људи са глобалним искуством – за разлику од Трампа и неких његових луцкастих политичких оперативаца који су га окруживали када се тек уселио у Белу кућу. Већ су успели да успоставе стабилизујући утицај. Метис одбија да се придружи журби да се бомбардује Северна Кореја, Кели је наметнуо бар некакав ред међу особљем Беле куће, док се Мекмастер упечатљиво дистанцирао од Трампових похвала белим националистима после насиља у Шарлотсвилу (ово је, с обзиром на чињеницу да је текст објављен у ултра-либералном Бостон глоубу, прилично пристрасан приказ Трампове реакције на демонстрације у Шарлотсвилу, где је он критиковао обе стране, и припаднике Антифа и противнике рушења споменика команданту јужњачких снага у америчком грађанском рату Роберту Е. Лију, што се, по тумачењу либералних медија, убрзо претворило у „Трампову подршку белим националистима“ – прим. прев).
Бити под влашћу генерала можда делује боље од алтернативе. Али није.
Као и сви ми, војни официри су производи своје прошлости и окружења. Тројица чланова Трампове хунте укупно имају 119 година активног војног стажа. Природно је да свет посматрају са војног становишта и налазе војна решења за његове проблеме. То доводи до искривљења националних приоритета, тако да се војне „потребе“ увек оцењују важнијим од домаћих.
Трамп је јасно ставио до знања да ће се, када мора да прави спољнополитичке изборе, ослањати на „моје генерале“. Метис, који представља најјачу фигуру у новој хунти, је бивши командант Централне команде, која управља америчким ратовима на Блиском истоку и у Централној Азији. Кели је такође ветеран рата у Ираку. Мекмастер је командовао јединицама у Ираку и Авганистану скоро без прекида још откад је командовао тенковском четом у Заливском рату 1991.
Војни команданти су обучени да ратују, а не да одлучују да ли ратовање има стратешког смисла. Они можда могу да кажу Трампу колико је војске потребно да би се одржала садашња мисија у Авганистану, на пример, али нису обучени ни да поставе ни да одговоре на шире питање да ли је та мисија у служби америчког дугорочног интереса. То би требало да буде посао дипломата. За разлику од војника, чији је посао убијање људи и разбијање ствари, дипломате су обучене да преговарају, смирују сукобе, хладнокрвно сагледавају национални интерес и кроје политике за његово остваривање. На страну Метисова релативна уздржаност по питању Северне Кореје, сва три члана Трампове хунте промовишу онај исти приступ конфронтације који је и довео до дугог рата у Авганистану, Ираку и шире, у исто време подстичући напетости у Европи и Источној Азији.
Наша нова хунта се разликује од оних класичних попут, на пример, „Националног савета за мир и ред“ који сада управља Тајландом. На првом месту, нашу хунту занимају само међународни односи, а не домаћа политика. Друго, она се није дочепала власти пучем, већ црпи свој ауторитет из благонаклоности једног изабраног председника. Треће, и најважније, њен главни циљ није да наметне неки нови поредак, већ да спроводи стари.
Прошлог месеца се председник Трамп суочио са битном одлуком о будућности америчког рата у Авганистану. То је била потенцијално преломна тачка. Пре четири године, Трамп је твитовао: „Хајде да изађемо из Авганистана.“ Да је остао веран том импулсу и најавио да се амерички војници враћају кући, политичка и војна елита у Вашингтону би била запањена. Али су чланови хунте кренули у акцију. Убедили су Трампа да обзнани да ће, уместо повлачења, урадити супротно: одбацити „брз излазак“ из Авганистана, повећати број војника и наставити да „убија терористе“.
Није велико изненађење то што је Трамп увучен у спољнополитички мејнстрим; исто се десило и председнику Обами у раној фази његовог председниковања. Злокобније је то што је Трамп добар део своје моћи пренео на генерале. Најгоре од свега је то што је то за многе Американце умирујуће. Они су толико згађени корупцијом и кратковидошћу наше политичке класе да се окрећу војницима као алтернативи. То је опасно искушење.
Извор: http://ift.tt/2heqct6
| Стивен Кинзер: У Америци је на делу постепени војни пуч |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар