Ни после више од седам деценија од завршетка Другог светског рата, у нашој историографији нема сагласности ни о приближном броју жртава, наводи аутор Милорад Белић
др Вељко Ђурић и Милорад Белић (Фото: С. Ћирић)
Ваљево – Ово је прва књига о ратним жртвама поражене стране. На овај начин Музеј жртава геноцида поставља један од темеља будуће српске науке, историографије у којој се морају пописати све ратне жртве, без обзира на њихову идеолошку, партијску, војну припадност, јер од Другог светског рата је прошло више од 70 година.
Тим речима се у понедељак у Ваљеву др Вељко Ђурић, директор Музеја жртава геноцида из Београда, осврнуо на управо објављену књигу ваљевског историчара Милорада Белића „Жртве Другог светског рата из ваљевске општине – припадници поражених формација, стрељани, нестали”. У разговору са новинарима пред промоцију дела чији је издавач управо Музеј жртава геноцида, др Ђурић је нагласио да установа коју води има обавезу да истражује првенствено српско страдање, као и страдања Јевреја, Рома и других народа и народности бивше Југославије и то не само страдања Срба од Немаца, усташа, Мађара, балиста, него и српско-српски рат.
„Код других народа овакве ствари су се решавале можда десетак, двадесет година после рата, а код нас Срба овај проблем је неразрешив зато што је идеологија много важнија од науке. Овде и даље добар део науке служи политичким опцијама…”, оценио је др Вељко Ђурић.
Ни после више од седам деценија од завршетка Другог светског рата, у нашој историографији нема сагласности ни о приближном броју жртава, наводи аутор Милорад Белић и додаје да утврђивање броја жртава рата није посао само историчара и демографа.
„То је питање поштовања свих страдалника, без обзира на њихову војну, етничку или верску припадност. То је цивилизацијска потреба, да зло не буде заборављено и као опомена да се ништа слично не понови. То је и морална обавеза према жртвама, али и према нама који смо позвани да о томе пишемо”, наглашава он.
Белић је оценио да је идеолошки пристрасна послератна историографија преувеличавала партизанске жртве истовремено сатанизујући противника, док је поражена страна, највише у дијаспори, преувеличавала сопствене жртве, жестоко оптужујући ратне победнике.
„У оба случаја највећа жртва била је истина”, наводи ваљевски историчар.
Зборник жртава чији је Милорад Белић аутор односи се на ваљевски крај, општину и садржи имена особа које су страдале у различитим војним формацијама или су биле жртве казнених експедиција, а до сада највећим делом нису биле евидентиране, као и на имена људи које су партизанске јединице побиле у последњим месецима рата и непосредно по његовом завршетку.
„Са подручја општине наведена су 1.054 имена и још 281 име особа са других подручја које су страдале у Ваљеву. Највише их је погинуло у последње две године рата, док су 359 особа из ваљевске општине и још 203 из суседних места стрељали партизани по уласку у Ваљево 1944. године. Када се овај број дода подацима објављеним 1995. године у Споменици палих бораца и жртава фашистичког терора у општини Ваљево, укупно до сада утврђених жртава је 3.245”, наводи Белић. Он додаје да је извесно да је број страдалих још већи ако се има у виду судбина припадника Југословенске војске у отаџбини који су прошли такозвану босанску Голготу и судбина добровољаца на Кочевском рогу у последњим месецима рата.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Политика, 24. 10. 2018)
Вељко Ђурић Мишина: Прва књига о жртвама поражене стране у Другом светском рату Ни после више од седам деценија од завршетка Другог светског рата, у нашој историографији нема сагласности ни о приближном броју жртава, наводи аутор Милорад Белић… |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар