Председнику има ко да пише

недеља, 3. септембар 2017.

Председнику има ко да пише

Председнику има ко да пише
Пеђа Б. Ђуровић

Као неко ко помно прати дешавања на јавној сцени, а и као неко ко се прилагођава актуелним трендовима, решио сам да напишем отворено писмо председнику окупиране Србије. Свестан сам да он то писмо неће прочитати, и свестан сам да на њега неће одговорити, али сам исто тако свестан чињенице да ћу му поставити питања на која ће кад тад морати да пружи одговоре. И да сноси одговорност.

Александре Вучићу, предводниче квислиншке власти која ради у интересу страних центара моћи, а пре свега у корист шиптарског лобија (крв није вода, шта ћеш), не желим да те ословим са „Поштовани господине председниче“, и то из више разлога.

- Ти ни по чему ниси председник већине грађана Србије;
- Ти ни по чему ниси председник мислећих грађана Србије;
- Ти ни по чему не заслужујеш поштовање;
- Ти си на тој функцији привремено, све док ти се дозвољава да је узурпираш;
- Ти не заслужујеш да ти се персира, јер ни ти не персираш ником од новинара, већ им се обраћаш личним именом и на ти;

Замисли, а имагинација ти није страна, јер ти живиш у неком свом замишљеном свету који си створио у евидентно озбиљно болесној глави, да је ово интервју, и да ти неко ко те се не боји и ко не пада на твоја гилиптерска застрашивања пише и поставља питања, на која треба да одговориш. Не мораш да одговориш мени, ја одговоре на та питања знам, али уграби неки од момената кад си сам, па стани пред огледало и одговори сам себи. Буде ли у теби М од мушкарца и Ч од части, починићеш суицид, свестан да си отишао предалеко.

• Како се осећаш након што си издао свог политичког оца, човека који те је створио и за којим си плакао када је одлазио у Хаг?
• Како очекујеш да ти ико икада верује, кад си изневерио све оно што си пуних 16 година пропагирао на сав глас?
• Како си се осећао кад си на чело странке постављао човека који ти је политичка мајка, знајући да ћеш га искористити и одбацити?
• Како се осећаш када на сав глас пропагираш вредности против којих си се агресивно борио пуних 16 година?
• Да ли мислиш да ико нормалан верује у твој преображај, и у твоју промену мишљења?
• Шта је са одговорношћу коју си пред камерама преузео за случај „Хеликоптер“?
• Шта је са одговорношћу Синише Малог за рушење у Херцеговачкој улици у Београду и за 24 апартмана у Бугарској?
• Шта је са одговорношћу твог брата за пословање фирме „Асомацум“?
• Шта је са пројектима: Мерцедес, фабрика микрочипова, железара Смедерево, Београд на води, Прокоп…?
• Шта је са обећањима да ће ТВ претплата бити укинута?
• Шта је са обећањима да струја неће поскупљивати?
• Шта је са обећањима да нико неће смети да дира плате и пензије?
• Шта је са обећањима да ће се бољи живот осетити 2014, 2015, 2016, 2017. године?
• Како се осећаш кад знаш да због тебе и твоје владавине млади незаустављиво беже из домовине?
• Како се осећаш кад знаш да те сваки поштени интелектуалац презире?
• Како се осећаш кад знаш да те сваки страни државник презире и понижава?
• Како се осећаш кад Албанцима дајеш много више него што се од тебе тражи?
• Како се осећаш кад планираш да признаш Косово, иако то од тебе нико не тражи (и штити те Резолуција УН 1244)?
• Како се осећаш кад се о теби по таблоидном смећу исписују бајке у које не верују ни деца?
• Како се осећаш кад знаш да те највећи број грађана Србије опсује бар неколико пута дневно?
• Како се осећаш кад јавно дајеш предност мигрантима над грађанима државе на чијем си челу?
• Како се осећаш окружен мутним типовима, склоним криминалу и противзаконитим радњама?
• Како се осећаш кад знаш да сви они који су те до јуче јавно подржавали једва чекају да ти зарију нож у леђа?
• Осећаш ли уопште, или си постао озбиљно уздрмани емоционални инвалид, са дебело поремећеним осећајем за реалност?

Могло би, Александре Вучићу, да се пише овако до прекосутра, питања сама навиру. Зауставио сам се на ових 25, већ је и то превелики терет. Како за читаоце намернике, тако и за твоја нејака плећа, ако би се десило чудо да се над овим питањима замислиш.

Не мислим ја, Александре Вучићу, да су други политиканти који ти глуме опозицију ишта бољи од тебе, мислим само да си ти гори од свих, или што би се у народу рекло – најгори си од све деце. Убедљиво најгори. Немају ни они ни мрву части и поштења више од тебе, али ти си отворено показао колико мрзиш све што има обележје српског, показао си колико презиреш сопствени народ, показао си колико си мали и ситан пред странцима, и показао си колики си миш јер смеш да се бахатиш само пред онима које си купио или уценио.

Време ти је, Александре Вучићу, да пакујеш полако ранац. Не кофере, па да нестанеш у Аргентини и да глумиш Сивог Вука, већ ранац у који ћеш спаковати тренерку, четкицу за зубе, пар омиљених књига и прибор за бријање. Па кад ова држава једном продише, и кад у њој профункционише правни систем, да и ти одмориш од даноноћног рада. О трошку пореских обвезника, а у установи затвореног типа.

Уверен сам да ће и они који никад нису гласали за тебе, као и они који су били приморани да то ураде или су за тебе гласали из неког личног интереса, врло радо да плате твој смештај у неком од павиљона неке од установа за извршење кривичних санкција.

О аутору:

Рођен сам далеке и варљиве 1968. године у Београду, и то ме је определило за цео живот. Београђанин сам у срцу и души, што никако не значи да се одричем својих корена, који по очевој линији вуку са Романије, а по мајчиној са тромеђе Босне, Лике и Далмације. Одрастао сам и школовао сам се у неколико европских земаља (Француска, Румунија, Пољска, Италија), да бих се 1992. године скрасио у родном граду, а 1995. године сам се преселио у Батајницу, где и данас живим. Пишем јер волим и јер не желим да ћутим.

Колумниста