У Паризу је обележено сто година од примирја у Првом светском рату. За Европу тај дан има посебно значење, јер у ЕУ кажу да су се некадашњи противници из тога рата заправо помирили управо стварањем заједничких европских институција — од „Заједнице за угљен и челик“ преко ЕЗ до ЕУ.
Но, церемонија у Паризу била је и прави дипломатски скандал. Улога Србије као прве жртве тог рата није ни споменута, Француска је целу свечаност претворила у тријумф своје садашње и евентуално будуће, водеће позиције у ЕУ. Распоред седења на свечаној трибини, а касније и на Безбедносном форуму, тачно је показао однос Париза према некадашњим, али и садашњим партнерима и савезницима. Дакле, сто година од дана примирја обележено је уз истовремено питање је ли историја, заправо, одабрала десницу, да ли будућност припада десници? Ако је нови светски и европски поредак практично изједначио комунизам и нацизам, резолуција Европског парламента од пре неколико година, ако се у неким државама ЕУ подижу споменици домаћим нацистима, а руше споменици Црвеној армији, ако „Мајн камфп“ доживљава нова издања и продаје се слободно такође у неким земљама ЕУ, ако се оспорава холокауст, ако је антисемитизам у порасту, а ничу и нове неонацистичке организације, онда се не треба уопше чудити распореду седења на свечаности у Паризу, онда нема чуђења говору француског председника Емануела Макрона.
Јесмо ли то онда и сведоци потпуне ревизије резултата Првог светског рата. Јер ревизија повода и резултата Другог светског рата одавно је у току? У географско-стратешком па и у политичком смислу? Је ли Русија опет „опкољена“ истим оним земљама, из централне Европе и с Балкана, чије су армије заједно са Вермахтом некада јуришале на Стаљинград? Може ли се изједначавати смрт од глади једног детета украјинског кулака које је, како пише Стефан Куртоа у својој „Црној књизи“, стаљинистички режим свесно осудио на гладовање и смрт од глади једног јеврејског детета у Варшавском гету које је изазвао нацистички режим? Иако је украјинско дете могло случајно и да преживи ту глад и имало цео живот пред собом, док је јеврејско дете, ако би и преживело глад у гету, чекала гасна комора у Треблинки. Ниједно разумно биће не може да пореду Аушвиц са најгорим логорима совјетских гулага. Али неки то данас у Европи 21. века пореде! Црно место на црвеној позадини?
Гости емисије „На нишану Лазанског“ су Владислав Јовановић, бивши министар спољних послова Савезне Републике Југославије, и Бојан Бркић, уредник спољнополитичке редакције Радио-телевизије Србије.
„На нишану Лазанског“ је емисија у којој новинар Мирослав Лазански претреса горућа светска геополитичка питања са својим гостима. Нове епизоде можете гледати на Јутјубу сваког понедељка од 21х.
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар