Вести - News - Новости: Војевање војводе Бојовића

петак, 15. септембар 2017.

Војевање војводе Бојовића – Из клупе на бојиште

Војевање војводе Бојовића – Из клупе на бојиште

#Бојовић је у 18. години прекинуо школовање у Артиљеријској школи да би учествовао у српско-турским ратовима 1876-1878. године, као и тројица његове браће. Бекство од турског зулума са огњишта у неослобођеном делу Старог Влаха, преко границе на Јавору, у ивањичко село #Радаљево, на десној обали Моравице – донело је слободу осмочланој породици Бојовића, али су их тамо чекале нове муке и невоље, тежак и трновит пут.

Ивањица 1876. године – војнички логор и збегови са границе на Јавору

ИЗ КЛУПЕ НА БОЈИШТЕ

„Слободан, али без имовине, уз скромну платицу у среском начелству у Ивањици, живео је Перута са породицом и злопатио се“ – написао је у својој краткој биографији војвода Петар Бојовић.

Бистрином и знањем Петар се рано почео издвајати од друге деце, а највише занимања показивао је за историју и географију. Тражио је од старијих да му казују јуначке песме или да певају уз гусле, а на путу до школе сустизао је рабаџије и кириџије, да од њих узгред саслуша неку јуначку песму или причу из народа. Имао је све особине које красе децу горштака – бистрину, хитрину ума и духа.

После четири године основне школе у Ивањици, Петар прелази у ужичку гимназију, а већ следеће године одлази у Београд, где су могућности за испољавање његове даровитости биле много веће.

ГОРШТАЧКА УПОРНОСТ

Нова средина није се баш лако отварала пред старовлашким горштаком. Уз велика искушења, само јаки и упорни су опстајали. Као дете сиромашних родитеља примао је скромну помоћ од Одбора за просветна питања Србије, али и додатно зарађивао за живот и школовање, послужујући код кафеџија и трговаца, помажући код занатлија, селећи се од једне до друге газдарице. У мемљивим собама Београда често је оживљавао слике из завичаја и с тугом је примао сваки динар од мајке, знајући да се укућани одричу много чега и одвајају од уста.

Војну каријеру Бојовић је почео 6. октобра 1875. године, пошто је пет разреда гимназије завршио са одличним успехом и без пријемног испита уписао се у Артиљеријску школу (која је касније прерасла у Војну академију).

Године су то великог националног заноса, уз жеље и тежње за ослобођење од Турака. То су године када су све чешће бивале чарке на српско-турској граници, али и спремале буне српског живља у Старој Србији, Босни и Херцеговини, где су Турци вршили терор. Србија је улагала велике напоре и растакала снагу да сачува своју тешко стечену државу и и да ослободи делове српског народа испод туђина.

Бојовић је морао у својој 18. години прекинути школовање у војној школи да би учествовао у Српско-турском рату 1876. године. Најпре је био у штабу Врховне команде, а затим у батерији на дужности подофицира. У овом рату су, како наводи Милош Ј. Каличанин, учестововала и тројица Петрове браће – Лука, ђак Артиљеријске школе, Јеврем је прекинуо школовање на Духовној академији у Москви и био у интендатури, а најстарији Јован, био је на Јавору, као борац, где је рањен и остао инвалид. У другом рату против Османског царства (1878.), Петар је био у батерији на дужности подофицира.

УЧЕЊЕ И ИСКУСТВА

Овим ослободилачким ратовима Србија је стекла државну независност, матици су припојене територије на југу и југоистоку, али су у деловима Старе Србије, у завичају Бојовића, остале царинарнице и карауле, граница која је раздвајала исти народ…

Поручник Петар Бојовић, у Паризу 1887. године

После рата, Бојовић је наставио школовање и 1880. године завршава Артиљеријску школу, као први у рангу. Службујући у више јединица и команди, наставља да усавршава војна знања. И убрзо, опет рат – Српско-бугарски 1885. године. Бојовић се, како пишу историчари, истакао личном храброшћу у борбама на Врапчи, Сливници, у Драгоманском теснацу, код Цариброда и Пирота. Тада је, као поручник, био на дужности начелника штаба Шумадијске дивизије.

Вредно учећи и припремајући се за генералштабну струку, Бојовић је годину дана провео у Француској, ради упознавања њихове коњице, али и учења језика. На служби у трупи и штабовима, Бојовић објављује преводе, пише чланке, анализира ратна искуства, учествује на вежбама и маневрима где добија добре оцене, преноси искуства млађим официрима. Почетком јуна 1893. године положио је мајорски испит пред комисијом којом је председавао #пуковник #Радомир #Путник.

ПОНОСАН НА ПОРЕКЛО

Петар Бојовић се никада није застидео својих сиромашних родитеља, пртених чакшира, куће са отвореним огњиштем. Ни као гимназијалац и војни питомац, ни као командир коњичког вода, а ни касније као командант дивизије, генерал и војвода. Напротив, често је у разговору, некако поносито, горштачки, с топлином и љубављу, причао о свом пореклу…

ИДИТЕ ХРАБРО У БОЈ!

„Спремајући Вас домовини на браник, љубав вам мајчина даје благослов.

Свемогући творац, децо, нека вам буде у помоћи.

Нека вас својом личном десницом од сваке опасности закрили, да у јуначкој борби душманина победите, да угњетену браћу из ропства ослободите, да на Косову изгубљено царство повратите, да потамнелу српску заставу и славу с новим сјајем на негдашњу висину подигнете, те да прадедовски завет достојно испуните и да домовину као врли синци послужите.

Идите храбро у бој, моја надо и радости, моја дико и поносе, мајчини виде – мајчин ће вас благослов свуда пратити…“

(Благослов мајке Раде Бојовић четворици синова, који су пошли у рат 1876-78. године)

Аутор: Драгољуб Гагричић