понедељак, 05. новембар 2018.

Владан Ивковић: Ауторитети су пали на тјеме

Владан Ивковић: Ауторитети су пали на тјеме
Ауторитети су се удаљили од своје декларисане сврхе: јавне користи. Постали су слуге плутократској олигархији и војници напретка који гура у провалију. Зато нису више ауторитети
Рече Бил Гејтс прије неки дан да се највише плаши глобалне епидемије нове заразне болести и чињенице да народ више не вјерује стручњацима. За болест не знам, биће је ако је такви као Гејтс произведу, али јасно је зашто га плаши пад повјерења у стручњаке: без ауторитета нема контроле.

С друге, опасније стране, без ауторитета нема ни реда, ни стабилности.

У тексту Речи су се претвориле у војску покушао сам представити јаз међу идеолошким супротномишљеницима, познат свакоме ко трага за истином и упушта се у одбрану истине. Тај јаз је и повезан са падом ауторитета. Ауторитети, у свим пољима, и треба да буду ти који броде јаз, који утврђују истину и који је мукотрпним и поштеним радом доказују. Истина није увијек негдје између, него стоји сама за себе, али ауторитет је тај који супротстављене стране чињеницама и логичким закључцима, које је стручнији да донесе, треба да приближава истини, а да их удаљава од њихових ровова ограђених бодљикавом жицом.

Али таквих је, чини се, све мање. Јавним мњењем владају сљедбеници интереса којима је истина чак и опасна и који стечени ауторитет користе да навуку воду на воденицу својих газда, послодаваца, идеолошких узора. А ауторитет, иако се тешко стиче, лако се губи.

Тако имамо трвења око питања као што је, рецимо, вакцинација. То питање не би смјело бити у домену лаичке расправе; оно је ствар науке. Али шта кад наука изневјери?

Шта кад наука остане дужна задовољавајућа објашњења?

Шта кад наука остави сумњу да не ради у интересу јавног здравља него за интересе који јој материјално омогућавају рад?

Или још горе: шта кад се наука понаша као Католичка црква у Средњем вијеку и агресивно ућуткава оне који споре званичну догму?

Шта кад се наука понаша као да је дошла до краја сазнања, као да нових сазнања не може бити, тако да оспоравања и скепсу третира не као подстицај науци, него удар на њу?



Шта кад наука постане религија у служби својих финансијера и кад научници почну да лажирају резултате истраживања да би задовољили интересе тих својих газда?

Шта кад свако оспоравање званичне научне догме, па чак и кад долази од других научника, наклоњени јој ауторитети отписују као теорију завјере, као да завјере не постоје и као да је о њима неоправдано теоретисати?

Расправа између оних који беспоговорно вјерују у добробит вакцина и оних који су на спектру скепсе према вакцинацији је оштра, бескомпромисна и – опасна. Али, сутра, кад пад у учешћу у вакцинацији изазове епидемију неке, како кажу, одавно искоријењене болести, то неће бити кривица родитеља који се плаше посљедица вакцинације него ауторитета за које мисле да су службу науци и медицини замијенили службом финансијерима имунолошким истраживањима.

Не заборавимо: народ, као потрошач, и посебно у случају вакцинације, као присилни потрошач, има право на сумњу и отпор. Стручњаци, с друге стране, немају право на грешку, а камоли на ароганцију или одбацивање сумње као теорије завјере, јер су преузели одговорност, добровољно, да се брину о добробити друштва.

И за свако спорно питање важи исто начело: на стручњаку је да чињеницама које разоружавају оправдава повјерење у себе и своју струку, а на слободној јавности је да спори, сумња, прихвата или одбацује. Како се другачије заштитити од злонамјерног ауторитета?



Питање вакцина, које је далеко сложеније и слојевитије од наметнуте референдумске расправе, поларизује народ по једном од најважнијих питања људске биолошке егзистенције, али није једино питање на којем падају ауторитети. Над свим поларизујућим питањима, укључујући и вакцинацију, и сва питања јавног здравља, стоји питање информисаности и којем ауторитету вјеровати кад се тражи релевантно сазнање.

Прво питање вјеровања ауторитету је “ко каже“, а друго “зашто му вјеровати“. Не говори истину свако ко је зна нити је добронамјеран свако ко је стручан.

Је ли добронамјеран научник који тврди да у људској врсти постоји више од два рода, не само мушки и женски, и да сваки појединац може за себе да одлучи којег је рода, као и да мијења тај став како му се прохтје? Је ли добронамјеран такав научник чија таква догма постаје екстремни елемент, авангарда, политичког покрета који урушава чињенице о биолошкој природи људске врсте? Не говорим о екстремном ставу као маргиналном, јер, како сам објашњавао раније, тако екстремни ставови су се путем политике, и као средство политике и као циљ политике, преселили са маргина ближе центру спектра. Говорим о екстремном ставу који влада као златно теле постмодернизма и, у технолошко-цивилизацијски најнапреднијим друштвима, као света крава.

Може ли се вјеровати ауторитету који звучи озбиљно, изгледа озбиљно, говори са озбиљног мјеста, а прича небулозе, супротстављене логици, здравом разуму и интересу друштва?

Научник који тврди да постоје више од два рода, рецимо, за мене није ауторитет него политички активиста. Ту улазимо у домен субјективног интереса и питања да ли политички програм чији је таква наука експонент и ауторитативни агент утиче позитивно или негативно на мене и моје интересе као појединца, мужа, оца, православца, Србина, конзервативца, члана одређене заједнице. Ту падају ауторитети, а остају уски интереси, али не зато што сам ја посегао за уским интересима, него зато што се стручњак, ауторитет, научник, ставио у службу уског интереса. Ако те ауторитетом сматрају само истомишљеници, танак си ми ти ауторитет.

Данас се са већином ауторитета слажу само истомишљеници, као што вијести филтрирамо и сортирамо према томе да ли нам се уклапају у претходно прихваћене обрасце и погледе на истину, или се не уклапају. Сиенен, Њујорк Тајмс и Вашингтон Пост су једнима ауторитети, а другима “фејк њуз“. Добро, Срби већ четврт вијека знају да ова гласила “фејк њуз“, али ово јесу извори сазнања о дешавањима великом дијелу свијета.

Како сазнавати шта се дешава ако не вјерујемо јавним гласилима? А толико пута су нас слагали и очигледно је нису доносиоци истине него пи-ар машине за политичке идеологије које подржавају њихове газде?

А како вјеровати јавним гласилима који су у исто вријеме за обавезну вакцинацију и за отворене границе, тј. слободан улазак странаца за које нико не зна ни ко су, ни одакле долазе, а камоли да ли су вакцинисани? Ту читамо идеолошку матрицу, а не бригу за јавно здравље. И онда с правом пружамо отпор свему што излази из центара моћи који нам не мисле добро и што долази од ауторитета послатих да буду њихови гласноговорници.

Ауторитети су се удаљили од своје декларисане сврхе: јавне користи. Постали су слуге плутократској олигархији и војници напретка који гура у провалију. Зато нису више ауторитети.

Зато нема више ауторитета, односно, свако бира себи ауторитете који му се чине најубједљивијим или чија им прича највише прија, највише погодује њиховим идеолошким становиштима.

То доводи до тзв. повратне спреге; што им више вјерујеш, више их слушаш, а што их више слушаш, више им вјерујеш. То, напосљетку, доводи до острашћености и поларизације у друштву, а поларизација је предуслов за сукоб. Ако нема помирујућих ауторитета, гласова разума којима већина вјерује, сукоб се не може избјећи.

И биће криви ауторитети који су издали свој интегритет и напустили прихваћену одговорност.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Србист, 2. 11. 2018)

Владан Ивковић: Ауторитети су пали на тјеме
Ауторитети су се удаљили од своје декларисане сврхе: јавне користи. Постали су слуге плутократској олигархији и војници напретка који гура у провалију. Зато нису више ауторитети…


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Нема коментара:

Постави коментар