Исповест Јефемије Ђиновић, Српкиње која је још као дете протерана из Ђаковице од стране албанских окупатора:
„Био је то 24.март 1999.године, сећам се као да је данас било,седела сам са мајком на тераси нашег стана у Ђаковици од једном сам угледала огромну ватру као аждаја која ће нас све спржити.То је била прва бомба која је пала на територији Србије на аередром „Слатина“ у Приштини.Ушли смо у кућу. Страх.Да ли је то могуће? Шта даље?
Отац,стриц и деда су два дана раније добили позив -Отаџбина вас зове и отишли у одбрану отаџбине.Настала је велика паника и сећам се да су се људи договарали да се склоимо у склоништу у згради преко пута.Дошла је моја бака Славка.У мамином стомаку расла је моја сестра Анастасија.Подрум је био наше скониште,препун уплашених и безнадежних људи,није се могло дисати.Ту смо остали три дана. На кратко је дошао тата и рекао нам да се вратимо у стан јер Албанци имају локаторе који наводе НАТО бомбардере тамо где се крије Српски народ,где је војска и где је полиција.Рекао је боље да страдамо у својој кући,него у импровизованом склоништу.
Свакога дана у Ђаковици на брду Чабрат и у касарни војксе Југославије падало је на десетине ракетних пројектила.Застрашујући звук тих пројектила још увек памтим,и увек сам имала осећај да иду право на нас.Мама је држала у руци инфузију којом је одржавала трудноћу,другом руком грлила мене,а бака ми чешљала косу и правила фризуре.Причали су ми разне приче које немају везе са ратом,да би одагнале страх од малог детета.Једину музику коју памтим из тог времена су сирене за опасност,лет НАТО авиона и звук пројектила. Живели смо у ходнику нашег стана,постављаљи душеке,и ту спавали,јер једино у ходнику није било прозора.Без обзира на све до нас допирале вести о стравичним НАТО ЗЛОЧИНИМА и злочинима терористичке ОВК.”
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар