Зачетак информационе ере

недеља, 24. јун 2018.

Зачетак информационе ере

Зачетак информационе ере
Технолошки напредак је довео до експлозије информација, а то је створило ,,парадокс мноштва“: изобиље информација доводи до мањка пажње
Често се каже да пролазимо кроз информациону револуцију. Али шта то значи и куда нас та револуција води?

Информационе револуције нису новост. Године 1439, штампарска машина Јохана Гутенберга је покренула еру масовних комуникација. Наша тренутна револуција, која је отпочела шездесетих у Силиконској долини, је објашњена у Муровом закону: број транзистора у компјутерском чипу се удвостручује на сваких пар година.

Почетком 21. века, компјутерска моћ кошта хиљадити део онога што је коштала раних седамдесетих. Сада интернет повезује готово све. Средином 1993, постојало је око 130 вебсајтова у свету, до 2000. тај број је премашио 15 милиона. Данас је преко 3,5 милијарде људи ,,онлајн“, а експерти предвиђају да ће до 2020. ,,интернет ствари“ (Internet of Things) повезивати 20 милијарди уређаја. А наша информациона револуција је и даље у свом зачетку.

ВЕЛИКИ БРАТ У ЏЕПУ
Кључна карактеристика актуелне револуције није брзина комуникација – тренутна комуникација телеграфом датира још из средине 19. века. Круцијална промена је огромно смањење трошкова преноса и складиштења информација. Да је цена аутомобила падала тако брзо као што је компјутерској снази, данас би било могуће купити кола по цени једног јефтиног ручка. Када некој технологији цена падне тако брзо, она постаје широко доступна, а баријере падају. Количина информација које се могу преносити широм света је практично неограничена.

Цена складиштења информација је такође драматично опала, омогућавајући нашу тренутну еру великих података (big data). Информације које би некада препуниле просечно складиште данас стају у џеп на кошуљи. Средином двадесетог века, људи су се плашили да ће компјутери и комуникације текуће информационе револуције довести до централизоване контроле представљене у дистопијском роману Џорџа Орвела ,,1984“. Велики брат би нас надзирао преко централног компјутера, чинећи индивидуалну аутономију бесмисленом.

Уместо тога, како се цена компјутерске снаге смањивала, а компјутери почели да се смањују до величине паметних телефона, сатова и других преносивих уређаја, њихови децентрализујући ефекти су допунили оне централизујуће, омогућавајући ,,peer-to-peer“ комуникацију и мобилизацију нових група. Иронија је што је овај технолошки тренд такође децентрализовао надзор: милијарде људи данас својевољно носе уређаје за праћење који непрекидно нарушавају њихову приватност док траже одашиљаче сигнала. Ставили смо Великог брата у свој џеп.

Исто тако, свеприсутне друштвене мреже стварају нове транзиционе групе, али такође отварају и могућности за манипулисање од стране влада и других актера. Фејсбук повезује преко две милијарде људи и, како је руско мешање у америчке председничке изборе 2016. показало, ове везе и групе се могу експлоатисати за политичке циљеве. Европа је покушала да успостави правила заштите приватности својим новим GDPR законом (Gneral Data Protection Regulation), али је успех тога и даље неизвесан. За то време, Кина комбинује надзор са развојем евидентирања друштвених заслуга, што ће ограничавати личне слободе попут права на путовање.

Информација пружа моћ, а све више људи има све већи приступ све већој количини информација, било то добро или лоше. Ту моћ могу користити не само владе, него и недржавни актери који варирају од великих корпорација и непрофитних организација до криминалаца, терориста и неформалних ad hocгрупа.

ПОБЕЂУЈЕ ПРИЧА, А НЕ АРМИЈА
Ово не значи крај државе-нације. Владе остају најмоћнији актери на светској позорници, али је на њој већа гужва, а многи од нових играча могу да се ефикасно такмиче у домену меке моћи. Моћна ратна морнарица је важна за контролу поморских путева, али она не може много да помогне на интернету. У Европи 19. века је обележје велике силе била способност истрајавања и победе у рату, али, како је америчи аналитичар Џон Аркила истакао, у данашњој глобалној информационој ери, победа често не зависи од тога чија армија побеђује, него чија прича побеђује.

Јавна дипломатија и моћ привлачења и убеђивања постају све важнији, али јавна дипломатија се мења. Давно су прошли дани у којим су дипломатски службеници организовали филмске пројекције за изоловане заједнице или када су се људи иза Гвоздене завесе тискали око радио пријемника како би слушали BBC. Технолошки напредак је довео до експлозије информација, а то је створило ,,парадокс мноштва“: изобиље информација доводи до мањка пажње.

Када су људи савладани обимом информација са којим се суочавају, тешко је знати на шта је потребно усредсредити се. Пажња, а не информација, постаје ресурс који је у оскудици. Мека моћ привлачења постаје још виталнији ресурс него у прошлости, али исто тако и тврда, оштра моћ информационог ратоводства. А како репутација поприма све виталнији значај, политичке борбе за стварање и уништавање кредибилитета се умножавају. Информација за коју се покаже да је пропаганда не само да ће бити презрена, него може бити и контрапродуктивна уколико подрива репутацију кредибилитета државе.

На пример, током рата у Ираку је третман затвореника у Абу Граибу и Гвантанаму на начин који је неспојив са америчким вредностима довео до перцепције лицемерја која се није могла исправити емитовањем програма о муслиманима који добро живе у Америци. Слично томе, твитови председника Доналда Трампа који су доказано нетачни подривају кредиблитет Америке и умањују њену меку моћ.

Ефикасност јавне дипломатије се процењује на основу броја преумљених глава (што се рачуна интервјуима и анкетама), а не на основу количине потрошених долара. Интересантно је истаћи да анкете Портланд индекса меке моћипоказују пад америчке меке моћи од почетка рада Трампове администрације. Твитови могу помоћи у постављању глобалне агенде, али они не могу произвести меку моћ уколико нису кредибилни.

Сада рапидни развој технологија вештачке интелигенције, тј. машина способних да уче, убрзава све ове процесе. Роботске поруке је често тешко детектовати. Али остаје да се покаже да ли ће бити могуће потпуно аутоматизовати кредибилитет и уверљив наратив.

Џозеф Нај млађи је бивши саветник америчког министра одбране и председавајући Националног обавештајног савета, а предаје на Универзитету Харвард. Аутор је књиге ,,Да ли је амерички век готов?“

ЏОЗЕФ НАЈ
Превео ВОЈИСЛАВ ГАВРИЛОВИЋ