from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
среда, 31. јануар 2018.
Гнев Србије 31.01.2018.
Гнев Србије 31.01.2018.
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
ВУЧИЋ САМОСТАЛНО: Продаја 063 мреже доноси 63.000 нових радних места!
ВУЧИЋ САМОСТАЛНО: Продаја 063 мреже доноси 63.000 нових радних места!
Носилац изборне листе „Зато што волим Јајинце“ Александар Вучић рекао је да се „нада да ће после непријатељског преузимања СНС-063 наставити да функционише и као мобилна мрежа“
Ленгли/Београд, 31.1.2018. (С*ање ствари) – Како преноси угледни пословни портал Буумранг, носилац листе „Александар Вучић – Зато што волимо Јајинце“, Александар Вучић, дао је интервју Александру Вучићу, председнику Републике Србије. У интервју Александру Вучићу, Александар Вучић је нагласио да је општепознато како се он не плаши да све каже пред сваким, било да је у питању носилац листе или председник Републике.
На питање председника Србије Александра Вучића како коментарише преузимање Теленора од ККДРА, у власништву извесног америчког предузетника Петреуса, носилац листе Александар Вучић је одговорио да је то сјајна вест, јер је у питању највећа америчка инвестиција у Јајинце, која ће знатно поправити и стандард становника Бањице, јер ће се отворити 63 000 нових радних места за страначке ботове, који, захваљујући напредним информационим технологијама инвеститора, неће морати ништа да раде, јер ће цео процес ботовања бити аутоматизован.
Одговарајући на питање хоће ли мрежа 063 када постане СНС-063 престати да пружа телекомуникационе услуге и бавити се само писањем наручених коментара на Интернету и шире, носилац изборне листе „Зато што волим Јајинце“ Александар Вучић рекао је „да су преговори са колегама из Ленглија тешки“, али да се „нада да ће после непријатељског преузимања СНС-063 наставити да функционише и као мобилна мрежа“.
Како пише Буумберг, председник Републике Александар Вучић поручио је носиоцу листе Александру Вучићу да ће предност при запошљавању на одговарајућа радна места ботова имати квалификовани емоционални идиоти.
(С*ање ствари)
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Носилац изборне листе „Зато што волим Јајинце“ Александар Вучић рекао је да се „нада да ће после непријатељског преузимања СНС-063 наставити да функционише и као мобилна мрежа“
Ленгли/Београд, 31.1.2018. (С*ање ствари) – Како преноси угледни пословни портал Буумранг, носилац листе „Александар Вучић – Зато што волимо Јајинце“, Александар Вучић, дао је интервју Александру Вучићу, председнику Републике Србије. У интервју Александру Вучићу, Александар Вучић је нагласио да је општепознато како се он не плаши да све каже пред сваким, било да је у питању носилац листе или председник Републике.
На питање председника Србије Александра Вучића како коментарише преузимање Теленора од ККДРА, у власништву извесног америчког предузетника Петреуса, носилац листе Александар Вучић је одговорио да је то сјајна вест, јер је у питању највећа америчка инвестиција у Јајинце, која ће знатно поправити и стандард становника Бањице, јер ће се отворити 63 000 нових радних места за страначке ботове, који, захваљујући напредним информационим технологијама инвеститора, неће морати ништа да раде, јер ће цео процес ботовања бити аутоматизован.
Одговарајући на питање хоће ли мрежа 063 када постане СНС-063 престати да пружа телекомуникационе услуге и бавити се само писањем наручених коментара на Интернету и шире, носилац изборне листе „Зато што волим Јајинце“ Александар Вучић рекао је „да су преговори са колегама из Ленглија тешки“, али да се „нада да ће после непријатељског преузимања СНС-063 наставити да функционише и као мобилна мрежа“.
Како пише Буумберг, председник Републике Александар Вучић поручио је носиоцу листе Александру Вучићу да ће предност при запошљавању на одговарајућа радна места ботова имати квалификовани емоционални идиоти.
(С*ање ствари)
 |
ВУЧИЋ САМОСТАЛНО: Продаја 063 мреже доноси 63.000 нових радних места! Носилац изборне листе „Зато што волим Јајинце“ Александар Вучић рекао је да се „нада да ће после непријатељског преузимања СНС-063 наставити да функционише и као мобилна мрежа“… |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Декани филолошких и филозофских факултета, укључите се и ви у одбрану ћирилице!
Декани филолошких и филозофских факултета, укључите се и ви у одбрану ћирилице!
Језик је најјаче оружје у борби за културу и очување идентитета, а српском ћириличком писму мора се вратити пуни суверенитет у правопису, без увођења алтернативног писма за језик Срба, јер је то учињено само у српском језику да би се истискивало српско писмо и коначно заменило туђим писмом
Поштована господо декани српских филолошких и филозофских факултета,
Непосредан повод нашем обраћању је данашњи текст у Вечерњим новостима „Језик је најјаче оружје“, у коме се успут помиње и ћирилица.
Ми овим обраћањем желимо да јавно извршимо притисак на просветне установе које просвећују српску младост, како би мењале стање у смислу враћања ћирилици позиције јединог српског писма и националног симбола.То би се учинило пре свега правописним нормирањем српског језика у ћирилици, чиме би се српски правопис ускладио са српским Уставом и праксом у решавању питања писма у целој Европи и свету.
Наша пажња је усмерена првенствено на ћирилицу , а верујемо да је потребна много већа брига и за језик. За то што је он запуштен, кривца треба тражити управо међу језичким стручњацима који раде на факултетима. Добар пример комотног и неодговорног односа професора према језику је главни редактор српског правописа проф. др Мато Пижурица, који је рекао за новине да српски лингвисти „никад нису жандармисали над српским језиком“, што значи као у оној народној песми „узми, Шемсо, колико ти драго“. Или , у време светског фудбалског првенства у Јапану и Кореји хрватски коментатор каже да се нападач нашао у залеђу екипе која се брани. Збиља су Хрвати одлично нашли замену за офсајд. А српски коментатор је рекао да се нека акција завршила хепиендом по голмана! Он је студије завршио на неком од факултета којима се ми данас обраћамо.
Ова небрига за језик је само део опште српске небриге за све што има национални предзнак. А небрига за ћирилицу је епских размера.
Данашње изјашњавање језичких стручњака заједно с министром културе је само понављање онога што је већ речено много пута, и готово да је типско, а ћирилице је све мање. Овде недостаје само редовно упозорење да треба да чувамо ћирилицу, али не на рачун латинице. Ту бесмислицу обично изговара проф. др Вељко Брборић, који је био председник Удружења за српскохрватског језика 1990. г. кад се Југославија већ распала. Тада је Друштво поносно истакло да српским научницима нико није наметнуо српскохрватско име језика, него је оно резултат њиховог научног уверења. То је очигледна и велика неистина, јер је њима наметнуто србохрватство кроз језичко заједништво са Хрватима 1954. г, а кроз њега и хрватска латиница. Истина је да би они учинили за „партију“ и југословенство све, па их није требало терати да скоче у воде братства и јединства.
Потпуно је неозбиљно кад министар Вукосављевић каже „а наш задатак је да стварамо услове, институционално и ванинституционално, да употреба ћирилице буде већа“. Ни он ни лингвисти не смеју јавно да кажу колика је та већа употреба ћирилице и да ли ће бити јавно постављено и решено следеће главно питање: да ли ће српски професори наставити да „чувају“ ћирилицу у двоазбучју које је и довело до њеног слома, или ће оно бити решено као у целом осталом свету – једно писмо за један језик, како је било и у Срба пре несрећног уласка у језичко заједништво са Хрватима.
Поготово министар културе и „институционални“ лингвисти не смеју да кажу колико данас има ћирилице у јавном животу. Они знају за књиге Драгољуба Збиљића у којима је детаљно предочено питање писма у Срба, и из којих се може извући следећи основни закључак: ћирилица нестаје зато што је језичким договором Срба и Хрвата из 1954. г. планирано да временом буде замењена хрватском латиницом проглашавањем равноправности тих писама, а српски лингвисти су остали на том путу до данашњег дана. Да је та равноправност била лажна, видело се по апсолутној државној фаворизацији латинице, која је ишла чак дотле да су из државне администрације повучене све ћириличке писаће машине и престала производња и увоз нових.
У прилогу Вам достављамо текст Немање Видића из Удружења „Српска азбука“: „Српски и хрватски лингвисти су сагласни да латиница мора да остане у Србији“, који је објављен на интернету. У њему је дат исказ хрватског лингвисте којим оспорава право Срба у Вуковару на ћирилицу , јер су постојеће латиничке табле по мери српског правописа, којим су за српско писмо нормиране и ћирилица и латиница.
Усред те кампање академик Иван Клајн је поднео оставку на функцију председника Одбора за стандардизацију српског језика. Ми верујемо да је сербокроатистички лингвистички клан уздрман, да је свестан нарастања чира шизофрености у виду неодрживог брањења двоазбучја у ситуацији када се више не може ћутати о помору ћирилице. Тај чир само што није пукао и просуо лавину лажи о српском богатству двоазбучја.
Одлазећи академик Клајн је искористио незаинтересованост српске интелигенције за национална питања, па је учинио катастрофу ћирилици. Чак је поручио да Србија више не може да буде ћириличка земља. Ми следимо мисли великих српских родољуба у прошлости и верујемо да ће ћирилица опет постати српска кохезиона сила, у смислу одличног наслова у Новостима „Језик најјаче оружје“. Ми ћемо тумачити народу да ћирилица није само једно од средстава писања, па ако нестане она остаће нам латиница, него је она и српски национални симбол. У њему смо се препознавали вековима, и он је наша култура сећања. У том симболу ћемо се препознавати и убудуће, знајући да се можемо бранити првенствено културом и да ће опстати само они чије сећање најдаље досеже.
У “Предлогу за размишљање, о језику и нама“, уз напред поменути текст, хвале се програми акције “Негујмо српски језик“. То је било добро за српски језик, али је лоше за ћирилицу. Да би то било добро и за српско писмо, требало је написати „Негујмо српски језик и ћирилицу.“ Зашто није поменута ћирилица, кад је држава већ дала новац за језик, па се о истом трошку могла и она опоравити? Зато што је њу држава отписала, уз прећутну сагласност не само језичке струке и науке, него и интелигенције у целини.
Кључни доказ да је држава отписала ћирилицу је у томе што је правописна норма са два писма супротстављена раније усвојеној уставној норми по којој је за српски језик везана само ћирилица, а Министарство просвете није захтевало од САНУ и Матице српске да у измењеном издању правописа нормира само ћирилицу српским писмом.
Два су главна доказа да Министарство културе неће учинити суштинску ствар за ћирилицу. Први доказ је оквир у коме ће се спроводити брига за ћирилицу, који је задао председник Србије док је био председник Владе Србије, а то je српско двоазбучје, које је и довело до пропасти ћирилице. Наиме, он је у Скупштини Србије рекао да је ћирилица „толико лепа да никога не треба терати да њоме пише“. Тиме је он поручио да ће се супротстављеност правописне норме са два српска писма уставној норми са једим писмом – ћирилицом, решити тако што се неће спроводити уставна норма. Ипак, власт је најбоље показала да јој је до ћирилице стало колико и до лањског снега упутством Владе Србије како да грађани успоставе контакт са њоме. Ево тог упутства:
Vlada Republike Srbije
Centrala : 011/361-46-21
Zvati radnim danom
Od 07,30 do 15,30 časova
Они који су писали програм акције “Негујмо српски језик“, као нпр. академик Душан Ковачевић, отписали су ћирилицу њеним непомињањем. Кад се она не помиње, народ се даље навикава да има два писма па је свеједно што ће нестати ћирилица. То је у потпуној супротности с одредбом у Уставу, у којој се уз језик помиње и ћирилица. У Хрватској се не сме нигде видети ћирилица, али ипак и у тамошњем уставу, за сваки случај, пише да су у службеној употреби хрватски језик и латинско писмо. Наравно, хрватским лингвистима не пада на памет да се у јавном животу користи ћирилица, па у њиховим редовима не може бити разних аналога у виду В. Брборића.
Донедавно је декан Филозофског факултета у Источном Сарајеву била проф. др Миланка Бабић, а Факултет се представљао на интернету и ћирилицом и латиницом. Данас је декан доц. др Драга Мастиловић, а у опцији је само ћирилица. Па да ли се догодио неки лом зато што је примењено општесветско правило – једно писмо за један језик?
Ево прегледа представљања на интернету филолошких и филозофских факултета и универзитета:
– Филозофски факултет Нови Сад : L + Eng. ( пише само на латиници : Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu ). Да је ово и у најмањем обиму уистину и српска држава тамошњи декан би морао бити смењен.
– Филозофски факултет у Београду : Ћ+L+E
– Филолошки факултет у Београду: Ћ + Е
– Филозофски фак.у Бањој Луци: L + Ћ
– Филолошки фак. У Бањој Луци: E + Ћ + L
– Филозофски фак. У Ист. Сарајеву: Ћ
– Филолошки фак. ФИЛУМ у Крагујевцу: Ћ
– Филозофски фак. У Нишу: Ћ
– Филозофски фак. У К.Митровици: Ћ + Е
– Учитељски фак. У Београду: Ћ
– Педагошки факултет у Сомбору: Ћ
– Факултет педаг. наука у Јагодини: L
– Педагошки фак. У Врању: Ћ
– Педагошка академија у Бијељини: Ћ
– УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ: Ћ + L + E
– УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ: Ћ + L + E
– УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ: Ћ
– УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ: Ћ + Е
– УНИВЕРЗИТЕТ У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ: Ћ + Е
– УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ: Ћ + L
– УНИВЕРЗИТЕТ У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ: Ћ + L
To је резултат српске лингвистичке памети нормирања српског језика на два писма. Истовремено је то и резултат памети и родољубља целокупне српске интелигенције, којој не смета улица у Вуковој Лозници у којој има 59 латиничких фирми и ниједна ћириличка. Или, кад је било опраштање у Косовској Митровици од Оливера Ивановића, видели смо код оног самог легендарног моста књижару исписану хрватском латиницом. Па и сама погребна кола беху исписана туђим латинским писмом. Већ су и ресторани око гробаља означени њиме, као и каменорезачке радње.
На састанку одржаном код министра културе проф. Душан Иванић, који је такође за два писма у Срба, рекао је да се данас пише и говори „по правилима бабе Смиљане“. Ова правила важе још више у писму, и то на срамоту језичке струке и науке која није хтела да и у српском језику буде примењена општесветска пракса једног писма за један језик. Хрвати су изашли из језичког заједништва са Србима још 1967. г. јер су се борили за свој језик и своју државу, а српски лингвисти су поражени до ногу од стране хрватских колега јер су се борили за погрешну ствар: Југославију, српскохрватски језик и „српскохрватску“ латиницу. Дакле, српски језички „ауторитети“ ни данас не дају своме народу да изађе из језичког заједништва с Хрватима и да већ једном буде скинут наметнути му латински јарам.
Било је више удружења за одбрану ћирилице, али су их „пацификовали“ језички „ауторитети“ причом да се ћирилица треба и може бранити у двоазбучју. Последњи такав случај је Ћирилица Требиње, коју је с правог пута (једноазбучја) скренуо проф. др Милош Ковачевић. Још је и јавно рекао да је народ крив за нестанак ћирилице. Као да је народ написао у српском правопису да је српско писмо и латиница. Али ни он ни други „ауторитети“ неће моћи још дуго скривати истину да је глава латиничке змије у државној власти, у САНУ и Матици српској.
Приметили смо неке позитивне промене, и то код академика Слободана Реметића. Он је био учесник скупа лингвиста у Бањој Луци 2011, кад је усвојен предлог за Владу Српске да се проблем писма реши тако што би ћирилица била примарно писмо у службеној употреби. То значи да би и латиница ушла на мала врата у службену употребу, иако тога нема у Србији. Пошто су удружења за одбрану ћирилице од САНУ и Матице српске јавно протестовала то није реализовано, него је исти академик сада против тог предлога у чијем доношењу је и сам учествовао. Знамо ми да је академик Реметић био притиснут општим лингвистичким опредељењем за два писма, што у коначном води победи латинице, али му свака част што се огласио. Верујемо да ће његов следећи искорак бити јавно опредељење за једноазбучје у ћирилици.
Кад кажемо да је српска интелигенција у целини пустила ћирилицу низ воду, ту мислимо првенствено на проф. др Мила Ломпара који у „елити“ ужива велики углед. Наиме, он је у својој култној књизи „Дух самопорицања“ за два писма, при чему је латиницу назвао писмом контактне културе. У тој огромној књизи ћирилици је посвећено свега неколико редака, али се подразумева да су Срби у контакту са католицима примили латиницу. Онако спонтано! То је толико очигледна и потпуна неистина да на њу не треба трошити речи, али пошто је он велики ауторитет ми то морамо учинити.
У западним српским земљама латиницу су примили само покатоличени Срби. Кад је Бењамин Калај био забранио ћирилицу у БиХ, против тога су скочили сви угледни Срби као један, иако нису имали ни филозофских ни филолошких факултета. То је била срећна околност за одбрану ћирилице, јер Србе тако није имао ко да научи да је њихово писмо и хрватска латиница.
Општеуважени академик Крестић је писао: „Срби у Хрватској увек су бранили свој субјективитет чувањем православне вере и ћирилице.“
Ко је читао књигу „Апологија српског народа у Хрватској“ др Радослава Грујића, могао је сазнати да је на велеиздајничком процесу против 53 угледна Србина у Загребу 1908. г. њима суђено и због њихове идентификације са ћирилицом.
Мало је вероватно да Ломпар није знао за многобројне забране ћирилице Србима. Почело је с Маријом Терезијом, да би касније генерал Стјепан Саркотић (Хрват) овако образложио забрану ћирилице: „Треба Србима укинути ћирилицу као борбено средство“ и „Срби са својом ћирилицом су страно тијело истока у борбеној зони запада.“
Нарочито се латиница примила „спонтано“ у Срба кад им је забранио њихову ћирилицу Анте Павелић 1941. г. У Независној Држави Хрватској.
Да ли је могуће да Ломпар и други двоазбучњаци нису знали за забрану ћирилице у српским земљама 1914. и 1916. у Србији и Црној Гори!? Наравно да су знали, али морају да ћуте о томе јер су српски лингвисти српским правописом прогласили српским писмом исту ону латиницу којом је 1914. и 1916. замењена забрањена српска ћирилица. И заиста толико ћуте о томе да нико из српске „елите“ није написао ниједну реч поводом стотину година од те забране ћирилице у српским земљама. А да је неко о томе писао, председник Матице српске Драган Станић не би смео заступати став да туђа латиница мора да остане у Србији, па и по цену да се ћирилица повуче и са српских гробаља!
Ћирилица је у односу Срба и Хрвата увек била српско „бити или не бити“, а никако оно што написа Ломпар да је латиница српско контактно и гранично писмо. Погледајмо шта о томе кажу сами Хрвати пре него што ће Срби бити убијани у Јасеновцу, Јадовном и многобројним другим стратиштима. Овако је писао загребачки лист „Хрватска свијест“ 1939. под насловом „Ћирилски смрад у Хрватским земљама“ (преузето из књиге Милутина Стијовића „Српски глас“) :
„Чим су источњаци дошли у нашу земљу одмах су почели показивати своје рогове…Гладни су дошли у нашу земљу и ми смо их најели. Голи су дошли к нама и ми смо их обукли. А кад смо их најели и обукли, онда су почели показивати своје рогове…Поштанске кутије освануше изненада у Загребу ћирилским смрадом…Освануше зграде у Хрватској намазане ћирилским г……Но ја се тим источњацима не чудим. Таква им је нарав да смрде и да свој смрад шире камо дођу. Али се чудим неким хрватским кукавицама. Чудим се да је било професора, који су нашој дјеци свједоџбе исписали ћирилским смрадом…И кад ова дјеца нарасту, знати ће причати потомству: Видите дјецо ове свједоџбе и ове године. То је оно доба, када су власи убијали, тровали, затварали Хрвате…Тај смрад треба уништити, па било циклонизацијом или дератизацијом.“
Главни редактор српског правописа проф. др Мато Пижурица није имао храбрости као и Ломпар па да у правопису напише да је ова латиница српско контактно или гранично писмо. Просто је написао истину: да је ова латиница остатак из српскохрватског језичког заједништва. Тј. комунистичког заједништва, које су Хрвати напустили већ 1967. г, а за српске лингвисте оно је остало светиња до данашњег дана и за вјеки вјеков.
Ево сада и какав је ефекат имало Ломпарово опредељење за два писма. У време Владе Војислава Коштунице народ је на референдуму за Устав из 2006. одлучио да врати српско име своме језику (уместо српскохрватског) и ћирилицу као једино његово писмо. То је данас једина основа за обрану ћирилице од власти, САНУ и Матице српске. Наследници Коштунице у ДСС-у су за два писма. Њихов функционер је чак написао текст за Вечерње новости у коме је истакао да је избор за два писма израз српске толеранције, иако то може бити само израз српске глупости. Када смо усмено протестовали, други функционер је рекао да они следе став Ломпара о латиници као српском контактном писму.
Ломпарова је заслуга што сада постоји могућност пресловљавања са једног на друго писмо и на сајтовима који су несумњиво патриотски.
Господо декани, ви немате право да ћутањем кријете истину о планском затирању ћирилице језичким договором са Хрватима из 1954. г. у комунизму, и о правописном нормирању српског језика на два писма после формалног пада комунизма, које води нестанку ћирилице.
Ви немате право да чекате да неко други затражи од државе да нареди САНУ и Матици српској да изда измењено издање српског правописа којим ће српски језик бити нормиран само у ћирилици. При томе би питање досадашње српске књижевности свега другог стваралаштва на латиници било решено потпуно аналогно као и у Хрватској: „Српски језик се пише ћирилицом. И сва дела српских аутора која су у прошлости писана латиницом спадају у српску културну баштину.“
У Београду , о Св. Сави. 2018. г.
За МАТИЦУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ЋИРИЛИЦЕ (Нови Сад): Проф. др Зоран Милошевић
За ЋИРИЛИЦУ (2001, Нови Сад): Проф. Драгољуб Збиљић
За СРПСКУ АЗБУКУ (Београд): Немања Видић, дипл.инж.
from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts http://ift.tt/2npeUCw
via IFTTT
Језик је најјаче оружје у борби за културу и очување идентитета, а српском ћириличком писму мора се вратити пуни суверенитет у правопису, без увођења алтернативног писма за језик Срба, јер је то учињено само у српском језику да би се истискивало српско писмо и коначно заменило туђим писмом
Поштована господо декани српских филолошких и филозофских факултета,
Непосредан повод нашем обраћању је данашњи текст у Вечерњим новостима „Језик је најјаче оружје“, у коме се успут помиње и ћирилица.
Ми овим обраћањем желимо да јавно извршимо притисак на просветне установе које просвећују српску младост, како би мењале стање у смислу враћања ћирилици позиције јединог српског писма и националног симбола.То би се учинило пре свега правописним нормирањем српског језика у ћирилици, чиме би се српски правопис ускладио са српским Уставом и праксом у решавању питања писма у целој Европи и свету.
Наша пажња је усмерена првенствено на ћирилицу , а верујемо да је потребна много већа брига и за језик. За то што је он запуштен, кривца треба тражити управо међу језичким стручњацима који раде на факултетима. Добар пример комотног и неодговорног односа професора према језику је главни редактор српског правописа проф. др Мато Пижурица, који је рекао за новине да српски лингвисти „никад нису жандармисали над српским језиком“, што значи као у оној народној песми „узми, Шемсо, колико ти драго“. Или , у време светског фудбалског првенства у Јапану и Кореји хрватски коментатор каже да се нападач нашао у залеђу екипе која се брани. Збиља су Хрвати одлично нашли замену за офсајд. А српски коментатор је рекао да се нека акција завршила хепиендом по голмана! Он је студије завршио на неком од факултета којима се ми данас обраћамо.
Ова небрига за језик је само део опште српске небриге за све што има национални предзнак. А небрига за ћирилицу је епских размера.
Данашње изјашњавање језичких стручњака заједно с министром културе је само понављање онога што је већ речено много пута, и готово да је типско, а ћирилице је све мање. Овде недостаје само редовно упозорење да треба да чувамо ћирилицу, али не на рачун латинице. Ту бесмислицу обично изговара проф. др Вељко Брборић, који је био председник Удружења за српскохрватског језика 1990. г. кад се Југославија већ распала. Тада је Друштво поносно истакло да српским научницима нико није наметнуо српскохрватско име језика, него је оно резултат њиховог научног уверења. То је очигледна и велика неистина, јер је њима наметнуто србохрватство кроз језичко заједништво са Хрватима 1954. г, а кроз њега и хрватска латиница. Истина је да би они учинили за „партију“ и југословенство све, па их није требало терати да скоче у воде братства и јединства.
Потпуно је неозбиљно кад министар Вукосављевић каже „а наш задатак је да стварамо услове, институционално и ванинституционално, да употреба ћирилице буде већа“. Ни он ни лингвисти не смеју јавно да кажу колика је та већа употреба ћирилице и да ли ће бити јавно постављено и решено следеће главно питање: да ли ће српски професори наставити да „чувају“ ћирилицу у двоазбучју које је и довело до њеног слома, или ће оно бити решено као у целом осталом свету – једно писмо за један језик, како је било и у Срба пре несрећног уласка у језичко заједништво са Хрватима.
Поготово министар културе и „институционални“ лингвисти не смеју да кажу колико данас има ћирилице у јавном животу. Они знају за књиге Драгољуба Збиљића у којима је детаљно предочено питање писма у Срба, и из којих се може извући следећи основни закључак: ћирилица нестаје зато што је језичким договором Срба и Хрвата из 1954. г. планирано да временом буде замењена хрватском латиницом проглашавањем равноправности тих писама, а српски лингвисти су остали на том путу до данашњег дана. Да је та равноправност била лажна, видело се по апсолутној државној фаворизацији латинице, која је ишла чак дотле да су из државне администрације повучене све ћириличке писаће машине и престала производња и увоз нових.
У прилогу Вам достављамо текст Немање Видића из Удружења „Српска азбука“: „Српски и хрватски лингвисти су сагласни да латиница мора да остане у Србији“, који је објављен на интернету. У њему је дат исказ хрватског лингвисте којим оспорава право Срба у Вуковару на ћирилицу , јер су постојеће латиничке табле по мери српског правописа, којим су за српско писмо нормиране и ћирилица и латиница.
Усред те кампање академик Иван Клајн је поднео оставку на функцију председника Одбора за стандардизацију српског језика. Ми верујемо да је сербокроатистички лингвистички клан уздрман, да је свестан нарастања чира шизофрености у виду неодрживог брањења двоазбучја у ситуацији када се више не може ћутати о помору ћирилице. Тај чир само што није пукао и просуо лавину лажи о српском богатству двоазбучја.
Одлазећи академик Клајн је искористио незаинтересованост српске интелигенције за национална питања, па је учинио катастрофу ћирилици. Чак је поручио да Србија више не може да буде ћириличка земља. Ми следимо мисли великих српских родољуба у прошлости и верујемо да ће ћирилица опет постати српска кохезиона сила, у смислу одличног наслова у Новостима „Језик најјаче оружје“. Ми ћемо тумачити народу да ћирилица није само једно од средстава писања, па ако нестане она остаће нам латиница, него је она и српски национални симбол. У њему смо се препознавали вековима, и он је наша култура сећања. У том симболу ћемо се препознавати и убудуће, знајући да се можемо бранити првенствено културом и да ће опстати само они чије сећање најдаље досеже.
У “Предлогу за размишљање, о језику и нама“, уз напред поменути текст, хвале се програми акције “Негујмо српски језик“. То је било добро за српски језик, али је лоше за ћирилицу. Да би то било добро и за српско писмо, требало је написати „Негујмо српски језик и ћирилицу.“ Зашто није поменута ћирилица, кад је држава већ дала новац за језик, па се о истом трошку могла и она опоравити? Зато што је њу држава отписала, уз прећутну сагласност не само језичке струке и науке, него и интелигенције у целини.
Кључни доказ да је држава отписала ћирилицу је у томе што је правописна норма са два писма супротстављена раније усвојеној уставној норми по којој је за српски језик везана само ћирилица, а Министарство просвете није захтевало од САНУ и Матице српске да у измењеном издању правописа нормира само ћирилицу српским писмом.
Два су главна доказа да Министарство културе неће учинити суштинску ствар за ћирилицу. Први доказ је оквир у коме ће се спроводити брига за ћирилицу, који је задао председник Србије док је био председник Владе Србије, а то je српско двоазбучје, које је и довело до пропасти ћирилице. Наиме, он је у Скупштини Србије рекао да је ћирилица „толико лепа да никога не треба терати да њоме пише“. Тиме је он поручио да ће се супротстављеност правописне норме са два српска писма уставној норми са једим писмом – ћирилицом, решити тако што се неће спроводити уставна норма. Ипак, власт је најбоље показала да јој је до ћирилице стало колико и до лањског снега упутством Владе Србије како да грађани успоставе контакт са њоме. Ево тог упутства:
Vlada Republike Srbije
Centrala : 011/361-46-21
Zvati radnim danom
Od 07,30 do 15,30 časova
Они који су писали програм акције “Негујмо српски језик“, као нпр. академик Душан Ковачевић, отписали су ћирилицу њеним непомињањем. Кад се она не помиње, народ се даље навикава да има два писма па је свеједно што ће нестати ћирилица. То је у потпуној супротности с одредбом у Уставу, у којој се уз језик помиње и ћирилица. У Хрватској се не сме нигде видети ћирилица, али ипак и у тамошњем уставу, за сваки случај, пише да су у службеној употреби хрватски језик и латинско писмо. Наравно, хрватским лингвистима не пада на памет да се у јавном животу користи ћирилица, па у њиховим редовима не може бити разних аналога у виду В. Брборића.
Донедавно је декан Филозофског факултета у Источном Сарајеву била проф. др Миланка Бабић, а Факултет се представљао на интернету и ћирилицом и латиницом. Данас је декан доц. др Драга Мастиловић, а у опцији је само ћирилица. Па да ли се догодио неки лом зато што је примењено општесветско правило – једно писмо за један језик?
Ево прегледа представљања на интернету филолошких и филозофских факултета и универзитета:
– Филозофски факултет Нови Сад : L + Eng. ( пише само на латиници : Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu ). Да је ово и у најмањем обиму уистину и српска држава тамошњи декан би морао бити смењен.
– Филозофски факултет у Београду : Ћ+L+E
– Филолошки факултет у Београду: Ћ + Е
– Филозофски фак.у Бањој Луци: L + Ћ
– Филолошки фак. У Бањој Луци: E + Ћ + L
– Филозофски фак. У Ист. Сарајеву: Ћ
– Филолошки фак. ФИЛУМ у Крагујевцу: Ћ
– Филозофски фак. У Нишу: Ћ
– Филозофски фак. У К.Митровици: Ћ + Е
– Учитељски фак. У Београду: Ћ
– Педагошки факултет у Сомбору: Ћ
– Факултет педаг. наука у Јагодини: L
– Педагошки фак. У Врању: Ћ
– Педагошка академија у Бијељини: Ћ
– УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ: Ћ + L + E
– УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ: Ћ + L + E
– УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ: Ћ
– УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ: Ћ + Е
– УНИВЕРЗИТЕТ У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ: Ћ + Е
– УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ: Ћ + L
– УНИВЕРЗИТЕТ У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ: Ћ + L
To је резултат српске лингвистичке памети нормирања српског језика на два писма. Истовремено је то и резултат памети и родољубља целокупне српске интелигенције, којој не смета улица у Вуковој Лозници у којој има 59 латиничких фирми и ниједна ћириличка. Или, кад је било опраштање у Косовској Митровици од Оливера Ивановића, видели смо код оног самог легендарног моста књижару исписану хрватском латиницом. Па и сама погребна кола беху исписана туђим латинским писмом. Већ су и ресторани око гробаља означени њиме, као и каменорезачке радње.
На састанку одржаном код министра културе проф. Душан Иванић, који је такође за два писма у Срба, рекао је да се данас пише и говори „по правилима бабе Смиљане“. Ова правила важе још више у писму, и то на срамоту језичке струке и науке која није хтела да и у српском језику буде примењена општесветска пракса једног писма за један језик. Хрвати су изашли из језичког заједништва са Србима још 1967. г. јер су се борили за свој језик и своју државу, а српски лингвисти су поражени до ногу од стране хрватских колега јер су се борили за погрешну ствар: Југославију, српскохрватски језик и „српскохрватску“ латиницу. Дакле, српски језички „ауторитети“ ни данас не дају своме народу да изађе из језичког заједништва с Хрватима и да већ једном буде скинут наметнути му латински јарам.
Било је више удружења за одбрану ћирилице, али су их „пацификовали“ језички „ауторитети“ причом да се ћирилица треба и може бранити у двоазбучју. Последњи такав случај је Ћирилица Требиње, коју је с правог пута (једноазбучја) скренуо проф. др Милош Ковачевић. Још је и јавно рекао да је народ крив за нестанак ћирилице. Као да је народ написао у српском правопису да је српско писмо и латиница. Али ни он ни други „ауторитети“ неће моћи још дуго скривати истину да је глава латиничке змије у државној власти, у САНУ и Матици српској.
Приметили смо неке позитивне промене, и то код академика Слободана Реметића. Он је био учесник скупа лингвиста у Бањој Луци 2011, кад је усвојен предлог за Владу Српске да се проблем писма реши тако што би ћирилица била примарно писмо у службеној употреби. То значи да би и латиница ушла на мала врата у службену употребу, иако тога нема у Србији. Пошто су удружења за одбрану ћирилице од САНУ и Матице српске јавно протестовала то није реализовано, него је исти академик сада против тог предлога у чијем доношењу је и сам учествовао. Знамо ми да је академик Реметић био притиснут општим лингвистичким опредељењем за два писма, што у коначном води победи латинице, али му свака част што се огласио. Верујемо да ће његов следећи искорак бити јавно опредељење за једноазбучје у ћирилици.
Кад кажемо да је српска интелигенција у целини пустила ћирилицу низ воду, ту мислимо првенствено на проф. др Мила Ломпара који у „елити“ ужива велики углед. Наиме, он је у својој култној књизи „Дух самопорицања“ за два писма, при чему је латиницу назвао писмом контактне културе. У тој огромној књизи ћирилици је посвећено свега неколико редака, али се подразумева да су Срби у контакту са католицима примили латиницу. Онако спонтано! То је толико очигледна и потпуна неистина да на њу не треба трошити речи, али пошто је он велики ауторитет ми то морамо учинити.
У западним српским земљама латиницу су примили само покатоличени Срби. Кад је Бењамин Калај био забранио ћирилицу у БиХ, против тога су скочили сви угледни Срби као један, иако нису имали ни филозофских ни филолошких факултета. То је била срећна околност за одбрану ћирилице, јер Србе тако није имао ко да научи да је њихово писмо и хрватска латиница.
Општеуважени академик Крестић је писао: „Срби у Хрватској увек су бранили свој субјективитет чувањем православне вере и ћирилице.“
Ко је читао књигу „Апологија српског народа у Хрватској“ др Радослава Грујића, могао је сазнати да је на велеиздајничком процесу против 53 угледна Србина у Загребу 1908. г. њима суђено и због њихове идентификације са ћирилицом.
Мало је вероватно да Ломпар није знао за многобројне забране ћирилице Србима. Почело је с Маријом Терезијом, да би касније генерал Стјепан Саркотић (Хрват) овако образложио забрану ћирилице: „Треба Србима укинути ћирилицу као борбено средство“ и „Срби са својом ћирилицом су страно тијело истока у борбеној зони запада.“
Нарочито се латиница примила „спонтано“ у Срба кад им је забранио њихову ћирилицу Анте Павелић 1941. г. У Независној Држави Хрватској.
Да ли је могуће да Ломпар и други двоазбучњаци нису знали за забрану ћирилице у српским земљама 1914. и 1916. у Србији и Црној Гори!? Наравно да су знали, али морају да ћуте о томе јер су српски лингвисти српским правописом прогласили српским писмом исту ону латиницу којом је 1914. и 1916. замењена забрањена српска ћирилица. И заиста толико ћуте о томе да нико из српске „елите“ није написао ниједну реч поводом стотину година од те забране ћирилице у српским земљама. А да је неко о томе писао, председник Матице српске Драган Станић не би смео заступати став да туђа латиница мора да остане у Србији, па и по цену да се ћирилица повуче и са српских гробаља!
Ћирилица је у односу Срба и Хрвата увек била српско „бити или не бити“, а никако оно што написа Ломпар да је латиница српско контактно и гранично писмо. Погледајмо шта о томе кажу сами Хрвати пре него што ће Срби бити убијани у Јасеновцу, Јадовном и многобројним другим стратиштима. Овако је писао загребачки лист „Хрватска свијест“ 1939. под насловом „Ћирилски смрад у Хрватским земљама“ (преузето из књиге Милутина Стијовића „Српски глас“) :
„Чим су источњаци дошли у нашу земљу одмах су почели показивати своје рогове…Гладни су дошли у нашу земљу и ми смо их најели. Голи су дошли к нама и ми смо их обукли. А кад смо их најели и обукли, онда су почели показивати своје рогове…Поштанске кутије освануше изненада у Загребу ћирилским смрадом…Освануше зграде у Хрватској намазане ћирилским г……Но ја се тим источњацима не чудим. Таква им је нарав да смрде и да свој смрад шире камо дођу. Али се чудим неким хрватским кукавицама. Чудим се да је било професора, који су нашој дјеци свједоџбе исписали ћирилским смрадом…И кад ова дјеца нарасту, знати ће причати потомству: Видите дјецо ове свједоџбе и ове године. То је оно доба, када су власи убијали, тровали, затварали Хрвате…Тај смрад треба уништити, па било циклонизацијом или дератизацијом.“
Главни редактор српског правописа проф. др Мато Пижурица није имао храбрости као и Ломпар па да у правопису напише да је ова латиница српско контактно или гранично писмо. Просто је написао истину: да је ова латиница остатак из српскохрватског језичког заједништва. Тј. комунистичког заједништва, које су Хрвати напустили већ 1967. г, а за српске лингвисте оно је остало светиња до данашњег дана и за вјеки вјеков.
Ево сада и какав је ефекат имало Ломпарово опредељење за два писма. У време Владе Војислава Коштунице народ је на референдуму за Устав из 2006. одлучио да врати српско име своме језику (уместо српскохрватског) и ћирилицу као једино његово писмо. То је данас једина основа за обрану ћирилице од власти, САНУ и Матице српске. Наследници Коштунице у ДСС-у су за два писма. Њихов функционер је чак написао текст за Вечерње новости у коме је истакао да је избор за два писма израз српске толеранције, иако то може бити само израз српске глупости. Када смо усмено протестовали, други функционер је рекао да они следе став Ломпара о латиници као српском контактном писму.
Ломпарова је заслуга што сада постоји могућност пресловљавања са једног на друго писмо и на сајтовима који су несумњиво патриотски.
Господо декани, ви немате право да ћутањем кријете истину о планском затирању ћирилице језичким договором са Хрватима из 1954. г. у комунизму, и о правописном нормирању српског језика на два писма после формалног пада комунизма, које води нестанку ћирилице.
Ви немате право да чекате да неко други затражи од државе да нареди САНУ и Матици српској да изда измењено издање српског правописа којим ће српски језик бити нормиран само у ћирилици. При томе би питање досадашње српске књижевности свега другог стваралаштва на латиници било решено потпуно аналогно као и у Хрватској: „Српски језик се пише ћирилицом. И сва дела српских аутора која су у прошлости писана латиницом спадају у српску културну баштину.“
У Београду , о Св. Сави. 2018. г.
За МАТИЦУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ЋИРИЛИЦЕ (Нови Сад): Проф. др Зоран Милошевић
За ЋИРИЛИЦУ (2001, Нови Сад): Проф. Драгољуб Збиљић
За СРПСКУ АЗБУКУ (Београд): Немања Видић, дипл.инж.
 |
Декани филолошких и филозофских факултета, укључите се и ви у одбрану ћирилице! - Центар академске речи, Шабац Језик је најјаче оружје у борби за културу и очување идентитета, а српском ћириличком писму мора се вратити пуни суверенитет у правопису, без увођења алтернативног писма за језик Срба, јер је то учињено само у српском језику да би се истискивало српско писмо и коначно заменило туђим писмом Поштована господо декани српских филолошких и … |
from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts http://ift.tt/2npeUCw
via IFTTT
Ко се може назвати интелектуалцем?
Ко се може назвати интелектуалцем?
Тешко је рећи ко је интелектуалац и шта некога чини интелектуалцем. Ако кажемо да је интелектуалац онај ко је завршио највише школе, Вук Караџић не би могао да се уброји међу интелектуалце, јер је био самоук. Али, Вук јесте интелектуалац.
Са друге стране, има много људи који јесу завршили највише школе, а ни по чему се не могу сматрати инетелектуалцима: интелектуално су јалови, прави духовни евнуси.
Шта је оно суштинско по чему се интелектуалац разликује од других људи?
Интелектуалац је сваки човек који живи духовним животом, вођен интересом да свет упозна и осмисли, а не да њиме влада или да га користи за друге потребе. У њега је теоријски интерес толико надмоћан да за себе може слободно рећи: „Моје царство није од овога света“.
Бити интелектуалац значи ставити интерес за истину изнад свих других интереса. Обично у друштву постоји скупина људи чији је једини и искључиви интерес да прикупља, сређује, чува, шири, тумачи, критикује и ствара најразличитије идеје, веровања и вредности, то јест разноврсне духовне творевине.
Интелектуалци су, дакле, сви они који своју радост, љубав и позив траже и налазе у бављењу религијом, уметношћу, филозофијом и науком, а не у гомилању, богатства, моћи и власти.
Са овог становишта, које пита за суштину интелектуалаца, није важно ни њихово социјално порекло, ни њихов друштвени положај, ни њихово формално образовање, већ значај и значење њихова позива.
(Ђуро Шушњић, Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015)
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Тешко је рећи ко је интелектуалац и шта некога чини интелектуалцем. Ако кажемо да је интелектуалац онај ко је завршио највише школе, Вук Караџић не би могао да се уброји међу интелектуалце, јер је био самоук. Али, Вук јесте интелектуалац.
Са друге стране, има много људи који јесу завршили највише школе, а ни по чему се не могу сматрати инетелектуалцима: интелектуално су јалови, прави духовни евнуси.
Шта је оно суштинско по чему се интелектуалац разликује од других људи?
Интелектуалац је сваки човек који живи духовним животом, вођен интересом да свет упозна и осмисли, а не да њиме влада или да га користи за друге потребе. У њега је теоријски интерес толико надмоћан да за себе може слободно рећи: „Моје царство није од овога света“.
Бити интелектуалац значи ставити интерес за истину изнад свих других интереса. Обично у друштву постоји скупина људи чији је једини и искључиви интерес да прикупља, сређује, чува, шири, тумачи, критикује и ствара најразличитије идеје, веровања и вредности, то јест разноврсне духовне творевине.
Интелектуалци су, дакле, сви они који своју радост, љубав и позив траже и налазе у бављењу религијом, уметношћу, филозофијом и науком, а не у гомилању, богатства, моћи и власти.
Са овог становишта, које пита за суштину интелектуалаца, није важно ни њихово социјално порекло, ни њихов друштвени положај, ни њихово формално образовање, већ значај и значење њихова позива.
(Ђуро Шушњић, Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015)
 |
Ко се може назвати интелектуалцем? - Центар академске речи, Шабац Logic meet Inspiration Тешко је рећи ко је интелектуалац и шта некога чини интелектуалцем. Ако кажемо да је интелектуалац онај ко је завршио највише школе, Вук Караџић не би могао да се уброји међу интелектуалце, јер је био самоук. Али, Вук јесте интелектуалац. Са друге стране, има много људи који јесу завршили највише школе, а … |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Декани филолошких и филозофских факултета, укључите се и ви у одбрану ћирилице!
Декани филолошких и филозофских факултета, укључите се и ви у одбрану ћирилице!
Језик је најјаче оружје у борби за културу и очување идентитета, а српском ћириличком писму мора се вратити пуни суверенитет у правопису, без увођења алтернативног писма за језик Срба, јер је то учињено само у српском језику да би се истискивало српско писмо и коначно заменило туђим писмом
Поштована господо декани српских филолошких и филозофских факултета,
Непосредан повод нашем обраћању је данашњи текст у Вечерњим новостима „Језик је најјаче оружје“, у коме се успут помиње и ћирилица.
Ми овим обраћањем желимо да јавно извршимо притисак на просветне установе које просвећују српску младост, како би мењале стање у смислу враћања ћирилици позиције јединог српског писма и националног симбола.То би се учинило пре свега правописним нормирањем српског језика у ћирилици, чиме би се српски правопис ускладио са српским Уставом и праксом у решавању питања писма у целој Европи и свету.
Наша пажња је усмерена првенствено на ћирилицу , а верујемо да је потребна много већа брига и за језик. За то што је он запуштен, кривца треба тражити управо међу језичким стручњацима који раде на факултетима. Добар пример комотног и неодговорног односа професора према језику је главни редактор српског правописа проф. др Мато Пижурица, који је рекао за новине да српски лингвисти „никад нису жандармисали над српским језиком“, што значи као у оној народној песми „узми, Шемсо, колико ти драго“. Или , у време светског фудбалског првенства у Јапану и Кореји хрватски коментатор каже да се нападач нашао у залеђу екипе која се брани. Збиља су Хрвати одлично нашли замену за офсајд. А српски коментатор је рекао да се нека акција завршила хепиендом по голмана! Он је студије завршио на неком од факултета којима се ми данас обраћамо.
Ова небрига за језик је само део опште српске небриге за све што има национални предзнак. А небрига за ћирилицу је епских размера.
Данашње изјашњавање језичких стручњака заједно с министром културе је само понављање онога што је већ речено много пута, и готово да је типско, а ћирилице је све мање. Овде недостаје само редовно упозорење да треба да чувамо ћирилицу, али не на рачун латинице. Ту бесмислицу обично изговара проф. др Вељко Брборић, који је био председник Удружења за српскохрватског језика 1990. г. кад се Југославија већ распала. Тада је Друштво поносно истакло да српским научницима нико није наметнуо српскохрватско име језика, него је оно резултат њиховог научног уверења. То је очигледна и велика неистина, јер је њима наметнуто србохрватство кроз језичко заједништво са Хрватима 1954. г, а кроз њега и хрватска латиница. Истина је да би они учинили за „партију“ и југословенство све, па их није требало терати да скоче у воде братства и јединства.
Потпуно је неозбиљно кад министар Вукосављевић каже „а наш задатак је да стварамо услове, институционално и ванинституционално, да употреба ћирилице буде већа“. Ни он ни лингвисти не смеју јавно да кажу колика је та већа употреба ћирилице и да ли ће бити јавно постављено и решено следеће главно питање: да ли ће српски професори наставити да „чувају“ ћирилицу у двоазбучју које је и довело до њеног слома, или ће оно бити решено као у целом осталом свету – једно писмо за један језик, како је било и у Срба пре несрећног уласка у језичко заједништво са Хрватима.
Поготово министар културе и „институционални“ лингвисти не смеју да кажу колико данас има ћирилице у јавном животу. Они знају за књиге Драгољуба Збиљића у којима је детаљно предочено питање писма у Срба, и из којих се може извући следећи основни закључак: ћирилица нестаје зато што је језичким договором Срба и Хрвата из 1954. г. планирано да временом буде замењена хрватском латиницом проглашавањем равноправности тих писама, а српски лингвисти су остали на том путу до данашњег дана. Да је та равноправност била лажна, видело се по апсолутној државној фаворизацији латинице, која је ишла чак дотле да су из државне администрације повучене све ћириличке писаће машине и престала производња и увоз нових.
У прилогу Вам достављамо текст Немање Видића из Удружења „Српска азбука“: „Српски и хрватски лингвисти су сагласни да латиница мора да остане у Србији“, који је објављен на интернету. У њему је дат исказ хрватског лингвисте којим оспорава право Срба у Вуковару на ћирилицу , јер су постојеће латиничке табле по мери српског правописа, којим су за српско писмо нормиране и ћирилица и латиница.
Усред те кампање академик Иван Клајн је поднео оставку на функцију председника Одбора за стандардизацију српског језика. Ми верујемо да је сербокроатистички лингвистички клан уздрман, да је свестан нарастања чира шизофрености у виду неодрживог брањења двоазбучја у ситуацији када се више не може ћутати о помору ћирилице. Тај чир само што није пукао и просуо лавину лажи о српском богатству двоазбучја.
Одлазећи академик Клајн је искористио незаинтересованост српске интелигенције за национална питања, па је учинио катастрофу ћирилици. Чак је поручио да Србија више не може да буде ћириличка земља. Ми следимо мисли великих српских родољуба у прошлости и верујемо да ће ћирилица опет постати српска кохезиона сила, у смислу одличног наслова у Новостима „Језик најјаче оружје“. Ми ћемо тумачити народу да ћирилица није само једно од средстава писања, па ако нестане она остаће нам латиница, него је она и српски национални симбол. У њему смо се препознавали вековима, и он је наша култура сећања. У том симболу ћемо се препознавати и убудуће, знајући да се можемо бранити првенствено културом и да ће опстати само они чије сећање најдаље досеже.
У “Предлогу за размишљање, о језику и нама“, уз напред поменути текст, хвале се програми акције “Негујмо српски језик“. То је било добро за српски језик, али је лоше за ћирилицу. Да би то било добро и за српско писмо, требало је написати „Негујмо српски језик и ћирилицу.“ Зашто није поменута ћирилица, кад је држава већ дала новац за језик, па се о истом трошку могла и она опоравити? Зато што је њу држава отписала, уз прећутну сагласност не само језичке струке и науке, него и интелигенције у целини.
Кључни доказ да је држава отписала ћирилицу је у томе што је правописна норма са два писма супротстављена раније усвојеној уставној норми по којој је за српски језик везана само ћирилица, а Министарство просвете није захтевало од САНУ и Матице српске да у измењеном издању правописа нормира само ћирилицу српским писмом.
Два су главна доказа да Министарство културе неће учинити суштинску ствар за ћирилицу. Први доказ је оквир у коме ће се спроводити брига за ћирилицу, који је задао председник Србије док је био председник Владе Србије, а то je српско двоазбучје, које је и довело до пропасти ћирилице. Наиме, он је у Скупштини Србије рекао да је ћирилица „толико лепа да никога не треба терати да њоме пише“. Тиме је он поручио да ће се супротстављеност правописне норме са два српска писма уставној норми са једим писмом – ћирилицом, решити тако што се неће спроводити уставна норма. Ипак, власт је најбоље показала да јој је до ћирилице стало колико и до лањског снега упутством Владе Србије како да грађани успоставе контакт са њоме. Ево тог упутства:
Vlada Republike Srbije
Centrala : 011/361-46-21
Zvati radnim danom
Od 07,30 do 15,30 časova
Они који су писали програм акције “Негујмо српски језик“, као нпр. академик Душан Ковачевић, отписали су ћирилицу њеним непомињањем. Кад се она не помиње, народ се даље навикава да има два писма па је свеједно што ће нестати ћирилица. То је у потпуној супротности с одредбом у Уставу, у којој се уз језик помиње и ћирилица. У Хрватској се не сме нигде видети ћирилица, али ипак и у тамошњем уставу, за сваки случај, пише да су у службеној употреби хрватски језик и латинско писмо. Наравно, хрватским лингвистима не пада на памет да се у јавном животу користи ћирилица, па у њиховим редовима не може бити разних аналога у виду В. Брборића.
Донедавно је декан Филозофског факултета у Источном Сарајеву била проф. др Миланка Бабић, а Факултет се представљао на интернету и ћирилицом и латиницом. Данас је декан доц. др Драга Мастиловић, а у опцији је само ћирилица. Па да ли се догодио неки лом зато што је примењено општесветско правило – једно писмо за један језик?
Ево прегледа представљања на интернету филолошких и филозофских факултета и универзитета:
– Филозофски факултет Нови Сад : L + Eng. ( пише само на латиници : Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu ). Да је ово и у најмањем обиму уистину и српска држава тамошњи декан би морао бити смењен.
– Филозофски факултет у Београду : Ћ+L+E
– Филолошки факултет у Београду: Ћ + Е
– Филозофски фак.у Бањој Луци: L + Ћ
– Филолошки фак. У Бањој Луци: E + Ћ + L
– Филозофски фак. У Ист. Сарајеву: Ћ
– Филолошки фак. ФИЛУМ у Крагујевцу: Ћ
– Филозофски фак. У Нишу: Ћ
– Филозофски фак. У К.Митровици: Ћ + Е
– Учитељски фак. У Београду: Ћ
– Педагошки факултет у Сомбору: Ћ
– Факултет педаг. наука у Јагодини: L
– Педагошки фак. У Врању: Ћ
– Педагошка академија у Бијељини: Ћ
– УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ: Ћ + L + E
– УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ: Ћ + L + E
– УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ: Ћ
– УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ: Ћ + Е
– УНИВЕРЗИТЕТ У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ: Ћ + Е
– УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ: Ћ + L
– УНИВЕРЗИТЕТ У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ: Ћ + L
To је резултат српске лингвистичке памети нормирања српског језика на два писма. Истовремено је то и резултат памети и родољубља целокупне српске интелигенције, којој не смета улица у Вуковој Лозници у којој има 59 латиничких фирми и ниједна ћириличка. Или, кад је било опраштање у Косовској Митровици од Оливера Ивановића, видели смо код оног самог легендарног моста књижару исписану хрватском латиницом. Па и сама погребна кола беху исписана туђим латинским писмом. Већ су и ресторани око гробаља означени њиме, као и каменорезачке радње.
На састанку одржаном код министра културе проф. Душан Иванић, који је такође за два писма у Срба, рекао је да се данас пише и говори „по правилима бабе Смиљане“. Ова правила важе још више у писму, и то на срамоту језичке струке и науке која није хтела да и у српском језику буде примењена општесветска пракса једног писма за један језик. Хрвати су изашли из језичког заједништва са Србима још 1967. г. јер су се борили за свој језик и своју државу, а српски лингвисти су поражени до ногу од стране хрватских колега јер су се борили за погрешну ствар: Југославију, српскохрватски језик и „српскохрватску“ латиницу. Дакле, српски језички „ауторитети“ ни данас не дају своме народу да изађе из језичког заједништва с Хрватима и да већ једном буде скинут наметнути му латински јарам.
Било је више удружења за одбрану ћирилице, али су их „пацификовали“ језички „ауторитети“ причом да се ћирилица треба и може бранити у двоазбучју. Последњи такав случај је Ћирилица Требиње, коју је с правог пута (једноазбучја) скренуо проф. др Милош Ковачевић. Још је и јавно рекао да је народ крив за нестанак ћирилице. Као да је народ написао у српском правопису да је српско писмо и латиница. Али ни он ни други „ауторитети“ неће моћи још дуго скривати истину да је глава латиничке змије у државној власти, у САНУ и Матици српској.
Приметили смо неке позитивне промене, и то код академика Слободана Реметића. Он је био учесник скупа лингвиста у Бањој Луци 2011, кад је усвојен предлог за Владу Српске да се проблем писма реши тако што би ћирилица била примарно писмо у службеној употреби. То значи да би и латиница ушла на мала врата у службену употребу, иако тога нема у Србији. Пошто су удружења за одбрану ћирилице од САНУ и Матице српске јавно протестовала то није реализовано, него је исти академик сада против тог предлога у чијем доношењу је и сам учествовао. Знамо ми да је академик Реметић био притиснут општим лингвистичким опредељењем за два писма, што у коначном води победи латинице, али му свака част што се огласио. Верујемо да ће његов следећи искорак бити јавно опредељење за једноазбучје у ћирилици.
Кад кажемо да је српска интелигенција у целини пустила ћирилицу низ воду, ту мислимо првенствено на проф. др Мила Ломпара који у „елити“ ужива велики углед. Наиме, он је у својој култној књизи „Дух самопорицања“ за два писма, при чему је латиницу назвао писмом контактне културе. У тој огромној књизи ћирилици је посвећено свега неколико редака, али се подразумева да су Срби у контакту са католицима примили латиницу. Онако спонтано! То је толико очигледна и потпуна неистина да на њу не треба трошити речи, али пошто је он велики ауторитет ми то морамо учинити.
У западним српским земљама латиницу су примили само покатоличени Срби. Кад је Бењамин Калај био забранио ћирилицу у БиХ, против тога су скочили сви угледни Срби као један, иако нису имали ни филозофских ни филолошких факултета. То је била срећна околност за одбрану ћирилице, јер Србе тако није имао ко да научи да је њихово писмо и хрватска латиница.
Општеуважени академик Крестић је писао: „Срби у Хрватској увек су бранили свој субјективитет чувањем православне вере и ћирилице.“
Ко је читао књигу „Апологија српског народа у Хрватској“ др Радослава Грујића, могао је сазнати да је на велеиздајничком процесу против 53 угледна Србина у Загребу 1908. г. њима суђено и због њихове идентификације са ћирилицом.
Мало је вероватно да Ломпар није знао за многобројне забране ћирилице Србима. Почело је с Маријом Терезијом, да би касније генерал Стјепан Саркотић (Хрват) овако образложио забрану ћирилице: „Треба Србима укинути ћирилицу као борбено средство“ и „Срби са својом ћирилицом су страно тијело истока у борбеној зони запада.“
Нарочито се латиница примила „спонтано“ у Срба кад им је забранио њихову ћирилицу Анте Павелић 1941. г. У Независној Држави Хрватској.
Да ли је могуће да Ломпар и други двоазбучњаци нису знали за забрану ћирилице у српским земљама 1914. и 1916. у Србији и Црној Гори!? Наравно да су знали, али морају да ћуте о томе јер су српски лингвисти српским правописом прогласили српским писмом исту ону латиницу којом је 1914. и 1916. замењена забрањена српска ћирилица. И заиста толико ћуте о томе да нико из српске „елите“ није написао ниједну реч поводом стотину година од те забране ћирилице у српским земљама. А да је неко о томе писао, председник Матице српске Драган Станић не би смео заступати став да туђа латиница мора да остане у Србији, па и по цену да се ћирилица повуче и са српских гробаља!
Ћирилица је у односу Срба и Хрвата увек била српско „бити или не бити“, а никако оно што написа Ломпар да је латиница српско контактно и гранично писмо. Погледајмо шта о томе кажу сами Хрвати пре него што ће Срби бити убијани у Јасеновцу, Јадовном и многобројним другим стратиштима. Овако је писао загребачки лист „Хрватска свијест“ 1939. под насловом „Ћирилски смрад у Хрватским земљама“ (преузето из књиге Милутина Стијовића „Српски глас“) :
„Чим су источњаци дошли у нашу земљу одмах су почели показивати своје рогове…Гладни су дошли у нашу земљу и ми смо их најели. Голи су дошли к нама и ми смо их обукли. А кад смо их најели и обукли, онда су почели показивати своје рогове…Поштанске кутије освануше изненада у Загребу ћирилским смрадом…Освануше зграде у Хрватској намазане ћирилским г……Но ја се тим источњацима не чудим. Таква им је нарав да смрде и да свој смрад шире камо дођу. Али се чудим неким хрватским кукавицама. Чудим се да је било професора, који су нашој дјеци свједоџбе исписали ћирилским смрадом…И кад ова дјеца нарасту, знати ће причати потомству: Видите дјецо ове свједоџбе и ове године. То је оно доба, када су власи убијали, тровали, затварали Хрвате…Тај смрад треба уништити, па било циклонизацијом или дератизацијом.“
Главни редактор српског правописа проф. др Мато Пижурица није имао храбрости као и Ломпар па да у правопису напише да је ова латиница српско контактно или гранично писмо. Просто је написао истину: да је ова латиница остатак из српскохрватског језичког заједништва. Тј. комунистичког заједништва, које су Хрвати напустили већ 1967. г, а за српске лингвисте оно је остало светиња до данашњег дана и за вјеки вјеков.
Ево сада и какав је ефекат имало Ломпарово опредељење за два писма. У време Владе Војислава Коштунице народ је на референдуму за Устав из 2006. одлучио да врати српско име своме језику (уместо српскохрватског) и ћирилицу као једино његово писмо. То је данас једина основа за обрану ћирилице од власти, САНУ и Матице српске. Наследници Коштунице у ДСС-у су за два писма. Њихов функционер је чак написао текст за Вечерње новости у коме је истакао да је избор за два писма израз српске толеранције, иако то може бити само израз српске глупости. Када смо усмено протестовали, други функционер је рекао да они следе став Ломпара о латиници као српском контактном писму.
Ломпарова је заслуга што сада постоји могућност пресловљавања са једног на друго писмо и на сајтовима који су несумњиво патриотски.
Господо декани, ви немате право да ћутањем кријете истину о планском затирању ћирилице језичким договором са Хрватима из 1954. г. у комунизму, и о правописном нормирању српског језика на два писма после формалног пада комунизма, које води нестанку ћирилице.
Ви немате право да чекате да неко други затражи од државе да нареди САНУ и Матици српској да изда измењено издање српског правописа којим ће српски језик бити нормиран само у ћирилици. При томе би питање досадашње српске књижевности свега другог стваралаштва на латиници било решено потпуно аналогно као и у Хрватској: „Српски језик се пише ћирилицом. И сва дела српских аутора која су у прошлости писана латиницом спадају у српску културну баштину.“
У Београду , о Св. Сави. 2018. г.
За МАТИЦУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ЋИРИЛИЦЕ (Нови Сад): Проф. др Зоран Милошевић
За ЋИРИЛИЦУ (2001, Нови Сад): Проф. Драгољуб Збиљић
За СРПСКУ АЗБУКУ (Београд): Немања Видић, дипл.инж.
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Језик је најјаче оружје у борби за културу и очување идентитета, а српском ћириличком писму мора се вратити пуни суверенитет у правопису, без увођења алтернативног писма за језик Срба, јер је то учињено само у српском језику да би се истискивало српско писмо и коначно заменило туђим писмом
Поштована господо декани српских филолошких и филозофских факултета,
Непосредан повод нашем обраћању је данашњи текст у Вечерњим новостима „Језик је најјаче оружје“, у коме се успут помиње и ћирилица.
Ми овим обраћањем желимо да јавно извршимо притисак на просветне установе које просвећују српску младост, како би мењале стање у смислу враћања ћирилици позиције јединог српског писма и националног симбола.То би се учинило пре свега правописним нормирањем српског језика у ћирилици, чиме би се српски правопис ускладио са српским Уставом и праксом у решавању питања писма у целој Европи и свету.
Наша пажња је усмерена првенствено на ћирилицу , а верујемо да је потребна много већа брига и за језик. За то што је он запуштен, кривца треба тражити управо међу језичким стручњацима који раде на факултетима. Добар пример комотног и неодговорног односа професора према језику је главни редактор српског правописа проф. др Мато Пижурица, који је рекао за новине да српски лингвисти „никад нису жандармисали над српским језиком“, што значи као у оној народној песми „узми, Шемсо, колико ти драго“. Или , у време светског фудбалског првенства у Јапану и Кореји хрватски коментатор каже да се нападач нашао у залеђу екипе која се брани. Збиља су Хрвати одлично нашли замену за офсајд. А српски коментатор је рекао да се нека акција завршила хепиендом по голмана! Он је студије завршио на неком од факултета којима се ми данас обраћамо.
Ова небрига за језик је само део опште српске небриге за све што има национални предзнак. А небрига за ћирилицу је епских размера.
Данашње изјашњавање језичких стручњака заједно с министром културе је само понављање онога што је већ речено много пута, и готово да је типско, а ћирилице је све мање. Овде недостаје само редовно упозорење да треба да чувамо ћирилицу, али не на рачун латинице. Ту бесмислицу обично изговара проф. др Вељко Брборић, који је био председник Удружења за српскохрватског језика 1990. г. кад се Југославија већ распала. Тада је Друштво поносно истакло да српским научницима нико није наметнуо српскохрватско име језика, него је оно резултат њиховог научног уверења. То је очигледна и велика неистина, јер је њима наметнуто србохрватство кроз језичко заједништво са Хрватима 1954. г, а кроз њега и хрватска латиница. Истина је да би они учинили за „партију“ и југословенство све, па их није требало терати да скоче у воде братства и јединства.
Потпуно је неозбиљно кад министар Вукосављевић каже „а наш задатак је да стварамо услове, институционално и ванинституционално, да употреба ћирилице буде већа“. Ни он ни лингвисти не смеју јавно да кажу колика је та већа употреба ћирилице и да ли ће бити јавно постављено и решено следеће главно питање: да ли ће српски професори наставити да „чувају“ ћирилицу у двоазбучју које је и довело до њеног слома, или ће оно бити решено као у целом осталом свету – једно писмо за један језик, како је било и у Срба пре несрећног уласка у језичко заједништво са Хрватима.
Поготово министар културе и „институционални“ лингвисти не смеју да кажу колико данас има ћирилице у јавном животу. Они знају за књиге Драгољуба Збиљића у којима је детаљно предочено питање писма у Срба, и из којих се може извући следећи основни закључак: ћирилица нестаје зато што је језичким договором Срба и Хрвата из 1954. г. планирано да временом буде замењена хрватском латиницом проглашавањем равноправности тих писама, а српски лингвисти су остали на том путу до данашњег дана. Да је та равноправност била лажна, видело се по апсолутној државној фаворизацији латинице, која је ишла чак дотле да су из државне администрације повучене све ћириличке писаће машине и престала производња и увоз нових.
У прилогу Вам достављамо текст Немање Видића из Удружења „Српска азбука“: „Српски и хрватски лингвисти су сагласни да латиница мора да остане у Србији“, који је објављен на интернету. У њему је дат исказ хрватског лингвисте којим оспорава право Срба у Вуковару на ћирилицу , јер су постојеће латиничке табле по мери српског правописа, којим су за српско писмо нормиране и ћирилица и латиница.
Усред те кампање академик Иван Клајн је поднео оставку на функцију председника Одбора за стандардизацију српског језика. Ми верујемо да је сербокроатистички лингвистички клан уздрман, да је свестан нарастања чира шизофрености у виду неодрживог брањења двоазбучја у ситуацији када се више не може ћутати о помору ћирилице. Тај чир само што није пукао и просуо лавину лажи о српском богатству двоазбучја.
Одлазећи академик Клајн је искористио незаинтересованост српске интелигенције за национална питања, па је учинио катастрофу ћирилици. Чак је поручио да Србија више не може да буде ћириличка земља. Ми следимо мисли великих српских родољуба у прошлости и верујемо да ће ћирилица опет постати српска кохезиона сила, у смислу одличног наслова у Новостима „Језик најјаче оружје“. Ми ћемо тумачити народу да ћирилица није само једно од средстава писања, па ако нестане она остаће нам латиница, него је она и српски национални симбол. У њему смо се препознавали вековима, и он је наша култура сећања. У том симболу ћемо се препознавати и убудуће, знајући да се можемо бранити првенствено културом и да ће опстати само они чије сећање најдаље досеже.
У “Предлогу за размишљање, о језику и нама“, уз напред поменути текст, хвале се програми акције “Негујмо српски језик“. То је било добро за српски језик, али је лоше за ћирилицу. Да би то било добро и за српско писмо, требало је написати „Негујмо српски језик и ћирилицу.“ Зашто није поменута ћирилица, кад је држава већ дала новац за језик, па се о истом трошку могла и она опоравити? Зато што је њу држава отписала, уз прећутну сагласност не само језичке струке и науке, него и интелигенције у целини.
Кључни доказ да је држава отписала ћирилицу је у томе што је правописна норма са два писма супротстављена раније усвојеној уставној норми по којој је за српски језик везана само ћирилица, а Министарство просвете није захтевало од САНУ и Матице српске да у измењеном издању правописа нормира само ћирилицу српским писмом.
Два су главна доказа да Министарство културе неће учинити суштинску ствар за ћирилицу. Први доказ је оквир у коме ће се спроводити брига за ћирилицу, који је задао председник Србије док је био председник Владе Србије, а то je српско двоазбучје, које је и довело до пропасти ћирилице. Наиме, он је у Скупштини Србије рекао да је ћирилица „толико лепа да никога не треба терати да њоме пише“. Тиме је он поручио да ће се супротстављеност правописне норме са два српска писма уставној норми са једим писмом – ћирилицом, решити тако што се неће спроводити уставна норма. Ипак, власт је најбоље показала да јој је до ћирилице стало колико и до лањског снега упутством Владе Србије како да грађани успоставе контакт са њоме. Ево тог упутства:
Vlada Republike Srbije
Centrala : 011/361-46-21
Zvati radnim danom
Od 07,30 do 15,30 časova
Они који су писали програм акције “Негујмо српски језик“, као нпр. академик Душан Ковачевић, отписали су ћирилицу њеним непомињањем. Кад се она не помиње, народ се даље навикава да има два писма па је свеједно што ће нестати ћирилица. То је у потпуној супротности с одредбом у Уставу, у којој се уз језик помиње и ћирилица. У Хрватској се не сме нигде видети ћирилица, али ипак и у тамошњем уставу, за сваки случај, пише да су у службеној употреби хрватски језик и латинско писмо. Наравно, хрватским лингвистима не пада на памет да се у јавном животу користи ћирилица, па у њиховим редовима не може бити разних аналога у виду В. Брборића.
Донедавно је декан Филозофског факултета у Источном Сарајеву била проф. др Миланка Бабић, а Факултет се представљао на интернету и ћирилицом и латиницом. Данас је декан доц. др Драга Мастиловић, а у опцији је само ћирилица. Па да ли се догодио неки лом зато што је примењено општесветско правило – једно писмо за један језик?
Ево прегледа представљања на интернету филолошких и филозофских факултета и универзитета:
– Филозофски факултет Нови Сад : L + Eng. ( пише само на латиници : Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu ). Да је ово и у најмањем обиму уистину и српска држава тамошњи декан би морао бити смењен.
– Филозофски факултет у Београду : Ћ+L+E
– Филолошки факултет у Београду: Ћ + Е
– Филозофски фак.у Бањој Луци: L + Ћ
– Филолошки фак. У Бањој Луци: E + Ћ + L
– Филозофски фак. У Ист. Сарајеву: Ћ
– Филолошки фак. ФИЛУМ у Крагујевцу: Ћ
– Филозофски фак. У Нишу: Ћ
– Филозофски фак. У К.Митровици: Ћ + Е
– Учитељски фак. У Београду: Ћ
– Педагошки факултет у Сомбору: Ћ
– Факултет педаг. наука у Јагодини: L
– Педагошки фак. У Врању: Ћ
– Педагошка академија у Бијељини: Ћ
– УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ: Ћ + L + E
– УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ: Ћ + L + E
– УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ: Ћ
– УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ: Ћ + Е
– УНИВЕРЗИТЕТ У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ: Ћ + Е
– УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ: Ћ + L
– УНИВЕРЗИТЕТ У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ: Ћ + L
To је резултат српске лингвистичке памети нормирања српског језика на два писма. Истовремено је то и резултат памети и родољубља целокупне српске интелигенције, којој не смета улица у Вуковој Лозници у којој има 59 латиничких фирми и ниједна ћириличка. Или, кад је било опраштање у Косовској Митровици од Оливера Ивановића, видели смо код оног самог легендарног моста књижару исписану хрватском латиницом. Па и сама погребна кола беху исписана туђим латинским писмом. Већ су и ресторани око гробаља означени њиме, као и каменорезачке радње.
На састанку одржаном код министра културе проф. Душан Иванић, који је такође за два писма у Срба, рекао је да се данас пише и говори „по правилима бабе Смиљане“. Ова правила важе још више у писму, и то на срамоту језичке струке и науке која није хтела да и у српском језику буде примењена општесветска пракса једног писма за један језик. Хрвати су изашли из језичког заједништва са Србима још 1967. г. јер су се борили за свој језик и своју државу, а српски лингвисти су поражени до ногу од стране хрватских колега јер су се борили за погрешну ствар: Југославију, српскохрватски језик и „српскохрватску“ латиницу. Дакле, српски језички „ауторитети“ ни данас не дају своме народу да изађе из језичког заједништва с Хрватима и да већ једном буде скинут наметнути му латински јарам.
Било је више удружења за одбрану ћирилице, али су их „пацификовали“ језички „ауторитети“ причом да се ћирилица треба и може бранити у двоазбучју. Последњи такав случај је Ћирилица Требиње, коју је с правог пута (једноазбучја) скренуо проф. др Милош Ковачевић. Још је и јавно рекао да је народ крив за нестанак ћирилице. Као да је народ написао у српском правопису да је српско писмо и латиница. Али ни он ни други „ауторитети“ неће моћи још дуго скривати истину да је глава латиничке змије у државној власти, у САНУ и Матици српској.
Приметили смо неке позитивне промене, и то код академика Слободана Реметића. Он је био учесник скупа лингвиста у Бањој Луци 2011, кад је усвојен предлог за Владу Српске да се проблем писма реши тако што би ћирилица била примарно писмо у службеној употреби. То значи да би и латиница ушла на мала врата у службену употребу, иако тога нема у Србији. Пошто су удружења за одбрану ћирилице од САНУ и Матице српске јавно протестовала то није реализовано, него је исти академик сада против тог предлога у чијем доношењу је и сам учествовао. Знамо ми да је академик Реметић био притиснут општим лингвистичким опредељењем за два писма, што у коначном води победи латинице, али му свака част што се огласио. Верујемо да ће његов следећи искорак бити јавно опредељење за једноазбучје у ћирилици.
Кад кажемо да је српска интелигенција у целини пустила ћирилицу низ воду, ту мислимо првенствено на проф. др Мила Ломпара који у „елити“ ужива велики углед. Наиме, он је у својој култној књизи „Дух самопорицања“ за два писма, при чему је латиницу назвао писмом контактне културе. У тој огромној књизи ћирилици је посвећено свега неколико редака, али се подразумева да су Срби у контакту са католицима примили латиницу. Онако спонтано! То је толико очигледна и потпуна неистина да на њу не треба трошити речи, али пошто је он велики ауторитет ми то морамо учинити.
У западним српским земљама латиницу су примили само покатоличени Срби. Кад је Бењамин Калај био забранио ћирилицу у БиХ, против тога су скочили сви угледни Срби као један, иако нису имали ни филозофских ни филолошких факултета. То је била срећна околност за одбрану ћирилице, јер Србе тако није имао ко да научи да је њихово писмо и хрватска латиница.
Општеуважени академик Крестић је писао: „Срби у Хрватској увек су бранили свој субјективитет чувањем православне вере и ћирилице.“
Ко је читао књигу „Апологија српског народа у Хрватској“ др Радослава Грујића, могао је сазнати да је на велеиздајничком процесу против 53 угледна Србина у Загребу 1908. г. њима суђено и због њихове идентификације са ћирилицом.
Мало је вероватно да Ломпар није знао за многобројне забране ћирилице Србима. Почело је с Маријом Терезијом, да би касније генерал Стјепан Саркотић (Хрват) овако образложио забрану ћирилице: „Треба Србима укинути ћирилицу као борбено средство“ и „Срби са својом ћирилицом су страно тијело истока у борбеној зони запада.“
Нарочито се латиница примила „спонтано“ у Срба кад им је забранио њихову ћирилицу Анте Павелић 1941. г. У Независној Држави Хрватској.
Да ли је могуће да Ломпар и други двоазбучњаци нису знали за забрану ћирилице у српским земљама 1914. и 1916. у Србији и Црној Гори!? Наравно да су знали, али морају да ћуте о томе јер су српски лингвисти српским правописом прогласили српским писмом исту ону латиницу којом је 1914. и 1916. замењена забрањена српска ћирилица. И заиста толико ћуте о томе да нико из српске „елите“ није написао ниједну реч поводом стотину година од те забране ћирилице у српским земљама. А да је неко о томе писао, председник Матице српске Драган Станић не би смео заступати став да туђа латиница мора да остане у Србији, па и по цену да се ћирилица повуче и са српских гробаља!
Ћирилица је у односу Срба и Хрвата увек била српско „бити или не бити“, а никако оно што написа Ломпар да је латиница српско контактно и гранично писмо. Погледајмо шта о томе кажу сами Хрвати пре него што ће Срби бити убијани у Јасеновцу, Јадовном и многобројним другим стратиштима. Овако је писао загребачки лист „Хрватска свијест“ 1939. под насловом „Ћирилски смрад у Хрватским земљама“ (преузето из књиге Милутина Стијовића „Српски глас“) :
„Чим су источњаци дошли у нашу земљу одмах су почели показивати своје рогове…Гладни су дошли у нашу земљу и ми смо их најели. Голи су дошли к нама и ми смо их обукли. А кад смо их најели и обукли, онда су почели показивати своје рогове…Поштанске кутије освануше изненада у Загребу ћирилским смрадом…Освануше зграде у Хрватској намазане ћирилским г……Но ја се тим источњацима не чудим. Таква им је нарав да смрде и да свој смрад шире камо дођу. Али се чудим неким хрватским кукавицама. Чудим се да је било професора, који су нашој дјеци свједоџбе исписали ћирилским смрадом…И кад ова дјеца нарасту, знати ће причати потомству: Видите дјецо ове свједоџбе и ове године. То је оно доба, када су власи убијали, тровали, затварали Хрвате…Тај смрад треба уништити, па било циклонизацијом или дератизацијом.“
Главни редактор српског правописа проф. др Мато Пижурица није имао храбрости као и Ломпар па да у правопису напише да је ова латиница српско контактно или гранично писмо. Просто је написао истину: да је ова латиница остатак из српскохрватског језичког заједништва. Тј. комунистичког заједништва, које су Хрвати напустили већ 1967. г, а за српске лингвисте оно је остало светиња до данашњег дана и за вјеки вјеков.
Ево сада и какав је ефекат имало Ломпарово опредељење за два писма. У време Владе Војислава Коштунице народ је на референдуму за Устав из 2006. одлучио да врати српско име своме језику (уместо српскохрватског) и ћирилицу као једино његово писмо. То је данас једина основа за обрану ћирилице од власти, САНУ и Матице српске. Наследници Коштунице у ДСС-у су за два писма. Њихов функционер је чак написао текст за Вечерње новости у коме је истакао да је избор за два писма израз српске толеранције, иако то може бити само израз српске глупости. Када смо усмено протестовали, други функционер је рекао да они следе став Ломпара о латиници као српском контактном писму.
Ломпарова је заслуга што сада постоји могућност пресловљавања са једног на друго писмо и на сајтовима који су несумњиво патриотски.
Господо декани, ви немате право да ћутањем кријете истину о планском затирању ћирилице језичким договором са Хрватима из 1954. г. у комунизму, и о правописном нормирању српског језика на два писма после формалног пада комунизма, које води нестанку ћирилице.
Ви немате право да чекате да неко други затражи од државе да нареди САНУ и Матици српској да изда измењено издање српског правописа којим ће српски језик бити нормиран само у ћирилици. При томе би питање досадашње српске књижевности свега другог стваралаштва на латиници било решено потпуно аналогно као и у Хрватској: „Српски језик се пише ћирилицом. И сва дела српских аутора која су у прошлости писана латиницом спадају у српску културну баштину.“
У Београду , о Св. Сави. 2018. г.
За МАТИЦУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ЋИРИЛИЦЕ (Нови Сад): Проф. др Зоран Милошевић
За ЋИРИЛИЦУ (2001, Нови Сад): Проф. Драгољуб Збиљић
За СРПСКУ АЗБУКУ (Београд): Немања Видић, дипл.инж.
|
Декани филолошких и филозофских факултета, укључите се и ви у одбрану ћирилице! - Центар академске речи, Шабац Језик је најјаче оружје у борби за културу и очување идентитета, а српском ћириличком писму мора се вратити пуни суверенитет у правопису, без увођења алтернативног писма за језик Срба, јер је то учињено само у српском језику да би се истискивало српско писмо и коначно заменило туђим писмом Поштована господо декани српских филолошких и … |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
ИНТЕРВЈУ: Драган Петровић - Иза убиства Оливера Ивановића стоје непријатељи Србије! (31.01.2018)
ИНТЕРВЈУ: Драган Петровић - Иза убиства Оливера Ивановића стоје непријатељи Србије! (31.01.2018)
Гост емисије "Интервју" био је господин др Драган Петровић, доктор наука из области политичке географије и из области историје. Дипломирао је на четири факултета на београдском државном Универзитету и то на економији, историји, политичким наукама и социологији. Завршио је две постдипломске студије на Политичким наукама, из области међународних односа и на Економској географији и одбранио две магистарске тезе. Стручњак је за геополитику и за међународне односе. Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као научни саветник, где се поред целине међународних односа бави посебно Русијом и постсовјетским простором као примарном облашћу, а потом и Француском. Препоручујемо да погледате цео интервју и сазнате више о бројним занимљивим темама. Интервју је снимљен 26.01.2018. године у нашим просторијама, у Београду.
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Гост емисије "Интервју" био је господин др Драган Петровић, доктор наука из области политичке географије и из области историје. Дипломирао је на четири факултета на београдском државном Универзитету и то на економији, историји, политичким наукама и социологији. Завршио је две постдипломске студије на Политичким наукама, из области међународних односа и на Економској географији и одбранио две магистарске тезе. Стручњак је за геополитику и за међународне односе. Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као научни саветник, где се поред целине међународних односа бави посебно Русијом и постсовјетским простором као примарном облашћу, а потом и Француском. Препоручујемо да погледате цео интервју и сазнате више о бројним занимљивим темама. Интервју је снимљен 26.01.2018. године у нашим просторијама, у Београду.
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Михаило Меденица: Дрво мудрости- Д. М. Палма (обриши сузе Kајл Скоте)
Михаило Меденица: Дрво мудрости- Д. М. Палма (обриши сузе Kајл Скоте)
Тропско јагодинско дрво мудрости, чувена Палма на обали аква-парка, има обичај да о сунчаним данима проговори мало али садржајније од Сарапине усхићености справом званом вибратор, у јутарњем програму.
Овог се пута дрво огласило по питању Рамуша Харадинаја, умно констатујући како није „Kосово“ под блокадом међународне заједнице већ искључиво Харадинај, који данима нариче над судбином клетом што су га САД и Британија одбиле за визу, те може да путује само по стопама свог крвништва!
Апсолутно би дрво- које- дарива било у прави и када каже како Харадинају треба дати визу само до суда за ратне злочине проклете ОВK, да му ток мисли не ремети чињеница звана Српска листа!
Она иста коју је и он здушно подржао као коалициони партнер власти којој је до Kосова и Метохије, Србије уопште, колико и Палми до шампона против перути, па и мање!
Нигде Харадинају није место до у паклу али је пут до њега поплочан “најбољим” намерама чауша да зарад срамне шаке власти и јалових синакура “исповеде” и “причесте” крволока, учинивши по први пут у историји славе и страдалништва наше мучене и свете Србије да џелате поседамо у врх софре за душу прекланих!
Најмање је важно, господине дрво, хоће ли Харадинај и Тачи пут Вашингтона или Лондона док год слободно могу Kосовом и Метохијом док пред њих бацате црнину с мајки да не сквасе и запрљају ципеле!
Ево вам и велики пријатељ Себастијан Kурц поручује да се питање нашег светилишта мора што пре решити како бисмо допузали до затворених врата Европске уније, па што нисте толко разговорљиви да му објасните како то питање за Србију не постоји јер смо одговор на њега дали првим каменом Пећке патријаршије и кореном оног шам- дуда у њеној порти, па и још који век раније?!
Зашто господина који нам витла презименом пред очима не частите с 3000 динара и пошаљете тамо где му је место, баш као и оног “симпатичног” каубоја Kајла Скота који запева како народ у Србији није довољно благонаклон према Америци, очекујући ваљда да сви будемо сервилни као Ви и ресто шибицарске дружине који одлично знају шта је 4. јула али не и где су Kошаре, Паштрик, Kоритник, Дреница, Kачаник, Јуник, Ђеравица, Велика Хоча, Исток, Витомирица, Бајгора…
Славодобитно тврдите како се, ето, на примеру Харадинаја види како Трампова администрација “коригује став према Kосову и Метохији”, па ако је већ тако позивам Вас да плачљивог каубоја поведете од једног до другог института за онкологију широм Србије како би видео због чега нисмо толко одушевљени политиком Беле куће која је толике куће завила у црно!
Kакав Трамп, какве глупости, поштована Палмо на обали усахлог мора- политика Америке се не мења променом председника већ променом свести тамошњих еминенција зла чији је Харадинај једна од пуштених звери, а Ви и Ваши коалициони полтрони једни од толико корисних пајаца!
Знате ли када ће се њихова свест променити- када и канцеларија Марка Ђурића постане оно што би требало да је а не кафић за опскурну екипу мрких типова из мрких џипова с вазда резервисаним сепареима у њему!
На крају, ако Вам је заиста толико стало до Kосова и Метохије тугујте над оним што ће Вучић учинити а не над оним што Харадинај чини!
Рамуша чека пакао, али, рекох, пут до њега поплочан је добрим намерама овдашње власти и Српске листе да тамо стигне са што мање греха.
Шта мислите шта чека нас уколико “нормализујемо” односе с “Kосовом”?!
Царство небеско- тешко, баш као ни царство овоземаљско већ предворје у којем ће нам тај исти Харадинај разрезати за који смо круг…
То што су њега Вашингтон и Лондон одбили за визу плитка је вода за оно што сте ви учинили- дозволили да од крстова с гробова Срба начини тарабу и огради своје царство зла.
То што не може из њега ништа је у односу на то што може слободно по њему док чауши бацају црнину мајки пред њега, јер док год су му чисте ципеле није важно што су му крваве руке!
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Тропско јагодинско дрво мудрости, чувена Палма на обали аква-парка, има обичај да о сунчаним данима проговори мало али садржајније од Сарапине усхићености справом званом вибратор, у јутарњем програму.
Овог се пута дрво огласило по питању Рамуша Харадинаја, умно констатујући како није „Kосово“ под блокадом међународне заједнице већ искључиво Харадинај, који данима нариче над судбином клетом што су га САД и Британија одбиле за визу, те може да путује само по стопама свог крвништва!
Апсолутно би дрво- које- дарива било у прави и када каже како Харадинају треба дати визу само до суда за ратне злочине проклете ОВK, да му ток мисли не ремети чињеница звана Српска листа!
Она иста коју је и он здушно подржао као коалициони партнер власти којој је до Kосова и Метохије, Србије уопште, колико и Палми до шампона против перути, па и мање!
Нигде Харадинају није место до у паклу али је пут до њега поплочан “најбољим” намерама чауша да зарад срамне шаке власти и јалових синакура “исповеде” и “причесте” крволока, учинивши по први пут у историји славе и страдалништва наше мучене и свете Србије да џелате поседамо у врх софре за душу прекланих!
Најмање је важно, господине дрво, хоће ли Харадинај и Тачи пут Вашингтона или Лондона док год слободно могу Kосовом и Метохијом док пред њих бацате црнину с мајки да не сквасе и запрљају ципеле!
Ево вам и велики пријатељ Себастијан Kурц поручује да се питање нашег светилишта мора што пре решити како бисмо допузали до затворених врата Европске уније, па што нисте толко разговорљиви да му објасните како то питање за Србију не постоји јер смо одговор на њега дали првим каменом Пећке патријаршије и кореном оног шам- дуда у њеној порти, па и још који век раније?!
Зашто господина који нам витла презименом пред очима не частите с 3000 динара и пошаљете тамо где му је место, баш као и оног “симпатичног” каубоја Kајла Скота који запева како народ у Србији није довољно благонаклон према Америци, очекујући ваљда да сви будемо сервилни као Ви и ресто шибицарске дружине који одлично знају шта је 4. јула али не и где су Kошаре, Паштрик, Kоритник, Дреница, Kачаник, Јуник, Ђеравица, Велика Хоча, Исток, Витомирица, Бајгора…
Славодобитно тврдите како се, ето, на примеру Харадинаја види како Трампова администрација “коригује став према Kосову и Метохији”, па ако је већ тако позивам Вас да плачљивог каубоја поведете од једног до другог института за онкологију широм Србије како би видео због чега нисмо толко одушевљени политиком Беле куће која је толике куће завила у црно!
Kакав Трамп, какве глупости, поштована Палмо на обали усахлог мора- политика Америке се не мења променом председника већ променом свести тамошњих еминенција зла чији је Харадинај једна од пуштених звери, а Ви и Ваши коалициони полтрони једни од толико корисних пајаца!
Знате ли када ће се њихова свест променити- када и канцеларија Марка Ђурића постане оно што би требало да је а не кафић за опскурну екипу мрких типова из мрких џипова с вазда резервисаним сепареима у њему!
На крају, ако Вам је заиста толико стало до Kосова и Метохије тугујте над оним што ће Вучић учинити а не над оним што Харадинај чини!
Рамуша чека пакао, али, рекох, пут до њега поплочан је добрим намерама овдашње власти и Српске листе да тамо стигне са што мање греха.
Шта мислите шта чека нас уколико “нормализујемо” односе с “Kосовом”?!
Царство небеско- тешко, баш као ни царство овоземаљско већ предворје у којем ће нам тај исти Харадинај разрезати за који смо круг…
То што су њега Вашингтон и Лондон одбили за визу плитка је вода за оно што сте ви учинили- дозволили да од крстова с гробова Срба начини тарабу и огради своје царство зла.
То што не може из њега ништа је у односу на то што може слободно по њему док чауши бацају црнину мајки пред њега, јер док год су му чисте ципеле није важно што су му крваве руке!
 |
Михаило Меденица: Дрво мудрости- Д. М. Палма (обриши сузе Kајл Скоте) | Патриот |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Пријавите се на:
Постови (Atom)