from Zato što znanje pokreće svet http://ift.tt/1JQDbsP
via IFTTT
субота, 30. јануар 2016.
Beim Arzt – Kod lekara
Izvor: Beim Arzt – Kod lekaraNapisano pod: 6. razred, situacije, Uncategorized Tagged: situacije
from Zato što znanje pokreće svet http://ift.tt/1JQDbsP
via IFTTT
from Zato što znanje pokreće svet http://ift.tt/1JQDbsP
via IFTTT
НАШЛИ КАКО ДА ЗАОБИЂУ УСТАВ: Поклањање држављанства арапима је перфидна продаја земље СТРАНЦИМА
НАШЛИ КАКО ДА ЗАОБИЂУ УСТАВ: Поклањање држављанства арапима је перфидна продаја земље СТРАНЦИМА
Покрет за преокрет оцењује да поклањање пасоша Матару Сухаилу ал Дахери, „десној руци“ шеика Мухамеда бин Заједа ал Нахјана од стране премијера Александра Вучића није ништа друго већ перфидан начин продаје пољопривредног земљишта странцима.
На овај начин изигран је, и овако лош Закон о пољопривредном земљишту, јер се Александру Вучићу и његовим арапским партнерима очито жури. Жеља да се дочепају српских ораница већа је од аморалности и поступака који су у супротности са виталним националним интересима.
У Службеном гласнику је објављено да је Матар Сухаил ал Дахери „примљен у српско држављанство“, а решење о пријему је потписао лично Александар Вучић. Покрет за преокрет Александру Вучићу, али и грађанима Србије поставља неколико питања. Чиме је шеиков човек заслужио српски пасош, да ли тиме што је његовом газди поклоњено земљиште за „Београд на води“, опроштен дуг његовој „Ер Србији“, у пола процењене цене продат хотел „Југобанке“ на Копаонику или убрзано издата дозвола за „Мирабанке“?
Како то да Срби који су протерани из Хрватске и Босне и Херцеговине за време црно-црвене коалиције нису могли да добију српски пасош, а „десна шеикова рука“ добија пасош са Вучићевим потписом? Да ли је тачно да је посао са шеиком Мухамедом бин Заједом уствари посао неких српских „инвеститора“ веома блиским Александру Вучићу и да ли су неки и чланови његове породице? Каква је могућност да српски држављани добију пасош шеикове земље?
Покрет за преокрет ће тражити преиспитивање начина доделе држављанства, а тиме и српског пасоша Матари Сухаилу ал Дахери, као и чињенице да ће на овај начин он већ сутра моћи да постане власник већине пољопривредног земљишта у Србији. Због општег сиромаштва у Србији сваки шеик, али и већина грађана богатих арапских земаља могу за свој недељни приход да купе цело војвођанско или неко друго српско село. Позивамо и остале политичке чиниоце, али и грађане Србије да се супроставе распродаји српских ораница и најважнијих ресурса којима располажемо.
Извор: Покрет за преокрет инфо
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Покрет за преокрет оцењује да поклањање пасоша Матару Сухаилу ал Дахери, „десној руци“ шеика Мухамеда бин Заједа ал Нахјана од стране премијера Александра Вучића није ништа друго већ перфидан начин продаје пољопривредног земљишта странцима.
На овај начин изигран је, и овако лош Закон о пољопривредном земљишту, јер се Александру Вучићу и његовим арапским партнерима очито жури. Жеља да се дочепају српских ораница већа је од аморалности и поступака који су у супротности са виталним националним интересима.
У Службеном гласнику је објављено да је Матар Сухаил ал Дахери „примљен у српско држављанство“, а решење о пријему је потписао лично Александар Вучић. Покрет за преокрет Александру Вучићу, али и грађанима Србије поставља неколико питања. Чиме је шеиков човек заслужио српски пасош, да ли тиме што је његовом газди поклоњено земљиште за „Београд на води“, опроштен дуг његовој „Ер Србији“, у пола процењене цене продат хотел „Југобанке“ на Копаонику или убрзано издата дозвола за „Мирабанке“?
Како то да Срби који су протерани из Хрватске и Босне и Херцеговине за време црно-црвене коалиције нису могли да добију српски пасош, а „десна шеикова рука“ добија пасош са Вучићевим потписом? Да ли је тачно да је посао са шеиком Мухамедом бин Заједом уствари посао неких српских „инвеститора“ веома блиским Александру Вучићу и да ли су неки и чланови његове породице? Каква је могућност да српски држављани добију пасош шеикове земље?
Покрет за преокрет ће тражити преиспитивање начина доделе држављанства, а тиме и српског пасоша Матари Сухаилу ал Дахери, као и чињенице да ће на овај начин он већ сутра моћи да постане власник већине пољопривредног земљишта у Србији. Због општег сиромаштва у Србији сваки шеик, али и већина грађана богатих арапских земаља могу за свој недељни приход да купе цело војвођанско или неко друго српско село. Позивамо и остале политичке чиниоце, али и грађане Србије да се супроставе распродаји српских ораница и најважнијих ресурса којима располажемо.
Извор: Покрет за преокрет инфо
| НАШЛИ КАКО ДА ЗАОБИЂУ УСТАВ: Поклањање држављанства арапима је перфидна продаја земље СТРАНЦИМА | СРБИН.ИНФО Покрет за преокрет оцењује да поклањање пасоша Матару Сухаилу ал Дахери, „десној руци“ шеика Мухамеда бин Заједа ал Нахјана од стране премијера Александра |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Чедомир Антић Вучићу: Регионална политика коју водите доживела је потпуни неуспех
Чедомир Антић Вучићу: Регионална политика коју водите доживела је потпуни неуспех
Пишем Вам јавно зато што сам уверен да службена писма схватате лично. Не пишем Вам да бих Вас хвалио јер мислим да Вам таква обраћања штете и да их одавно сами подстичете. Желим да се јавност осведочи да и Ви знате. Зато Вам пишем на овај начин.
Регионална политика коју водите доживела је потпуни неуспех. Ви наравно, непрекидно процењујући расположење просечних бирача и ослањајући се на похвале које Вам изричу представници неколико европских и једне прекоокеанске државе, јамачно мислите супротно и ово моје обраћање примили би сте као озбиљно само када бих и ја могао да се похвалим да би за мене гласало бар два милиона бирача. У том случају би ме предали Пинку и Информеру уместо да одговорите.
Уверавам Вас, господине председниче српске владе, да грешите. Ви мислите на следеће изборе – ја на деценије… Сигурни сте да сте ухватили Бога за браду и видели Анеглу Меркел како се смеје… Ја сам пак зачуђен што неко Ваше памети и образовања не помишља где су она тројица Срба који су пре Вас, током протеклих двадесет пет година, имали подршку више од два милиона грађана…
Вас хвале, српски премијеру, а српски народ који живи у нашим земљама изван граница отаџбине обесправљају. Мислите ли да је то случајна коинциденција или је, можда, прво последица другог?
Но, ако се бар не прибојавите Милошевићеве судбине, ако би Вам било драго да служите као нека крпа или Тадић… Зар Вам је промакао бизарни образац код Сремско-Барањске области и Северног Косова? Тиранин коме сте некад држали говор на митингу сахране, дозволио је обесправљивање Срба из Вуковара, баш као што су Ваше владе прихватиле укључивање Севера у „Репубљик Косова“. Милошевић је пустио да Ердутски споразум никада не буде спроведен и да Заједничко веће општина у Славонији буде само невладина организација. Иста судбина се смеши Заједници српских оштина на Косову. У Вуковару је порука Србима упућена када је споразуму наклоњени Славко Докмановић ухапшен и послан у Хаг. У смрт. На Косову је поборник споразума и попуштања, Оливер Ивановић, такође ухапшен и данас је жртва…
Видите ли судбину пријатеља политичара и бирократа чијом се наклоношћу дичите? Желите ли судбину „гараната мира“, „реформских шампиона“, „мр Јуропа“ из Београда – који су сви постали политичка археологија? Или се можда надате судбини чланова тог политичког харема из Азије и Африке…?
Седми годишњи Извештај о политичким правима српског народа у региону, који је објавио Напредни клуб, говори да стање ових права није било горе читаву деценију… Права Срба у Хрватској газе дубоко подељене и радикализоване елите. Српски народ и Србија нису учесници сукоба, већ изговор и мост помирења две сукобљене Хрватске. Непромишљена политика Србије, оптерећена прошлошћу двојице челних политичара, такође је допринела овоме. Ноте и позиви не вреде. ЕУ намерно све представља као питање мањинских права, за која није надлежна. Но, пошто се овако разликује обим права разних мањина у Хрватској, реч је о кршењу људских права. Ви не можете да промените стране политичаре који на мржњи граде политике и правдају каријере… Али можете ли да престанете да гасите установе које штите српски народ изван Србије? Можете ли да у свакој оваковој ситуацији као одговор повећате данас симболична буџетска средства за Србе изван Србије?
Одакле Вам право да се уопште оглашавате о референдуму који у Републици Српској треба да заштити дејтонски устав? Ако нисте спремни да заштитите аутономију Српске од оних другара који мисле да су ентитетска полиција и министарство пољопривреде противни европским реформама а трпе их у десетак држава уније, онда се бар не изјашњавајте. Знате ли да се странка Вашег пријатеља Бакира Изетбеговића у мају 2015. програмски определила за укидање Републике Српске?
Српски премијеру, да ли сте реаговали када је премијер Црне Горе изјавио да су Црној Гори многи хтели да наметну „туђински језик“ уместо „свог црногорског“, а тим – српским језиком говори већина грађана Црне Горе?
Шта је са правима Срба у Раминој Албанији? Знате ли да плаћају 700 евра казне ако се изјасне другачије него у време стаљинизма?
Има, господине председниче владе још педесетак оваквих чињеница… На путу ка Европској унији, који ће трајати још најмање деценију, а можда и неколико пута толико, неће нам помоћи ако жртвујемо четвртину српског народа. Напротив. Ни декларативне изјаве ту не помажу… Ни домаћи задаци Вашег министра који тврди да је после Вас у целом народу по калибру други патриота, коме сте препустили да се бави Српством у чему има успеха колико и у имитирању Мајковског, Лорке и Неруде.
Преузето са: http://www.vostok.rs/
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Пишем Вам јавно зато што сам уверен да службена писма схватате лично. Не пишем Вам да бих Вас хвалио јер мислим да Вам таква обраћања штете и да их одавно сами подстичете. Желим да се јавност осведочи да и Ви знате. Зато Вам пишем на овај начин.
Регионална политика коју водите доживела је потпуни неуспех. Ви наравно, непрекидно процењујући расположење просечних бирача и ослањајући се на похвале које Вам изричу представници неколико европских и једне прекоокеанске државе, јамачно мислите супротно и ово моје обраћање примили би сте као озбиљно само када бих и ја могао да се похвалим да би за мене гласало бар два милиона бирача. У том случају би ме предали Пинку и Информеру уместо да одговорите.
Уверавам Вас, господине председниче српске владе, да грешите. Ви мислите на следеће изборе – ја на деценије… Сигурни сте да сте ухватили Бога за браду и видели Анеглу Меркел како се смеје… Ја сам пак зачуђен што неко Ваше памети и образовања не помишља где су она тројица Срба који су пре Вас, током протеклих двадесет пет година, имали подршку више од два милиона грађана…
Вас хвале, српски премијеру, а српски народ који живи у нашим земљама изван граница отаџбине обесправљају. Мислите ли да је то случајна коинциденција или је, можда, прво последица другог?
Но, ако се бар не прибојавите Милошевићеве судбине, ако би Вам било драго да служите као нека крпа или Тадић… Зар Вам је промакао бизарни образац код Сремско-Барањске области и Северног Косова? Тиранин коме сте некад држали говор на митингу сахране, дозволио је обесправљивање Срба из Вуковара, баш као што су Ваше владе прихватиле укључивање Севера у „Репубљик Косова“. Милошевић је пустио да Ердутски споразум никада не буде спроведен и да Заједничко веће општина у Славонији буде само невладина организација. Иста судбина се смеши Заједници српских оштина на Косову. У Вуковару је порука Србима упућена када је споразуму наклоњени Славко Докмановић ухапшен и послан у Хаг. У смрт. На Косову је поборник споразума и попуштања, Оливер Ивановић, такође ухапшен и данас је жртва…
Видите ли судбину пријатеља политичара и бирократа чијом се наклоношћу дичите? Желите ли судбину „гараната мира“, „реформских шампиона“, „мр Јуропа“ из Београда – који су сви постали политичка археологија? Или се можда надате судбини чланова тог политичког харема из Азије и Африке…?
Седми годишњи Извештај о политичким правима српског народа у региону, који је објавио Напредни клуб, говори да стање ових права није било горе читаву деценију… Права Срба у Хрватској газе дубоко подељене и радикализоване елите. Српски народ и Србија нису учесници сукоба, већ изговор и мост помирења две сукобљене Хрватске. Непромишљена политика Србије, оптерећена прошлошћу двојице челних политичара, такође је допринела овоме. Ноте и позиви не вреде. ЕУ намерно све представља као питање мањинских права, за која није надлежна. Но, пошто се овако разликује обим права разних мањина у Хрватској, реч је о кршењу људских права. Ви не можете да промените стране политичаре који на мржњи граде политике и правдају каријере… Али можете ли да престанете да гасите установе које штите српски народ изван Србије? Можете ли да у свакој оваковој ситуацији као одговор повећате данас симболична буџетска средства за Србе изван Србије?
Одакле Вам право да се уопште оглашавате о референдуму који у Републици Српској треба да заштити дејтонски устав? Ако нисте спремни да заштитите аутономију Српске од оних другара који мисле да су ентитетска полиција и министарство пољопривреде противни европским реформама а трпе их у десетак држава уније, онда се бар не изјашњавајте. Знате ли да се странка Вашег пријатеља Бакира Изетбеговића у мају 2015. програмски определила за укидање Републике Српске?
Српски премијеру, да ли сте реаговали када је премијер Црне Горе изјавио да су Црној Гори многи хтели да наметну „туђински језик“ уместо „свог црногорског“, а тим – српским језиком говори већина грађана Црне Горе?
Шта је са правима Срба у Раминој Албанији? Знате ли да плаћају 700 евра казне ако се изјасне другачије него у време стаљинизма?
Има, господине председниче владе још педесетак оваквих чињеница… На путу ка Европској унији, који ће трајати још најмање деценију, а можда и неколико пута толико, неће нам помоћи ако жртвујемо четвртину српског народа. Напротив. Ни декларативне изјаве ту не помажу… Ни домаћи задаци Вашег министра који тврди да је после Вас у целом народу по калибру други патриота, коме сте препустили да се бави Српством у чему има успеха колико и у имитирању Мајковског, Лорке и Неруде.
Преузето са: http://www.vostok.rs/
| Чедомир Антић Вучићу: Регионална политика коју водите доживела је потпуни неуспех Светиње Браничева - Манастири, Манастиришта, Свете Воде |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
РАДУЛОВИЋ ОТКРИВА: Овако Вучић финансира Чеду и остале политиканте (ВИДЕО)
РАДУЛОВИЋ ОТКРИВА: Овако Вучић финансира Чеду и остале политиканте (ВИДЕО)
Лидер Покрета Доста је било Саша Радуловић рекао је да је из Фонда за развој отишло две милијарде евра нашег новца, великом већином за партије и појединце блиске власти.
Како каже Радуловић, он је током свог кратког министарског мандата зауставио политичке кредите из Фонда за развој.
Гостујући на телевизији Ваљево плус, Саша Радуловић је рекао да модел пласирања тих кредита изгледа овако: од пласираних 100 милиона евра, само милион евра оде фирмама које немају везе са политичким врховима, од 99 милиона евра за које се тачно зна коме иду узима се партијски рекет од 30 одсто.
Модел за узимање рекета је следећи: кредит се даје на пет година, у првој години сви враћају кредит, у другој пола враћа кредит, а од треће године нико. Исплати се јер се врати само прва рата, плус 30 одсто партијског рекета, после друге године одустану, извуку новац напоље, фирму отерају у стечај.
Радуловић тврди да је он то зауставио и као министар привреде утврдио да постоји више од 20.000 кредитних партија о чијој наплати брине 61 запослени и да је направљен систем да је немогуће контролисати наплату кредита.
Ево како је то изгледало са „Фиделинком“ Чедомира Јовановића:
„Фирма Чедомира Јовановића је тражила кредит од 200 милиона динара, а Фонд је одобрио 150. Зауставио сам све кредите док се не уведе ред. Онда ме зове Вучић у кабинет и каже да пустим Чеди онај кредит из Фонда за развој. Каже, ‘требаће ти’. Ја га питам зашто ће ми требати, а он одговори ‘шта има везе, шта те кошта’. Кажем да мене не кошта ништа, јер нису моје паре, али сам ту да водим рачуна о тим парама. Значи – не може“, испричао је Саша Радуловић у интервјуу за телевизију Ваљево плус један од случајева извлачења новца из буџета.
Погледајте интервју у коме Радуловић објашњава своју биографију, улазак у политику, поједине корупционашке афере са којима се борио, али и политички програм за увођење реда у Србију.
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Лидер Покрета Доста је било Саша Радуловић рекао је да је из Фонда за развој отишло две милијарде евра нашег новца, великом већином за партије и појединце блиске власти.
Како каже Радуловић, он је током свог кратког министарског мандата зауставио политичке кредите из Фонда за развој.
Гостујући на телевизији Ваљево плус, Саша Радуловић је рекао да модел пласирања тих кредита изгледа овако: од пласираних 100 милиона евра, само милион евра оде фирмама које немају везе са политичким врховима, од 99 милиона евра за које се тачно зна коме иду узима се партијски рекет од 30 одсто.
Модел за узимање рекета је следећи: кредит се даје на пет година, у првој години сви враћају кредит, у другој пола враћа кредит, а од треће године нико. Исплати се јер се врати само прва рата, плус 30 одсто партијског рекета, после друге године одустану, извуку новац напоље, фирму отерају у стечај.
Радуловић тврди да је он то зауставио и као министар привреде утврдио да постоји више од 20.000 кредитних партија о чијој наплати брине 61 запослени и да је направљен систем да је немогуће контролисати наплату кредита.
Ево како је то изгледало са „Фиделинком“ Чедомира Јовановића:
„Фирма Чедомира Јовановића је тражила кредит од 200 милиона динара, а Фонд је одобрио 150. Зауставио сам све кредите док се не уведе ред. Онда ме зове Вучић у кабинет и каже да пустим Чеди онај кредит из Фонда за развој. Каже, ‘требаће ти’. Ја га питам зашто ће ми требати, а он одговори ‘шта има везе, шта те кошта’. Кажем да мене не кошта ништа, јер нису моје паре, али сам ту да водим рачуна о тим парама. Значи – не може“, испричао је Саша Радуловић у интервјуу за телевизију Ваљево плус један од случајева извлачења новца из буџета.
Погледајте интервју у коме Радуловић објашњава своју биографију, улазак у политику, поједине корупционашке афере са којима се борио, али и политички програм за увођење реда у Србију.
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
ПРИОРИТЕТИ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ СРБИЈЕ: Др Драган Петровић - Тематско вече ДСС Чукарица
ПРИОРИТЕТИ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ СРБИЈЕ: Др Драган Петровић - Тематско вече ДСС Чукарица
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Слободан Антонић: После Вучића у Србији неће остати ништа – сем згаришта
Слободан Антонић: После Вучића у Србији неће остати ништа – сем згаришта
Земљом владају међународни центри моћи и регионална мафија – после Вучића Србија ће бити олупина.
Имамо само једног вођу и једну партију, све остало само су кулисе. Али, кад нестане те једне личности, тог вође, па странка доживи распад, у Србији неће остати ништа сем згаришта – и институција и политичких личности. То је оно што је најстрашније када гледамо перспективу Србије.
Морамо, дакле, да се припремимо за једну уништену земљу, као и на то да ћемо у великом делу нашег политичког, друштвеног и економског система морати да стартујемо од нуле. Јер, када разорите институције и један нормативни систем – правила функционисања јавности, медија, међуљудских односа у државној управи, култури и тако даље – све што остаје јесу моћ, арбитрарност и насиље
Србија је земља најава. Уз Београд на води, реконструкцију владе, највеће плате и пензије икад, бољи живот колико крајем године, стигло се и до промјене Устава. Пропитивања о реализацији претходних најава као и критичке и трезвене оцјене стварних резултата трогодишње власти Александра Вучића, гурнуте су на медијску и друштвену маргину. Чини се да је актуални премијер потпуно испунио цјелокупну политичку сцену тако да интервју са професором на Филозофском факултету и уредником Нове српске политичке мисли Слободаном Антонићем мора започети питањем:
Шта, у ствари, стоји иза најављивања уставних промјена?
– Имиџ, пропаганда. Он је сав од имиџа, цела његова политика је изборна кулиса и политички маркетинг, а у њој је најважнији привид акције. Вучићева прича је: ’Радим, али ми не дају.’ Ти који не дају су или ’жута хоботница’, или тајкуни, или ’менталитет’, или ’десница’. На тај начин објашњавају се неуспеси, па се после сваког неуспеха прелази на нешто ново да би то ново затрпало старо и неуспешно. У овом тренутку, променом Устава вероватно треба затрпати неуспех у ’отварању поглавља’ у преговорима са Европском унијом – каже за „Време“ Слободан Антонић.
Какве се уставне промјене могу очекивати?
– Вучић је директно поменуо да ће се мењати преамбула и број посланика. Најављује чак и уставни референдум, што значи да ће да се мења само језгро Устава. Практично је све у игри и једини проблем за Вучића је – што због опсесивне жеље за свеукупном контролом – нема довољно времена да се њиме озбиљно позабави. Све је, дакле, потпуно отворено: то што је за промену Устава тренутно задужен Зоран Бабић, као Вучићев релеј, показује да идеје и упутства шта треба мењати у Уставу тек треба да дођу.
За Српску напредну странку питање је само како маркетиншки упаковати оно што треба да прође, да се референдум не би некако окренуо против њих… Мада, референдум за СНС уопште није страшан: за промену Устава треба да гласа већина бирача који су изашли на изборе, а не већина уписаних, као прошли пут, 2006. године. Ипак, сваки резултат испод 80 одсто у односу на 20 одсто за промену Устава, биће ударац за СНС и њеног вођу.
Што ће бити срж тих упутстава?
Мислим да ће главна маркетиншка прича бити „реализам“ и „по жељи народа“. Србија не контролише Косово – дакле, дајте да у Устав ставимо како јесте; Србија, даље, хоће у Европску унију – хајде и то у Устав; такође, народ жели јефтину Скупштину – нека онда буде 125 посланика.
Све што не буде могло да се подведе под ове две формуле – „реализма“ и „по жељи народа“ највероватније неће ни бити предложено. Рецимо, сматрам да се неће мењати начин промене Устава, да се неће избацити референдум. Јер, није лако рећи: „Народ жели да се више ништа не пита у вези с променом Устава“, мада и то може да се подведе под: „Народ хоће штедњу, а референдум је скуп“. Али, таквих, проблематичних ствари не сме да буде много.
Да ли се може очекивати да се промени преамбула?
Обавезно, то је готова ствар.
Зашто?
Ствар је готова у техничком смислу кад постоје политичка воља и решеност. Имајући у виду да су промењена правила референдума – за успех вам треба проста већина бирача који су изашли на изборе – они лако могу да промене било шта, укључујући и преамбулу. Вучић је, уосталом, најавио и њену промену. Њему, наравно, не треба много веровати, али је могуће да у вези с тим говори истину, пошто је то рекао у Вашингтону. Такође, Вучић готово да може да рачуна на консензус када је реч о парламентарним странкама, па је сасвим сигурно да ће имати двотрећинску већину у Скупштини за промену преамбуле. После тога не видим зашто им референдум са аргументом „реализма“ не би успео. СНС је преживео Бриселски споразум и, за сада, смањење плата и пензија, тако да нема разлога да не преживи и промену преамбуле.
Када говоримо о уставним променама, како ту видите однос између премијера и председника Србије Томислава Николића?
Вучић је Николића изоловао и непрекидно га гађа преко таблоида, чекајући да политички искрвари. На другој страни, Николић се труди да остане на ногама, вребајући шансу – рецимо – да Вучић доживи некакав слом, здравствени или политички, свеједно.
Да би се Устав ефикасно и што безболније променио, потребан је договор између њих двојице. Тај договор ће наравно бити личан, а не принципијелан. Уосталом, и до сад су наши политичари Устав кројили по својој мери – тако је радио Милошевић, тако су радили Коштуница и Тадић, тако ће урадити и Вучић и Николић.
Николић је најавио да ће тражити већа овлашћења за председника или да се председник бира у парламенту. Већа овлашћења за председника добићемо само ако себе на том месту у будућности види Вучић. Ако се то место остави Николићу, лако је могуће да добијемо канцеларски систем, с јаким канцеларом и слабим председником.
Каква је ту улога јавности?
Убедљива већина јавности је за промену Устава, тако да ће референдум сигурно да прође, осим уколико се не упакују две или више проблематичних ствари – на пример – истополни брак, федерални региони или нешто слично, што је тешко да просечни СНС бирач прогута.
Као о смањењу броја посланика, спекулише се и о евентуалној комбинацији већинског и пропорционалног система. Што то све значи за нашу политичку сцену?
Постоји једно правило које гласи: у већинском изборном систему, више посланика – више демократије; смањити број посланика има смисла само у пропорционалном систему где се гласа за партијске листе. Међутим, истовремено смањити број посланика и увести у игру већински систем значи смањити утицај бирача и дати додатну моћ централи највеће партије. А то заправо значи Вучићу.
Промена устава у пропагандном смислу је нова играчка за јавност док се на другој страни одвија потпуно преузимање свих државних и друштвених структура. Сасвим је јасно да ће нова институционална решења која се тичу броја посланика – ако њихов број буде 125 – потпуно одговарати највећој странци. Могуће је да ће и те промене Устава да продуже останак СНС-а на власти – то јест – останак Александра Вучића.
Али, њихов кључни проблем је што се читава та странка базира искључиво на Вучићевој глави, а она тешко може да се носи и психолошки и идеолошки и политички са свим оним што треба да ради и притиском који то изазива. Евентуални слом у тој глави срушио би у потпуности читаву ту пирамиду која стоји на свом врху, а зове се СНС. Они не граде институције, него напротив – руше их и стоје наспрам институција. СНС без Вучића никаква институционална решења не могу да спасу и зато не треба страховати од уставних промена које би на неколико деценија запечатиле садашњи режим; у самој природи ове странке јесте да она почива не на институцијама, него на једној личности.
На какав бисте начин описали СНС?
Обично се каже да су све наше партије лидерске. СНС не само да је таква партија него је и резултат читаве негативне еволуције у свим осталим лидерским партијама: она је покупила све најгоре од Српске радикалне странке, Социјалистичке партије Србије, Демократске странке и других. С једне стране, код напредњака имате неограничену власт лидера; с друге стране, имате стално инсистирање на имиџу и политичком маркетингу као главној идеологији чија је сврха да партију представи као праву страначку машинерију, те највеће и најуспешније политичко предузеће, пошто се на тај начин најефикасније придобијају гласачи и присталице… И, с треће стране, ова партија увек маше неким изазовима: некад су то „непријатељи“, а некад економска криза или поплаве, када се онда она приказује као неко ко их успешно решава; уопште није важно да ли је то тачно или не – важно је да се тако прикаже у јавности. Угрубо, СНС је странка у којој се комбинују лична власт једног вође и политички маркетинг као једина истинска, страначка идеологија.
Можемо ли говорити о поновном обнављању султанизма?
Не, није то тај облик ауторитаризма – код нас је реч о ауторитарном популизму барон-минахаузеновског типа. Режим почива на личној власти која се легитимише агресивним, неуротичним и ошамућујућим маркетингом. Јавност се најпре непрестано засипа преко највећих медија новим и све невероватнијим неистинама или најавама – то је тај елемент неуротичног. Истовремено, с највећим бесом се елиминише сваки покушај рационалне, критичке анализе тих наступа и обећања, попут ауторке „Утиска недеље“ или установе заштитника грађана – то су елементи агресивног и репресивног.
Пошто је јавност стално бомбардована свим тим фантастичним сликама, а будући да нема критичке противтеже, добар део јавност губи оријентацију, остаје парализован, ошамућен, хипнотизован брзим променама слика, бујицом речи. То је политичка технологија овог режима.
Како оцењујете управљачки капацитет садашње владе?
Ову власт чине људи са купљеним дипломама, дакле лажни стручњаци. Кад су такви њихови министри, гувернери и градоначелници, онда је лако замислити какви су тек њихови директори, шефови и службеници. Понекад се озбиљно запитам како овде уопште и даље функционише било шта, како имамо струју, воду, јавни превоз… У тим системима очигледно има још компетентних људи који их некако одржавају. Али, размере данашњег партијског штеточинства за нашу државу, од управе до културе, несумњиво су библијске. Случај „Хеликоптер“ или случај „Поплава“ то уверљиво показују.
Председник Николић је у прошлом броју Времена рекао да Влада није јединствена. Како вама делује – да ли јесте или није?
Сматрам да је потпуно неважно да ли је Влада јединствена или не. Наравно, постоји унутар ње читав низ сукоба – и личних и партијских. Реч је о различитим партијама, али и партијским фракцијама, тако да се не може очекивати потпуна јединственост. Али, то није важно јер ова влада неће да падне тако што ће је неко изнутра срушити. То је једна од оних прича које служе за одвраћање пажње јавности од озбиљних политичких питања.
Као што је прича о реконструкцији?
Мислим да реконструкција више није омиљена резервна играчка за скретање пажње јавности – сада смо добили промену Устава. То ће нам бити играчка бар до краја године.
Што је за вас главна карактеристика актуалне владе у односу на претходне?
Ако упоредимо садашњу с владама од 1990. године, када је обновљен вишестраначки систем, видећете да је ово прва влада у којој премијер потпуно доминира као најјачи политички актер. Тако није било никада.
А прва влада Војислава Коштунице?
То је трајало свега три месеца до избора Бориса Тадића за председника Србије, када смо добили кохабитацију. Међутим, за разлику од прве Коштуничине владе – иначе коалиционе коју је као мањинску подржавао СПС – садашња влада у потпуности почива на политичкој моћи и доброј вољи Александра Вучића. Захваљујући комотној већини у Скупштини, он може без икаквог проблема да смени сваког министра без обзира на његову страначку припадност. Зато нико и не доводи у питање потпуни Вучићев примат, нити било шта од оног шта он каже. То је Вучићу веома битно. Он нема никакву потребу да било шта мења или да се посвети прављењу ефикасног тима од владе, поготово када се узме у обзир да троши много енергије да би испунио своју амбицију, да покаже да се за све пита, у све меша и да је сваки успех постигнут захваљујући њему. Стварно не разумем настојања да се виде некакви процепи и унутрашњи сукоби у Влади. Они – свакако – постоје, али су политички потпуно ирелевантни за стање ствари у Србији и предвиђање будућих политичких процеса.
Један од симбола ове владе је министар унутрашњих послова Небојша Стефановић, а други министар рада Александар Вулин. Каква је њихова улога у механизму власти?
Небојша Стефановић је симбол партијског војника, односно војника који служи вођи. С једне стране, он је послушан, а с друге – иако прави бројне гафове – ужива подршку тог вође. На тај начин Вучић показује да ће послушност бити награђена и да неће бити заборављена, иако Стефановић не располаже ни способностима ни компентенцијама за место на које је постављен; он је уједно и порука коју вођа шаље свим својим страначким војницима и следбеницима.
Случај с Вулином је нешто другачији зато што није реч о човеку из Вучићеве странке. Међутим, Вулин је вођин савезник и следбеник који показује изузетан таленат у демонстрацији лојалности. Послушници попут Стефановића извршавају оно што им се каже, али то није никаква представа која би имала маркетиншки ефекат; код Вулина се послушност манифестује на маркетиншки атрактиван начни који јача тај сам Вучићев систем. Баш због тога што има велики таленат за испољавање дивљења вођи – већи него што има Зоран Бабић – мислим да је Вулин неопходан Вучићу.
А што је с министрима попут Кори Удовички или Душана Вујовића који не долазе из страначких структура?
Ту видим однос мирољубиве политичке коегзистенције између два пројекта. Један је Вучићев, који се тиче његове личне власти и власти његове партије; други је пројекат међународних структура чији је циљ да економски преузму и пацификују Србију. Они сматрају да ми још нисмо довољно пацификовани и да постоји опасност да у једном тренутку склизнемо према Русији или неком моделу отпадничке државе. Сматрам да су то предрасуде и неоправдани страх, а не нешто што има упориште у реалности. Кори Удовички, Вујовић и неки други у Вучићевој влади служе као додатна контрола – нека врста осигурача који увек могу да искоче уколико се нешто у овом пројекту међународних структура поремети.
Цела Влада је Александар Вучић. И то не само у смислу да су сви министри у његовој сенци, него и у чињеници да у свим пословима које Влада решава он показује да је главни, да је он тај који највише ради, највише доприноси… Та врста преузимања одговорности и нових послова деловала би као политичко самоубиство када се не би имао у виду маркетиншки аспект тог увек новог активизма, то јест могућности да себи увек изабере нова поља ангажовања.
Како оцењујете однос извршне и законодавне власти?
Двестотињак посланика владајуће већине представља само кулису за Вучићеве иступе у Скупштини. На шта личи наш парламентарни живот показује и опозиција: када имају нешто против председнице Скупштине Маје Гојковић, траже од Вучића да је смени. Дакле, реч је о једној потпуно неприродној ситуацији у којој законодавна власт тражи од извршне да смени председницу парламента. То најбоље показује прави карактер система. Читав тај систем започет је још 1990. године. Еволуирао је и мењао се, увек се прилагођавајући носиоцима моћи у Србији – од Слободана Милошевића, преко Зорана Ђинђића, Војислава Коштунице и Бориса Тадића до Александра Вучића, који је до краја спровео ту нит – да једна личност решава све, а не институције. Друга карактеристика садашњег режима је кључна улога владајуће партије у свему и свачему, а трећа је оно што је Борис Тадић довео до врхунца – да је политички маркетинг важнији и од идеологије и од саме политике.
Набројали сте све носиоце највише политичке моћи у Србији у протекле две и по деценије. Има ли нешто што их спаја?
За све њих заједничке су две ствари: прва – сви они мислили су да могу да надмудре странце, пре свега Вашингтон, па и Брисел; мислили су да је сваки њихов претходник био невешт и наиван, да су они много способнији и лукавији; друга – свако од њих је свом наследнику на челу државе остављао земљу слабију у односу на Вашингтон и Брисел него што је била када је дошао на власт. Србија је све слабија, са све мањим суверенитетом и све више личи на колонију. Само се поставља питање докле ће да стигне Вучић са својим режимом. Евидентно је да он на седнице Владе зове амбасадора Европске уније – раније бар тога није било. Има и других манифестација колонијалне свести: амерички амбасадор Мајкл Кирби даје савете кога би Србија требало да постави за амбасадора у Вашингтону. Морате признати да је то јединствен случај.
Носиоце највише политичке моћи у Србији од 1990. године спаја и амбивалентан однос према демократији: увек су, наравно, постојали изговори зашто се Србија у потпуности не држи демократских принципа. Под Милошевићем то је била борба за државу, код Коштунице – Косово, а код Вучића – европске интеграције. Међутим, увек је остајао проблем са изградњом демократских институција…
Ако ни по чему другом, разликовали су се по односу према јавности…
Милошевић је у основи презирао политички маркетинг као политичар старог социјалистичко-комунистичког кова и сматрао је да је најважније манифестовати снагу и приказати се као заступник идеја које подржава народ. Тадић је политички маркетинг ставио на прво место, а та тенденција је постојала и код Ђинђића. Коштуница – када је у питању однос према јавности – био је ближи Милошевићу, с тим што је мислио да ће истина и идеја да победе без обзира на медије и политички маркетинг. Вучић је синтеза Милошевићеве тежње да се демонстрира политичка моћ и Тадићеве идеје о значају политичког маркетинга. Укратко – хибрид Милошевића и Тадића.
Како ће изгледати Србија после напредњака?
Када једног дана напредњаци оду са власти, Србија ће изгледати као олупина. То се може видети и по странкама на политичкој сцени. Осим СНС-а који је једина озбиљна партија, све остале су само сенке онога што су биле. Као што је систематски разарао странке, Вучић систематски разара и институције да његова власт не би била ограничена било чим. Случај заштитника грађана Саше Јанковића огледни је пример разарања институција, односно слике Србије под СНС-ом. Дакле, имамо само једног вођу и једну партију, све остало само су кулисе.
Али, кад нестане те једне личности, тог вође, па странка доживи распад, у Србији неће остати ништа сем згаришта и олупина – и институција и политичких личности. То је оно што је најстрашније када гледамо перспективу Србије. Морамо, дакле да се припремимо за једну уништену земљу, као и на то да ћемо у великом делу нашег политичког, друштвеног и економског система морати да стартујемо од нуле.
Јер, када разорите институције и један нормативни систем – правила функционисања јавности, медија, међуљудских односа у државној управи, култури и тако даље – све што остаје јесу моћ, арбитрарност и насиље; кад испразните друштво од институција и норми, имате само ауторитарност, насиље и тешке сукобе интересних група од којих ниједна неће моћи да буде доминантна. Све то у ме потпуности ужасава.
Можемо ли данашњу Србију упоредити са оном из деведесетих под Милошевићем?
Главна паралела је узурпација и лажно представљање. Узурпатор држи власт а да нема легитимитет, најчешће на основу лажног представљања. Супстанцијално речено, социјалисти су се деведесетих лажно представљали као националисти, а напредњаци данас као еврореформатори. Но, узурпатор зна да његова власт почива на неистини, па зато зна и да је несигурна. Отуда је и он нервозан, па стално виче да га народ воли, да му је рејтинг висок, да је опозиција покварена, да се противници уједињују, да се не боји избора и тако даље. Та агресивност је, нажалост, одлика нашег политичког живота како у деведесетим тако и данас. Једино што су онда званичне структуре у Вашингтону и Бриселу биле против власти, а данас је подржавају, па је због тога ову власт теже критиковати.
У том контексту – колико и да ли Вучић заиста има проблема са друштвеном елитом?
Однос са елитом је једно од питања које је сам Вучић покренуо. Да будемо реални: ако изузмемо стотињак најбогатијих људи у Србији, сваког припадника елите – са и без знакова навода – лако можете купити за неку синекуру од, рецимо, хиљаду евра. Вучић то и ради, на пример у неким кадровским решењима у култури. Та пацификација веома се добро види: када имате неког ко је био познат као критичар и побуњеник, а онда је заћутао – јасно је да је уследило именовање за неки управни одбор или на амбасадорско место… Много је већи проблем за Вучића то што не може да намири своју напредњачку војску јер нема довољно синекура за све. Тај однос Вучића и друштвене елите за мене је вихор од смећа. Ништа, дакле, озбиљно, када се има у виду да смо ми једно сиромашно друштво и да онај ко контролише ресурсе, лако може да пацификује ту врсту друштвене елите.
Али, зар се премијер стално не жали да он ради практично све што су ти његови критичари из елите, да тако кажем, тражили, а да га они и даље не воле, нападају и бацају му клипове у точкове?
Мислим да је то ствар која се више може објаснити његовом психологијом него политичким интересом. Прави Вучићев политички интерес јесте да задржи подршку бирачког тела и великих играча из Вашингтона и Брисела. С друге стране, стичем утисак да је он један од оних људи који од својих критичара воле да направе сараднике и следбенике зато што на тај начин оправдавају своје идеолошко и политичко конвертитство: тако следи да се сви мењају, а не само он. Најбољи пример и огледни случај за то је – Јелена Триван. Она је у Демократској странци била најжешћи критичар Вучића, а сада је видимо као саставни део структуре те власти.
У тим структурама партиципирају и људи попут Владимира Бебе Поповића, који је припадао делу оне елите на чије се критике Вучић сада жали…
С једне стране, Вучић амортизује некога ко му може бити незгодан противник тако што постаје његов савезник. С друге – Вучић је показао да га привлачи да сарађује са опасним и успешним људима. То је његова психолошка црта и он тако потврђује свој примат и своје место у хијерархији политичког предаторства. Они, наравно, нису у истој лиги, али се симболички успоставља веза политичких предатора чија је жртва цело друштво. То ће постати јасно тек када на површину изађу послови које раде ти људи и њихови институти, односно када буду видљиви резултати свих тих ангажмана.
Овде се отвара и питање где се налазе стварни центри моћи?
На ову власт утичу два центра – својим новцем, медијима и људима. Један су, симболички речено, амбасаде САД и ЕУ, укључујући и амбасаде Немачке и Британије, а донекле и Русије. Тај утицај се види и то власт и не крије. Други центар је скривен и односи се на оно што бих назвао „регионалном мафијом“. То су опасне структуре црне економије, криминала, које се пењу до врха неких суседних држава. Те структуре плаћају кога треба, од политичара и новинара до професора универзитета. Али, оно због чега су опасне јесте не само способност да организују медијски линч, већ и да физички застраше противнике. Неки од случајева пребијања јавних личности, бацања молотовљевих коктела, па и атентата, уверен сам да долазе с те стране.
Да ли је могућа ефикасна опозиција актуелном режиму и каква?
Ми имамо партијску пустош. Ако је једна велика партија попут Демократске странке доживела деградацију, онда је јасно каква је тек ситуација са осталим. Када је реч о формирању опозиције Вучићевом режиму, ту би, по мом мишљењу, требало кренути од почетка. Нажалост, највећи део постојећих страначких структура може се у то укључити само делимично, а не у целини.
Да би се формирала ефикасна опозиција, изузетно је важно да се постигне нека врста консензуса или програмског договора око основних вредности наспрам Вучића.
Прве од тих вредности јесу демократија и демократске установе: ми можемо да се не слажемо око спољње политике или међународних интеграција, али наш најважнији интерес је да се о свему томе расправља у демократским институцијама.
Другу вредност представља консензус око нечега што се зове наш национални и државни интерес – ако то постоји, онда се око многих других ствари може успоставити сарадња која ће водити ка томе да се успостави јасна алтернатива садашњем режиму. То није тако тешко. Ако на једној страни имате лични режим каприциозне и сујетне особе која жели да о свему одлучује, онда је алтернатива скуп норми и вредности који искључују сваку врсту таквог политичког понашања.
Наравно да постоји проблем и око идеја и око личности које би биле њихови носиоци и око присутности у медијима… Али, имајући у виду наше искуство из деведесетих и искуство 5. октобра, није немогуће да се у друштву које се прогресивно урушава врло брзо формира једна јака друштвена и политичка алтернатива садашњем режиму. Спорадични протести и побуне знак су да има људи који су свесни да се институције убрзано распадају. Ти људи имају потребу да нешто предузму.
Филип Шварм
Слободан Антонић
24. мај 2015. НСПМ/Време
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Земљом владају међународни центри моћи и регионална мафија – после Вучића Србија ће бити олупина.
Имамо само једног вођу и једну партију, све остало само су кулисе. Али, кад нестане те једне личности, тог вође, па странка доживи распад, у Србији неће остати ништа сем згаришта – и институција и политичких личности. То је оно што је најстрашније када гледамо перспективу Србије.
Морамо, дакле, да се припремимо за једну уништену земљу, као и на то да ћемо у великом делу нашег политичког, друштвеног и економског система морати да стартујемо од нуле. Јер, када разорите институције и један нормативни систем – правила функционисања јавности, медија, међуљудских односа у државној управи, култури и тако даље – све што остаје јесу моћ, арбитрарност и насиље
Србија је земља најава. Уз Београд на води, реконструкцију владе, највеће плате и пензије икад, бољи живот колико крајем године, стигло се и до промјене Устава. Пропитивања о реализацији претходних најава као и критичке и трезвене оцјене стварних резултата трогодишње власти Александра Вучића, гурнуте су на медијску и друштвену маргину. Чини се да је актуални премијер потпуно испунио цјелокупну политичку сцену тако да интервју са професором на Филозофском факултету и уредником Нове српске политичке мисли Слободаном Антонићем мора започети питањем:
Шта, у ствари, стоји иза најављивања уставних промјена?
– Имиџ, пропаганда. Он је сав од имиџа, цела његова политика је изборна кулиса и политички маркетинг, а у њој је најважнији привид акције. Вучићева прича је: ’Радим, али ми не дају.’ Ти који не дају су или ’жута хоботница’, или тајкуни, или ’менталитет’, или ’десница’. На тај начин објашњавају се неуспеси, па се после сваког неуспеха прелази на нешто ново да би то ново затрпало старо и неуспешно. У овом тренутку, променом Устава вероватно треба затрпати неуспех у ’отварању поглавља’ у преговорима са Европском унијом – каже за „Време“ Слободан Антонић.
Какве се уставне промјене могу очекивати?
– Вучић је директно поменуо да ће се мењати преамбула и број посланика. Најављује чак и уставни референдум, што значи да ће да се мења само језгро Устава. Практично је све у игри и једини проблем за Вучића је – што због опсесивне жеље за свеукупном контролом – нема довољно времена да се њиме озбиљно позабави. Све је, дакле, потпуно отворено: то што је за промену Устава тренутно задужен Зоран Бабић, као Вучићев релеј, показује да идеје и упутства шта треба мењати у Уставу тек треба да дођу.
За Српску напредну странку питање је само како маркетиншки упаковати оно што треба да прође, да се референдум не би некако окренуо против њих… Мада, референдум за СНС уопште није страшан: за промену Устава треба да гласа већина бирача који су изашли на изборе, а не већина уписаних, као прошли пут, 2006. године. Ипак, сваки резултат испод 80 одсто у односу на 20 одсто за промену Устава, биће ударац за СНС и њеног вођу.
Што ће бити срж тих упутстава?
Мислим да ће главна маркетиншка прича бити „реализам“ и „по жељи народа“. Србија не контролише Косово – дакле, дајте да у Устав ставимо како јесте; Србија, даље, хоће у Европску унију – хајде и то у Устав; такође, народ жели јефтину Скупштину – нека онда буде 125 посланика.
Све што не буде могло да се подведе под ове две формуле – „реализма“ и „по жељи народа“ највероватније неће ни бити предложено. Рецимо, сматрам да се неће мењати начин промене Устава, да се неће избацити референдум. Јер, није лако рећи: „Народ жели да се више ништа не пита у вези с променом Устава“, мада и то може да се подведе под: „Народ хоће штедњу, а референдум је скуп“. Али, таквих, проблематичних ствари не сме да буде много.
Да ли се може очекивати да се промени преамбула?
Обавезно, то је готова ствар.
Зашто?
Ствар је готова у техничком смислу кад постоје политичка воља и решеност. Имајући у виду да су промењена правила референдума – за успех вам треба проста већина бирача који су изашли на изборе – они лако могу да промене било шта, укључујући и преамбулу. Вучић је, уосталом, најавио и њену промену. Њему, наравно, не треба много веровати, али је могуће да у вези с тим говори истину, пошто је то рекао у Вашингтону. Такође, Вучић готово да може да рачуна на консензус када је реч о парламентарним странкама, па је сасвим сигурно да ће имати двотрећинску већину у Скупштини за промену преамбуле. После тога не видим зашто им референдум са аргументом „реализма“ не би успео. СНС је преживео Бриселски споразум и, за сада, смањење плата и пензија, тако да нема разлога да не преживи и промену преамбуле.
Када говоримо о уставним променама, како ту видите однос између премијера и председника Србије Томислава Николића?
Вучић је Николића изоловао и непрекидно га гађа преко таблоида, чекајући да политички искрвари. На другој страни, Николић се труди да остане на ногама, вребајући шансу – рецимо – да Вучић доживи некакав слом, здравствени или политички, свеједно.
Да би се Устав ефикасно и што безболније променио, потребан је договор између њих двојице. Тај договор ће наравно бити личан, а не принципијелан. Уосталом, и до сад су наши политичари Устав кројили по својој мери – тако је радио Милошевић, тако су радили Коштуница и Тадић, тако ће урадити и Вучић и Николић.
Николић је најавио да ће тражити већа овлашћења за председника или да се председник бира у парламенту. Већа овлашћења за председника добићемо само ако себе на том месту у будућности види Вучић. Ако се то место остави Николићу, лако је могуће да добијемо канцеларски систем, с јаким канцеларом и слабим председником.
Каква је ту улога јавности?
Убедљива већина јавности је за промену Устава, тако да ће референдум сигурно да прође, осим уколико се не упакују две или више проблематичних ствари – на пример – истополни брак, федерални региони или нешто слично, што је тешко да просечни СНС бирач прогута.
Као о смањењу броја посланика, спекулише се и о евентуалној комбинацији већинског и пропорционалног система. Што то све значи за нашу политичку сцену?
Постоји једно правило које гласи: у већинском изборном систему, више посланика – више демократије; смањити број посланика има смисла само у пропорционалном систему где се гласа за партијске листе. Међутим, истовремено смањити број посланика и увести у игру већински систем значи смањити утицај бирача и дати додатну моћ централи највеће партије. А то заправо значи Вучићу.
Промена устава у пропагандном смислу је нова играчка за јавност док се на другој страни одвија потпуно преузимање свих државних и друштвених структура. Сасвим је јасно да ће нова институционална решења која се тичу броја посланика – ако њихов број буде 125 – потпуно одговарати највећој странци. Могуће је да ће и те промене Устава да продуже останак СНС-а на власти – то јест – останак Александра Вучића.
Али, њихов кључни проблем је што се читава та странка базира искључиво на Вучићевој глави, а она тешко може да се носи и психолошки и идеолошки и политички са свим оним што треба да ради и притиском који то изазива. Евентуални слом у тој глави срушио би у потпуности читаву ту пирамиду која стоји на свом врху, а зове се СНС. Они не граде институције, него напротив – руше их и стоје наспрам институција. СНС без Вучића никаква институционална решења не могу да спасу и зато не треба страховати од уставних промена које би на неколико деценија запечатиле садашњи режим; у самој природи ове странке јесте да она почива не на институцијама, него на једној личности.
На какав бисте начин описали СНС?
Обично се каже да су све наше партије лидерске. СНС не само да је таква партија него је и резултат читаве негативне еволуције у свим осталим лидерским партијама: она је покупила све најгоре од Српске радикалне странке, Социјалистичке партије Србије, Демократске странке и других. С једне стране, код напредњака имате неограничену власт лидера; с друге стране, имате стално инсистирање на имиџу и политичком маркетингу као главној идеологији чија је сврха да партију представи као праву страначку машинерију, те највеће и најуспешније политичко предузеће, пошто се на тај начин најефикасније придобијају гласачи и присталице… И, с треће стране, ова партија увек маше неким изазовима: некад су то „непријатељи“, а некад економска криза или поплаве, када се онда она приказује као неко ко их успешно решава; уопште није важно да ли је то тачно или не – важно је да се тако прикаже у јавности. Угрубо, СНС је странка у којој се комбинују лична власт једног вође и политички маркетинг као једина истинска, страначка идеологија.
Можемо ли говорити о поновном обнављању султанизма?
Не, није то тај облик ауторитаризма – код нас је реч о ауторитарном популизму барон-минахаузеновског типа. Режим почива на личној власти која се легитимише агресивним, неуротичним и ошамућујућим маркетингом. Јавност се најпре непрестано засипа преко највећих медија новим и све невероватнијим неистинама или најавама – то је тај елемент неуротичног. Истовремено, с највећим бесом се елиминише сваки покушај рационалне, критичке анализе тих наступа и обећања, попут ауторке „Утиска недеље“ или установе заштитника грађана – то су елементи агресивног и репресивног.
Пошто је јавност стално бомбардована свим тим фантастичним сликама, а будући да нема критичке противтеже, добар део јавност губи оријентацију, остаје парализован, ошамућен, хипнотизован брзим променама слика, бујицом речи. То је политичка технологија овог режима.
Како оцењујете управљачки капацитет садашње владе?
Ову власт чине људи са купљеним дипломама, дакле лажни стручњаци. Кад су такви њихови министри, гувернери и градоначелници, онда је лако замислити какви су тек њихови директори, шефови и службеници. Понекад се озбиљно запитам како овде уопште и даље функционише било шта, како имамо струју, воду, јавни превоз… У тим системима очигледно има још компетентних људи који их некако одржавају. Али, размере данашњег партијског штеточинства за нашу државу, од управе до културе, несумњиво су библијске. Случај „Хеликоптер“ или случај „Поплава“ то уверљиво показују.
Председник Николић је у прошлом броју Времена рекао да Влада није јединствена. Како вама делује – да ли јесте или није?
Сматрам да је потпуно неважно да ли је Влада јединствена или не. Наравно, постоји унутар ње читав низ сукоба – и личних и партијских. Реч је о различитим партијама, али и партијским фракцијама, тако да се не може очекивати потпуна јединственост. Али, то није важно јер ова влада неће да падне тако што ће је неко изнутра срушити. То је једна од оних прича које служе за одвраћање пажње јавности од озбиљних политичких питања.
Као што је прича о реконструкцији?
Мислим да реконструкција више није омиљена резервна играчка за скретање пажње јавности – сада смо добили промену Устава. То ће нам бити играчка бар до краја године.
Што је за вас главна карактеристика актуалне владе у односу на претходне?
Ако упоредимо садашњу с владама од 1990. године, када је обновљен вишестраначки систем, видећете да је ово прва влада у којој премијер потпуно доминира као најјачи политички актер. Тако није било никада.
А прва влада Војислава Коштунице?
То је трајало свега три месеца до избора Бориса Тадића за председника Србије, када смо добили кохабитацију. Међутим, за разлику од прве Коштуничине владе – иначе коалиционе коју је као мањинску подржавао СПС – садашња влада у потпуности почива на политичкој моћи и доброј вољи Александра Вучића. Захваљујући комотној већини у Скупштини, он може без икаквог проблема да смени сваког министра без обзира на његову страначку припадност. Зато нико и не доводи у питање потпуни Вучићев примат, нити било шта од оног шта он каже. То је Вучићу веома битно. Он нема никакву потребу да било шта мења или да се посвети прављењу ефикасног тима од владе, поготово када се узме у обзир да троши много енергије да би испунио своју амбицију, да покаже да се за све пита, у све меша и да је сваки успех постигнут захваљујући њему. Стварно не разумем настојања да се виде некакви процепи и унутрашњи сукоби у Влади. Они – свакако – постоје, али су политички потпуно ирелевантни за стање ствари у Србији и предвиђање будућих политичких процеса.
Један од симбола ове владе је министар унутрашњих послова Небојша Стефановић, а други министар рада Александар Вулин. Каква је њихова улога у механизму власти?
Небојша Стефановић је симбол партијског војника, односно војника који служи вођи. С једне стране, он је послушан, а с друге – иако прави бројне гафове – ужива подршку тог вође. На тај начин Вучић показује да ће послушност бити награђена и да неће бити заборављена, иако Стефановић не располаже ни способностима ни компентенцијама за место на које је постављен; он је уједно и порука коју вођа шаље свим својим страначким војницима и следбеницима.
Случај с Вулином је нешто другачији зато што није реч о човеку из Вучићеве странке. Међутим, Вулин је вођин савезник и следбеник који показује изузетан таленат у демонстрацији лојалности. Послушници попут Стефановића извршавају оно што им се каже, али то није никаква представа која би имала маркетиншки ефекат; код Вулина се послушност манифестује на маркетиншки атрактиван начни који јача тај сам Вучићев систем. Баш због тога што има велики таленат за испољавање дивљења вођи – већи него што има Зоран Бабић – мислим да је Вулин неопходан Вучићу.
А што је с министрима попут Кори Удовички или Душана Вујовића који не долазе из страначких структура?
Ту видим однос мирољубиве политичке коегзистенције између два пројекта. Један је Вучићев, који се тиче његове личне власти и власти његове партије; други је пројекат међународних структура чији је циљ да економски преузму и пацификују Србију. Они сматрају да ми још нисмо довољно пацификовани и да постоји опасност да у једном тренутку склизнемо према Русији или неком моделу отпадничке државе. Сматрам да су то предрасуде и неоправдани страх, а не нешто што има упориште у реалности. Кори Удовички, Вујовић и неки други у Вучићевој влади служе као додатна контрола – нека врста осигурача који увек могу да искоче уколико се нешто у овом пројекту међународних структура поремети.
Цела Влада је Александар Вучић. И то не само у смислу да су сви министри у његовој сенци, него и у чињеници да у свим пословима које Влада решава он показује да је главни, да је он тај који највише ради, највише доприноси… Та врста преузимања одговорности и нових послова деловала би као политичко самоубиство када се не би имао у виду маркетиншки аспект тог увек новог активизма, то јест могућности да себи увек изабере нова поља ангажовања.
Како оцењујете однос извршне и законодавне власти?
Двестотињак посланика владајуће већине представља само кулису за Вучићеве иступе у Скупштини. На шта личи наш парламентарни живот показује и опозиција: када имају нешто против председнице Скупштине Маје Гојковић, траже од Вучића да је смени. Дакле, реч је о једној потпуно неприродној ситуацији у којој законодавна власт тражи од извршне да смени председницу парламента. То најбоље показује прави карактер система. Читав тај систем започет је још 1990. године. Еволуирао је и мењао се, увек се прилагођавајући носиоцима моћи у Србији – од Слободана Милошевића, преко Зорана Ђинђића, Војислава Коштунице и Бориса Тадића до Александра Вучића, који је до краја спровео ту нит – да једна личност решава све, а не институције. Друга карактеристика садашњег режима је кључна улога владајуће партије у свему и свачему, а трећа је оно што је Борис Тадић довео до врхунца – да је политички маркетинг важнији и од идеологије и од саме политике.
Набројали сте све носиоце највише политичке моћи у Србији у протекле две и по деценије. Има ли нешто што их спаја?
За све њих заједничке су две ствари: прва – сви они мислили су да могу да надмудре странце, пре свега Вашингтон, па и Брисел; мислили су да је сваки њихов претходник био невешт и наиван, да су они много способнији и лукавији; друга – свако од њих је свом наследнику на челу државе остављао земљу слабију у односу на Вашингтон и Брисел него што је била када је дошао на власт. Србија је све слабија, са све мањим суверенитетом и све више личи на колонију. Само се поставља питање докле ће да стигне Вучић са својим режимом. Евидентно је да он на седнице Владе зове амбасадора Европске уније – раније бар тога није било. Има и других манифестација колонијалне свести: амерички амбасадор Мајкл Кирби даје савете кога би Србија требало да постави за амбасадора у Вашингтону. Морате признати да је то јединствен случај.
Носиоце највише политичке моћи у Србији од 1990. године спаја и амбивалентан однос према демократији: увек су, наравно, постојали изговори зашто се Србија у потпуности не држи демократских принципа. Под Милошевићем то је била борба за државу, код Коштунице – Косово, а код Вучића – европске интеграције. Међутим, увек је остајао проблем са изградњом демократских институција…
Ако ни по чему другом, разликовали су се по односу према јавности…
Милошевић је у основи презирао политички маркетинг као политичар старог социјалистичко-комунистичког кова и сматрао је да је најважније манифестовати снагу и приказати се као заступник идеја које подржава народ. Тадић је политички маркетинг ставио на прво место, а та тенденција је постојала и код Ђинђића. Коштуница – када је у питању однос према јавности – био је ближи Милошевићу, с тим што је мислио да ће истина и идеја да победе без обзира на медије и политички маркетинг. Вучић је синтеза Милошевићеве тежње да се демонстрира политичка моћ и Тадићеве идеје о значају политичког маркетинга. Укратко – хибрид Милошевића и Тадића.
Како ће изгледати Србија после напредњака?
Када једног дана напредњаци оду са власти, Србија ће изгледати као олупина. То се може видети и по странкама на политичкој сцени. Осим СНС-а који је једина озбиљна партија, све остале су само сенке онога што су биле. Као што је систематски разарао странке, Вучић систематски разара и институције да његова власт не би била ограничена било чим. Случај заштитника грађана Саше Јанковића огледни је пример разарања институција, односно слике Србије под СНС-ом. Дакле, имамо само једног вођу и једну партију, све остало само су кулисе.
Али, кад нестане те једне личности, тог вође, па странка доживи распад, у Србији неће остати ништа сем згаришта и олупина – и институција и политичких личности. То је оно што је најстрашније када гледамо перспективу Србије. Морамо, дакле да се припремимо за једну уништену земљу, као и на то да ћемо у великом делу нашег политичког, друштвеног и економског система морати да стартујемо од нуле.
Јер, када разорите институције и један нормативни систем – правила функционисања јавности, медија, међуљудских односа у државној управи, култури и тако даље – све што остаје јесу моћ, арбитрарност и насиље; кад испразните друштво од институција и норми, имате само ауторитарност, насиље и тешке сукобе интересних група од којих ниједна неће моћи да буде доминантна. Све то у ме потпуности ужасава.
Можемо ли данашњу Србију упоредити са оном из деведесетих под Милошевићем?
Главна паралела је узурпација и лажно представљање. Узурпатор држи власт а да нема легитимитет, најчешће на основу лажног представљања. Супстанцијално речено, социјалисти су се деведесетих лажно представљали као националисти, а напредњаци данас као еврореформатори. Но, узурпатор зна да његова власт почива на неистини, па зато зна и да је несигурна. Отуда је и он нервозан, па стално виче да га народ воли, да му је рејтинг висок, да је опозиција покварена, да се противници уједињују, да се не боји избора и тако даље. Та агресивност је, нажалост, одлика нашег политичког живота како у деведесетим тако и данас. Једино што су онда званичне структуре у Вашингтону и Бриселу биле против власти, а данас је подржавају, па је због тога ову власт теже критиковати.
У том контексту – колико и да ли Вучић заиста има проблема са друштвеном елитом?
Однос са елитом је једно од питања које је сам Вучић покренуо. Да будемо реални: ако изузмемо стотињак најбогатијих људи у Србији, сваког припадника елите – са и без знакова навода – лако можете купити за неку синекуру од, рецимо, хиљаду евра. Вучић то и ради, на пример у неким кадровским решењима у култури. Та пацификација веома се добро види: када имате неког ко је био познат као критичар и побуњеник, а онда је заћутао – јасно је да је уследило именовање за неки управни одбор или на амбасадорско место… Много је већи проблем за Вучића то што не може да намири своју напредњачку војску јер нема довољно синекура за све. Тај однос Вучића и друштвене елите за мене је вихор од смећа. Ништа, дакле, озбиљно, када се има у виду да смо ми једно сиромашно друштво и да онај ко контролише ресурсе, лако може да пацификује ту врсту друштвене елите.
Али, зар се премијер стално не жали да он ради практично све што су ти његови критичари из елите, да тако кажем, тражили, а да га они и даље не воле, нападају и бацају му клипове у точкове?
Мислим да је то ствар која се више може објаснити његовом психологијом него политичким интересом. Прави Вучићев политички интерес јесте да задржи подршку бирачког тела и великих играча из Вашингтона и Брисела. С друге стране, стичем утисак да је он један од оних људи који од својих критичара воле да направе сараднике и следбенике зато што на тај начин оправдавају своје идеолошко и политичко конвертитство: тако следи да се сви мењају, а не само он. Најбољи пример и огледни случај за то је – Јелена Триван. Она је у Демократској странци била најжешћи критичар Вучића, а сада је видимо као саставни део структуре те власти.
У тим структурама партиципирају и људи попут Владимира Бебе Поповића, који је припадао делу оне елите на чије се критике Вучић сада жали…
С једне стране, Вучић амортизује некога ко му може бити незгодан противник тако што постаје његов савезник. С друге – Вучић је показао да га привлачи да сарађује са опасним и успешним људима. То је његова психолошка црта и он тако потврђује свој примат и своје место у хијерархији политичког предаторства. Они, наравно, нису у истој лиги, али се симболички успоставља веза политичких предатора чија је жртва цело друштво. То ће постати јасно тек када на површину изађу послови које раде ти људи и њихови институти, односно када буду видљиви резултати свих тих ангажмана.
Овде се отвара и питање где се налазе стварни центри моћи?
На ову власт утичу два центра – својим новцем, медијима и људима. Један су, симболички речено, амбасаде САД и ЕУ, укључујући и амбасаде Немачке и Британије, а донекле и Русије. Тај утицај се види и то власт и не крије. Други центар је скривен и односи се на оно што бих назвао „регионалном мафијом“. То су опасне структуре црне економије, криминала, које се пењу до врха неких суседних држава. Те структуре плаћају кога треба, од политичара и новинара до професора универзитета. Али, оно због чега су опасне јесте не само способност да организују медијски линч, већ и да физички застраше противнике. Неки од случајева пребијања јавних личности, бацања молотовљевих коктела, па и атентата, уверен сам да долазе с те стране.
Да ли је могућа ефикасна опозиција актуелном режиму и каква?
Ми имамо партијску пустош. Ако је једна велика партија попут Демократске странке доживела деградацију, онда је јасно каква је тек ситуација са осталим. Када је реч о формирању опозиције Вучићевом режиму, ту би, по мом мишљењу, требало кренути од почетка. Нажалост, највећи део постојећих страначких структура може се у то укључити само делимично, а не у целини.
Да би се формирала ефикасна опозиција, изузетно је важно да се постигне нека врста консензуса или програмског договора око основних вредности наспрам Вучића.
Прве од тих вредности јесу демократија и демократске установе: ми можемо да се не слажемо око спољње политике или међународних интеграција, али наш најважнији интерес је да се о свему томе расправља у демократским институцијама.
Другу вредност представља консензус око нечега што се зове наш национални и државни интерес – ако то постоји, онда се око многих других ствари може успоставити сарадња која ће водити ка томе да се успостави јасна алтернатива садашњем режиму. То није тако тешко. Ако на једној страни имате лични режим каприциозне и сујетне особе која жели да о свему одлучује, онда је алтернатива скуп норми и вредности који искључују сваку врсту таквог политичког понашања.
Наравно да постоји проблем и око идеја и око личности које би биле њихови носиоци и око присутности у медијима… Али, имајући у виду наше искуство из деведесетих и искуство 5. октобра, није немогуће да се у друштву које се прогресивно урушава врло брзо формира једна јака друштвена и политичка алтернатива садашњем режиму. Спорадични протести и побуне знак су да има људи који су свесни да се институције убрзано распадају. Ти људи имају потребу да нешто предузму.
Филип Шварм
Слободан Антонић
24. мај 2015. НСПМ/Време
| Слободан Антонић: После Вучића у Србији неће остати ништа – сем згаришта Земљом владају међународни центри моћи и регионална мафија – после Вучића Србија ће бити олупина. Имамо само једног вођу и једну партију, све остало само с |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Неким Србима смета и сопствени генетски код
Неким Србима смета и сопствени генетски код
На вука повика…
Дошло је, дакле, и до тога да неким јадним Србима смета и генетски код српског народа, народа из чијега су крила потекли, али му, чини се, по сопственом избору више не припадају.
Илија Петровић (Фото: ilijapetrovic)
Међу њима и извесна Бранкица Јанковић (1973), експертиња, докторандкиња и разна друга киња, која се у јавности представља као некаква повереница, али не знам чија и за какве работе, и која нам открива да је “према Уставу, Србија држава српског и свих других народа који у њој живе”.
Сазнајемо то из текста “Николић је рекао оно што је мислио”, објављеног 27. јануара 2016. године на сајту Васељенске телевизије (http://ift.tt/1QOpCf1оnо-stо-је-misliо/) а преузетог од Б92, да ли радија, да ли телевизије.
До сада смо за многе политичаре могли чути да једно мисле, друго говоре, треће раде – а сада први пут чујемо да један политичар, ни мање ни више него Председник Републике Србије, исказује оно што мисли.
Њему се, наиме, десило да, приликом отварања центра изврсности у Крагујевцу (не знам да ли сам му назив добро преписао јер не знам ни шта се њиме означава), каже како би домаћа банка за матичне ћелије требало дасачува “оно најбитније – најважније и најлепше карактеристике српског народа”. Ту мисао изговорио је забринут због све чешћег одласка неплодних српских брачних парова у иностранство зарад вештачке оплодње, чинакоји, хтели ми то признати или не, ремети постојећи српски генетски код. “То решење треба да буде овде, та деца треба да буду српска деца, са српским генетичким кодом, прошлошћу и будућношћу”, поручио је он.
Поручио је, али је одмах дочекан на нож.
Најпре се, можда по задатку добијеног од “некога”, побунио Ратко Божовић (1934), социолог марксистичке и брозовске школе политичких наука (од српске националне мисли подоста удаљене али, за сваки случај, на пушкомет i u zasedi), изјавом да је Председник Републике Србије последња личност која би смела да каже тако нешто. Њему се придружила нека Александра Јерков, на интернату самопредстављена као безбожна војвођанка, европски интегрисана у Аустрији, поруком да је та Председникова изјава “скандалозна” и да ће она, у улози најобразованије и најнаучније особе у Страначкој скупштини Републике Србије, тражити Председникову главу.
Но, све то није ништа према “открићу” већ помињане Бранкице Јанковић “да у Србији живе припадници више од двадесет националних мањина”.
До тога свог открића она је дошла као безбедносткиња и заштиткиња брозовске пароле о “припадницима двадесет шест народа и народности” у Србији.
Погледа ли се пажљивије које су то “више од двадесет националних мањина”, сазнаће се, барем према ономе што нам нуди попис становништва из 2011. године, да су то, у процентима: Маџари (3,5), Роми (2), Бошњаци (2), Хрвати (0,8), Словаци (0.7), Црногорци (0.5), Власи (0,5), Југословени (0,3), Маћедонци (0,3), муслимани (0,3), Бугари (0,3), Буњевци (0,2), Русини (0,2), Горанци (0,1), Албанци (?), Украјинци (0,1), Немци (0,06), Словенци (0,06), остали, “регионалци”, неизјашњени и непознати.
У “остале” (0,24 ) сврстани су, појединачно, они којих у Србији има мање од по две хиљаде (Чеси, Цинцари, Италијани, Ашкенази, можда Помаци-исламизовани Бугари, Египћани, Инке, Бушмани…), у “регионалце” (0,49) они који терају спрдњу са политиком усмереном на дробљење српског националног бића (Банаћани, Сремци, Шумадинци, Мачвани, Пироћанци, Срби-Југословени, Ескими, Тунгузи, Југословени-Маџари, Срби-Маћедонци…), у “неизјашњене” (2,2) и у “непознате” (1,1) они којима није било до наметнутих национално-мањинских оквира.
О српском гену, други
Да би се схватио смисао овде дате поделе на “више од двадесет националних мањина”, упутно би било знати да је један учени Рус на “привременом раду” у Америци, Анатолиј Алексејевич Кљосов (1946), биохемичар,председник научне саветничке управе Међународног генеалошког бироа, један од оснивача ДНК-генеалогије, науке која се бави мутацијама у ДНК и, како сам каже, “на основу тога одређује времена древних миграција, времена живота предака одређених људских скупина, давних историјских догађаја и много тога другог што је у вези с еволуцијом човека”, написао да сви Словени потичу са Хелма, из данашње Србије и Босне иХерцеговине, да су “српски гени стари 12.000 година, док су други стари између четири и седам хољада година”, те да “сви народи у Европи (осим два) имају више од 40 одсто српског или прасрпског гена”.
Својом картом српскога гена Кљосов казује да томе гену припада око две трећине становништва Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе, Данске, јужног дела Скандинавије (због оних који то још нису чули: Балтичко море некада се звало Српско море!) и дела Велике Британије, а то документује податком да се “сви одреда хаплотипи балканских земаља: Србије, Хрватске, Македоније, Словеније, Босне и Херцеговине,Бугарске и Црне Горе (на другом месту, Кљосов у динарску грану ставља и Арбанију), а такође Русије, Украјине, Белорусије, Пољске, Чешке, Словачке, Мађарске, Литваније, Летоније, Грчке налазе у динарској гранихаплотипа”.
Већ Именованој Повереници све то као да је непознато и она, зарад заштите “више од двадесет националних мањина” а о етничким групама, “осталима”, “неизјашњенима”, “непознатима” и “регионалцима” да и неговоримо, креће у рат против српскога гена.
Ипак, да би Именована Повереница смирила своје заштиткињичке и безбедносткињичке страсти, препоручљиво би било да погледа које су то националне мањине заступљене у Србији. Ако би она то и овлашно учинила, дало би јој се да закључи како, према попису из 2011. године, групи свих Словена који потичу са Хелма припадају Бошњаци, Хрвати, Словаци, Црногорци, Југословени, Маћедонци, муслимани, Бугари, Буњевци, Русини, Горанци, Украјинци, Словенци и Чеси, што би значило да нико од припадника тих мањина не би имао разлога да буде незадовољан помињањем српског генетичког кода у изјави Председника Републике: сви они исада “поседују” српски ген.
а. Словаци, Русини, Украјинци и Чеси, по класификацији коју нам даје Кљосов, припадају балканском (динарском) хаплотипу, што значи да, чак и ако им мањински статус није угрожен -, а није -, имају српске гене;
б. Словенци, уверава нас Кљосов, припадају динарској грани хаплотипа, истој којој припадају и већински Срби из Србије, што значи да словеначкој мањини у Србији уопште неће сметати што се српски генетски кодпомиње при отварању некаквог центра за генетику;
в. Хрвати, некада периферно српско племе (први пут поменуто 822. године) а данас, после вишевековне агресије римокатоличке јереси на српски православни свет, изузетно ојачани (у маси) католичењем бројних Срба, споразумева се српским језиком штокавског наречја а српски генетски код му је несумњив;
г. Маћедонци, који су до 1929. године били познати као Старосрби, или Старосрбијанци, одлуком краља Александра издвојени су од своје Матице, после чега ће почети њихово расрбљивање. Непосредно после Другог светског рата, Милован Ђилас притискао је маћедонске лингвисте (али неуспешно) да, пошто су већ одвојени од Србије, напусте ћирилицу и прихвате латиницу, чиме би неопозиво потврдили да више не припадају српском национу. Припадају му, припадају, по генетском коду, коду изван идеолошких домашаја, чак и брозовских;
д. Црногорци, рођени 1. маја 1945. године, упркос томе што је отац им њихов Милован Ђилас у “исправи о рођењу” записао да се Црногорци “по племенској традицији (тј. поријеклу)… осјећају, а и јесу, Срби”. И тај чин био је усмерен на дробљење српског националног бића, али се њиме није могао “укинути” српски генетски код у новоизмишљеним националним Црногорцима, Повереничиној националној мањини у Србији;
ђ. Буњевци, Срби католичке вере, у Хрвате су “унапређени” 14. маја 1945. године, по наредби новоуспостављене брозовске власти, али им ни по стварној ни домишљеној припадности (макар и Повереничиној мањинској) није могао бити избрисан српски генетски код;
е. муслимани, призведени из српског националног бића, и они са циљем да се број Срба смањи на толико да могу стати под једну шљиву, плод су у свету још невиђене будалаштине (осим оне брозовске у Југославији!) да се једна нација оформи на вероисповедној основи. На срећу, ни толиком глупошћу није им се могао укинути српски генетски код;
ж. Бугари, који су на своју данашњу земљу дошли у 6. веку и ту, као незнатна мањина, пословењени (посрбљени), по савременим бугарским (циљним!) истраживањима “имају изражену дословенску балканску генетичку компоненту”. А то “дословенско” било је трачко, односно српско, пошто су Трачани настањивали пространство између Егејског мора и Дунава (правцем југ-север) и Црног мора и Мораве и Вардара (правцем исток-запад). Бугарска настојања да бројност словенске (српске) хаплогрупе сведу на петнаест процената, резултат су добро познатог труда свих српских непријатеља да своју наводну самосвојност истакну на српску штету;
з. Горанци, српска језичка и национална заједница исламске вериосповести, у брозовској Југославији, и она зарад кресања српског националног стабла, смештана је у Шиптаре а данас је на удару бивших муслимана умеђувремену “унапређених” у Бошњаке; ни једно ни друго не мења им генетски код;
и. Бошњаци, Срби муслиманске вероисповести, у потрази су за неком још увек непознатом “националном структуром” јер је одраније било познато да су Бошњаци Срби из Босне и да они, како тврди Кљосов, имајусрпски код, а да којим друго;
ј. Југословени, то су углавном Срби, скоро свe Срби.
Они који, на први поглед, нису Срби
Власи. За хрватског лингвисту Петра Скока (1881-1956), Влах је исто што и Румун, Италијан или Цинцар (П. Скок, Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика III, Загреб 1972, стране 607-609) али му то нећесметати да констатује како се тај назив најчешће односи на Србе:
– за Млечане, то је сваки Словен који је дошао на млетачку територију, али и супротност између староседелаца и досељеника;
– за Хрвате, то је сваки православни Србин који је из Турске дошао у Војну границу, али и супротност између католика и православаца;
– за муслимане у Босни, то је сваки православац, али и супротност између православаца и муслимана;
– за травничке муслимане, то је сваки католик;
– за муслимане на Косову и Метохији, то је рисјанин – Србин;
– за острвљане (у Јадранском мору), то је сваки становник са копна, чак и ако је католик;
– за хрватске старинце у Подравини, то је сваки католик који говори као Србин, односно штокавски;
– у Дубровнику, то је сваки Херцеговац без обзира на веру;
– у Истри, за хрватске староседеоце то су и досељени Хрвати;
– по Србији, чак и пре доласка Турака, то је покретно становништво, односно номадски сточари.
За Влахе се занимао и Павел Јозеф Шафарик (1795-1861), питајући се, између осталог, и на који је народ мислио летописац Нестор Часни, Кијевски (крај 11 – почетак 12. века) кад их је под тим именом поменуо у свом летопису: “Ако пођемо за пореклом речи Влах, наћићемо да је иста идентична са речима Välche (Велше), Vallon, Galleе, Galate, Kelte, Celte и отуда значење Келти. (А Келти нису народ, то је војнички ред у српском народу – ИП) Још данас, код словенског живља у Илирикуму носе име стари влах, Стара Влашка, два округа, један на месту граничења Далмације, Хрватске и Босне, а други у сред Србије и Босне на Ибру, нагорњој Морави и Дрини, које им је остало од келтских Скордиска, који су некада насељавали оба предела” (П. Ј. Шафарик, О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком, Нови Сад 1998, стр. 105). Исто то сведочи иантички писац Страбон (64. пре Христа – 24. по Христу).
Када је већ тако, ни Власи нису без српског генетског кода.
Румуни. Румунски историчар Ш. Стефанеску пише да су “Румуни сами себе називали, изгледа, цело време Румунима”, али том условном речју (“изгледа”) открива да су на подручју данашње Румуније, пре данашњих Румуна, живели Словени, које су, у складу с истом том мишљу, временом асимиловали они који се уобичајено називају Власи, односно романизовани Дачани и Трачани; мисао му је недовршена, јер јој недостаје закључак да су то били Срби.
А јесу били Срби јер и сам Стефанеску казује да је “бојарско поседовање земљишта, пре појаве независних румунских држава, називано српским речима “очина” или “баштина”, те да су се, такође српским речима, у14-15. веку, обавезе сељака према власнику земљишта и према владару састојале у радовима или службама. Каткад се овоме придодавала и трећа категорија, порези (подани). Службе (пољовоз, подвоз) су се састојале у разним превозима… сељаци су били обавезни да обезбеде косидбу сена (сенокос) и његов пренос (сеновоз), као и сечу дрва за феудални посед (Историја румунског народа, Нови Сад 1979, стране 106, 119. и 121).
Заправо, податак да је пре стварања независних румунских држава, до половине 19. века, тамо у оптицају био српски језик, недвосмислено казује да су тамо живели Срби, а румунска етногенеза закључена је асимиловањем последње групе Словена, односно Срба. Не каже се кад се ово последње десило, али то је мање битно; битно је да се то десило.
Према запису књижевника и историчара уметности Милана Кашанина (1895-1981), византијски летописац Јован Зонара (16-17. век), чија се хроника завршава са 1128. годином, “идентификовавши Србе са Дачанима” сведочи да “када је цар Трајан завојштио на Дачане или Србе, Срби су му давали жесток отпор. Али најзад, видећи да се војска Трајанова приближава његову двору, српски поглавица је упутио посланство цару са изјавом да му се предаје и да је готов да испуни све његове жеље; изишао је пред њега и поклонио му се до земље. Прославив победу, цар Трајан се вратио у Италију, водећи са собом разоружане и везане српске поглаваре. Међутим, владалац српски, по имену Декевал, не држећи се споразума, одметне се од цара, на шта овај поново завојшти на њега. Начинивши на Дунаву мост »како није могуће испричати га, него само чудити му се«, цар Трајан, с великом војском прешав Дунав, победи Србе; тад се сав српски народ поклони Римљанима, а поглавица Декевал се убије. Том приликом, цар Трајан пронађе и скровиште тога српског владара, који је по непознатим и страшним местима сакрио злато и сребро и друго благо, преко којег је ставио мраморне плоче” (Милан Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Београд 1975, 374).
Са тим у вези, Јован И. Деретић (1939) пише да се “Румунија данас не убраја међу словенске земље, зато што њен званични језик припада групи латинских језика. Па и поред тога Румуни етнички припадају сербиској раси, бар осамдесет посто, а остало је мешавина разних раса и народа. Пре румејског (римског – ИП) освајања, на простору Румуније се налазила држава Дачка. Дачани су једно сербиско племе чија је престолница била у Сарбигетуши, једној тврђави на брегу Градиште”, а поменута два топонима потврђују српско извориште данашње Румуније.
И, посредно, српски генетски код у румунском народу.
Маџари. Маџари су у Панонску низију приспели на самом крају 9. века.
Ако се зна:
– да их је тада, када су приспели, било између двадесет и двадесет пет хиљада;
– какве су биле билошке последице њихових ратних и пљачкашких похода по средњој Европи, све до тешког пораза код Аугзбурга (955), после чега су се коначно станили у новом завичају;
– са каквом су агресивношћу потчињавали суседна словенска (српска!) племена;
– са коликом је систематичношћу спровођена маџаризација тих истих суседа;
– да је у времену од 1787. до 1850. године асимиловано више од 1,700.000 Немаџара), да су при последњем аустроугарском попису из 1910. године као Маџари пописани сви који су знали да изговоре макар једну једину реч на маџарском (а потом и сви чланови породице таквога “Маџара”) и да је само после Првог светског рата у Маџаре претопљено најмање 150.000 Срба и неупоредиво више Словака (пошто су “асимилациони успеси” Маџара у односу на Словаке увек били израженији);
– да се почетна саставница њиховог (угарског) националног бића кроз приближно четрдесет пет поколења толико истањила да је постала не само сасвим прозирна већ и неуочљива;
– нужно се мора наметнути закључак да данашњу маџарску нацију сачињавају углавном Словаци (за које је већ речено да припадају динарској – српској – хаплогрупи) и Срби маџарског говорног језика, што значи да ни припадницима те мањине у Србији не може бити увредљиво помињање српског генетског кода.
Арбанаси. Уопштено говорећи, оно што важи за Маџаре – може се применити и на Арбанасе, који су на само један део свог простора у данашњој Арбанији, тада изворно српског, дошли 1053. године (три или четири поколења “краће” од Маџара), после погибије Ђорђа Манијакиса, ромејског војсковође који је, дошавши са Сицилије, рачунао да ће и уз њихову помоћ преузети власт у Цариграду. Како су остали “на сувом”, без бродова за повратак на Сицилију, примили су их Срби, рачунајући са обећањем приспелих Арбанаса да ће, као сточари “од каријере”, гајити стоку за себе и за српску властелу.
Према процени, предака данашњих Арбанаса “није било мање од пет хиљада ни више од двадесет хиљада”, рачунајући у те цифре не само помоћне војнике већ и чланове њихових породица.
Но, “чим су Турци завладали, већина је Арбанаса примила ислам и постала одана турској управи (верна моралном начелу да се “дају ономе ко их више плаћа” – Бруно Барили, Српски ратови, Нови Сад 1996, 107 -ИП). Као такви, добили су потпуну слободу и постали господари… Окренули су се на Исток и почели насељавати плодне котлине. А под утицајем превласти Арбанаса, Срби у Арбанији су били исламизирани и поарбанашени” (Јован Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље : Основе антропогеографије, Београд 1922, 176).
Процес арбанизовања српског света био је дуготрајан, тако да су српска села, или делови појединих села, нарочито према Маћедонији, дуго успевала да одрже своју националну и верску припадност. На почетку 15. века, многа села у скадарској области била су измешана, а било је села и чисто арбанашких и чисто “словенских”; становништво неких села припадало је истом роду, али је било и делова појединих села која су носила називе по ранијем српском становништву: Луги, Градеза, Стојићи, Каменица, Сочовина. У селима северно од Скадра, иако су Срби представљали више од половине укупног становништва, многи од њих носили су арбанашко име а презиме српско (Афанасиј М. Селишчев, Славјанское население в Албании, Келн/Беч 1978, 85, 91-92).
Знајући за све то, Селишчев је могао констатовати да је пред арбанашком агресијом “словенска реч (српска – ИП) замукла у Арбанији. Њу је заменила реч арбанашка. Околности политичког и друштвеног живота изазвале су ту смену. Арбанаси су од Словена примили много у начину живота и у културно-друштвеним односима. Многобројне словенске речи у арбанском језику сведоче о том словенском утицају.
После Берлинског конгреса (1878), теоретичари германске (нордијске) историјске школе, са намером да сузбију српско национално биће, измислили су “науку” по којој су Арбанаси староседеоци у Србији, потомци Илира, док су Срби непознат варварски народ који се доселио у њихову земљу негде између шестог и седмог века.
По прилици, Арбанасима данас баш и не одговара да буду пореклом само Илири (који су били старо српско племе), већ би волели да буду и Дарданци јер “њихово име, истоветно с оним што су га носили Дарданци из Тракије, указује на могућност да је било дошло до стапања прединдоевропских и индоевропских народа” (Луиђи Парети еt аll., Хисторија човјечанства : Културни и научни развој, свезак други / књига прва, Стари свијет од 1200. до 500. год. пр. н. е., Загреб 1967, 11). И можда због тога што је ово “протоповијесно” племе учествовало у Тројанском рату, а потом и у битки код Кадеша (1286. пре Христа), на страни Хетита против фараона Рамзеса II, али и због тога што ће “касније имати велику улогу у повијести унутрашњости Балкана” (Александар Стипчевић, Илири : Повијест, живот, култура, Загреб 1974, 29). Било би им драже, дакле,да су много старији но што заиста јесу, јер би онда могли себи приписати и “оснивачку улогу” у повесници Хелмског полуострва, иако је сасвим извесно да су се на њему појавили тек средином 11. века.
На арбанашку жалост, њиховој жељи да буду потомци Дарданаца суђено је да буде само то – жеља, и ништа више, будући да су Дардани, или Дарданци (чије име енглески историчар Џон Кемпбел чита као Сарбани, што ће рећи: Срби), барем према ономе што су записали антички писци, насељавали данашњу северну Маћедонију, Косово, Метохију, јужну и средњу Србију западно од Мораве, све до Ивањице, и источно до горњих токова Пека и Тимока; на том повеликом подручју Птоломеј помиње градове Scupi (Скопље), Ulpiana (Липљан), Naissus (Ниш) – (Енциклопедија Југославије, књига 3, Загреб 1985, 387).
Језик оних племена који им је “наука” до сада признавала као изворни (једно време трачки, а потом илирски, али, чини се, ни један ни други Арбанасима није по вољи) одабиран је у зависности од тога колико мало има речи на које се арбанашки језик може ослонити; што мање речи, то сигурније, јер се тако лакше може безглаво домишљати с јединим циљем да се сакрије истина. Како већ сви признају да се од Илира, Трачана (и иних кандидата за арбанашко порекло) “није очувао скоро никакав текст… него само топоними и неколико десетина речи које су записали странци – Римљани и Грци” (Иван Поповић, Историја српскохрватског језика, НовиСад 1955, 22), изгледи за сигурно “прерачунавање” су врло мршави. И даље, све док се не призна да никаквих “великих сеоба народа” и наводних нестајања староседелаца пред дошљацима није било, да су истинита сведочанства старих писаца о српској природи трачких, илирских и других племена са Хелмског полуострва (и шире), те да су се Арбанаси појавили на Српској Земљи средином 11. века, у време које им признају историјски списи, а којима не противрече ни они који се баве антисрпском конструкцијом арбанашкога порекла, читава “наука” о арбанашком пореклу сведена је искључиво на претпоставке и домишљања, односно на злоупотребе свих “научника” који своје стварање не темеље на историјској истини већ само на “научним” звањима и наводном угледу “научних” институција које стоје иза њих и које, уистину, такве претпоставке и домишљања бескрајно репродукују.
По свему што је довде речено, може се без икаквог двоумљења рећи да су Арбанаси, данас, српско племе коме је говорни језик арбанашки. Савременим Арбанасима, и онима који не знају ко су и онима који не желе да признају ко су, може се признати да воде порекло од Илира, Трачана или Дарданаца, или од било ког другог српског племена са Хелмског (Балканског) полуострва, само онолико колико се Србима призна да је неко од “одабраних” племена српско.
А српски генетски код нико им и не одриче.
Роми и Немци
На Роме и Немце овде не би требало трошити време јер их је заједно тек нешто изнад два процента и они се ионако неће узбуђивати заштитничким реаговањем Именоване Поверенице.
За утеху
Ако већ Држава Србија а ни Именована Повереница не воде рачуна о примени Устава Републике Србије у заштити српског језика и ћириличког писма;
Ако већ Држава Србија упорно чува једно решење брозовске Владе из 1947. године, којим су српски добровољци из српских ослободилачких ратова 1912-1918. године проглашени профашистима;
Добро је што се Председнику Републике Србије “омакло” да у Крагујевцу каже оно што мисли и помене српски генетски код, код који је српском народу -, преко српске писмености, пре свега -, обезбедио високо (највише) место у стварању и развоју светске Цивилизације.
Илија Петровић
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
На вука повика…
Дошло је, дакле, и до тога да неким јадним Србима смета и генетски код српског народа, народа из чијега су крила потекли, али му, чини се, по сопственом избору више не припадају.
Илија Петровић (Фото: ilijapetrovic)
Међу њима и извесна Бранкица Јанковић (1973), експертиња, докторандкиња и разна друга киња, која се у јавности представља као некаква повереница, али не знам чија и за какве работе, и која нам открива да је “према Уставу, Србија држава српског и свих других народа који у њој живе”.
Сазнајемо то из текста “Николић је рекао оно што је мислио”, објављеног 27. јануара 2016. године на сајту Васељенске телевизије (http://ift.tt/1QOpCf1оnо-stо-је-misliо/) а преузетог од Б92, да ли радија, да ли телевизије.
До сада смо за многе политичаре могли чути да једно мисле, друго говоре, треће раде – а сада први пут чујемо да један политичар, ни мање ни више него Председник Републике Србије, исказује оно што мисли.
Њему се, наиме, десило да, приликом отварања центра изврсности у Крагујевцу (не знам да ли сам му назив добро преписао јер не знам ни шта се њиме означава), каже како би домаћа банка за матичне ћелије требало дасачува “оно најбитније – најважније и најлепше карактеристике српског народа”. Ту мисао изговорио је забринут због све чешћег одласка неплодних српских брачних парова у иностранство зарад вештачке оплодње, чинакоји, хтели ми то признати или не, ремети постојећи српски генетски код. “То решење треба да буде овде, та деца треба да буду српска деца, са српским генетичким кодом, прошлошћу и будућношћу”, поручио је он.
Поручио је, али је одмах дочекан на нож.
Најпре се, можда по задатку добијеног од “некога”, побунио Ратко Божовић (1934), социолог марксистичке и брозовске школе политичких наука (од српске националне мисли подоста удаљене али, за сваки случај, на пушкомет i u zasedi), изјавом да је Председник Републике Србије последња личност која би смела да каже тако нешто. Њему се придружила нека Александра Јерков, на интернату самопредстављена као безбожна војвођанка, европски интегрисана у Аустрији, поруком да је та Председникова изјава “скандалозна” и да ће она, у улози најобразованије и најнаучније особе у Страначкој скупштини Републике Србије, тражити Председникову главу.
Но, све то није ништа према “открићу” већ помињане Бранкице Јанковић “да у Србији живе припадници више од двадесет националних мањина”.
До тога свог открића она је дошла као безбедносткиња и заштиткиња брозовске пароле о “припадницима двадесет шест народа и народности” у Србији.
Погледа ли се пажљивије које су то “више од двадесет националних мањина”, сазнаће се, барем према ономе што нам нуди попис становништва из 2011. године, да су то, у процентима: Маџари (3,5), Роми (2), Бошњаци (2), Хрвати (0,8), Словаци (0.7), Црногорци (0.5), Власи (0,5), Југословени (0,3), Маћедонци (0,3), муслимани (0,3), Бугари (0,3), Буњевци (0,2), Русини (0,2), Горанци (0,1), Албанци (?), Украјинци (0,1), Немци (0,06), Словенци (0,06), остали, “регионалци”, неизјашњени и непознати.
У “остале” (0,24 ) сврстани су, појединачно, они којих у Србији има мање од по две хиљаде (Чеси, Цинцари, Италијани, Ашкенази, можда Помаци-исламизовани Бугари, Египћани, Инке, Бушмани…), у “регионалце” (0,49) они који терају спрдњу са политиком усмереном на дробљење српског националног бића (Банаћани, Сремци, Шумадинци, Мачвани, Пироћанци, Срби-Југословени, Ескими, Тунгузи, Југословени-Маџари, Срби-Маћедонци…), у “неизјашњене” (2,2) и у “непознате” (1,1) они којима није било до наметнутих национално-мањинских оквира.
О српском гену, други
Да би се схватио смисао овде дате поделе на “више од двадесет националних мањина”, упутно би било знати да је један учени Рус на “привременом раду” у Америци, Анатолиј Алексејевич Кљосов (1946), биохемичар,председник научне саветничке управе Међународног генеалошког бироа, један од оснивача ДНК-генеалогије, науке која се бави мутацијама у ДНК и, како сам каже, “на основу тога одређује времена древних миграција, времена живота предака одређених људских скупина, давних историјских догађаја и много тога другог што је у вези с еволуцијом човека”, написао да сви Словени потичу са Хелма, из данашње Србије и Босне иХерцеговине, да су “српски гени стари 12.000 година, док су други стари између четири и седам хољада година”, те да “сви народи у Европи (осим два) имају више од 40 одсто српског или прасрпског гена”.
Својом картом српскога гена Кљосов казује да томе гену припада око две трећине становништва Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе, Данске, јужног дела Скандинавије (због оних који то још нису чули: Балтичко море некада се звало Српско море!) и дела Велике Британије, а то документује податком да се “сви одреда хаплотипи балканских земаља: Србије, Хрватске, Македоније, Словеније, Босне и Херцеговине,Бугарске и Црне Горе (на другом месту, Кљосов у динарску грану ставља и Арбанију), а такође Русије, Украјине, Белорусије, Пољске, Чешке, Словачке, Мађарске, Литваније, Летоније, Грчке налазе у динарској гранихаплотипа”.
Већ Именованој Повереници све то као да је непознато и она, зарад заштите “више од двадесет националних мањина” а о етничким групама, “осталима”, “неизјашњенима”, “непознатима” и “регионалцима” да и неговоримо, креће у рат против српскога гена.
Ипак, да би Именована Повереница смирила своје заштиткињичке и безбедносткињичке страсти, препоручљиво би било да погледа које су то националне мањине заступљене у Србији. Ако би она то и овлашно учинила, дало би јој се да закључи како, према попису из 2011. године, групи свих Словена који потичу са Хелма припадају Бошњаци, Хрвати, Словаци, Црногорци, Југословени, Маћедонци, муслимани, Бугари, Буњевци, Русини, Горанци, Украјинци, Словенци и Чеси, што би значило да нико од припадника тих мањина не би имао разлога да буде незадовољан помињањем српског генетичког кода у изјави Председника Републике: сви они исада “поседују” српски ген.
а. Словаци, Русини, Украјинци и Чеси, по класификацији коју нам даје Кљосов, припадају балканском (динарском) хаплотипу, што значи да, чак и ако им мањински статус није угрожен -, а није -, имају српске гене;
б. Словенци, уверава нас Кљосов, припадају динарској грани хаплотипа, истој којој припадају и већински Срби из Србије, што значи да словеначкој мањини у Србији уопште неће сметати што се српски генетски кодпомиње при отварању некаквог центра за генетику;
в. Хрвати, некада периферно српско племе (први пут поменуто 822. године) а данас, после вишевековне агресије римокатоличке јереси на српски православни свет, изузетно ојачани (у маси) католичењем бројних Срба, споразумева се српским језиком штокавског наречја а српски генетски код му је несумњив;
г. Маћедонци, који су до 1929. године били познати као Старосрби, или Старосрбијанци, одлуком краља Александра издвојени су од своје Матице, после чега ће почети њихово расрбљивање. Непосредно после Другог светског рата, Милован Ђилас притискао је маћедонске лингвисте (али неуспешно) да, пошто су већ одвојени од Србије, напусте ћирилицу и прихвате латиницу, чиме би неопозиво потврдили да више не припадају српском национу. Припадају му, припадају, по генетском коду, коду изван идеолошких домашаја, чак и брозовских;
д. Црногорци, рођени 1. маја 1945. године, упркос томе што је отац им њихов Милован Ђилас у “исправи о рођењу” записао да се Црногорци “по племенској традицији (тј. поријеклу)… осјећају, а и јесу, Срби”. И тај чин био је усмерен на дробљење српског националног бића, али се њиме није могао “укинути” српски генетски код у новоизмишљеним националним Црногорцима, Повереничиној националној мањини у Србији;
ђ. Буњевци, Срби католичке вере, у Хрвате су “унапређени” 14. маја 1945. године, по наредби новоуспостављене брозовске власти, али им ни по стварној ни домишљеној припадности (макар и Повереничиној мањинској) није могао бити избрисан српски генетски код;
е. муслимани, призведени из српског националног бића, и они са циљем да се број Срба смањи на толико да могу стати под једну шљиву, плод су у свету још невиђене будалаштине (осим оне брозовске у Југославији!) да се једна нација оформи на вероисповедној основи. На срећу, ни толиком глупошћу није им се могао укинути српски генетски код;
ж. Бугари, који су на своју данашњу земљу дошли у 6. веку и ту, као незнатна мањина, пословењени (посрбљени), по савременим бугарским (циљним!) истраживањима “имају изражену дословенску балканску генетичку компоненту”. А то “дословенско” било је трачко, односно српско, пошто су Трачани настањивали пространство између Егејског мора и Дунава (правцем југ-север) и Црног мора и Мораве и Вардара (правцем исток-запад). Бугарска настојања да бројност словенске (српске) хаплогрупе сведу на петнаест процената, резултат су добро познатог труда свих српских непријатеља да своју наводну самосвојност истакну на српску штету;
з. Горанци, српска језичка и национална заједница исламске вериосповести, у брозовској Југославији, и она зарад кресања српског националног стабла, смештана је у Шиптаре а данас је на удару бивших муслимана умеђувремену “унапређених” у Бошњаке; ни једно ни друго не мења им генетски код;
и. Бошњаци, Срби муслиманске вероисповести, у потрази су за неком још увек непознатом “националном структуром” јер је одраније било познато да су Бошњаци Срби из Босне и да они, како тврди Кљосов, имајусрпски код, а да којим друго;
ј. Југословени, то су углавном Срби, скоро свe Срби.
Они који, на први поглед, нису Срби
Власи. За хрватског лингвисту Петра Скока (1881-1956), Влах је исто што и Румун, Италијан или Цинцар (П. Скок, Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика III, Загреб 1972, стране 607-609) али му то нећесметати да констатује како се тај назив најчешће односи на Србе:
– за Млечане, то је сваки Словен који је дошао на млетачку територију, али и супротност између староседелаца и досељеника;
– за Хрвате, то је сваки православни Србин који је из Турске дошао у Војну границу, али и супротност између католика и православаца;
– за муслимане у Босни, то је сваки православац, али и супротност између православаца и муслимана;
– за травничке муслимане, то је сваки католик;
– за муслимане на Косову и Метохији, то је рисјанин – Србин;
– за острвљане (у Јадранском мору), то је сваки становник са копна, чак и ако је католик;
– за хрватске старинце у Подравини, то је сваки католик који говори као Србин, односно штокавски;
– у Дубровнику, то је сваки Херцеговац без обзира на веру;
– у Истри, за хрватске староседеоце то су и досељени Хрвати;
– по Србији, чак и пре доласка Турака, то је покретно становништво, односно номадски сточари.
За Влахе се занимао и Павел Јозеф Шафарик (1795-1861), питајући се, између осталог, и на који је народ мислио летописац Нестор Часни, Кијевски (крај 11 – почетак 12. века) кад их је под тим именом поменуо у свом летопису: “Ако пођемо за пореклом речи Влах, наћићемо да је иста идентична са речима Välche (Велше), Vallon, Galleе, Galate, Kelte, Celte и отуда значење Келти. (А Келти нису народ, то је војнички ред у српском народу – ИП) Још данас, код словенског живља у Илирикуму носе име стари влах, Стара Влашка, два округа, један на месту граничења Далмације, Хрватске и Босне, а други у сред Србије и Босне на Ибру, нагорњој Морави и Дрини, које им је остало од келтских Скордиска, који су некада насељавали оба предела” (П. Ј. Шафарик, О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком, Нови Сад 1998, стр. 105). Исто то сведочи иантички писац Страбон (64. пре Христа – 24. по Христу).
Када је већ тако, ни Власи нису без српског генетског кода.
Румуни. Румунски историчар Ш. Стефанеску пише да су “Румуни сами себе називали, изгледа, цело време Румунима”, али том условном речју (“изгледа”) открива да су на подручју данашње Румуније, пре данашњих Румуна, живели Словени, које су, у складу с истом том мишљу, временом асимиловали они који се уобичајено називају Власи, односно романизовани Дачани и Трачани; мисао му је недовршена, јер јој недостаје закључак да су то били Срби.
А јесу били Срби јер и сам Стефанеску казује да је “бојарско поседовање земљишта, пре појаве независних румунских држава, називано српским речима “очина” или “баштина”, те да су се, такође српским речима, у14-15. веку, обавезе сељака према власнику земљишта и према владару састојале у радовима или службама. Каткад се овоме придодавала и трећа категорија, порези (подани). Службе (пољовоз, подвоз) су се састојале у разним превозима… сељаци су били обавезни да обезбеде косидбу сена (сенокос) и његов пренос (сеновоз), као и сечу дрва за феудални посед (Историја румунског народа, Нови Сад 1979, стране 106, 119. и 121).
Заправо, податак да је пре стварања независних румунских држава, до половине 19. века, тамо у оптицају био српски језик, недвосмислено казује да су тамо живели Срби, а румунска етногенеза закључена је асимиловањем последње групе Словена, односно Срба. Не каже се кад се ово последње десило, али то је мање битно; битно је да се то десило.
Према запису књижевника и историчара уметности Милана Кашанина (1895-1981), византијски летописац Јован Зонара (16-17. век), чија се хроника завршава са 1128. годином, “идентификовавши Србе са Дачанима” сведочи да “када је цар Трајан завојштио на Дачане или Србе, Срби су му давали жесток отпор. Али најзад, видећи да се војска Трајанова приближава његову двору, српски поглавица је упутио посланство цару са изјавом да му се предаје и да је готов да испуни све његове жеље; изишао је пред њега и поклонио му се до земље. Прославив победу, цар Трајан се вратио у Италију, водећи са собом разоружане и везане српске поглаваре. Међутим, владалац српски, по имену Декевал, не држећи се споразума, одметне се од цара, на шта овај поново завојшти на њега. Начинивши на Дунаву мост »како није могуће испричати га, него само чудити му се«, цар Трајан, с великом војском прешав Дунав, победи Србе; тад се сав српски народ поклони Римљанима, а поглавица Декевал се убије. Том приликом, цар Трајан пронађе и скровиште тога српског владара, који је по непознатим и страшним местима сакрио злато и сребро и друго благо, преко којег је ставио мраморне плоче” (Милан Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Београд 1975, 374).
Са тим у вези, Јован И. Деретић (1939) пише да се “Румунија данас не убраја међу словенске земље, зато што њен званични језик припада групи латинских језика. Па и поред тога Румуни етнички припадају сербиској раси, бар осамдесет посто, а остало је мешавина разних раса и народа. Пре румејског (римског – ИП) освајања, на простору Румуније се налазила држава Дачка. Дачани су једно сербиско племе чија је престолница била у Сарбигетуши, једној тврђави на брегу Градиште”, а поменута два топонима потврђују српско извориште данашње Румуније.
И, посредно, српски генетски код у румунском народу.
Маџари. Маџари су у Панонску низију приспели на самом крају 9. века.
Ако се зна:
– да их је тада, када су приспели, било између двадесет и двадесет пет хиљада;
– какве су биле билошке последице њихових ратних и пљачкашких похода по средњој Европи, све до тешког пораза код Аугзбурга (955), после чега су се коначно станили у новом завичају;
– са каквом су агресивношћу потчињавали суседна словенска (српска!) племена;
– са коликом је систематичношћу спровођена маџаризација тих истих суседа;
– да је у времену од 1787. до 1850. године асимиловано више од 1,700.000 Немаџара), да су при последњем аустроугарском попису из 1910. године као Маџари пописани сви који су знали да изговоре макар једну једину реч на маџарском (а потом и сви чланови породице таквога “Маџара”) и да је само после Првог светског рата у Маџаре претопљено најмање 150.000 Срба и неупоредиво више Словака (пошто су “асимилациони успеси” Маџара у односу на Словаке увек били израженији);
– да се почетна саставница њиховог (угарског) националног бића кроз приближно четрдесет пет поколења толико истањила да је постала не само сасвим прозирна већ и неуочљива;
– нужно се мора наметнути закључак да данашњу маџарску нацију сачињавају углавном Словаци (за које је већ речено да припадају динарској – српској – хаплогрупи) и Срби маџарског говорног језика, што значи да ни припадницима те мањине у Србији не може бити увредљиво помињање српског генетског кода.
Арбанаси. Уопштено говорећи, оно што важи за Маџаре – може се применити и на Арбанасе, који су на само један део свог простора у данашњој Арбанији, тада изворно српског, дошли 1053. године (три или четири поколења “краће” од Маџара), после погибије Ђорђа Манијакиса, ромејског војсковође који је, дошавши са Сицилије, рачунао да ће и уз њихову помоћ преузети власт у Цариграду. Како су остали “на сувом”, без бродова за повратак на Сицилију, примили су их Срби, рачунајући са обећањем приспелих Арбанаса да ће, као сточари “од каријере”, гајити стоку за себе и за српску властелу.
Према процени, предака данашњих Арбанаса “није било мање од пет хиљада ни више од двадесет хиљада”, рачунајући у те цифре не само помоћне војнике већ и чланове њихових породица.
Но, “чим су Турци завладали, већина је Арбанаса примила ислам и постала одана турској управи (верна моралном начелу да се “дају ономе ко их више плаћа” – Бруно Барили, Српски ратови, Нови Сад 1996, 107 -ИП). Као такви, добили су потпуну слободу и постали господари… Окренули су се на Исток и почели насељавати плодне котлине. А под утицајем превласти Арбанаса, Срби у Арбанији су били исламизирани и поарбанашени” (Јован Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље : Основе антропогеографије, Београд 1922, 176).
Процес арбанизовања српског света био је дуготрајан, тако да су српска села, или делови појединих села, нарочито према Маћедонији, дуго успевала да одрже своју националну и верску припадност. На почетку 15. века, многа села у скадарској области била су измешана, а било је села и чисто арбанашких и чисто “словенских”; становништво неких села припадало је истом роду, али је било и делова појединих села која су носила називе по ранијем српском становништву: Луги, Градеза, Стојићи, Каменица, Сочовина. У селима северно од Скадра, иако су Срби представљали више од половине укупног становништва, многи од њих носили су арбанашко име а презиме српско (Афанасиј М. Селишчев, Славјанское население в Албании, Келн/Беч 1978, 85, 91-92).
Знајући за све то, Селишчев је могао констатовати да је пред арбанашком агресијом “словенска реч (српска – ИП) замукла у Арбанији. Њу је заменила реч арбанашка. Околности политичког и друштвеног живота изазвале су ту смену. Арбанаси су од Словена примили много у начину живота и у културно-друштвеним односима. Многобројне словенске речи у арбанском језику сведоче о том словенском утицају.
После Берлинског конгреса (1878), теоретичари германске (нордијске) историјске школе, са намером да сузбију српско национално биће, измислили су “науку” по којој су Арбанаси староседеоци у Србији, потомци Илира, док су Срби непознат варварски народ који се доселио у њихову земљу негде између шестог и седмог века.
По прилици, Арбанасима данас баш и не одговара да буду пореклом само Илири (који су били старо српско племе), већ би волели да буду и Дарданци јер “њихово име, истоветно с оним што су га носили Дарданци из Тракије, указује на могућност да је било дошло до стапања прединдоевропских и индоевропских народа” (Луиђи Парети еt аll., Хисторија човјечанства : Културни и научни развој, свезак други / књига прва, Стари свијет од 1200. до 500. год. пр. н. е., Загреб 1967, 11). И можда због тога што је ово “протоповијесно” племе учествовало у Тројанском рату, а потом и у битки код Кадеша (1286. пре Христа), на страни Хетита против фараона Рамзеса II, али и због тога што ће “касније имати велику улогу у повијести унутрашњости Балкана” (Александар Стипчевић, Илири : Повијест, живот, култура, Загреб 1974, 29). Било би им драже, дакле,да су много старији но што заиста јесу, јер би онда могли себи приписати и “оснивачку улогу” у повесници Хелмског полуострва, иако је сасвим извесно да су се на њему појавили тек средином 11. века.
На арбанашку жалост, њиховој жељи да буду потомци Дарданаца суђено је да буде само то – жеља, и ништа више, будући да су Дардани, или Дарданци (чије име енглески историчар Џон Кемпбел чита као Сарбани, што ће рећи: Срби), барем према ономе што су записали антички писци, насељавали данашњу северну Маћедонију, Косово, Метохију, јужну и средњу Србију западно од Мораве, све до Ивањице, и источно до горњих токова Пека и Тимока; на том повеликом подручју Птоломеј помиње градове Scupi (Скопље), Ulpiana (Липљан), Naissus (Ниш) – (Енциклопедија Југославије, књига 3, Загреб 1985, 387).
Језик оних племена који им је “наука” до сада признавала као изворни (једно време трачки, а потом илирски, али, чини се, ни један ни други Арбанасима није по вољи) одабиран је у зависности од тога колико мало има речи на које се арбанашки језик може ослонити; што мање речи, то сигурније, јер се тако лакше може безглаво домишљати с јединим циљем да се сакрије истина. Како већ сви признају да се од Илира, Трачана (и иних кандидата за арбанашко порекло) “није очувао скоро никакав текст… него само топоними и неколико десетина речи које су записали странци – Римљани и Грци” (Иван Поповић, Историја српскохрватског језика, НовиСад 1955, 22), изгледи за сигурно “прерачунавање” су врло мршави. И даље, све док се не призна да никаквих “великих сеоба народа” и наводних нестајања староседелаца пред дошљацима није било, да су истинита сведочанства старих писаца о српској природи трачких, илирских и других племена са Хелмског полуострва (и шире), те да су се Арбанаси појавили на Српској Земљи средином 11. века, у време које им признају историјски списи, а којима не противрече ни они који се баве антисрпском конструкцијом арбанашкога порекла, читава “наука” о арбанашком пореклу сведена је искључиво на претпоставке и домишљања, односно на злоупотребе свих “научника” који своје стварање не темеље на историјској истини већ само на “научним” звањима и наводном угледу “научних” институција које стоје иза њих и које, уистину, такве претпоставке и домишљања бескрајно репродукују.
По свему што је довде речено, може се без икаквог двоумљења рећи да су Арбанаси, данас, српско племе коме је говорни језик арбанашки. Савременим Арбанасима, и онима који не знају ко су и онима који не желе да признају ко су, може се признати да воде порекло од Илира, Трачана или Дарданаца, или од било ког другог српског племена са Хелмског (Балканског) полуострва, само онолико колико се Србима призна да је неко од “одабраних” племена српско.
А српски генетски код нико им и не одриче.
Роми и Немци
На Роме и Немце овде не би требало трошити време јер их је заједно тек нешто изнад два процента и они се ионако неће узбуђивати заштитничким реаговањем Именоване Поверенице.
За утеху
Ако већ Држава Србија а ни Именована Повереница не воде рачуна о примени Устава Републике Србије у заштити српског језика и ћириличког писма;
Ако већ Држава Србија упорно чува једно решење брозовске Владе из 1947. године, којим су српски добровољци из српских ослободилачких ратова 1912-1918. године проглашени профашистима;
Добро је што се Председнику Републике Србије “омакло” да у Крагујевцу каже оно што мисли и помене српски генетски код, код који је српском народу -, преко српске писмености, пре свега -, обезбедио високо (највише) место у стварању и развоју светске Цивилизације.
Илија Петровић
| Неким Србима смета и сопствени генетски код На вука повика... Дошло је, дакле, и до тога да неким јадним Србима смета и генетски код ср |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Пријавите се на:
Постови (Atom)