Никола Варагић: Антифашистичка коалиција

Никола Варагић: Антифашистичка коалиција

За почетак, нека се и десничари и левичари боре против фашиста у својим редовима, нека победе зло у себи
Једна изјава председника Србије Александра Вучића изазвала је посебну пажњу аутора са сајта Пешчаник. То је ова Вучићева изјава: „Имамо ускоро изборе за европски парламент. А каква ће позиција Србије да буде ако се сви удруже против коалиције народњачких и десних конзервативних странака. Ако се удруже либерали, социјалдемократе, зелени, социјалисти, комунисти и остали. Каква ће нам онда позиција бити. Боље да не дајем одговор. Ако се ово деси, а ствари иду у овом смеру, шта ћемо онда?“. Ауторима Пешчаника Растиславу Динићу и Дејану Илићу ова Вучићева изјава је занимљива зато што он помиње удруживање оних који су њима идеолошки блиски. Мени су занимљива њихова запажања.

Растислав Динић, у тексту „Антинародни фронт“, пише да се Вучић боји стварања те тзв. „антифашистичке коалиције“. Да ли се боји? Зашто се боји? Савезници Вучића су управо у тој тзв. „антифашистичкој коалицији“, или „народном фронту“. Вучић је подржао левичаре Клинтонове, а не Трампа. Вучићу је саветник левичар Блер. Вучић има одличне односе са Макроном. Вучић има добре односе са Орбаном, али, много боље са левичарем Соросом. Вучић је за председника Владе Србије поставио неког ко има одличне односе са људима који су део Трилатералне комисије и геј лобија. Вучићу је главни савезник и највећи узор канцеларка Немачке. Међутим, колико је политика Ангеле Меркел конзервативна?

Дејан Илић је, у тексту „Авет антифашизма“, добро приметио да је Демохришћанска унија Ангеле Меркел била „понајмање народњачка и конзервативна странка. У оном смислу у ком изгледа Вучић схвата конзервативност и народњаштво, ЦДУ то није ни данас (пример: политика ЦДУ према избеглицама). И управо зато трпи политичке поразе“. Овде је Илић погрешио што се тиче Вучића, јер ни Вучићева политика није конзервативна, и ако се прати пример са избеглицама, Вучић спроводи политику Меркелове и Сороса. Али је Илић добро приметио да „ЦДУ политичке поразе трпи у коалицији са социјалистима, а не са народњацима и конзервативцима. Ако се нечега треба плашити пред изборе за европски парламент – онда то свакако није успех либерала, социјалдемократа, зелених, социјалиста и комуниста“. Меркелова је помогла долазак на власт Вучића, и Орбана како примећује Илић, али је у свему томе своју улогу имао и Сорос (Меркелова и Сорос имају исту политику према избеглицама). Само што Вучић не може кренути Орбановим путем. Вучић и Орбан су две различите врсте људи. Вучић личи на Пленковића из ХДЗ-а и Карла Билта из Шведске. Вучић је пре шест година „променио свест“, зар мора опет да се покаје?

Мислим да се Вучић уопште не боји стварања те тзв. „антифашистичке коалиције“. Вучић међу саветницима и сарадницима у својој странци и неким странкама владајуће коалиције, у неким странкама опозиције, у неким невладиним организацијама, у Влади Србије, међу саветницима из света, има довољно либерала и социјалиста, који имају добре односе са либералима и социјалистима из Европске уније и САД. Вучић се боји пораза „либерала, социјалдемократа, зелених, социјалиста, комуниста и осталих“. Он жели да се они удруже, и да победе, јер су тамо сви његови пријатељи и савезници. Вучић би волео да им се и Меркелова придружи. Ако се то не догоди, Вучић ће морати да пише писма Трампу сваки дан, мораће да измисли још неки орден од Путина, мораће да изда Сороса. Вучић је пре избора у САД подржао Клинтонове против Трампа. Тада је изјавио да је то урадио зато што је он „најпаметнији“. Вучић је за саветника узео и Блера. Колико је Блер утицајан показује овај пример: хрватски тајкун Ивица Тодорић је узео за адвоката Блерову супругу, а суд у Лондону је одлучио да се Тодорић депортује у Загреб. За пар година, нико се неће сећати да је Макрон био председник Француске. Орбан је отерао Сороса из Мађарске, а Вучић је правио договоре са Соросем и Ципрасом. Ципрас је пред поразом у Грчкој. Од европских народњака и конзервативаца, Вучић има најбоље односе са Пленковићем.

Оно што Вучића највише плаши је то што је и политичка каријера Ангеле Меркел готова. А Меркелова „поразе трпи у коалицији са социјалистима“. Исто тако и Вучић. Вучић је за савезнике изабрао губитнике. Тек сада је схватио да ће сви његови савезници и пријатељи отићи са власти у својим државама и да су изгубили међународни углед и утицај. То га је уплашило и тога се он боји. Он је са њима направио договоре када је преузео политику Демократске странке да би дошао на власт. Добри односи са Путином њему су служили да превари русофиле међу гласачима на изборима, са Кином да дође до неких пара којих на Западу више нема толико, са Орбаном да би га подржавали Мађари из Војводине. Ипак, у Србији највећи утицај и највише новца улажу (и износе из Србије) ММФ, ЕБРД и банке и компаније које са њима сарађују. А иза њих не стоје Орбан, Марин ле Пен и Путин. Иза ММФ, ЕБРД, ФЕД и сличних институција стоје исти они који су довели Вучића на власт. Њима је Вучић обећао да ће признати тзв. државу Косово. Они раде на удруживању тих „либерала, социјалдемократа, зелених, социјалиста и комуниста“. Такође, они све чине да Велика Британија не напусти ЕУ. Они су и даље јаки, али питање је колико ће још имати снаге да подржавају квислинге попут Вучића, са периферије своје империје. Ако буду потпуно поражени, Вучић се нада да ће наћи савезнике међу Путином, Орбаном, Трампом и осталим конзервативцима. Али ни ту није све једноставно, јер САД воде непријатељску политику према Русији, постоји могућност да у неким државама ЕУ и Нато екстремисти дођу на власт (а такви десничари су расисти и непријатељи православних Словена), међу православцима је све више раскола, итд.

Можда Вучић већ сада размишља да следеће године забрани одржавање парада поноса у Београду, шта ви мислите? Можда ће да забрани и избеглицама улазак у Србију? Да ли ће Вучић успети да нађе праве савезнике међу конзервативцима у Русији и на Западу? Ако у томе успе, да ли ће му то помоћи да остане на власти у Србији, имајући у виду колико лоше ради и колико је народ сиромашан и незадовољан? Да ли ће народ још дуго моћи да трпи напредњаке, само зато што су они променили страну? Да ли могу да им се опросте грешке у унутрашњој политици? Да ли треба да се забораве све криминалне радње и крађе државе и народа? Шта ће бити са Жељком Митровићем и Драганом Ј. Вучићевићем, а шта са Аном Брнабић, Зораном Михајловић и Соњом Лихт, или Небојшом Крстићем и Чедом Јовановићем? Шта ће бити са корумпираним полицајцима и судијама, са корумпираним и нестручним директорима јавних предузећа? Да ли ће они да остану са Вучићем, а Вучић на власти, и све да остане исто, само зато што је Вучић променио савезнике у свету?

Према Динићу и Илићу, само поменути „либерали, социјалдемократи, зелени, социјалисти и комунисти“, који би се удружили у ту тзв. „антифашистичку коалицију“, или у „народни фронт“, јесу антифашисти, плуралисти, демократе, а сви који су против њих, без обзира на разлике међу њима, то нису и не могу да буду. Да ли једино „либерали, социјалдемократи, зелени, социјалисти и комунисти“ могу да буду „антифашисти“, а сви који се не слажу са њима, сви који не уђу у ту тзв. „антифашистичку коалицију“, могу да буду једино фашисти и антидемократе? Међу десничарима постоје екстремисти, то је неспорно, али није сваки верник и конзервативац фашиста. Фашиста има и међу левичарима и либералима. Толико је доказа да није све тако црно-бело, и ко има уши да чује и очи да види, њему то не треба доказивати. Међу хришћанима постоје такви и они неће рећи да су сви левичари фашисти. Бесне псе, као што је онај са спорне насловне стране Илустроване политике, пуштају и левичари и десничари на своје неистомишљенике. Левичари такве псе пуштају на сваког ко на било који начин доведе у питање догме „новог светског поретка“, од еволуције преко ЛГБТ права до вакцина, гуше слободу медија, забрањују критичко мишљење, итд.

Није демократски и плуралистички све критичаре у скупштини називати антидемократама и антиплуралистима. Нама заиста прети фашизам, и са левице, и са деснице, и потребни су нам антифашисти, и са левице, и са деснице.

Левичари желе да створе „Народни фронт“, али, они све раде против народа – подржавају неконтролисан улазак избеглица другачије културе, са једне стране, и подржавају све што је против породице и рађања деце у свом народу, са друге стране. Такав „народни фронт“ води народ у нестанак. Добро је што су мале шансе да ће да настане тај „народни“ фронт. Илић и Динић такође мисле да није реално да се то догоди. Међутим, левица је на Западу и даље јака – левичари контролишу систем образовања и већи део медија, има их међу банкарима, фармацеутским и осталим компанијама, у неким државама су на власти, свуда је више атеиста него хришћана који иду у цркву… Слично је и у православним државама. У свим европским народима више људи умире него што се рађа, а на младе више утичу левичари и либерали, они образују већину младих преко школа и медија које контролишу.

За сада, левичари одбијају да буду део било каквог покрета, странке или коалиције заједно са десничарима, а у својим покретима, странкама и коалицијама немају, не зову и не желе да имају десничаре. Последњи пример је одлука професора Факултета политичких наука и посланика либерално-левичарског покрета Доста је било Душана Павловића да напусти тај покрет, зато што је, према мишљењу Душана Павловића, покрет ДЈБ почео да мења свој идеолошки профила „превише у десно“. Павловић је одлучио да остане посланик ДЈБ и да настави сарадњу на смени ове владе. Добро је да Павловић настави сарадњу са ДЈБ, а да странке и покрети са левице сарађују са десничарима који нису фашисти. На пример, то је позитивно у Савезу за Србију, али је питање колико је све то искрено и како ће чланови и гласачи да реагују ако странке левице крену „превише у десно“.

Као што сам написао у претходним текстовима, има наде, није све тако црно, у свету може да се догоди конзервативна револуција, а у Србији може да настане православни блок. А тамо где су људи сабрани у име Христа, нема (не сме да буде) фашизма, расизма и осталих изама. Наравно, уколико међу либералима, социјалдемократама, зеленима, социјалистима и комунистима има искрених антифашиста (прави антифашисти имају културу дијалога и правну свест), добродошли су као савезници у борби против фашизма. За почетак, нека се и десничари и левичари боре против фашиста у својим редовима, нека победе зло у себи. Нису потребне антифашистичке коалиције да би се борили једино против зла у другима.

Никола Варагић: Антифашистичка коалиција За почетак, нека се и десничари и левичари боре против фашиста у својим редовима, нека победе зло у себи

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости