гост: Дејан Мировић, политичар и правник.
Аутор и водитељ: Дејан Булајић.
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
четвртак, 1. фебруар 2018.
Да ли смо свесни суштинских проблема који оптерећују наше време? Емисија ,,Агора''.
Да ли смо свесни суштинских проблема који оптерећују наше време? Емисија ,,Агора''.
гост: Дејан Мировић, политичар и правник.
Аутор и водитељ: Дејан Булајић.
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
гост: Дејан Мировић, политичар и правник.
Аутор и водитељ: Дејан Булајић.
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
30 чињеница о последњем руском цару Николају II
30 чињеница о последњем руском цару Николају II
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
 |
30 чињеница о последњем руском цару Николају II | Патриот |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Брисел ошамућен после потеза Мадрида: Буде се државе које ће да „прецртају“ Косово
Брисел ошамућен после потеза Мадрида: Буде се државе које ће да „прецртају“ Косово
Шпанија себе изузима из става ЕУ, као и многе друге земље које ће то по домино ефекту да ураде јер не желе да буду саучесници лажног признавања Косова, јер ће сами имати проблеме у сопственим земљама, сматра саговорник Спутњика.
Одлука Шпаније да Бриселу испостави документ у којем тражи да се Косово не третира као држава, те да самим тим и не може да буде део приступних преговора, нити члан било које европске институције изазвало је негодовање у Приштини, али и пометњу у седишту ЕУ.
Потез Мадрида повучен је само недељу дана пре састанка комесара Европске уније у Стразбуру, који би требало да буде одржан 6. фебруара и на којем би требало да буде усвојена стратегија о приступању земаља Западног Балкана ЕУ.
Како ће и да ли ће Европска унија реаговати на тај потез Шпаније?
Геополитички аналитичар Саша Боројевић мишљења је да ће најављени састанак у Стразбуру бити одложен због тог потеза Шпаније. Он сматра, наиме, да ће после овога ЕУ бити потребна консолидација како би знали како уопште да дају јединствен став по том питању.
„Мислим да ће изаћи са једним општим ставом у којем неће дати никакв конкретан одговор, јер је немогуће одговорити конкретно. Сама породица ЕУ функционише практично као један, а овде видимо не да нису као један, већ има 50 различитих ставова које је практично немогуће стопити у један заједнички. Тако да мислим да ће ово ићи у правцу заташкавања и игнорисања“, каже наш саговорник.
Он додаје да је хаос, који је настао после отварања „Пандорине кутије“ признавањем Косова или призивањем да Србија са Косовом уђе у ЕУ, у овом тренутку немогућа ситуација из које нема излаза, нити јасне слике дешавања.
„Креће мултиплекс конфронтација, односно ерозија међународних поредака, што ће за последицу имати распад ЕУ после читавих декада дестабилности. Системи вредности пуцају широм планете, а то мора да се деси и у целој глобалној нашој политици и у ЕУ и у свему што нас окружује. Иза целог сценарија распада ЕУ стоји Америка, јер ЕУ на челу са јаком Немачком све више показује да жели да се отргне од колонизације америчке администрације“, каже Боројевић.
Према његовој оцени, нестабилна ЕУ не одговара само Америци, већ и Великој Британији, јер она жели да ЕУ одустане од дуга који износи близу 100 милијарди које Британија има према ЕУ.
На питање какве све то везе има са Косовом и са Шпанијом, наш саговорник одговара:
„Шпанија је у свему овоме препознала последњи тренутак кад је требало да реагује јер је схватила да почиње кретање у обрнутом смеру. Многе државе ће да изађу из ЕУ, многе ће да затворе своје границе и многе чланице знају да се уз крах ЕУ предвиђа почетак економског рата између Запада и Истока у оквиру којег би неке источноевропске државе замрзнуле своје евроинтеграције док би друге потпуно одустале од прикључивања“, истиче наш саговорник.
Он подсећа да у државама ЕУ постоји скоро 70 територија које желе да се осамостале, од Шкотске до Корзике, и истиче да је уверен да је признање Косова од ЕУ у ствари „реинкарнација гранатирања пијаце на Маркалама у којем је Србија била лажно оптужена за напад“.
„У овом случају, Шпанија себе изузима из ЕУ, као и многе друге земље, које ће то по домино ефекту да ураде, јер не желе да буду саучесници лажног признавања Косова, пошто ће имати проблеме у сопственим земљама“, закључује наш саговорник.
Спутњик
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Шпанија себе изузима из става ЕУ, као и многе друге земље које ће то по домино ефекту да ураде јер не желе да буду саучесници лажног признавања Косова, јер ће сами имати проблеме у сопственим земљама, сматра саговорник Спутњика.
Одлука Шпаније да Бриселу испостави документ у којем тражи да се Косово не третира као држава, те да самим тим и не може да буде део приступних преговора, нити члан било које европске институције изазвало је негодовање у Приштини, али и пометњу у седишту ЕУ.
Потез Мадрида повучен је само недељу дана пре састанка комесара Европске уније у Стразбуру, који би требало да буде одржан 6. фебруара и на којем би требало да буде усвојена стратегија о приступању земаља Западног Балкана ЕУ.
Како ће и да ли ће Европска унија реаговати на тај потез Шпаније?
Геополитички аналитичар Саша Боројевић мишљења је да ће најављени састанак у Стразбуру бити одложен због тог потеза Шпаније. Он сматра, наиме, да ће после овога ЕУ бити потребна консолидација како би знали како уопште да дају јединствен став по том питању.
„Мислим да ће изаћи са једним општим ставом у којем неће дати никакв конкретан одговор, јер је немогуће одговорити конкретно. Сама породица ЕУ функционише практично као један, а овде видимо не да нису као један, већ има 50 различитих ставова које је практично немогуће стопити у један заједнички. Тако да мислим да ће ово ићи у правцу заташкавања и игнорисања“, каже наш саговорник.
Он додаје да је хаос, који је настао после отварања „Пандорине кутије“ признавањем Косова или призивањем да Србија са Косовом уђе у ЕУ, у овом тренутку немогућа ситуација из које нема излаза, нити јасне слике дешавања.
„Креће мултиплекс конфронтација, односно ерозија међународних поредака, што ће за последицу имати распад ЕУ после читавих декада дестабилности. Системи вредности пуцају широм планете, а то мора да се деси и у целој глобалној нашој политици и у ЕУ и у свему што нас окружује. Иза целог сценарија распада ЕУ стоји Америка, јер ЕУ на челу са јаком Немачком све више показује да жели да се отргне од колонизације америчке администрације“, каже Боројевић.
