Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. :)
Марсовац (The Martian 2015) је филм о првим истраживачима који су ступили на тле Марса. У току њихових редовних активности наишла је застрашујућа олуја, која их је натерала да напусте планету. Међутим, оставили су човека иза себе, Мета Дејмона, за кога су мислили да је у олуји погинуо. Он, пак, није погинуо, али се нашао у тешкој ситуацији. Сам, на негостољубивој планети и уз ограничене ресурсе, требало је да преживи много дана. Челници НАСА ускоро откривају да је он тамо ипак жив, те покушавају да му помогну, али најпре треба да успоставе комуникацију са њим.
Критички осврт: У овом филму све ми се допада. Иако је извесно да ће га на крају спасити, опет је узбудљиво и радња све време држи пажњу. Допадају ми се и поруке које шаље, а то је примена науке и то широког спектра (мада и овај филм пати од тога да се научник из једне области разуме у све друге, али хајде, то је донекле објашњено обуком коју астронаути имају). Тако да се види како се наука користи, а да не буде досадно. Прави један огледни интердисциплинарни час. :) Додуше, није остало разјашњено како је све време имао доток кисеоника и воде, али морам да пустим да филм буде и фантастичан, а не само научан. :)
Још да похвалим глуму Мета Дејмона који је у највећој мери изнео филм и дао му искрену емоцију на коју не можете да останете равнодушни.
Едукативни моменат: Овде је показано оно што ја увек заговарам: наука нам омогућава не само да унапредимо квалитет живота, већ и да тај живот сачувамо.
Оцена наставника:
(само таква)
Игре глади: Креја ругалица – други део (The Hunger Games: Mockingjay – Part 2 2015) је четврти наставак застрашујућих футуристичких игара знаних као „Игре глади“, а други део расплета. Џенифер Лоренс је и даље део отпора председнику Доналду Садерланду, са тим да је тај отпор постао толико омасовљен да окрузи падају један за другим у руке побуњеника и остао је да се освоји још само главни град. Доналд пушта побуњенике у град, али им је припремио застрашујући противнапад. Читав град претворио је у арену са разноврсним, маштовитим, али и смртоносним замкама, попут оних које су виђене у Играма глади. Џенифер ће се и у овој арени окушати, сада последњи пут, а са циљем да убије председника и оконча његову тиранију.
Критички осврт: Дефинитивно ме крај није разочарао. Он је пружио управо оно што се од „Игара глади“ и очекује, а на нов и виспрен начин – претворивши читав град у арену смрти. Двоструки морал приказан у одличном првом делу, футуризован и екстремизован, сада је добио једно ново лице, приземније, али свеједно познато. Овај део показао нам је да такав морал има увек једно лице, без обзира чије оно било (председника Садерланда или председнице у покушају, Џулијане Мур) и увек исте мотиве, као што је жеља за влашћу. Џенифер није убила председницу Џулијану и није све време покушавала да убије председника Садерланда, већ је све време „убијала“ управо тај „морал“, односно тежила је да буде његова противтежа и да поступи исправно, а исправно не значи увек и оно што је пожељно. И то јесте поента Птице Ругалице и зато она и има толико дилема, зато је толико заокупљена својим мислима и зато нам њена мотивација најчешће није најјаснија. И зато је улога коју је урадила Џенифер толико захтевна и толико маестрална. Ова глумица заиста има харизму, али имају је и оба председничка опонента. И сви други глумци били су на висини задатка.
Едукативни моменат: Увек постоје људи који желе да владају нама и увек ће то чинити једнако лоше, без обзира колико се они међусобно разликовали. Наше је да ли ћемо ту владавину допустити или ћемо је ограничити.
Оцена наставника:
(наравно)
Идиократија (Idiocracy 2006) је сатира која претпоставља да је, услед савременог начина живота људи, а без уплива природних механизама, еволуција кренула низбрдо – макар што се тиче интелигенције. Војска је покренула један тајни пројекат хибернације, који је требало да траје годину дана и експериментални узорци били су војни канцеларијски мољац, у свему просечан Лук Вилсон и проститутка, Маја Рудолф. Међутим, пошто се шеф пројекта сувише зближио са Мајиним макроом, ухапшен је, а пројекат је затворен и заборављен. И то на пет векова. Лук и Маја се напокон буде и затичу друштво на ивици пропадања због сопствене глупости. Након низа перипетија, грађани будућности схватају да Лук има највећи IQ од свих и председник Америке, Тери Круз, поставља га за министра унутрашњих послова, са надом да ће спасити друштво. Међутим, осим што нису паметни, грађани нису ни стрпљиви, те не уочавајући исправне одлуке, осуђују Лука на смрт. Једина особа која га може спасити је и једина паметна попут њега – Маја.
Критички осврт: Овакву поставку до сада нисам видео и иако полази од реалних, животних односа у друштву, ипак представља еволуцију како је види мали Перица. Но, без обзира на то, о овом филму могу рећи само позитивно. Одлично поентира и уочава као глупо све оно што је и данас актуелно – накарадни шоу програми, усвајање онога што се пласира без критичког премишљања, омаловажавање оних који уче и читају књиге, популизам у политици, енергетски напици, насилници и насиље на улицама, небрига за животну средину… И то представља на духовит и занимљив начин, кроз смислену радњу и уз добре глумце.
Едукативни моменат: Порука овог филма је очигледна; образовање је важно и оно је тековина за будуће генерације. Надам се да ће ово постати јасно и у Србији, да не бисмо имали друштвени поредак попут овог описаног у филму.
Оцена наставника:
(уз браво)
Путовање 2: Тајанствено острво (Journey 2: The Mysterious Island) је прича о младићу, Џошу Хачерсону, који је Верниста – верује да су књиге Жила Верна заправо дневници човека који је описане авантуре заиста доживео. Његова убеђења постају јача када је дешифровао поруку за коју је веровао да ју је послао његов деда, Мајкл Кејн. Из те поруке сазнаје да му је деда на мистериозном острву, о коме је Верн писао. Такође сазнаје и где је острво, па се тамо запутио заједно са својим очухом, Двејном Џонсоном, који му је помогао да поменуту поруку дешифрује. Према координатама, острво је близу такође острва Палау, где проналазе водиче – Луиса Гусмана, пилота и његову кћерку, Ванесу Хаџенс. Само су њих двоје били довољно храбри да их одведу тамо, а када су пристигли тек им је тада храброст била потребна, како би се суочили са тамошњим нестварним светом.
Критички осврт: За разлику од претходног наставка, који се базирао на једној књизи, овај је замешатељство најмање три: „Острво са благом“, Роберта Луиса Стивенсона, „Гуливерова путовања“, Џонатана Свифта и „Тајанствено острво“, Жила Верна. Но, све те књиге нису успеле да филм учине већим од једне просечне авантуре, а која се још и одвија већ устаљеним и прилично утабаним редоследом. На почетку је решавање мозгалице која крије тајну, потом кратке и слатке муке да се открије острво, да би се авантура десила на острву са све џиновским гуштерима (па, добро, макар није био диносаурус :) ). И то брза авантура, пошто острво баш за који сат треба да еруптира и потоне.
Стереотипна радња праћена је и обиљем грешака. При почетку филма деда Кејн је баш том месту где је џиновски гуштер сустигао дружину привезао балване као оружје против тих чудовишта. Морао је то да уради пре напада, јер је немогуће је такву замку направити на лицу места, а мала је шанса да их је поставио свуда по острву. Потом, према објашњењу у филму, острво је под водом на сваких 140 година. Циклуси од 140 година су прекратки да би се острво населило бујним животом, који је успут и еволуирао потпуно специфично у односу на остатак света (минијатурни слонови и сјајна цака са великим, а заправо мајушним белим ајкулама, као и џиновски мрави су тек део приче). Иако је Џош одлетео на дивовској пчели ко зна колико далеко, дружина је за час била ту. И као и у претходном наставку, ма какве год вратоломије пролазили, повреде су биле минималне.
Пејзажи су напросто божанствени, а специјални ефекти солидни, осим када пливају ка подморници, што је језиво лоше урађено.
Генијално је кад Двејн објашњава Џошу како је једва чекао да са њим прича о освајању женских срца и шта треба да учини да то и оствари. :) То је, иначе, редак тренутак успелог хумора. :) Ипак, шарма овом филму не недостаје, тако да укупан утисак и није толико лош.
Едукативни моменат: Што више књига прочитамо, више ћемо авантура проживети, а и наша машта биће богатија.
Оцена наставника:
(плус)
Каспер (Casper 1995) је филм о духу познатом из цртаћа и стрипова. Он живи у варошици која се зове Пријатељство (заиста постоји у Мејну) у кући коју је Кејти Мориарти наследила од свог оца. Најпре је била незадовољна када је чула да је добила тек маргиналан део богатства, али се видно заинтересовала када је открила да се у кући налази благо. Убрзо открива и да је кућа уклета, односно да у њој обитавају духови. После неколико безуспешних покушаја да их се реши, на телевизији сазнаје за Била Пулмана, који је наводно психијатар за духове. Зато га ангажује и он долази у кућу, заједно са кћерком, Кристином Ричи, на одушевљење Каспера, јер ће тако добити другарицу која је истих година као и он.
Критички осврт: У питању је једна слатка прича за децу, којој не могу да нађем неку већу грешку. Можда је сцена на крају, када Каспер добија људски облик (тада га глуми Девон Сава) мало збрзана, али није тако страшно. Симпатично је што се као људске форме Касперових злоћудних ујака тек на блиц појављују Мел Гибсон, Клинт Иствуд и Родни Денџерфилд, који нису уједно и позајмили гласове анимацијама. Глумци су иначе добри, мада ме тада премлада Кристина Ричи није фасцинирала својом глумом, напротив.
У филму је поглед на смрт некако другачији, оптимистичнији и представља је као нови почетак. Ова мрачна тема је у филму весела и разиграна (чак и кад почињу да гину једно за другим), што можда и није тако лоше решење.
Едукативни моменат: Бил Пулман је постао психијатар за духове јер се надао да ће тако наново видети своју преминулу супругу Ејми Бренеман, а у ствари је пажњу требало да усредсреди на своју кћерку, која је жива и којој је потребан родитељ (што му је Ејми на крају и рекла када се напокон појавила пред њим). Смрт је тешка тема и тешко је бити паметан када се смрт деси, али једно је извесно – да особи која је неког изгубила треба поклонити пажњу и разумевање. За мртву особу више не можемо учинити много, али за живе који остају можемо и те како.
Оцена наставника:
(више на три)
Маска (The Mask 1994) је филм о банкарском службенику, Џиму Керију, који је случајно дошао у посед необичне дрвене и древне маске, а која га је начинила, па неком врстом суперхероја. Не нужно и доброг суперхероја, јер овај, са зеленом маском, воли да се забавља, а новац за забаву набавља тако што пљачка банку у којој ради. Међутим, то се није допало и Питеру Грину, мафијашу који се намерачио на исту банку. Зато он жели да се дочепа човека иза маске, али и полиција, предвођена поручником Питером Ригертом, који је повезао да парче пижаме нађено на месту злочина припада управо Џиму. А док бежи од свих њих, Џим схвата да му се живот мења и иако му та промена изгледа деструктивно, ствари се заправо решавају у његову корист.
Критички осврт: Овај, прилично наиван филм, нуди питку крими причу и потпуно стереотипне ликове, почевши од Џима, који глуми губитника како га већ америчко друштво схвата у најбуквалнијем смислу, да би га маска начинила управо супротним, као „парти животињу“ која руши баријере, узима од живота (и од банке у којој ради) шта јој се свиђа и што је најважније – доминира.
Филм је замишљен тако да Џим Кери када стави маску постаје попут лика из цртаћа. Пошто је у цртаћима све могуће, то је онда извор његових моћи, које су у реалном свету изузетне, али истовремено и луцидне. Прави филм за комичара који засмејава публику разгибаним фацијалним мишићима (но, чак ни у том погледу овај пут није дао све од себе). :) Неки мој општи утисак је да је у питању сасвим просечно остварење, али не могу да занемарим сасвим нов приступ уметања цртаног филма у играни филм (мада такве „акробације“ нису непознате, а веома слична (али не и иста) је у филму „Ко је сместио Зеки Роџеру“ шест година раније).
Иако је филм заиста померен, опет неке ствари не стоје. Рецимо да газда ноћног клуба, Грин, иако криминалац, пуца у госта пред свима (и још док у наручју држи главну звезду тог клуба, Камерон Дијаз). Нисам до сада имао посла са мафијом, али ми је логичније да га дискретно изведу из сале и одведу, шта знам, у канцеларију па тамо реше шта су имали са њим. Има још таквих необичних поступака, па Камерон ничим изазвана обраћа се Џиму да јој намести састанак са Маском. Како ли их је само довела у везу?
Хумор у филму је у реду, има занимљивих цака, али је свакако најуспелија она када Џим безуспешно покушава да демонстрира моћ маске психијатру и списатељу Бобу Стајну. И куца, Џимов љубимац, потпуно је забавна. Чак није ни морала да постане Драгуљче у једном тренутку. :)
Едукативни моменат: Сви ми носимо неке маске и другачији смо пред другим људима у односу на оно какви смо заиста. Па, ипак, треба знати да ће нас искрено волети само они који нас без те маске прихвате.
Оцена наставника:
(на четири)
Дердевил (Daredevil 2003) је филм о слепом суперхероју, Бену Афлеку, који без маске ради као адвокат доброчинитељ за оне који су на маргини друштва. Део Њујорка у коме ради (Hell’s Kitchen или „Паклена кухиња“, назив погодан за суперхероја који има ђавола у свом псеудониму), води мафијаш Мајкл Кларк Данкан, који своја недела приписује управо Беновим клијентима. Он убија милијардера Ерика Аварија, у чију је кћерку, Џенифер Гарнер, Бен заљубљен. Џенифер жели освету, али наместо тога налази смрт, јер је убија плаћени убица, Колин Фарел. Сада Бен има разлога за освету и он креће и на Колина и на Мајкла.
Критички осврт: Прича је обична да обичнија бити не може. Овај филм није донео ама ич новог, а при томе је лишен сваког шмека. Битке које се воде у њему су глупаве, где противници практично усправљено чекају да један другог погоде где треба, а врхунац је када Колин сакупља комадиће разбијеног витража који падају и онда њима гађа Бена, који их све избегава правећи колутове уназад. Верујте, чак није ни симпатично. :) Ни специјални ефекти нису сјајни и на појединим местима уочљиво је да су акробације Дердевила анимиране, а Мајкл сасвим неприродно баца Бена по просторији.
Бен Афлек је дефинитивно преглумљавао, посебно када је правио болне гримасе или гримасе уопште, а и Колин Фарел, кога иначе ценим као глумца, јесте дочарао манијакалног убицу, али исувише класично и исувише се некако бечио. У ствари у филму је много тога – исувише. Превише мелодраматике и превише општих места, попут онога када насилник бије неког на улици, а на зиду поред њега појављује се сенка суперхероја који се придиже или када се Дердевил облачи, те камера приказује како сваки део опреме леже на своје место.
Неки делови ми напросто нису били уверљиви. Рецимо, када су се Џенифер Гарнер и Бен срели, почели су да се бију (ваљда из симпатија), иако је он – слеп човек (док су деца на игралишту узвикивала „туча, туча“ и иначе је цела та сцена скроз без везе), а Мајкл Кларк Данкан из тек тако неких разлога мучки убија своје телохранитеље. Бен са добром једном раном кроз раме, без да сам видео да је ичим зауставио крварење, скакуће по цркви као олимпијац по разбоју. Колина је савладао тако што му је наместио руке да их прострели полицајац снајпериста, али нејасно је зашто је полицајац пуцао кроз прозор цркве. Мајкл је у тренутку знао да је убио оца Беновог, мада сам прилично сигуран да то није урадио он, већ Марк Марголис.
И да додам да су велике речи на крају без везе, али су опростиве, јер су рађене у маниру стрипова. Но, као и цео филм, потпуно без духа. Не сећам се да сам гледао лошију суперхеројштину.
Едукативни моменат: Дердевил на крају није убио Мајкла, иако је имао разлога да то учини. А то није учинио јер је то било исправно. У неком од филмова чуо сам изреку која ми се допала и која каже – ако не можеш да делујеш мудро, делуј исправно.
Оцена наставника:
(без икаквог плуса)
Кери (Carrie 2013) је римејк филма из 1973. о девојци, Кери (овог пута глуми је Клои Грејс Морец), која одраста са мајком верским фанатиком, Џулијаном Мур, и коју њени вршњаци не прихватају, јер је сувише повучена у себе. Проблем настаје на часу физичког када Кери добија прву менструацију, за коју не зна шта је и девојке из разреда је због тога исмевају и гађају тампонима. Због тога све те девојке долазе у конфликт са (правичном) наставницом, Џуди Грир, али пре свих главна злоћа, Портије Даблдеј. Зато је Портији забрањен одлазак на матурску свечаност. Друга девојка, Габријела Вајлд, покајала се због свог поступка и наговара свог (у школи популарног) дечка, Енсела Елгорта, да позове Кери на бал, а како би се искупила. Портија ту види прилику за освету. Оно што ни она, нити ико зна је да је Кери много опаснија него што изгледа, јер има моћ телекинезе.
Критички осврт: И у оригиналној верзији и у овом римејку прилично је сличан почетак, са тим да је овде укључено и дигитално насиље (када је Кери добила менструацију и када су је девојке гађале тампонима, Портија је све снимала мобилним). Та сцена је испала добро када су се набацане ствари у туш кабини ритмично одмицале од Кери како је више пута узвикивала „не“, али је трапаво одрађен кратак спој на електричним инсталацијама услед телекинезе. Но, да се вратимо на дигитално насиље. Филм је дефинитивно прилагођен новијем времену и ту постоји мали проблем; оригиналан је рађен у току лепршавих и ласцивних седамдесетих и напросто зрачи еротичношћу, а овај се некако неодређено „ломи“ између интригантног (сви шкакљиви делови су покривени док Габријела и Енсел воде љубав) и шокантног (Портија Даблдеј са другарицом само што се није пољубила у једној од првих сцена и показује претерану склоност ка крви), али свеукупно филм је ипак пристојан што се тог дела тиче.
Осим почетка и даљи ток филма је заправо сличан оригиналу, али не и потпуно исти. Но, и поред тога поређење са оригиналом је неминовно и римејк у овом случају дефинитивно губи. У овом филму некако је видан напор да се све одради како треба, док је оригиналан одрађен некако са лакоћом. Иако су кључне сцене урађене технички перфектно и Кери која као да плеше на позорници изгледа заиста моћно, овде је потпуно промашена поента. Није ствар у томе да Кери креативно убија своје вршњаке и наставнике, као што није поента ни да она буде праведна и да да онима који заслужују управо оно што заслужују (у оригиналној поставци убија их све), већ је поента у њеном бесу усмереном ка целом свету коме се она потпуно приклонила, али који није прихватио њу. Уз доминантну верску позадину приче неминовно је Керино страдање довести у везу са Христовим, кога је такође свет издао јер није препознао пут врлине. У овом случају нема неке веће слике, само бољих специјалних ефеката. Последња сцена која је у оригиналу антологијска за хорор жанр, овде више личи на неки од наставака „Страве у улици Брестова“; потпуно је безвезан и уз то још и предуго траје. Тотално квари утисак који иначе и није богзна какав.
Што се глумаца тиче и добри су и нису. Рецимо, Џулијана Мур је сјајна и харизматична глумица, али колико год уложила труда, она напросто није Пајпер Лори, која је у тој улози била маестрална. Са друге стране, Кери, Клои Грејс Морец, некако се сувише бечи и иако ми је јасно да њена улога нимало није лака, изгледа ми као да је преглумљавала. Енсел Елгорт је префорсирано добар, док је његов древни парњак, Вилијам Кет, напросто био добар са свим својим манама (а уз то и убедљивији као фаца у школи) итд.
Едукативни моменат: Моћ, ма каква год била, може да нам послужи, али не ваља је усмеравати против других. Чак и када мислимо да тиме кажњавамо оне који су то заслужили, можемо повредити и оне који нису, чак који су нам драги, па и себе саме. Кери је то схватила на тежи начин.
Оцена наставника:
(плус, мада не знам зашто)
Светски рат З (World War Z 2013) је апокалиптични филм где људе уништава вирус који их претвара у зомбије. Филм прати драму коју тада преживљава Бред Пит, пензионисани истраживач Уједињених нација, а кога унајмљује америчка армија како би помогао млађаном вирусологу, Елијесу Габелу, да пронађе порекло вируса и тиме, потенцијалну вакцину. Међутим, већ при слетању у Јужну Кореју, одакле су веровали да је вирус потекао, Елијес гине и све остаје на Бреду да пронађе лек.
Критички осврт: Иако би се очекивало да филм са зомбијима буде хорор, овај је урађен више као акција, те није претерано страшан, али јесте узбудљив. Оно што иначе зомбије чини застрашујућим је што су спори, али упорни, а ови, богами, добро трче. :) Једино што бих могао да замерим овом филму је да ништа оригинално није донео. Рецимо, скакање зомбија са врха зграде како би досегнули плен који им измиче (у овом случају хеликоптер), већ је виђено у „Притајеном злу“ коју годину раније. Међутим, очигледно режисер, Марк Фостер, у овом случају није пуцао на то да направи нешто оригинално, већ нешто добро. И у томе је успео, јер ово је стварно добар филм, динамичан, са одличним сценама и ефектима и сјајним глумцима.
Куриозитет је да се у епизодној улози појављује и наш Никола Ђуричко, као капетан авиона „Беларус ервејз“.
Едукативни моменат: Овај филм јасно алудира на то да нас од епидемија не може спасити ни изолација, ни високи бедеми Јерусалема. Може нас спасити само вакцина. И то није научна фантастика. То је реалност.
Оцена наставника:
(па, може)
Велики опаки паук! (Big Ass Spider! 2013) је филм о истребљивачу гамади, Грегу Гранбергу, кога је током једне интервенције ујео смеђи паук самотњак, па је завршио у болници. У истој болници завршио је и леш, из кога је изашао застрашујуће велики паук, који је најпре ујео патолога, а потом је наставио да сеје смрт по болници. Ускоро долази и војска, предвођена мајором Рејом Вајсом, а ту је и поручница Клер Крамер у коју се Грег заљубљује. Иако је војска преузела проблем овог смртоносног и сваким сатом све већег паука, Грег ипак одлучује да и он крене у мисију спасавања Лос Анђелеса.
Критички осврт: За разлику од других нискобуџетних филмова овог типа, овај има и неких добрих страна. Иако није класична комедија, односно пародија, хумор је заиста виспрен и то се види већ на самом почетку који приказује једну од сцена која ће тек доћи. Грег се буди из несвести и док се чује романтична нумера, његов успорени ход прати права апокалипса, која се одвија око њега, са све џиновским пауком на облакодеру. :) Главни комедијаш је управо Грег, са све стеченим мексиканским помоћником, и заиста је одличан. И други ликови су на висини задатка (који, додуше, није претерано ни захтеван).
Потом, овај филм углавном нема већих грешака, ако не рачунамо оне из биологије. У реду, генетичка структура паука је побољшана уз помоћ фосилне ДНК са Марса, али према тврдњи научника, само како би паук растао. Све остало је требало да се одвија као да је у питању обичан паук, али није баш тако. Рецимо, паук не убија свој плен тако што га пробурази ножицом. Додуше, паук те величине свакако би човеку смрвио грудни кош, али га не би тенденциозно пробадао. И кад смо код тога, паук те величине не може да скаче као лоптица скочица, а паук било које величине не би себе могао да заштити колима и да их онда баци на оног ко га угрожава. Радије би побегао. И размножавање паука, иако логичан след да би се ситуација закомпликовала, мало је дискутабилно, јер мислим да код ове групе животиња партеногенеза није уочена.
Негативно за филм је што је ова, иначе већ више пута обрађена тема у сличним нискобуџетним остварењима, одрађена без и мрве нечег новог. Лако се препознају делови преузети из „Ејлијена“ (када паук одвлачи Клер, наместо да је одмах поједе, а да би је увезао у паучину за своје потомство, а то потомство леже се и напада слично као и бесполна генерација поменутог ејлијена), али и других филмова. Уз то, општих места има много, па тако девојчици лоптица побегне у шумарак из кога вреба паук, али она ипак и случајно успева да избегне смртоносну ножицу. Но, иако нема богзна какву ни причу ни вредност, филм свакако има духа, а то морам да ценим.
Едукативни моменат: На питање свог помоћника шта хоће да уради, Грег је одговорио да хоће да „заустави паука, спасе град и пољуби цуру“. А на питање како ће то урадити, није имао одговор. Па, ипак, урадио је. Увек је боље имати план рада, али некада морамо да импровизујемо. У Министарству просвете раде буквални радници који верују да све мора да буде испланирано. Надам се да неће чекати да их нападне ванземаљски мутиран џиновски паук, те да ће променити мишљење и на основу овоземаљске, елементарне логике. :)
Оцена наставника:
(која иде надоле)
from Из пера једног наставника http://ift.tt/2aqboCr
via IFTTT
Нема коментара:
Постави коментар