Фатаморгане

недеља, 3. септембар 2017.

Фатаморгане

Фатаморгане
Биљана Степановић

Све има своју цену, ноторно је правило економије, а пре свега здравог разума. Сељаци су тај феномен описали знатно раније од економиста – „како сејеш, тако ћеш пожњети".

То практично, у нашем случају, значи следеће: пет дугих година власт оличена у Александру Вучићу сеје искључиво популизам, лажна обећања без мере и смисла, оптужује све редом који упуте ма и најмању критику и уопште се не труди да сакрије да је једини циљ опстанак на власти. У томе се не бирају средства и не пита за цену. Кад на тај начин водите државу, цех стиже на наплату: уместо обећаваног „грандиозног" раста од 3,5 одсто ове године, испало је да смо од почетка године убедљиво најгори у региону. Србија је забележила привредни раст у првом полугодишту од мизерних 1,3 одсто, док је Румунија рекордер са 5,7 одсто. Најслабији резултат, изузимајући нас, остварила је БиХ са растом од 2,7 одсто.

О овоме нам председник Вучић не говори ништа. Нити га ко пита. Али зато говори о тако драматичном расту запослености да ћемо после Румуна и Бугара сад морати да „увозимо" и Албанце као радну снагу јер код нас има толико посла да нема довољно радника. Односно, није баш да их нема, него су Срби лењи, нерадници и уопште несолидни и то већ почиње опасно да нервира нашег председника. Па као разочарани родитељ који је све уложио у своју „децу" а она му тако враћају, мора да нас критикује преко својих ауторских текстова објављених у контролисаној штампи. Ипак, упркос нашој лењости и нераду, власт је успела да обори незапосленост на свега 10 одсто.

На страну морални проблем што очајне људе критикује за нерад човек који, дословно и буквално, у свом животу ништа изван политике није радио, а свог претходног политичког рада и онога што је тада говорио и сам се одриче (уз ново увредљиво образложење да „само магарац не мења мишљење"), али овде имамо конкретан логички проблем: како толико расте запосленост у земљи чија привреда толико слабо напредује, да би се то могло назвати назадовањем? Према економској теорији коју је потврдила и пракса, увек прво креће економски раст, па се то после извесног времена одрази и на раст запослености. Не догађа се да земља стагнира, у односу на упоредиве земље чак и заостаје, а да у исто време бележи раст запослености. Јер – где се запошљавају ти људи ако се у привреди не отварају нова радна места?

Јесте, запошљава се страначка војска по јавном сектору, јесте, у овој држави лица која ботују по друштвеним мрежама изгледа добијају и 80.000 плату и бесплатно летовање, али то ипак није довољно да објасни овај феномен.

Према подацима истраживања изнетим у овом броју "Нове економије", међу онима који ипак налазе некакав посао највише има младих од 15 до 19 година (деца која раде послове најнижег квалификационог нивоа) и старијих од 65 година, дакле пензионера примораних да и после свог радног века раде било који посао за било који новац. Она група која би требало да се запошљава, а не да учи школу или ужива у заслуженој пензији, дакле становништво радног узраста, евидентно одлази из земље. За само годину дана, њихов број у Србији смањен је за скоро 76.000, а од 2014. године до сада за читавих 146.500 људи.

Раст броја запослених бележи се у мануелним и пољопривредним занимањима. У земљама које воде такозвану економију знања и подстичу иновације, најнижа стопа незапослености бележи се код високообразованих људи. Код нас, обрнуто – најмање незапослених има међу неквалификованима. И то је резултат рада ове власти, оличене и персонализоване у Александру Вучићу. Земља која форсира лажне дипломе и бесмислене „докторате", земља која странцима даје субвенције за намотавање каблова, која запошљава галерију живописних ликова по партијској линији, чији председник (е ово је за Гиниса) ради ПР за страну трговинску радњу, а своје грађане у иностранству „рекламира" као јефтину радну снагу, сасвим свесно иде у том правцу. Питање је за ширу анализу зашто се то ради. Намиривање највернијег гласачког тела само је део одговора.

Шта је код ове „стратегије" проблем - неквалификована радна снага добија и минималне плате, самим тим има минималну куповну моћ, што за резултат има стагнацију привреде, јер за робу нема платежне тражње. И онда, миц по миц, озбиљни инвеститори заобилазе Србију пошто ем нема правне сигурности (дакле ризик пословања је велики) ем је становништво сиромашно па нема ни зараде која би евентуално компензовала тај ризик.

Ова логичка разматрања, међутим, више немају ни смисла. Александар Вучић је за ових пет година „испалио" толико података који нису тачни, дао толико произвољних оцена, толико лажних обећања, да је обесмислио свако праћење, а нарочито анализирање онога што говори. Успео је да обесмисли чак и функцију председника Владе. Зато смо ту где јесмо – реални живот и оно што он говори а контролисани медији преносе, иду сад већ на два потпуно одвојена колосека.

Нова економија