У петак, дана 02.11.2018, као и у претходних годину дана одлазим у одређено време, на одређеном месту, у склду са судском пресудом (трећом по реду) ради преузимања детета на одржавање личних односа. Сваког понедељка, средом и петком. И тако већ годину дана. О сваком ометању и ускраћивању личних односа детету од стране мајке, уредно су обавештени Центар за социјални рад у Новом Саду, Полицијска управа Нови Сад, Основно јавно тужилаштво. Ништа није предузео на заштити детета, нити је ико санкционисао овакво понашање мајке. Питам се где је Тим за спречавање насиља у породици, који има обавезу и дужност да разматра кривично дело из члана 191. КЗ-а?
Том приликом азнајем од полицијске службенице Полицијске испоставе Ново насеље у Новом Саду “да су разговарали са дететом, да је дете одбило да сиђе код оца и оде на одржавање личних односа”, а што ће ући у записник, односно службену белешку. ?!
Обзиром да Основно јавно тужилаштво у Новом Саду “поступа” по свим пријавама продуженог кривичног дела, да би дете било испитано у предистрази кривичног дела, прво би вештачењем требало да се процени да ли би тај исказ детета био валидан. Да ли је исказ детета неопходан одлучује надлежно тужилаштво, које води истрагу или предистрагу и даје налог за вештачење и саслушање. Уколико се проценом утврди да би саслушање детета имало смисла, односно било валидно за поступак, требало би да га испитају искључиво лиценцирани полицајци за рад са децом и малолетницима у присуству стручне помоћи, односно психолога или психијатра.
Да ли су поступајући полицајци из патроле лиценцирани полицајци за рад са децом и малолетницима и да ли је том приликом испитивање детета било у присуству стручне помоћи, односно психолога или психијатра? Да ли је њима дато овлашћење, налог да тако поступе. Наравно да не, јер је с адететом разговарала полицијска патрола.
Ово је само један од шаблона више деценијског рада институција система. Овде је реч о добро уиграној групи, појединаца запослених у Центрима за социјални рад и полицији који се баве ОРГАНИЗОВАНИМ КРИМИНАЛОМ у породичним односима. Овакав рад има за циљ да се одговорност мајке пребаци на дете, да је то одлука детета, и тиме заштите мајку отуђивача, мајку насилницу, мајку злостављача и извршиоца кривичних дела. У оваквом незаконитом раду учествују и поједини тужиоци.
Право детета да слободно изрази мишљење је лично, неотуђиво право детета, те ЦСР није потребна сагласност родитеља, односно старатеља или других лица која се непосредно брину о детету. Међутим центри за социјални рад немају стручњаке из области вештачења детета да ли је способно да формира и изрази мишљење, нити да ли дете поседује све информације за формирање мишљења, те се приликом узимања изјава злоупотребљава закон.
Дете има право, али не и обавезу да изрази своје мишљење, о чему су водитељ случаја и лиценцирани полицајци дужни да обавесте дете, на начин који је примерен узрасту и зрелости детета проверавајући да ли је оно то разумело. Ово обавештење треба дати пре него што се приступи пружању информација које су детету потребне ради формирања и изражавања мишљења, односно пре него што се започне поступак прикупљања података и стручних процена. Ово право детета злоупотребљава се од стране центра и полиције, те се дата мишљења фалсификују ради утицаја на суд или тужилаштво.
Веома је битно да постоји правоснажна и извршна пресуда којом су уређени лични односи, и она се мора поштовати. Овде је потребно покренути извршни поступак, поступак на заштити права детета и најбоњег интереса детета, као и санкционисању понашања мајке у кривичном поступку. Ту нема места никаквом мишљењу детета, или узимању изјаве детета.
Тактике родитеља манипулатора, тј. патогеног родитеља који ће, након што је потпуно пореметио центар привржености детета другом родитељу, радницима центра, суду и свима рећи: “Нека дете одлучи“, “Послушајмо дете“, “ Дете најбоље зна“, “Деца не лажу“, “ Нећемо ваљда присиљавати дете да виђа оца ако не жели“. Страшно је да многи укључени стручњаци, радници центра за социјални рад, судије, тужиоци, полиција, вештаци користе управо тај манипулативни речник.
Ако деца имају такву способност просуђивања у сопственом интересу, зашто постоји забрана продје алкохолних пића и дуванских производа деци, зашто деца не могу дати пристанак на секс с одраслом особом, зашто не могу одлучивати ступити у брак, зашто немају право гласа на изборима, зашто немају права возити аутомобил. Размишљају ли заговорници права детета да одлучи којег ће родитеља одабрати, а којег ће одбацити, треба ли деци допустити да одлучи дали ће конзумирати дроге, напустити школовање након обавезне осмогодишње школе…
Центри за социјални рад, полиција, тружилаштво и судови морају престати са постављањем штетних питања попут: “С ким желиш живети?“ или “ Кога више волиш“,“ Желиш ли да одржаваш личне односе са оцем“… Јер ту се више не ради о старатељству и најбољем интересу детета. Ту се ради о тешком злостављању детета. Срамота је да због неспособности надлежних у центрима за социјални рад, полицији, тужилаштву и судству да донесу квалитетне одлуке о деци и да осигурају спровођење тих одлука, одговорност за те одлуке пребацују на децу, чиме деци наносе неизмерну и дугорочну штету
Оно што је деци после развода најпотребније јесте да остану у здравој и јакој вези са оба родитеља и да буду заштићени од родитељских конфликата. У овој ситуацији, неки родитељи услед напора да појачају своју родитељску улогу и очувају доживљај родитељског идентитета, очекују од деце да бирају страну. У екстремнијим случајевима они подстичу дете да одбацује другог родитеља. У најекстремнијим случајевима, деца су изманипулисана од стране родитеља да одбацују и мрзе другог родитеља, кроз низ поступака и порука које отуђитељ шаље, па чак до тога да се креира ситуација у којој је детету јасно да је било какав позитивни емотивни одговор на другог родитеља неприхватљив.
Стратегије отуђивања детета могу бити свесне или несвесне, међутим оне у сваком случају имају разорне последице по дететов психолошки развој и чине га заправо жртвом злостављања. У овај процес алијенације често се укључују и други чланови породице – бабе, деде, тетке, нови партнери… и тиме дају родитељу отуђивачу подршку и осећај да је у праву и да чини најбоље у интересу детета. Овиме се дете налази у још тежој позицији, његов унутрашњи порив и здрава потреба да воли оба родитеља бива у потпуности угушен пошто су чланови шире породице такође они на које би дете требало да рачуна као свој ослонац. Оно што се дешава јесте да не постоји особа на коју се оно може ослонити за своју потребу да воли другог родитеља. Тако оно бива само и препуштено експлицитним и/или имплицитним захтевима да покида емотивну спону са мајком/оцем са којим не живи.
Стратегије које родитељ и његова породица примењују иду од пребацивања кривице за развод на другог родитеља, лошег изражавање о другом родитељу и његовим особинама или поступцима, упућивања детета у детаље сукоба , судских и других процедура током и после развода, ометања и спречавања контакта са другим родитељем, изражавања туге и негодовања у тренуцима када је дете са другим родитељем па до отворених захтева детету – да одбаци другог родитеља, да се понаша агресивно или да лаже, па чак и краде из куће другог родитеља – а све под образложењем да је то у интересу детета. Родитељско отуђивање подразумева низ систематских поступака који програмирају дете да одбаци другог родитеља и заправо је знак родитељске немогућности да раздвоји сопствена осећања повређености и беса у супружничком сукобу од потреба детета и дететове добробити. Дететов однос према таргетираном родитељу је увек и у потпуности негативан и може ићи чак и до тога да се тај родитељ демонизује и види као угрожавајући по дететову егзистенцију, зао иили безвредан. Отуђеност детета се јавља као комбинација родитељске индоктринације и дететове потребе да буде лојално породици у којој живи и да задржи љубав и подршку бар једног родитеља.
У свему овоме дете је жртва психолошког злостављања, манипулације његовим потребама и емоцијама и кидањем веома важних афективних веза које обезбеђују адекватан раст , развој и стабилност личности. Из дететовог угла, оно је приморано да се одрекне родитеља којег има потребу да воли и да осећање тескобе, туге и празнине због губитка једног родитеља проживљава само, у свом унутрашњем свету, не показујући та „неприхватљива“ осећања и потребе. Свако дете ће, у зависности од узраста и емотивних капацитета да пати и изналази начине да се бори са овим родитељски захтевима. Цене које ће морати да плати због родитељских поступака су велике и уколико отуђивање не буде препознато на време и стручно третирано, иреверзибилне и по однос према другом родитељу и по дете само.
Стручни израз „отуђујући родитељ” односи се на оног родитеља, било мајку, било оца, који користи разне методе, од психолошког „тровања” односа детета са другим родитељем, па до прикривеног или отвореног спречавања личних односа и осталих контаката детета са другим родитељем, који често не поштује судске одлуке о режиму личних односа детета и другог родитеља.
Овакво понашање отуђујућег родитеља, које по правилу подржавају његови родитељи и пријатељи, Центри за социјални рад, полиција, судови и Основна јавна тужилаштва има веома негативне последице по емоционални развој детета, због чега није ништа друго до облик злостављања детета, или како се то данас каже облик „психичког насиља” над дететом.
Реч је о кршењу Породичног закона, јер, за узимањем мишљења детета треба да буду испуњени неки услови. Зрелост детета да може да пружи своје мишљење (10 година минимум), онда да располаже свим потребним информацијама за формирање мишљења (од тог услова у већини случајева нема ништа, јер, деца која расту са једним родитељем, само преносе ставове родитеља са којим живе). Онда треба да су у могућности да слободно исказују своје мишљење и да буду свесни последица. Ни од тога нема ништа. Већина деце нема ту слободу поред таквих мајки.
Наиме, за свако мишљење детета потребна је компетентност детета за формирање таквог мишљења. Све оно што сам набрајао у правном аспекту проблема се назива, у психологији – компететност детета. Дакле, сва она питања центара и полиције који узимају „изјаву детета” или те “мишљење детета“, a која они упућују деци, у смислу – са којим ће родитељем живети или да ли ће одржавати личне односе са оцем, да ли воли оца. Или оно – дете неће да одржава личне односе са оцем… Све је то злоупотреба права детета на партиципацију у поступку који се тиче права детета. Све то је злостављање детета од стране „стручњака“ из центара, од стране судија, полиције, тужилаштва, инстутуција система. То је институционално насиље, то је системско насиље над децом. Томе се мора стати на пут. Сви ти „стручњаци” центара, полиције, суда, тужилаштва морају одговарати за насиље које врше над децом и нама родитељима.
У разговорима у центру, суду, у односу на дете мајка „обично показује“ заинтересованост за његове активности и интересовања и испољава приврженост, али своје ставове према мени као оцу, као бившем супругу преноси на дете, занемарујући његову потребу да има адекватан однос са оба родитеља. У разговору са радницима центра, Драганом Џунић, Милицом Џино Петковић, годинама уназад (шест година) мајка искључује мене као оца из односа са дететом, али се то не наводи у извештајима центара.
Тиме се ствара поларизација чији је резултат да таква деца прихватањем мајке одбацују оца, браћу, бабе и деде са очеве стране. Изостанак поткрепљења за очување односа са оцем представља негативан утицај на децу.
Начин формирања мишљења малолетне деце о очевима, извођење закључака и одлучивања обликован је под утицајем понављаних сугестија, непријатељских и девалуирајућих коментара мајке. Уживајући ауторитет у очима нашег заједничког детета, мајка га злоупотребљава, попримајући улогу идеализираног родитеља, за разлику од другог, који се третира као безвредан и бива грубо одбачен. Деца су већ у потпуности преузела начин вербалног исказивања, ставове и емоције мајке у односу на оца, те више није потребно коришћење директних стратегија задржавања деце и непосредног забрањивања личних односа. Она имају презир према оцу и његовој околини, уз могуће неоправдане оптужбе да је он насилан и склон физичком кажњавању, што може да има манипулативну функцију у циљу избегавања личних односа са омраженим родитељем.
Овде се ради о отуђењу детета од оца и фамилије са очеве стране. У оваквим ситуацијама „стручњаци“ (радници центара, вештаци), па и саме судије обично не желе да код деце детектују синдром отуђења од родитеља, који подразумева свако понашање којим се дете удаљава од једног родитеља под утицајем другог. То резултира одбијањем личних односа деце са очевима, браћом, бакама, декама, стричевима, теткама. Разлог таквог понашања деце и одбацивање оца, породице са очеве стране није последица неквалитетног односа са њим, већ последица изложености негативним порукама и квалификацијама мајке као родитеља са којим деца живе, које су упућене оцу као родитељу са којим не живе.
Технике отуђења, којима се служи родитељ који отуђује, у мом случају мајка отуђивач, су манифестоване кроз учестало критиковање, претеривање, реинтерпретацију чињеница, манипулисање, окривљивање мене за све недаће, ометање, спречавање и онемогућавањем личних односа и сл.
Манипулације децом се најчешће реализују учесталим ружним коментарима о другом родитељу, индоктринацијом властитим осећањима беса и мржње, његовим обезвређивањем и вређањем, неаутентичним оптужбама о злостављању од стране отуђеног родитеља, поларизованим ставом (један родитељ је најбољи, други најгори или нико не зна као мајка да воли), ометањем личних односа са другим родитељем и члановима његове породице, преувеличавањем и наглашавањем пропуста другог родитеља, изостављањем позитивних коментара, прича и успомена о другом родитељу, а кроз шта ја и наше заједничко дете већ шест година пролазимо.
Деца неселективно упијају вербалне и невербалне поруке, слушају мајку, прате њене реакције и имитирају њено понашање. Тако се приликом психолошког вештачења и разговора са децом или на суду уочавају наведени синдроми отуђења од родитеља у виду негирања присуства лепих сећања из детињства у односима са оцем, навођење слабих, лажних или апсурдних разлога за одбацивање, идеализација мајке и њено перципирање као савршеног родитеља у односу на оца као апсолутно лошег, коме се наводе само мане. Присутан је феномен „независног мислиоца“ при чему деца инсистирају на томе да је њихова властита воља у одлучивању и поступању према оцу и фамилије са очеве стране и тврде да на њих нико није утицао; отуђени су у односу на очеву ширу породицу, не одржавају личне односе са бабом и дедом са очеве стране образлажући да су они прљави и не воде рачуна о хигијени; не показују саосећање или грижу савести према родитељу којег одбацују; увек су на страни родитеља који отуђује; често користе фразе идентичне мајчиним, као и непримерен речник ради поруге оца, а у погледу личних односа и других контакта (телефонски, смс порукама…) са оцем показују изразит отпор, користе сузавце и разне течности, у прусуству социјалних радника. Нико од надлежних не ради на спречавању отуђења детета,жмуре пред њим и подстичу га штитећи родитеља отуђивача.
У ситуацијама отуђења од родитеља тежиште одговорности и одлучивања се пребацује на дете, а иза тога се крију манипулативне трансакције и нерашчишћени међусобни односи одраслих. У коначном билансу дете је само наизглед у првом плану, али заправо његове потребе, очекивања и интерес нису у центру пажње. Дубоко у себи дете није престало да воли другог родитеља, ког одбацује и од ког се отуђује.Чак иако дете каже да не жели да види и чује родитеља од ког се отуђује, испод површине може да лежи жеља за поновним успостављањем личних односа. Потребно је омогућити деци више заједнички проведеног времена са родитељем и фамилијом од којих су се отуђили, а не мање личних односа или потпуно их укинути, као што раде у већини случајева. Само на тај начин ће деца имати прилику да схвате да су њихови контаминирани ставови погрешни.
Синдром отуђења од родитеља доводи до ометања нормалног раста и развоја деце и може да има дугорочне последице на њихово психичко функционисање у одраслом добу, које се огледају кроз тешкоће у стицању поверења, самопоуздања, осећања кривице, депресије, проблема у личном идентитету и остваривању партнерских релација. С обзиром на узраст деце , могуће су тешкоће у процесу формирања личног идентитета, јер одбацујући једног родитеља, дете не прихвата ни извесне делове властите личности.
Такве мајке настоје да дистанцирају дете од другог родитеља, ангажујући га у процесу уништавања афективних и породичних веза које су некад постојале. Дете се ту нађе као оружје у рукама мајке за уништење оца. То је један од начина на који мајка злоупотребљава свој однос са дететом у окретању детета против оца .
Осим виктимизације детета, дешава се и виктимизација таргетираног родитеља, што такође има значајне последице на емотивни капацитет отуђеног родитеља да се избори за однос са својим дететом. То је један од најбруталнијих облика насиља у породици са штетним последицама по дете и родитеља који нема личне односе са дететом.
Ко је онда крив за отуђење детета? Крив је родитељ отуђивач, јер је одговорност родитеља да брине о најбољим интересима детета, али до оног тренутка док се не умешају центар и суд. Оног тренутка када су Центар за социјални рад, суд, полиција и тужилаштво умешани, и упознати са тиме, далеко је већа њихова одговорност, јер они имају обавезу да спрече отуђење детета, и да санкционишу поступање мајке отуђивача, не да је штите и подстичу да то чини.
Однос између мене и детета изграђен је на узајамној љубави, поверењу, на одличним односима, иако мајка годинама ради на отуђењу детета и користи се горе наведеном техником отуђења.
Дете се индетификовало са мајком агресором и рећиће све што му мајка говори, пренети све оно што му годинама говори како би заштитило себе. Идентификација с мајком агресором је обрамбени механизам којим се его служи како би веровањем да жртва има исте вредности и идеале као агресор, како би ситуација престала бити толико претећа. То помаже у ношењу са изнимно стресном и потенцијално опасном по живот ситуацијом.
Дете у одређеној ситуацији реагује како најбоље зна и уме. Дете користи обрамбене механизме који му у датом тренутку користе како би повећао властите шансе за преживљавање, да не буде кажњаван због не извршавања наредби и не испуњавања жеља мајке – Стоцкхолмски синдром.
Све то указује да је дете жртва насиља (вишегодишњег емоционалног и психичког злостављања) које мајка спроводи над њим, а коју подстичу и штите појединци, поступајући тужиоци, судије, полицајци, раднице центра Милица Џино Петковић, Драгана Џунић, директорица центра Добрила Чачија као одговорно лице центра.
 |
БУЈИЋ ГОРАН: ЗЛОУПОТРЕБА ПРАВА ДЕТЕТА И НАСИЉЕ НАД ДЕТЕТОМ | Српски културни клуб У петак, дана 02.11.2018, као и у претходних годину дана одлазим у одређено време, на одређеном месту, у склду са судском пресудом (трећом по реду) ради преузимања детета на одржавање личних односа. Сваког понедељка, средом и петком. И тако већ годину дана. О сваком ометању и ускраћивању личних односа детету од стране мајке, уредно су обавештени Центар за социјални рад у Новом Саду, Полицијска управа Нови Сад, Основно јавно тужилаштво. Ништа ни... |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар