Славе достојни нисмо
Устаните прадедови, постројте се ешалони умрлих, јуришајте пали кад у нама бедно живима нема ничега више ни за литургију, нити за опело.
Командуј мајоре Гавриловићу: “Кукавице, бедници, сами сте себе избрисали с бројног стања те се немате због чега плашити за своје животе, јер нисте достојни то назвати животима! Дишете, ходате, заноћите, озорите…али нисте живи већ робијате живот, залегли у наше ровове ко у своје гробове! Не могу вам комадовати “ЗА МНОМ” јер ни за собом не можете! Напред у славу своје беде, ваши су јуриши повлачења, ваша је жртва за Србију- Србија сама!”
Чији смо ми потомци када ће нас 11. новембра у Паризу под заставом некаквог “косова” представљати онај који је посекао церовину да од ње издеље стег за то ђавоље знамење?!
Чији смо, кад смо дозволили да Мачков камен положи ко темељац за “Кајмакчалан” велеиздаје! Голе, ВЕЛЕИЗДАЈЕ!
Чији, кад не чујемо вапаје Србије док је дави у Колубари и Дрини?! Када се правимо да не чујемо?!
Нит смо чији потомци, нит ћемо бити чији преци, поколење смо греха, ћутње и страха, пука и гола празнина која не памти и која ће благословена бити ако је не упамте!
Није 11. новембар никакв Дан примирја већ славе српског сељака- ратника који је себе прежалио зарад Србије, док ми прежалисмо Србију зарад живота у страху и срамоти, ту смо се раскомотили и раскрилатили животарећи у лажи да је и пад лет…
Није крваво знамење тамо да би понизили Србију, непонизна је наша светица, већ као покров поколења које постојало није!
Рођени смо да бисмо били заборављени, ако будемо те среће?!
Отуда Ани Брнабић куражи да изјави како размена територије између Србије и “косова” не би отворила никакву Пандорину кутију!
Пристали смо да издају преметну у “нафору”, пристали смо да нас причешћују њоме, лактамо се у редовима за исповести грехова којима се поносимо…
Србију би да размењују за Србију, ћутимо, добро нам је док год остане довољно Србије за неколико корака да њима јуримо себе у круг.
Свето за свето, распето за распето, гроб сина за гроб сина, колевку за колевку, крст за крст, небо за небо, међаш за међаш, очи за очи…прадедове за децу, децу за робље…
Да дамо душу па славимо ако нам је делић врате?!
Да разменимо Прохор Пчињски за Дечане, мошти за мошти, јутрење за јутрење, Светога Саву за Светога Саву…
Да разменимо своје за своје наздрављајући што смо издали мање него што смо издајом “добили”!
Отуда крвава застава “косова” у Нотр Даму, разменили смо је за Богом целивану тробојку!
Посекли смо божур и церовиу да јој сачинимо стег!
Разменили смо Бога за распеће од трња…
Опрости нам Боже, ти можеш, ми себи не смемо!
Слава Србији и Русији, ми славе достојни нисмо!
Извор: Два у један
 |
Славе достојни нисмо - ЦЕОПОМ Истина Пристали смо да издају преметну у “нафору”, пристали смо да нас причешћују њоме, лактамо се у редовима за исповести грехова којима се поносимо… |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар