Мошо Одаловић

У временима нечитања или читања само статуса на друштвеним мрежама, а то је реченица или две, и писци блогова морају да буду сажети ако желе да неко прочита оно што пишу. Утиске о Моши Одаловићу, једном од најпознатијих песника српских, тешко да може ико сместити у пар реченица, но, то и није проблем, јер се његове песме не налазе само у папирним или електронским књигама, већ се носе у срцу од раног детињства, а певуше целог живота:

МАМА ЈЕ ГЛАГОЛ ОД ГЛАГОЛА РАДИТИ

Родити, подојити, повити, покрити,
прићи, обићи, опет подојити;
стално је ту, нећеш се прехладити —
мама је глагол од глагола радити.

Доручак, ручак, ужина, вечера,
двадесет слатких и пет без шећера;
минут надокнадити, несаницу зарадити —
мама је глагол од глагола радити.

Посоли, досоли, замеси, подмеси,
добар дан, изволи, побогу, где си?
Коприву вадити, ружу садити —
мама је глагол од глагола радити.

Помети, полети, оплети рукавицу,
окрпи сину десну ногавицу,
таблету попити, облогу хладити —
мама је глагол од глагола радити.

А тата ништа неће па неће,
да бар понекад купи цвеће;
стално рецитуј, треба му досадити —
мама је глагол од глагола радити.

,,Мошо Одаловић је велика, племенита дечачина савремене српске поезије, једна од њених покретачких снага… Иза… наоко лаких, лепршавих стихова назире се једно богато, плодно, у основи тешко животно искуство, превазиђено игром, шалом и љубављу према свету и животу. Песник је много видео и доживео, осетио и разумео. Снашла га је велика заједничка мука недавно завршеног века: морао је, у дугој колони избеглица, напустити родну кућу у Старом Грацком, код Липљана, да би се, баш као у временима кад су наши патријарси са народом повлачили према северу, настанио у подножију смедеревске тврђаве. Отети завичај је духовно благо чија се вредност непрестано повећава; он постаје тајна, невидљива баштина, прелази у посед маште, где људско зло нема приступа.“

Милован Данојлић

Упознала сам Мошу. Сусрели смо се на другој завршници ,,Читалића“ када је као гост песник дошао да поздрави алексиначке клинце и клинцезе. Био је спонтан, деци очекујуће интересатнан, пријатан, љубазан. Нисмо причали, уз њега је била његова Гордана, он је погнуто црткао, осмехивао се свима, мало причао, изгледао одсутан а претпостављам све чуо и видео… У тој затвореној отворености, осетила сам… тугу.

Срели смо се још једном. Опет је Моша у стилу затворене отворености просуо љубав према својим пријатељима, свету, деци, а ја сам поново осетила неку недореченост и …тугу.

Лепота савременог интернет доба јесте и то што можете да будете ,,пријатељ“ људима који својом уметношћу обезбеђују себи бесмртност. Мома има Фб профил. Пратила сам његове објаве на Фејсбуку и видела огромну љубав према породици расутој по свету, али и оно чега се они који се питају стиде – јасно исказане љубави према свом завичају. А Момин завичај је завичај свих нас:

ИМАМ ТАПИЈУ, ОВЕРЕНУ БОНОМ ДУШОМ

ОНАМО, ГДЕ ДУШЕ УТИХЛИХ ЖЕТЕЛАЦА НАСТАЊЕНЕ ЈЕСУ

23.7.1999 – 23.7.2016.

,,Дан када се пуцало у хлеб. Отад у мом селу постоји клетва „Убио вас хлеб којим се храните!“ На адресу човечанства, а глад увелико почела. Ко је масакрирао жетеоце; секли им руке да се не бране, стопала – да не беже, спаљивали очи на ауспуху, а најмлађем међ њима, Новици Јанићијевићу, извадили срце и бацили у трње !?! Нато, Пентагон, Клинтон, Солана, Олбрајтова, Блер, Кушнер, Вокер…… и народни херој Фадиљ Хоџа. То је онај који је, априла 1943. године, у истом Старом Грацком, убио 13 младих људи. Као, повео их у НОБ, према Голеш планини, и побио с балистима. Зарад уверљивости, и ово: његов син Шар редовно је, у „Божуру“, тражио за мезе две српске и једну црногорску главу… Не би Фадиљ тако жестоко напредовао, да не беше добро крвавијех руку. Сад вам је јаснији увид у вртоглаво напредовање зликоваца Тачија и Харадинаја…
Моје уцрњене сусељанке и родбину снимих о првој годишњици изгинулих жетелаца. Сви истом стазом, избегавајућ мине и нову погибију. Жене у црном су оне којима изгибоше најрођенији и најмилији, а не оне београдске девизне рашчепуље, перформанс-гамад, нахрањена србофобијом… Драге у амбасадама, а стална им подршка у НВО кокошињцима и свињцима.
Својим издисајем, у ових 17 година, половина њих с фотографије настанила се онамо где душе утихлих жетелаца настањене јесу. СЛАВА ИМ И МИЛОСТ МИЛОГА БОГА, док је овога неба над нама!“

Моша Одаловић

(преузето са Фб профила, 23. јула 2016)

Никад нисам била на Косову.

Одрастала сам уз пријатеља својих родитеља, песника Биначке Мораве и Алексиначког Поморавља, који је Прековце волео више од својих полавековних пријатеља и оставио аманет да га тамо сахране. Сусрећем људе који су дошли са Косова и проводе овде деценије, а опет сањају своја огњишта уткана у приче њихове деце која никад нису запалила свећу на гробљима својих предака. Чујем да има и људи који се Србима зову, а кажу – Докле више то Косово?

Прочитах у једном Момином интервјуу:

,,Песничким „одрастањем“ наиђох на најстравичнију промисао у нашој епици: „Мртва се глава преко поља ваља и већем се злу нада.“ Језиво, да језивије не може бити. Кад наиђем на овако нешто, побегнем „из читања“ – бар у своју башту, кад већ немам куд.“

А Г А П И Ј Е

Агапије, Гапа из Речана код Каменице,
броји цркве, као да броји птице.
Пази ово, сине:
Каменица, Убожац, Огоште,
Ваганеш, Бостане –
свугде црква, да се без радос` не остане.
И на другу страну дадох се пешке:
Драганац, Врбовац, Витина, Бирач, Смира…
Због тебе ово деда и бира и пресабира.
Са ове ноге, него са које:
Кметовце, Коретин, Крајни Дол,
Лисоцка, Десивојце, Љајчић,
Ајкобила, Браина, Дабишевце…
Као молитва, сине,
за тебе и Бога и свеце.
Па низдоле, на Македонију:
Топоница, Кормињане, Подграђе,
Билинце, Дунаво, Ђурђев Дол, Паливоденица…
Све је то видела ова зеница!
ДА УПАМТИШ ЗА КРАЈ:
За све које познаваш, ништа да не додаваш!
Сад је важно, синко, да смо млоооого здрави!
ДАЋЕ БОГ ДА СЕ БОГ ЈАВИ…
(1998)