Према његовој оцени, нестабилна ЕУ не одговара само Америци, већ и Великој Британији, јер она жели да ЕУ одустане од дуга који износи близу 100 милијарди које Британија има према ЕУ.
На питање какве све то везе има са Косовом и са Шпанијом, наш саговорник одговара:
„Шпанија је у свему овоме препознала последњи тренутак кад је требало да реагује јер је схватила да почиње кретање у обрнутом смеру. Многе државе ће да изађу из ЕУ, многе ће да затворе своје границе и многе чланице знају да се уз крах ЕУ предвиђа почетак економског рата између Запада и Истока у оквиру којег би неке источноевропске државе замрзнуле своје евроинтеграције док би друге потпуно одустале од прикључивања“, истиче наш саговорник.
Он подсећа да у државама ЕУ постоји скоро 70 територија које желе да се осамостале, од Шкотске до Корзике, и истиче да је уверен да је признање Косова од ЕУ у ствари „реинкарнација гранатирања пијаце на Маркалама у којем је Србија била лажно оптужена за напад“.
„У овом случају, Шпанија себе изузима из ЕУ, као и многе друге земље, које ће то по домино ефекту да ураде, јер не желе да буду саучесници лажног признавања Косова, пошто ће имати проблеме у сопственим земљама“, закључује наш саговорник.
Спутњик
 |
Брисел ошамућен после потеза Мадрида: Буде се државе које ће да „прецртају“ Косово | Патриот |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
НЕВИНИ НА СТУБУ СРАМА: Суд у Лозани помиловао 28 руских спортиста за допинг
НЕВИНИ НА СТУБУ СРАМА: Суд у Лозани помиловао 28 руских спортиста за допинг
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
 |
НЕВИНИ НА СТУБУ СРАМА: Суд у Лозани помиловао 28 руских спортиста за допинг Суд за спортску арбитражу у Лозани (ЦАС) уважио је жалбе и ослободио оптужби за системски допинг 28... |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
МАДРИД: Косово у ЕУ само као регион Србије
МАДРИД: Косово у ЕУ само као регион Србије
Мадрид не попушта у свом ставу да се самопроглашеном Косову блокирају евринтеграције, пишу „Новости“ и наводе да ће Шпанија пристати на Косово у ЕУ, али само као регион Србије.
Став Мадрида је, како сазнају „Новости“ да самопроглашено Косово може бити дио Уније само као посебна управа, у оквиру Србије. У том смислу, Шпанци су врху ЕУ упутили не само једну писану примједбу, као што се помињало претходних дана, већ више протестних докумената.
То је потврђено „Новостима“ из шпанског министарства спољних послова из ког је још поручено и да званични Мадрид у томе неће попустити.
„Став Шпаније о непризнавању једнострано проглашене декларације о независности Косова је заснован на одбрани принципа територијалног интегритета држава, поштовању међународног права и владавине права“, речено је београдском листу у служби за односе са јавношћу Министарства спољних послова Шпаније.
„Новости“ још наводе и да је ситуација са Каталонијом трајно је учврстила однос Шпаније према питању Косова. Мадрид не жели да чује ни за какве преседане, јер би то онда, између осталог, могли да искористе и неки њени региони.
После референдума о независности Каталоније и оцјене Европске комисије да се она не може поредити са Косовом, јер је Шпанија у ЕУ, а Србија није – наша Влада спремила је протестно писмо Бриселу.
Међутим, власти у Београду одлучиле су да га ипак не пошаљу и то, како је тада објаснио предсједник Александар Вучић, због директне молбе Шпанаца да то не чинимо јер им отежавамо позицију. Вучић је тада рекао да је Шпанија увек била фер према нама, да зна ко је све притискао њиховог премијера Маријана Рахоја да попусти и призна Косово, али да он није хтео.
Приштински дневник Коха диторе раније је објавио да је, само недјељу дана прије усвајања Стратегије проширења за земље Западног Балкана 6. фебруара, Шпанија на колегијуму комесара у Стразбуру поново довела у питање не само Стратегију већ и цијели процес, због оштрог противљења у вези с укључивањем Косова у било какав процес.
Како је наведено, Шпанија је у писму, за које се каже да је Европској комисији послато у „нон-пејпер“ форми навела да се противи коришћењу термина WБ6 (скраћеница за шест земаља Западног Балкана) и навела а „Косово није дио процеса проширења“.
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Мадрид не попушта у свом ставу да се самопроглашеном Косову блокирају евринтеграције, пишу „Новости“ и наводе да ће Шпанија пристати на Косово у ЕУ, али само као регион Србије.
Став Мадрида је, како сазнају „Новости“ да самопроглашено Косово може бити дио Уније само као посебна управа, у оквиру Србије. У том смислу, Шпанци су врху ЕУ упутили не само једну писану примједбу, као што се помињало претходних дана, већ више протестних докумената.
То је потврђено „Новостима“ из шпанског министарства спољних послова из ког је још поручено и да званични Мадрид у томе неће попустити.
„Став Шпаније о непризнавању једнострано проглашене декларације о независности Косова је заснован на одбрани принципа територијалног интегритета држава, поштовању међународног права и владавине права“, речено је београдском листу у служби за односе са јавношћу Министарства спољних послова Шпаније.
„Новости“ још наводе и да је ситуација са Каталонијом трајно је учврстила однос Шпаније према питању Косова. Мадрид не жели да чује ни за какве преседане, јер би то онда, између осталог, могли да искористе и неки њени региони.
После референдума о независности Каталоније и оцјене Европске комисије да се она не може поредити са Косовом, јер је Шпанија у ЕУ, а Србија није – наша Влада спремила је протестно писмо Бриселу.
Међутим, власти у Београду одлучиле су да га ипак не пошаљу и то, како је тада објаснио предсједник Александар Вучић, због директне молбе Шпанаца да то не чинимо јер им отежавамо позицију. Вучић је тада рекао да је Шпанија увек била фер према нама, да зна ко је све притискао њиховог премијера Маријана Рахоја да попусти и призна Косово, али да он није хтео.
Приштински дневник Коха диторе раније је објавио да је, само недјељу дана прије усвајања Стратегије проширења за земље Западног Балкана 6. фебруара, Шпанија на колегијуму комесара у Стразбуру поново довела у питање не само Стратегију већ и цијели процес, због оштрог противљења у вези с укључивањем Косова у било какав процес.
Како је наведено, Шпанија је у писму, за које се каже да је Европској комисији послато у „нон-пејпер“ форми навела да се противи коришћењу термина WБ6 (скраћеница за шест земаља Западног Балкана) и навела а „Косово није дио процеса проширења“.
 |
МАДРИД: Косово у ЕУ само као регион Србије Мадрид не попушта у свом ставу да се самопроглашеном Косову блокирају евринтеграције, пишу „Новости“ и наводе да... |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Међународно право под „коначним решењем“ за „Косово“ подразумева суштинску аутономију, а не независност...
Међународно право под „коначним решењем“ за „Косово“ подразумева суштинску аутономију, а не независност
Фразеологија Вучићевог режима поводом Косова и Метохије упадљиво истиче потребу постизања „коначног решења“ проблема. Све то је маскарада којом се прикрива укидање правног поретка на Косову и Метохији у корист беспоретка косовских сепаратиста и њихових патрона. Подсетимо се шта о „коначном решењу“ статуса „Косова“ прописује међународно позитивно право, пре свега Резолуција ОУН 1244 и његов Анекс 2.
Лако је потврдити да индијанска деца
губе свој природни имунитет на болести
у близини школа у којима пребивају,
па много више изумиру него у својим насељима.
Али то само по себи не изискује
промену политике овог одељења,
која је усмерена
ка коначном решењу индијанског проблема.
Генерал мајор Д. Мекеј
(у својству повереника Британске Колумбије
за индијанска питања, први је употребио
фразу „коначно решење“)
Фраза „коначно решење“ је поводом „Косова“ први пут поменута 1999. године у Резолуцији ОУН 1244, чл. 11 a. Резолуцијом се, између осталог, „одлучује да ће главне одговорности цивилног присуства укључивати унапређење успостављања, до коначног решења, суштинске аутономије и самоуправе на Косову, узимајући у потпуности у обзир Анекс 2 и споразуме из Рамбујеа (С/1999/648)“.
Ни Aнекс 2 ни „споразуми“ из Рамбујеа се не дотичу питања постизања међународно-правног субјективитета Косова и Метохије, а немогуће је да Резолуција ОУН негира међународно право. При томе нарочито ваља имати на уму начело поштовања суверенитета и територијалног интегритета Србије као чланице ОУН, Повељу ОУН и Завршни акт ОЕБС из Хелсинкија. Правна фраза „узимање у обзир“ никако не значи да Анекс 2 Резолуције ОУН 1244 има већу правну снагу од темељних аката међународног права, као нити да се њоме могу дерогирати основна начела међународног права.
Наравно, обзир према „споразумима“ из Рамбујеа има знатно мањи значај од обзира према Анексу 2, пошто СР Југославија (касније Државна заједница СЦГ), односно Р. Србија као континуирани настављач њиховог међународно-правног субјективитета у ОУН, никад није прихватила предлоге „споразума“ из Рамбујеа. Ти споразуми у међународно-правном смислу, чак најнеповољније тумачено по интересе Р. Србије, могу имати само суштински (материјално правни) карактер ултиматума једне историјске и ad hoc окупљене дипломатске преговарачке групе водећих земаља НАТО и у форми су понуде споразума. Могу послужити само као средство утврђења историјског контекста при тумачењу права. Узгред, ни НАТО ни ЕУ (па ни Еулекс) нису субјекти међународног јавног права у правној области коју узурпирају. Најповољније тумачено по интерес Р. Србије, „споразум“ из Рамбујеа има међународно-правну природу чији значај је одредив између појмова ad hoc преговарачког оквира и дипломатске ноте. Раније је правна форма дипломатске ноте називана француским назовом demarche. Данас се овакав акт популарно именује енглеском административном фразом non-paper.
„Коначно решење“ у Резолуцији ОУН 1244 је у суштинском (материјалном) смислу резолутивне правне природе. Оно садржи „почетне принципе“ разних процесних решења поводом решавања самоуправе „Косова“ у нашој држави. Правна подручја тих смерница су енумеративно одређена по својој правној природи као безбедносна, управна, административна, хуманитарна и културна и политичка. Налазе се у поменутом Анексу 2. Од 10 чланова Анекса 2 који одређују почетне принципе у циљу „кретања у правцу решавања кризе на Косову“, тек у чл. 8. „коначно решење“ подразумева и „политички процес у циљу успостављања споразума о привременом политичком оквиру који ће обезбедити суштинску самоуправу за Косово, узимајући у потпуности у обзир споразуме из Рамбујеа и принципе суверенитета, територијалног интегритета СРЈ и других земаља региона, као и демилитаризацију ОВК“. При том, Анекс 2 ничим не ставља „привремени политички оквир“ у виши ранг од осталих средстава којим се прописују „основни принципи“. Дакле, домашај „нарочитог обзира“ поводом споразума из Рамбујеа Анексом 2 је суштински ограничен на питање постизања самоуправе, при чему је суверенитет наше државе изричито и директно наведен као граница те самоуправе. Све ван и преко овога представља кршење Резолуције, Анекса и међународног права. Саветодавно мишљење МСП по питању које је Јеремићева дипломатија поставила на најтрапавији могући начин, није утврдило правну ваљаност „проглашења независности“, већ само декларисало да оно није противправно унутар оквира позитивног међународног права, а у смислу права изражавања политичког става једне групе грађана у оквиру своје самоуправе. Српска дипломатија овај важан документ до данас није домаћој јавности објавила преведен на српски језик!
Анексом 2 је начелно (принципијелно), изричито и директно прописан циљ постизања споразума у сврху решавања кризе на „Косову“. Таквим одређивањем циља права које садржи Анекс 2 није прописао укидање ма које цивилне установе државе Србије, њеног националног права, суверенитета и територијалног интегритета. Сва овлашћења цивилних установа „Косова“ ван и више од „суштинске аутономије“ за „Косово“ представљају кршење међународног права. То је јасно из члана 5 Анекса 2, који се тиче процеса. Народ Р. Србије је променом Устава 2006. г. установио ту суштинску аутономију. Никако се не ради о „измишљотини Војислава Коштунице“ или његових сарадника, како су то често а лажно наводили домаћи поборници „независног Косова“, јер је установљење „суштинске аутономије“ формулисано Анексом 2 још 1999. г. Правна теорија је, како у области међународног, тако и у области националног и упоредног права веома уздржана према дефинисању појма опште аутономије и његових чинилаца, како у међународном, упоредном праву, и другим гранама правних наука. Слично је чак и у уставном праву. Тако је вековима, али је сасвим неспорно да аутономија није ни федерална јединица државе, а камоли њен ентитет.
Правни смисао „коначног решења“ у актима ОУН и другим међународно-правним актима везаним за њега, у складу с начелима и актима међународног права и нашег националног права, ограничени су на „суштинску аутономију и самоуправу на „Косову“. Смисао коначног решења је и начелно и енумеративно ограничен Анексом 2, а одређени циљ и сврха права садржаних у односним актима не превазилазе суштинску аутономију и самоуправу „Косова“.
Брзоплета норматива при формулисању односних међународних аката је нашу покрајину погрешно назвала „Косовом“, сасвим изоставивши помињање Метохије. Да је српска дипломатија у стању и хоће, могла би тим основом да физички преполови простор географског простирања аутономије, односно самоуправе. Израелско искуство би нам својим преседанима могло бити од изузетног значаја.
Измештање процеса ка „коначном решењу“ питања „Косова“ ван ОУН, „међународно обавезивање“ Србије споразумима са субјектима преговарања који немају јавни међународно-правни субјективитет, укидање српских правних установа, дерогација националног права у корист „прописа“ сепаратистичке творевине, препуштање државне имовине, јавних и приватних овлашћења Р. Србије сепаратистичкој творевини представљају низ аката кршења и међународног и домаћег националног позитивног права. Овај процес је са српске стране почела дипломатија Вука Јеремића у доба политичког режима Бориса Тадића. Тим истим смером је рад наставила дипломатија Ивице Дачића закључујући „Бриселски споразум“. Потом га је скоро сасвим до краја довела дипломатска активност Александра Вучића закључујући „Споразум о ЗСО“ и спроводећи „обавезе“ на основу њега, ради чега је укинула постојање и рад свих преосталих државних установа и надлежности државе на Косову и Метохији које сепаратисти нису успели да униште. Ово Вучићево „спровођење споразума“ је извршено ради договорене супрематије беспоретка сепаратистичке творевине, а легитимисано стварањем „Заједнице српских општина“, које сепаратисти до данас нису дозволили.
С обзиром да се процес „коначног решења“ у светлу реторике „нормализације односа Р. Србије и Косова“ од стране евроатлантских режима Србије од 2008. г. одвија неповољно по уставни поредак, територијални интегритет и национални суверенитет, може се очекивати да ће Вучићев режим учинити и последњи корак на штету Р. Србије, а у интересу сепаратиста. Тај корак могао би да буде директно признање „независног Косова“, без обзира на конкретну правну форму којом ће тај акт забашурено извршити. Мало је вероватно ће тај правни акт извршити чињењем, много је вероватније да ће га извршити нечињењем или пропуштањем. Конкретан вид тог акта би могао бити непротивљење чланству „Косова“ у међународним организацијама. Уосталом, на то се овај режим већ обавезао ЕУ која, додуше, нема својство субјекта међународног јавног права. Вероватније је да би нечињење у ОУН као најважнијој међународној организацији могла спровести нека правно неука особа на надлежној функцији. Потом би Вучић могао само да јавно уздахне, с тугом рашири руке опуштајући рамена и новинарима каже: „Немам коментар“.
Међународно право под „коначним решењем“ за „Косово“ подразумева суштинску аутономију, а не независност – Аналитички форум
Фразеологија Вучићевог режима поводом Косова и Метохије упадљиво истиче потребу постизања „коначног решења“ проблема. Све то је маскарада којом се прикрива укидање правног поретка на Косову и Метохији у корист беспоретка косовских сепаратиста и њихових патрона.
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Фразеологија Вучићевог режима поводом Косова и Метохије упадљиво истиче потребу постизања „коначног решења“ проблема. Све то је маскарада којом се прикрива укидање правног поретка на Косову и Метохији у корист беспоретка косовских сепаратиста и њихових патрона. Подсетимо се шта о „коначном решењу“ статуса „Косова“ прописује међународно позитивно право, пре свега Резолуција ОУН 1244 и његов Анекс 2.
Лако је потврдити да индијанска деца
губе свој природни имунитет на болести
у близини школа у којима пребивају,
па много више изумиру него у својим насељима.
Али то само по себи не изискује
промену политике овог одељења,
која је усмерена
ка коначном решењу индијанског проблема.
Генерал мајор Д. Мекеј
(у својству повереника Британске Колумбије
за индијанска питања, први је употребио
фразу „коначно решење“)
Фраза „коначно решење“ је поводом „Косова“ први пут поменута 1999. године у Резолуцији ОУН 1244, чл. 11 a. Резолуцијом се, између осталог, „одлучује да ће главне одговорности цивилног присуства укључивати унапређење успостављања, до коначног решења, суштинске аутономије и самоуправе на Косову, узимајући у потпуности у обзир Анекс 2 и споразуме из Рамбујеа (С/1999/648)“.
Ни Aнекс 2 ни „споразуми“ из Рамбујеа се не дотичу питања постизања међународно-правног субјективитета Косова и Метохије, а немогуће је да Резолуција ОУН негира међународно право. При томе нарочито ваља имати на уму начело поштовања суверенитета и територијалног интегритета Србије као чланице ОУН, Повељу ОУН и Завршни акт ОЕБС из Хелсинкија. Правна фраза „узимање у обзир“ никако не значи да Анекс 2 Резолуције ОУН 1244 има већу правну снагу од темељних аката међународног права, као нити да се њоме могу дерогирати основна начела међународног права.
Наравно, обзир према „споразумима“ из Рамбујеа има знатно мањи значај од обзира према Анексу 2, пошто СР Југославија (касније Државна заједница СЦГ), односно Р. Србија као континуирани настављач њиховог међународно-правног субјективитета у ОУН, никад није прихватила предлоге „споразума“ из Рамбујеа. Ти споразуми у међународно-правном смислу, чак најнеповољније тумачено по интересе Р. Србије, могу имати само суштински (материјално правни) карактер ултиматума једне историјске и ad hoc окупљене дипломатске преговарачке групе водећих земаља НАТО и у форми су понуде споразума. Могу послужити само као средство утврђења историјског контекста при тумачењу права. Узгред, ни НАТО ни ЕУ (па ни Еулекс) нису субјекти међународног јавног права у правној области коју узурпирају. Најповољније тумачено по интерес Р. Србије, „споразум“ из Рамбујеа има међународно-правну природу чији значај је одредив између појмова ad hoc преговарачког оквира и дипломатске ноте. Раније је правна форма дипломатске ноте називана француским назовом demarche. Данас се овакав акт популарно именује енглеском административном фразом non-paper.
„Коначно решење“ у Резолуцији ОУН 1244 је у суштинском (материјалном) смислу резолутивне правне природе. Оно садржи „почетне принципе“ разних процесних решења поводом решавања самоуправе „Косова“ у нашој држави. Правна подручја тих смерница су енумеративно одређена по својој правној природи као безбедносна, управна, административна, хуманитарна и културна и политичка. Налазе се у поменутом Анексу 2. Од 10 чланова Анекса 2 који одређују почетне принципе у циљу „кретања у правцу решавања кризе на Косову“, тек у чл. 8. „коначно решење“ подразумева и „политички процес у циљу успостављања споразума о привременом политичком оквиру који ће обезбедити суштинску самоуправу за Косово, узимајући у потпуности у обзир споразуме из Рамбујеа и принципе суверенитета, територијалног интегритета СРЈ и других земаља региона, као и демилитаризацију ОВК“. При том, Анекс 2 ничим не ставља „привремени политички оквир“ у виши ранг од осталих средстава којим се прописују „основни принципи“. Дакле, домашај „нарочитог обзира“ поводом споразума из Рамбујеа Анексом 2 је суштински ограничен на питање постизања самоуправе, при чему је суверенитет наше државе изричито и директно наведен као граница те самоуправе. Све ван и преко овога представља кршење Резолуције, Анекса и међународног права. Саветодавно мишљење МСП по питању које је Јеремићева дипломатија поставила на најтрапавији могући начин, није утврдило правну ваљаност „проглашења независности“, већ само декларисало да оно није противправно унутар оквира позитивног међународног права, а у смислу права изражавања политичког става једне групе грађана у оквиру своје самоуправе. Српска дипломатија овај важан документ до данас није домаћој јавности објавила преведен на српски језик!
Анексом 2 је начелно (принципијелно), изричито и директно прописан циљ постизања споразума у сврху решавања кризе на „Косову“. Таквим одређивањем циља права које садржи Анекс 2 није прописао укидање ма које цивилне установе државе Србије, њеног националног права, суверенитета и територијалног интегритета. Сва овлашћења цивилних установа „Косова“ ван и више од „суштинске аутономије“ за „Косово“ представљају кршење међународног права. То је јасно из члана 5 Анекса 2, који се тиче процеса. Народ Р. Србије је променом Устава 2006. г. установио ту суштинску аутономију. Никако се не ради о „измишљотини Војислава Коштунице“ или његових сарадника, како су то често а лажно наводили домаћи поборници „независног Косова“, јер је установљење „суштинске аутономије“ формулисано Анексом 2 још 1999. г. Правна теорија је, како у области међународног, тако и у области националног и упоредног права веома уздржана према дефинисању појма опште аутономије и његових чинилаца, како у међународном, упоредном праву, и другим гранама правних наука. Слично је чак и у уставном праву. Тако је вековима, али је сасвим неспорно да аутономија није ни федерална јединица државе, а камоли њен ентитет.
Правни смисао „коначног решења“ у актима ОУН и другим међународно-правним актима везаним за њега, у складу с начелима и актима међународног права и нашег националног права, ограничени су на „суштинску аутономију и самоуправу на „Косову“. Смисао коначног решења је и начелно и енумеративно ограничен Анексом 2, а одређени циљ и сврха права садржаних у односним актима не превазилазе суштинску аутономију и самоуправу „Косова“.
Брзоплета норматива при формулисању односних међународних аката је нашу покрајину погрешно назвала „Косовом“, сасвим изоставивши помињање Метохије. Да је српска дипломатија у стању и хоће, могла би тим основом да физички преполови простор географског простирања аутономије, односно самоуправе. Израелско искуство би нам својим преседанима могло бити од изузетног значаја.
Измештање процеса ка „коначном решењу“ питања „Косова“ ван ОУН, „међународно обавезивање“ Србије споразумима са субјектима преговарања који немају јавни међународно-правни субјективитет, укидање српских правних установа, дерогација националног права у корист „прописа“ сепаратистичке творевине, препуштање државне имовине, јавних и приватних овлашћења Р. Србије сепаратистичкој творевини представљају низ аката кршења и међународног и домаћег националног позитивног права. Овај процес је са српске стране почела дипломатија Вука Јеремића у доба политичког режима Бориса Тадића. Тим истим смером је рад наставила дипломатија Ивице Дачића закључујући „Бриселски споразум“. Потом га је скоро сасвим до краја довела дипломатска активност Александра Вучића закључујући „Споразум о ЗСО“ и спроводећи „обавезе“ на основу њега, ради чега је укинула постојање и рад свих преосталих државних установа и надлежности државе на Косову и Метохији које сепаратисти нису успели да униште. Ово Вучићево „спровођење споразума“ је извршено ради договорене супрематије беспоретка сепаратистичке творевине, а легитимисано стварањем „Заједнице српских општина“, које сепаратисти до данас нису дозволили.
С обзиром да се процес „коначног решења“ у светлу реторике „нормализације односа Р. Србије и Косова“ од стране евроатлантских режима Србије од 2008. г. одвија неповољно по уставни поредак, територијални интегритет и национални суверенитет, може се очекивати да ће Вучићев режим учинити и последњи корак на штету Р. Србије, а у интересу сепаратиста. Тај корак могао би да буде директно признање „независног Косова“, без обзира на конкретну правну форму којом ће тај акт забашурено извршити. Мало је вероватно ће тај правни акт извршити чињењем, много је вероватније да ће га извршити нечињењем или пропуштањем. Конкретан вид тог акта би могао бити непротивљење чланству „Косова“ у међународним организацијама. Уосталом, на то се овај режим већ обавезао ЕУ која, додуше, нема својство субјекта међународног јавног права. Вероватније је да би нечињење у ОУН као најважнијој међународној организацији могла спровести нека правно неука особа на надлежној функцији. Потом би Вучић могао само да јавно уздахне, с тугом рашири руке опуштајући рамена и новинарима каже: „Немам коментар“.
Међународно право под „коначним решењем“ за „Косово“ подразумева суштинску аутономију, а не независност – Аналитички форум
Фразеологија Вучићевог режима поводом Косова и Метохије упадљиво истиче потребу постизања „коначног решења“ проблема. Све то је маскарада којом се прикрива укидање правног поретка на Косову и Метохији у корист беспоретка косовских сепаратиста и њихових патрона.
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Сергеј Глазјев
Сергеј Глазјев
У току је светски хибридни рат
У последње три деценије, историја је дала и обрнуте примере замене социјалистичке идеологије либертаријанском.
Добро је познат концепт „Japan Incorpоrated“, који је истицао солидарни карактер јапанског социјално-економског система. Да није било либерализације његове економске политике, учињене 80-их година под притиском САД, Јапан би можда сачувао високе стопе економског раста. Исто то се може рећи за јужнокорејско економско чудо, заустављено аналогном либерализацијом економије под притиском ММФ-а 90-их година.
И, коначно, чудо социјално-економског развоја СССР, после чијег распада се већина његових република одрекла социјалистичке идеологије у корист Вашингтонског консензуса, са по себе катастрофалним социјално-економским последицама. Треба памтити такође и послератно чудо обнове и раста СР Немачке, Француске, Аустрије, а такође и успешан развој скандинавских земаља, које су се руководиле социјалистичком идеологијом демократског типа.
У науци, као што је познато, пракса је критеријум истине. Исправност теорије мора бити потврђена експериментом.
За последњих тридесет година, основне теорије у друштвеним наукама су прошле експерименталну проверу. Крах су претрпеле две основне догматске теорије, које су претендовале на коначну истину: научни комунизам и његов антипод – либертаријанство, укључујући његову савремену форму – Вашингтонски консензус. Из тога произлази да је курс наше земље (Русије) у социјално-економској политици – погрешан.
Изведена после распада СССР, замена једне догматске идеологије другом, довела нас је у историјски ћорсокак.
Двадесетпетогодишње стајање у том ћорсокаку створило је мочвару, у чије блато тону сви покушаји нашег председника да земљу изведе из кризе.
Не може бити никаквог оправдања за економску политику, која је бацила најбогатију земљу на свету у жалосно стање трећег света.
Не поседујући резерве нафте и гаса и будући многоструко иза СССР по нивоу научно-технолошког развоја, данас су Индија и Кина петоструко испред Русије по БДП и другим показатељима развоја научно-производног потенцијала. Ове године је средња плата у Кини постала већа него у Русији, у којој ниво продуктивности рада све више заостаје за најразвијенијим земљама.
Спуштајући се све ниже на светској ранг-листи по нивоу социјално-економског развоја, Русија је при врху листе по показатељима социјално условљених болести, самоубистава, абортуса, а такође по брзини богаћења офшорних тајкуна. А основу њиховог богаћења не чине генијална открића нових технологија, које подижу ефективност и обим производње, већ присвајање елемената националног богатства: приватизација државне имовине, природна или административна рента.
Руско национално богатство приватизовала је мала група лица, и експлоатише га у циљу личног профита.
Повећање броја доларских милијардера у време пада реалног дохотка становништва у последње четири године, најочигледније сведочи о циљним оријентирима система управљања друштвено-економским развојем, који је код нас успостављен. Покушаји шефа државе да их преокрене у правцу народних интереса, изазивају само имитацију бурне активности функционера, којима је у првом плану лично благостање.
У одсуству државне идеологије, њено место заузима похлепа.
Како је мудро приметио сјајни петербуршки научник Данила Ланин, одсуство идеологије значи идеологију либертаријанства. Та идеологија одређује програм понашања владајуће елите.
Ако главну вредност представља новац, тачније, његова количина, онда новац постаје и критеријум успеха, укључујући и успех државних руководилаца.
Очигледан пример остваривања те идеологије су фантастичне плате челника државних банака и корпорација, које они себи додељују без обзира на објективне резултате пословања. Ако је главни циљ лични приход, треба ли се чудити огромним бонусима директора компанија које послују са губитком? Праведности ради, треба рећи да се исто тако понашају и њихове колеге из приватног сектора.
Имитација извршавања својих обавеза, којом се прикрива злоупотреба службеног положаја у циљу личног богаћења, типично је понашање службених лица у постојећем систему управљања. Њен основни структурни елемент је „тим“ – сачињен по принципу колективне кривице, у ствари, за одржање власти у циљу богаћења организована криминална група.
На свим нивоима управљања – од савета месне заједнице до савезних министарстава – виде се аналогне структуре. Треба ли се онда чудити највећим достигнућима тог модела управљања: губиташкој приватизацији највећег на свету имовинског комплекса, која се завршила банкротством државе пред пирамидом државних обвезница 1998, пуцањем мехура надуваног стотинама милијарди рубаља Централне банке под називом „Откриће“, изношењу трилиона долара у иностранство.
Покушаји борбе против разлагања управљачког система путем повећања броја контролних и органа принуде, само отежавају ситуацију. И ти органи се потчињавају владавини новца. И зато они улазе у симбиозу са бизнис-тимовима у власти, гонећи само системом колективне кривице незаштићене предузетнике.
Тако настаје зачарани круг: у привреди доминирају корупционашки кланови, за борбу против њих се стварају структуре контроле и принуде, које гуше слободне предузетнике гонећи их под заштиту, односно рекет тих истих кланова или их присиљавајући да напусте бизнис.
На врху те властно-привредне пирамиде стоје банкари, који су присвојили располагање државним новцем и заинтересовани су да тај новац буде скуп. Подигавши каматну стопу троструко више од рентабилности прерађивачке индустрије, они су постали господари привреде, који решавају судбину предузећа која су постала платежно неспособна.
Каматна омча, заједно са пореском стегом цеди сав доходак из реалног сектора привреде, који деградира због смањења инвестиција.
Центар света се у либертаријанској идеологији поклапа са местом концентрације новчаног богатства. Зато опседнути похлепом следбеници те идеологије стреме у Њујорк и Лондон, благовремено склањајући своје приходе под англосаксонску јурисдикцију.
Спроведена по налогу председника Путина, кампања деофшоризације, довела је до тога да су се многи крупни руски бизнисмени преселили баш тамо. Новац је за њих највиша вредност и они иду за новцем тамо, где је култ новца доведен до апсолута. Ван сваке је сумње да ће већина оних, које последње америчке санкције доведу пред судбоносни избор: замрзавање рачуна или издаја Отаџбине, изабрати ово друго.
Реализација циљева социјално-економског развоја земље, које је формулисао председник Русије, није могућа без увођења јасне и свим грађанима разумљиве идеологије. У Русији та идеологија не може да не буде социјалистичка.
Као прво, без идеологије неће успети довођење система управљања социјално-економским развојем у склад са насушним захтевима, које је изнео шеф државе. То би било као да црвени командант командује Белом армијом. Путем репресије и специјалаца могу се неко време присиљавати несагласни потчињени да извршавају налоге, али без рада заснованог не на страху, него на савести, савремену интелектуалну економију је немогуће подићи.
Друго, без критеријума усклађености донесених одлука са интересима повећања друштвеног благостања, систем управљања ће бити лишен носећег стуба – одговорности државних чиновника и руководилаца државних корпорација за конкретне резултате свог рада. Систем управљања ће остајати корумпиран и неадекватан.
Треће, доминатна вредност у свести друштва је социјална правда. Ако систем управљања са њом није у складу, народ га неће сматрати легитимним. Народ ће се претварати да се потчињава, а чиновници ће се претварати да управљају. Такав систем свеопште имитације, може да створи привид народног јединства, али ће се оно распасти при првим искушењима. Тако се пре једног века срушила Руска империја, а пре четврт века – Совјетски Савез.
Четврто, социјалистички избор је прогресиван и отвара перспективу укључења Русије у језгро новог светског привредног система. Очувати либертаријанство под изговором одсуства званичне идеологије – значило би осудити себе на место на периферији и улогу краве музаре за америчку олигархију.
Пето, без идеологије која би објединила друштво и потчинила приватне интересе, укључујући интересе владајуће елите, општенародним интересима, не бисмо издржали светски хибридни рат, који је започет у тежњи да се сачува глобална хегемонија САД. Тешко да бисмо победили у претходном светском рату, да је совјетска Државна банка радила под методским руководством немачке Рајхсбанке, да се Госплан потчињавао рајхсминистарству за окупиране источне територије, да је Гебелс управљао издавањем совјетских новина, а Борман руководио изградњом партије.
Разуме се да социјалистичка идеологија мора да буде савремена. Пре свега – хумана, да произлази из неопходности поштовања људских права и слобода. Мора бити и патриотска, да држи на највишем месту националне интересе и да у складу са њима гради спољну политику. Она такође мора бити оријентисана на лидерство у социјално-економском развоју на основу нових технологија, то јест она мора бити технократска, прагматична и прогресивна.
Питање практичне примене те идеологије излази из оквира овог текста. Јасно је да поново створити КПСС није ни могуће, ни потребно. Носиоци идејних смислова у нашем друштву су наука и религија.
Пре више од десет година засновали смо идеју прогресивне социјално-конзервативне синтезе и разрадили програм социјалне правде и економског раста. Како ће изгледати спој традиционалних и модернизационих вредности, социјализма, хуманизма и патриотизма – зависи од практичног рада идеолога изградње државе. Важно је да се том раду приступи што пре.
Без идеологије која би била у складу са народним погледом на свет, наш систем ће личити на басну Крилова „Квартет“ (мајмун, магарац, јарац и медвед се докопали музичких инструмената и нота, али не успевају да свирају, јер су за то потребни и знање и таленат – прим. прев.).
Извор: Факти
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
У току је светски хибридни рат
У последње три деценије, историја је дала и обрнуте примере замене социјалистичке идеологије либертаријанском.
Добро је познат концепт „Japan Incorpоrated“, који је истицао солидарни карактер јапанског социјално-економског система. Да није било либерализације његове економске политике, учињене 80-их година под притиском САД, Јапан би можда сачувао високе стопе економског раста. Исто то се може рећи за јужнокорејско економско чудо, заустављено аналогном либерализацијом економије под притиском ММФ-а 90-их година.
И, коначно, чудо социјално-економског развоја СССР, после чијег распада се већина његових република одрекла социјалистичке идеологије у корист Вашингтонског консензуса, са по себе катастрофалним социјално-економским последицама. Треба памтити такође и послератно чудо обнове и раста СР Немачке, Француске, Аустрије, а такође и успешан развој скандинавских земаља, које су се руководиле социјалистичком идеологијом демократског типа.
У науци, као што је познато, пракса је критеријум истине. Исправност теорије мора бити потврђена експериментом.
За последњих тридесет година, основне теорије у друштвеним наукама су прошле експерименталну проверу. Крах су претрпеле две основне догматске теорије, које су претендовале на коначну истину: научни комунизам и његов антипод – либертаријанство, укључујући његову савремену форму – Вашингтонски консензус. Из тога произлази да је курс наше земље (Русије) у социјално-економској политици – погрешан.
Изведена после распада СССР, замена једне догматске идеологије другом, довела нас је у историјски ћорсокак.
Двадесетпетогодишње стајање у том ћорсокаку створило је мочвару, у чије блато тону сви покушаји нашег председника да земљу изведе из кризе.
Не може бити никаквог оправдања за економску политику, која је бацила најбогатију земљу на свету у жалосно стање трећег света.
Не поседујући резерве нафте и гаса и будући многоструко иза СССР по нивоу научно-технолошког развоја, данас су Индија и Кина петоструко испред Русије по БДП и другим показатељима развоја научно-производног потенцијала. Ове године је средња плата у Кини постала већа него у Русији, у којој ниво продуктивности рада све више заостаје за најразвијенијим земљама.
Спуштајући се све ниже на светској ранг-листи по нивоу социјално-економског развоја, Русија је при врху листе по показатељима социјално условљених болести, самоубистава, абортуса, а такође по брзини богаћења офшорних тајкуна. А основу њиховог богаћења не чине генијална открића нових технологија, које подижу ефективност и обим производње, већ присвајање елемената националног богатства: приватизација државне имовине, природна или административна рента.
Руско национално богатство приватизовала је мала група лица, и експлоатише га у циљу личног профита.
Повећање броја доларских милијардера у време пада реалног дохотка становништва у последње четири године, најочигледније сведочи о циљним оријентирима система управљања друштвено-економским развојем, који је код нас успостављен. Покушаји шефа државе да их преокрене у правцу народних интереса, изазивају само имитацију бурне активности функционера, којима је у првом плану лично благостање.
У одсуству државне идеологије, њено место заузима похлепа.
Како је мудро приметио сјајни петербуршки научник Данила Ланин, одсуство идеологије значи идеологију либертаријанства. Та идеологија одређује програм понашања владајуће елите.
Ако главну вредност представља новац, тачније, његова количина, онда новац постаје и критеријум успеха, укључујући и успех државних руководилаца.
Очигледан пример остваривања те идеологије су фантастичне плате челника државних банака и корпорација, које они себи додељују без обзира на објективне резултате пословања. Ако је главни циљ лични приход, треба ли се чудити огромним бонусима директора компанија које послују са губитком? Праведности ради, треба рећи да се исто тако понашају и њихове колеге из приватног сектора.
Имитација извршавања својих обавеза, којом се прикрива злоупотреба службеног положаја у циљу личног богаћења, типично је понашање службених лица у постојећем систему управљања. Њен основни структурни елемент је „тим“ – сачињен по принципу колективне кривице, у ствари, за одржање власти у циљу богаћења организована криминална група.
На свим нивоима управљања – од савета месне заједнице до савезних министарстава – виде се аналогне структуре. Треба ли се онда чудити највећим достигнућима тог модела управљања: губиташкој приватизацији највећег на свету имовинског комплекса, која се завршила банкротством државе пред пирамидом државних обвезница 1998, пуцањем мехура надуваног стотинама милијарди рубаља Централне банке под називом „Откриће“, изношењу трилиона долара у иностранство.
Покушаји борбе против разлагања управљачког система путем повећања броја контролних и органа принуде, само отежавају ситуацију. И ти органи се потчињавају владавини новца. И зато они улазе у симбиозу са бизнис-тимовима у власти, гонећи само системом колективне кривице незаштићене предузетнике.
Тако настаје зачарани круг: у привреди доминирају корупционашки кланови, за борбу против њих се стварају структуре контроле и принуде, које гуше слободне предузетнике гонећи их под заштиту, односно рекет тих истих кланова или их присиљавајући да напусте бизнис.
На врху те властно-привредне пирамиде стоје банкари, који су присвојили располагање државним новцем и заинтересовани су да тај новац буде скуп. Подигавши каматну стопу троструко више од рентабилности прерађивачке индустрије, они су постали господари привреде, који решавају судбину предузећа која су постала платежно неспособна.
Каматна омча, заједно са пореском стегом цеди сав доходак из реалног сектора привреде, који деградира због смањења инвестиција.
Центар света се у либертаријанској идеологији поклапа са местом концентрације новчаног богатства. Зато опседнути похлепом следбеници те идеологије стреме у Њујорк и Лондон, благовремено склањајући своје приходе под англосаксонску јурисдикцију.
Спроведена по налогу председника Путина, кампања деофшоризације, довела је до тога да су се многи крупни руски бизнисмени преселили баш тамо. Новац је за њих највиша вредност и они иду за новцем тамо, где је култ новца доведен до апсолута. Ван сваке је сумње да ће већина оних, које последње америчке санкције доведу пред судбоносни избор: замрзавање рачуна или издаја Отаџбине, изабрати ово друго.
Реализација циљева социјално-економског развоја земље, које је формулисао председник Русије, није могућа без увођења јасне и свим грађанима разумљиве идеологије. У Русији та идеологија не може да не буде социјалистичка.
Као прво, без идеологије неће успети довођење система управљања социјално-економским развојем у склад са насушним захтевима, које је изнео шеф државе. То би било као да црвени командант командује Белом армијом. Путем репресије и специјалаца могу се неко време присиљавати несагласни потчињени да извршавају налоге, али без рада заснованог не на страху, него на савести, савремену интелектуалну економију је немогуће подићи.
Друго, без критеријума усклађености донесених одлука са интересима повећања друштвеног благостања, систем управљања ће бити лишен носећег стуба – одговорности државних чиновника и руководилаца државних корпорација за конкретне резултате свог рада. Систем управљања ће остајати корумпиран и неадекватан.
Треће, доминатна вредност у свести друштва је социјална правда. Ако систем управљања са њом није у складу, народ га неће сматрати легитимним. Народ ће се претварати да се потчињава, а чиновници ће се претварати да управљају. Такав систем свеопште имитације, може да створи привид народног јединства, али ће се оно распасти при првим искушењима. Тако се пре једног века срушила Руска империја, а пре четврт века – Совјетски Савез.
Четврто, социјалистички избор је прогресиван и отвара перспективу укључења Русије у језгро новог светског привредног система. Очувати либертаријанство под изговором одсуства званичне идеологије – значило би осудити себе на место на периферији и улогу краве музаре за америчку олигархију.
Пето, без идеологије која би објединила друштво и потчинила приватне интересе, укључујући интересе владајуће елите, општенародним интересима, не бисмо издржали светски хибридни рат, који је започет у тежњи да се сачува глобална хегемонија САД. Тешко да бисмо победили у претходном светском рату, да је совјетска Државна банка радила под методским руководством немачке Рајхсбанке, да се Госплан потчињавао рајхсминистарству за окупиране источне територије, да је Гебелс управљао издавањем совјетских новина, а Борман руководио изградњом партије.
Разуме се да социјалистичка идеологија мора да буде савремена. Пре свега – хумана, да произлази из неопходности поштовања људских права и слобода. Мора бити и патриотска, да држи на највишем месту националне интересе и да у складу са њима гради спољну политику. Она такође мора бити оријентисана на лидерство у социјално-економском развоју на основу нових технологија, то јест она мора бити технократска, прагматична и прогресивна.
Питање практичне примене те идеологије излази из оквира овог текста. Јасно је да поново створити КПСС није ни могуће, ни потребно. Носиоци идејних смислова у нашем друштву су наука и религија.
Пре више од десет година засновали смо идеју прогресивне социјално-конзервативне синтезе и разрадили програм социјалне правде и економског раста. Како ће изгледати спој традиционалних и модернизационих вредности, социјализма, хуманизма и патриотизма – зависи од практичног рада идеолога изградње државе. Важно је да се том раду приступи што пре.
Без идеологије која би била у складу са народним погледом на свет, наш систем ће личити на басну Крилова „Квартет“ (мајмун, магарац, јарац и медвед се докопали музичких инструмената и нота, али не успевају да свирају, јер су за то потребни и знање и таленат – прим. прев.).
Извор: Факти
 |
У току је светски хибридни рат - ЦЕОПОМ Истина Ако главну вредност представља новац, тачније, његова количина, онда новац постаје и критеријум успеха, укључујући и успех државних руководилаца. |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Пријавите се на:
Постови (Atom)