Косово и Метохију нам отимају, а ви стојите постојано као скуп „независно мислећих“ и постојано „ћутећих“! О чему ли само мислите?
Уважена господо,
на Ваше саопштење и изјаву Потпредседника САНУ Зорана Поповића oд 11. јуна, одговарам по редоследу 12 тачака, како сте их формулисали. Курзивирани пасуси у збиру дају укупан садржај саопштења.
У суочавању са критикама актуелног изборног процеса у Српској академији наука и уметности (САНУ), углавном од стране незадовољних учесника у јавном позиву САНУ, Извршни одбор (у даљем ИО) ове куће чврсто стоји на становишту да САНУ не може бити изузета од критика ни академске заједнице ни друштва којем припада, те да је дужна да сваку замерку пажљиво размотри. То ће чинити у свакој прилици, па и поводом текућих избора! Али, не и када су у питању неистине, инсинуације, па и увреде.
Незадовољни, у реду! Али зашто би задовољан дигао глас, кад још нисмо достигли ниво да појединац устане у име општег принципа, по цену да поквари своје шансе да уђе међу „бесмртне“? Опет, допуштате ли могућност да кандидат који није прошао задржава способност за чињенично засновану критику и да не говори само због себе и због осталих оштећених, него са становишта општих принципа и нарочито онога што би САНУ требало да буде? Да ли је говор о томе ваш монопол? Уз то, како то разматрате сваку замерку када сте до сада сваку критику отписивали као „неистине, инсинуације, па и увреде“. Хајде на тренутак да се оканемо фразирања.
Громогласни, сензационалистички наслови у медијима („Бура у САНУ“, „Академија се тресе“, „Академици у клинчу“ и тд.) једноставно нису тачни. Поједине одлуке везане за проблеме из наведених наслова су, сасвим супротно, у иначе пословично хетерогеној САНУ, доношене „забрињавајућим“ плебисцитом.
Да се Академија тресе због последњих написа види се и из Вашег одговора, из његове несређености, неконзистентности, што ћемо управо показати. Коначно, да ли сте толико „хетерогени“ да не можете да се сагласите ни око чега? Према последњим збивањима, изгледа да је то случај.
Актуелни изборни циклус се одвија под начелно истим правилима и са истим временским оквиром као и низ претходних – шта је онда проблем и зашто критике сада? А када?
Овде се слажемо. Па и ја сам нагласио да се од 2009. до сада изборни циклус одвија на исти начин. Само се разликујемо по томе што ја тај циклус оцењујем као самооспоравајући, противречан и на крају непромишљен. А зашто критика тек сада – то питање сте могли да поставите само зато што сте необавештени иако „пажљиво пратите све написе…“. Реаговао сам још 2012, после скарадно спроведеног изборног поступка. Зашто је био скарадан образложио сам на Радио Београду 2, 9. 11. речене године. Реаговао сам и после избора 2015, само што то нико није хтео да објави. То што вас главни медији дословно штите у ствари је „медвеђа услуга“, што се види и по вашој необавештености. Оно што ти медији о САНУ „не пусте“, очас се разлети електронском поштом дуж целе научне заједнице, тако да сте на крају једино ви „необавештени“.
За Извршни одбор САНУ нема „пропалих“ кандидата, јер смо уверени да је и сам предлог за чланство у САНУ својеврсно признање и почаст. Уосталом, избор није и не може бити никоме обећан, а ретко је ко изабран из првог покушаја.
Овде се потпуно слажемо. Управо то сам наглашавао у изјави од 9. 11. 2012. Само што то не поштујете, пошто и потпредседник говори о „губитницима који се љуте“. А нарочито када се према спољашњим кандидатима понашате као да су дошли с улице, а не на предлог научних институција, па их ни не обавештавате о исходу конкурса. Уз то имамо услов за понос: да је кандидат одбијен на основу скрупулозно урађеног, објективног реферата, с компетентном проценом дела и образложењем недовољности за пријем. То до сада нисмо доживели, а ви реците да говорим неистину. Те 2012. нико нам није тражио радове на увид! То није било препрека да о нама осморици кандидата реферате напише потпуно некомпетентан члан Одељења. Како се као такав ту нашао и догурао до редовног, ваш је проблем, не наш. Некомпетентност се види из његовог текста, а над некима се наглас ишчуђавао. Није му сметало то што ни једну није ни могао да прелиста. (Не заборавите да ми професори умемо да „читамо“ и колеге колико знају, а не само студенте.) Али је зато био у стању да своје изабранике хвали до нивоа кривичног дела, фалсификатима и неистинама. Реферати су вам у архиви, па проверите говорим ли истину.
Дакле, до сада нисмо доживели да кандидат буде одбијен на основу објективне критике, а то нећемо видети ни овај пут. Има ту још једна ствар. Слажем се с вама, господо; наравно да избор ником не може бити обећан (иако таквих обећања има, да се не обмањујемо) и да су ретки они који су изабрани из првог покушаја. Зато сам и покушавао други и трећи пут. Али шта да радите с чињеницом да ту, крај вас, имате академика који први користи термин „пропао“, па каже: „Шта овај сад тражи кад је већ раније пропао!“ Можете ли ви у САНУ да се споразумете око статуса кандидата који нису прошли, па да их барем удостојите елементраног обавештења?
Од расписивања јавног позива за предлагање кандидата за нове чланове САНУ у иначе једногодишњем изборном процесу ништа није било тајна. Изузетак је институције тајног гласања, која је уграђена у Статут САНУ и представља значајну традицију буквално од њених почетака. Она носи са собом несумњиве демократске потенцијале, штити аутономију институције, али је повезана и са ризиком субјективности. Упркос свему, она је неупитна процедура у већини нама познатих националних академија. Имајући то у виду, захтев да се дају образложења и разлози избора или неизбора који су засновани на тајном гласању логички је неодржив.
Ово је, уважена господо, школски случај бесмислице, па реците шта год хоћете! Да због тајности гласања не могу да се дају образложења и разлози (не)избора, ко ли вам је само то смислио? Између те две стране не постоји ни логичка ни каузална веза. Да, постоји код Вас, јер никада никоме нисте послали ни извештај ни образложење. Сад читамо на основу чега се држите тајности! Држали сте се non sequitur закључка као принципа. Па зар у САНУ?
Није било „грубих, несхватљивих кршења утврђене конкурсне процедуре“. У увредљиве тврдње да је Председништво САНУ спремно да „изгласа и да је „бело“ заправо „црно“, ако је то конјунктурно“, нећемо се упуштати...
Зашто – да бисте избили из глава идеју да сте способни „црно“ да прогласите за „бело“ – нисте све нас ставили на сајт и на располагање научној заједници у целини? Зашто се уздржавате од тога, кад сте нам тражили да све приложимо и у електронском облику? Нека чланови САНУ имају главну реч, пошто само они гласају, али што би вам сметало да од маја до новембра добијете и мишљења научне заједнице, кад већ има своје „спољашње“ кандидате. Немојте да вас чуди што сте предмет сумње. Довољно сте затворени у процедурама да би сумњи било. А онај ко је само једном прошао процедуру „топлог зеца“ на Одељењу друштвених наука, нема разлога да инсинуира и не говори истину. А када се суочите с њом, не можете да верујете ваљда? Па онда то проверите, немојте олако да оптужујете нас. И ту сте у противречју: декларативно „свако има право да се жали“ (З. Поповић у изјави од 11. о. м.), а у пракси сваку жалбу и примедбу одбацујете као „љутњу губитника“, „инсинуацију“ и „подметање“, што онда само по себи искључује објективност. Све у свему, увек сте безгрешни и био би мир да вас не прогоне „губитници“ и „улица“.
Управо су посленици из друштвено- хуманистичких области наука (о уметничким областима да и не говоримо) критиковали квантитавни приступ у процени нечијих постигнућа, укључујући и критике на скуповима у самој САНУ. Апсолутизација квантитативног приступа, који може бити само важан део критеријума у изборној оријентацији, омогућила би да на бази нумеричких података обучени административни службеник сам обави процедуру избора нових академика. По неким циничним изјавама, можда и само компјутер!?
Милан Брдар
Опет се слажемо. Изузимам мишљење да би компјутер направио праведнији избор, с обзиром да квантитативан критеријум ипак импликује и одређен квалитет, да није само број.
Слажемо се, дакле, да би првенство требало да имају квалитативни критеријуми. Али где то имамо њихову видљиву примену на Одељењу друштвених наука. Господо, морате коначно да прихватите да се тамо изборна процедура годинама спроводи без прелиставања, а камоли читања дела кандидата. А како да се чита, кад у избору 2015, као и 2012, од кандидата такође није тражено да приложе радове! (Ово су ми потврдили неки од тадашњих кандидата.) Да ли вам је то познато, када јавно позирате како вам је у кући све беспрекорно у погледу озбиљности и објективности?
Хајде да погледамо упоредно два случаја, др Миодрага Стојковића и мој. Заједничко нам је што нисмо „прошли“. Разлика огромна: др. Стојковић има највиши Хиршов коефицијент (60) и познат је у свету. Ја имам само један цитат на Топсон листи и око 150 домаћих цитата. У свету сам непознат.
Хајде сада одбраните оно што рекосте vis–a–vis oва два случаја.
То што Стојковић није прошао разумемо: тà ви сте против апсолутизације квантитативног критеријума! У реду. Али зашто није прошао Милан Брдар са својих 5.500 штампаних страница и ко је тих 15 књига на Одељењу погледао? Ја вам тврдим: нико, јер сам свој пакет преузео неотворен! Лакше је мене прогласити за лажова него признати такав скандал! А то се догађа систематски, без промена, од 2009. године. Главну реч води члан Одељења славан по две изјаве: „Нисам га читао и немам намеру“, или: „Читах га док је био млад и видех да то ништа не ваља. Што бих га сад читао“. Да ли је ово ниво САНУ или провинцијалне прчварнице?
Иначе, до квалитативног критеријума ми је стало, пошто до цитираности у иностранству уопште не држим. Држим се начела да ако као научници немамо самоуверености, него нам је потребна потврда са стране да бисмо схватили ко од нас колико вреди, онда боље да нас нема! Цитираност напољу немам, јер последње две деценије пишем искључиво књиге. Оне не могу да дођу до западног читаоца, с обзиром да наше Министарство уопште не финансира преводе књига и монографија. Коначно, принуда да објављујемо на Западу и будемо на тамошњим листама одлика је колонизоване науке, што је на снази од Петог октобра. Из те праксе себе сам искључио по цену да, ето, имам само један цитат. Поменути члан Одељења је и то употребио: „Ето, има само један“ (а у нападу објективности прећутао је оних 150), уз поменуту квалитативну оцену. Сад реците да су и ово инсинуације и подметања.
Господо, споразумите се ви у САНУ, нарочито с људима с Одељења (који раде „сад овако, сад онако“), шта је важније и како то примењивати.
Нетачно је да је „врх САНУ прикључио пет историчара Одељењу друштвених наука“. Напротив, истина је да је на основу статутарне могућности, управо на захтев Одељења друштвених наука који је био упућен Одељењу историјских наука, одређено пет његових угледних чланова. Председништво је ово прихватило као додатно оптерећење и несебичност колега из Одељења историјских наука. Ових пет чланова су према статутарним одредбама равноправно учествовали у свим фазама избора, јер ради се у таквом случају о јединственом изборном телу!
Значи, прикључили сте пет историчара на захтев Одељења! Па то сам тврдио. А како сте то урадили, у то нисам улазио. Значи истина је, а пошто су дотични допринели да резултат буде још гори него раније, ипак сте суодговорни и Ви. То не би био случај да сте одбили захтев Одељења. Него, јесте ли очекивали да ће пет историчара да нас читају, вођени квалитативним критеријумима? Онда тај посао не би завршили до краја године. А да је требало – јесте, јер међу нашим радовима има и историјских књига. Да ли сте размишљали о границама њихове компетенције, као и могућности да ни они не читају ништа? И да уместо читања консултују „познаваоца“ с Одељења, који је кумовао скандалу да се 19 „спољњих“ кандидата скине с листе онако „одока“, а да се историчари с тим сложе „по својој савести“, јер ко да чита по овом летњем времену.
Оптужбе о лобирању „врха САНУ“ једноставно не одговарају истини: свако ко познаје морални и научни интегритет академика из Одељења историјских наука може лако да замисли како би се провео свако ко би, без обзира на ком се положају налази, покушао да сугерише изборне одлуке. Ови одговорни људи нису се, како се тврди, повели ни за ким, јер су од четири „кандидата одељења“, како се нетачно цитира обзиром да су у питању само „евидентирани потенцијални кандидати“, довољан број гласова за разматрање на Изборној скупштини добила само њих двојица.
Немојте пред јавношћу да непотребно глумите. Познато је да за улазак у САНУ сам предлог није довољан. Очигледно је да вам није јасан појам лобирања, кад му придајете само негативну конотацију. Лобирање има и своју позитивну страну. Ето да је, на пример, др Стојковић ушао међу изабране на основу лобирања, ко би могао да буде против? Питање је само има ли лобирање покрића. И коначно, ево тврдим да је већина изабраних кандидата са објављене листе прошла на основу лобирања. Ми из хуманистичких наука протестујемо зато што је на Одељењу друштвених наука већина „прошла“ искључиво на основу тога, без оправдања са становишта пропозиција конкурса. Водите рачуна да се ипак обраћате научној јавности.
Политичке инсинуације које би се криле у основи ових избора одбијамо у потпуности, као надамо се завршне трзаје једне одавно познате денунцијантске нарације. Настојали смо и настојаћемо да будемо скуп независних, мислећих индивидуа, а свакако не „колективни интелектуалац“ што би било у великом нескладу с нашим схватањем и институције и улоге академика.
Миодраг Стојковић
Нажалост, ваше укупно излагање, као и З. Поповића од 11. јуна представља пример поменуте „денунцијантске нарације“. Последњих година само тако комуницирате с критичарима. Можете да одбијате, али је знано да у свему овоме има и политике. Ето, већ то у следећој реченици је одређена политика. Академија као агрегат „независних мислећих индивидуа“, коме то причате, молим вас? Чудо да не рекосте: скуп Лајбницових монада! Чему онда САНУ, ако нисте у стању или нећете да формирате заједнички став о било чему? КиМ нам отимају, а ви стојите постојано као скуп „независно мислећих“ и постојано „ћутећих“! О чему ли само мислите? Држава се распада, народ нам и даље прогоне где стигну, а ви бринете о томе ко вам квари умишљени лик пред огледалом! Ако САНУ није присутна у јавности својим – дакле заједничким –ставом о акутним питањима народа и државе, онда нам није ни потребна. Само трошак, без користи. И не само не причајте о уздржавању од политике, немојте нас толико потцењивати.
Захтев да се детаљи везани за кандидате о којима ће се гласати 8. новембра на Изборној скупштини САНУ изнесу јавно, укључујући и на сајту САНУ, искрено нас чуди, а намера оваквог подметања, уколико није реч о необавештености, забрињава. Не зато што је такав захтев неоснован, већ зато што је САНУ тако поступала у читавом низу претходних избора који се одржавају сваке три године. (У даљем се цитирају чланови Статута о оглашавању резултата конкурса).
Захтев да се изнесу детаљи везани за кандидате који иду на Скупштину 8. новембра Извршни одбор процењује као подметање (!) чија намера „забрињава“. Да би то оспорили, тврде да је тако рађено и раније, и позивају се на Статут о томе када се документација ставља на увид јавности.
У чему је „подметање“ ако тражимо да документација свих предложених буде на увиду јавности (дакле и научне) пре него се донесу одлуке? Кад кажу да нас не оспоравају „зато што је захтев неоснован“, не запажају да су у противречности са собом. Тако је кад се фразира. Дакле, захтев је основан? Како, кад га цените као „подметање“ са забрињавајућим циљем? Разлог неоснованости је, веле, то што се тако радило и раније. Тачно то тврдимо и ми. Само што ви господо не знате или прећуткујете како се раније радило на Одељењу друштвених наука, да овде не понављам неодрживе тачке „процедуре“ (погледајте „Отворено писмо Председнику“). Дакле, објавићете реферате и материјале у сепетембру и истичете наше „право приговора“. Видећемо како ћете тада одговарати на приговоре.
Ово смо већ видели као илустрацију колико озбиљно обављате тај део својих обавеза. Наиме, нигде се не спомиње обавеза одговора ономе ко приговара (само да Председништво обавештава ИО и „даје мишљење“). Како то изгледа видели смо 2012. пошто смо упутили приговор због процедуре којом дискриминишу кандидате. ИО нас није удостојио одговора с образложењем да је „стигао прекасно“ иако га службеница на наше очи није ни завела („све је у реду“ – био је одговор на наше питање зашто га не заводи). Али су чланови Председништва знали да искористе понеку прилику јавног наступа, па да, онако успут, кажу како, ето, приговоре шаље „улица“ која „не може да нас обавезује“. Господо из ИО, да ли је то озбиљно и одговорно разматрање критика и приговора?! Да ли сте свесни да саопштењима као што је ово последње увелико и без задршке обмањујете јавност и да нас има довољно који то нећемо да прећутимо?
Рецимо на крају и то да упркос изнетој сумњи, Комисија за праћење избора САНУ постоји и да је веома активна, али је њен задатак да прати исправност одвијања процеса избора, а не да обавља саме изборе.
Имате Комисију за праћење, али не и Изборну комисију? Ви сте стварно нешто мимо овог друштва и његових позитивних закона. Не сумњамо да је дотична комисија активна, само чудним чудом не запажа потпуно запањујућу непромишљеност изборног поступка. Процедура, у току последњих девет година, укључује следеће:
− да се радови и књиге кандидата не прегледају;
− да о спољашњим кандидатима чланови Одељења по правилу гласају негативно, пошто су претходно изгласали своје кандидате;
− да о спољашњим кандидатима последњу реч имају само чланови Одељења који, доведени у „сукоб интереса“, поступају пристрасно;
− да највеће шансе има у научном погледу просечан кандидат који, на основу познавања с чланом Одељења, одједном постаје „незаменљив“; истом логиком и понајбољи кандидат, ако „није ничији“, постаје безначајан:
− да се конкурс спроводи анонимно (тајно), јер се само зна за Одељење као учесника, никад нема Конкурсне комисије;
− коначно, да се лобира према свим преференцијама изузев научним, па зато аутор књиге или две може да претекне остале конкуренте, итд.
Како то да Комисија за праћење ништа од овога не запажа читавих девет година? Шта треба да се деси да бисте схватили оно што понављамо годинама: Аман, људи, када „спољашње“ кандидате препустите Одељењима да о њима гласају, то је исто као да сте их избацили с листе! Тако би и Тесла завршио на улици. Уосталом, ето вам примера др Стојковића о којем већ пише западна штампа. Због тог „пребацивања“ на Одељење, до сада од тако предложених – а у ових девет година било нас је око 50 – није прошао ниједан (!). И то Вам није проблем. Заиста би било боље да ово саопштење нисте ни објављивали!
Извршни одбор САНУ са жаљењем констатује да појединци себи дозвољавају да своје савременике, од којих су му неки и вероватно колеге, називају „медиокритетима“, који служе као „потрчкала“ и „водоноше“. Ово је утолико пре неприхватљиво јер Одељење друштвених наука треба да, поред филозофа, укључује и посленике из економских и правних наука, социологије, политикологије, демографије, психологије, антропологије и др., о којима нема никаквог разлога да особа из једне области има просветљеније мишљење од већине чланова САНУ. Извршни одбор ће упркос свему, све личности уважавати као саговорнике.
Идемо с краја. Хајде, уважите нас као саговорнике, па крените у проверу свега што је до сада речено, а не да нас денунцирате као „незадовољне љутице“ које инсинуирају и лажу (или „говоре неистине“). Нема сумње да Одељење треба да има поменуте профиле, само какви су кандидати који у њих спадају? Како за филозофа може да једногласно буде изабран кандидат чију библиографију чини три четвртине радова из економије, док остатак чини геополитика и маркетинг, а из филозофије има само рад или два? А да, насупрот њему, кандидат са 3.200 страница стриктно филозофских радова не добије ни један глас! Како је, такође без иједног гласа, остао колега Слободан Дивјак, такође филозоф, са 485 цитата и осам књига, од којих су неке у обавезној литератури на студијама пет домаћих и два европска универзитета? Како то да „не пролази“ економиста са делом и бројним цитатима на Западу, члан неколико иностраних академија, а пролазе кандидати са две и по књиге? Проверите то, кад већ све „пажљиво пратите“, па онда реците коју о објективности, нивоу и лобирању.
Слободан Дивјак
А што се медиокритета тиче, то би било увреда када би се поуздано знало да их у САНУ нема. А на основу чега то знате? С обзиром како су многи примљени још у време социјализма, тешко је у то поверовати. У ограничењу на Одељење друштвених наука знамо да их има. Да прецизирамо, медиокритет је онај члан САНУ који може да има 20 књига, а да ни у једној нема ни једну научно значајну идеју, да само препричава садржаје, ipso facto да се не види у чему је његов научни допринос, нарочито таквог нивоа какав је до недавно у очима свих нас био ниво САНУ. Шта друго да се каже на пример за поменутог писца осам реферата (вид. горе)? Слажете ли се с оним што следи из вашег исказа – да је констатација да колега нема никакав научни допринос увреда, ако се то каже или напише, а не може да буде објективна оцена. Откад је то тако? А ако доприноса нема, онда не треба да вас чуди помисао о „ношењу бурека“, „потрчкалима“ и томе слично. Као да раније није било оних који су своје послушнике бирали по тим критеријумима. (О њима ћемо другом приликом). Господо, у науци нема увреде, има само скрупулозне провере и оповргавања незаснованих тврдњи. Поступите и ви тако.
Извршни одбор САНУ уверава јавност да су тврдње да се ова институција налази у кризи, да се „урушава изнутра“, недобронамерно подметање. Само током протекле године кроз њене сале, ауле и галерије прошло је преко 170,000 суграђана, који су учествовали или присуствовали на догађајима који су иницирани свака 1,4 дана. САНУ ће својим обавезама наставити да одговара са пуним ентузијазмом за који верујемо да је у претходним годинама препознат барем од дела јавности...
Уверавате нас, уместо да аргументујете! Само вам недостаје оно: „Та, мајке нам“! Тврдња о „урушавању САНУ изнутра“ тиче се мог интервјуа Печату (од 8. јуна, бр. 523). Образложење да је то „недобронамерно подметање“ школски је случај квазиаргумента. (Како ли изгледа „добронамерно подметање“?) А тек шта сте доказали чињеницом о великом броју посетилаца галерији? Да су улазили и излазили, а да им плафон није пао на главу; то ли је аргумент против „урушавања“? То је поменуо и потпредседник Поповић и пре њега председник Костић. Изјава понављањем неће добити на снази, јер је безначајна са становишта основне улоге врховне националне установе у свакој држави. Јесте ли на њу заборавили, па је замењујете галеријском делатношћу? Кад говорите о обавезама на које „одговарате с ентузијазмом“, исти је заиста био препознат, јер нас је наводио на помисао постепеног „урушавања“. А како и не би. Јесте ли „с одговорношћу и ентузијазмом“одбили да по свету дистрибуирате енглески превод Magnum Crimena? Образложење које сте својевремено дали било је тужно и отужно, а не озбиљно. Да ли сте на годишњицу „Меморандума“ у одбрану САНУ реаговали такође с ентузијазмом? Они који су говорили о томе боље да су ћутали. Част куће спашавао је само један академик: Василије Крестић. Је ли он био неодговоран? Шта се догађа у вашој кући готово са свиме што носи придев „српски“? Чија сте ви уопште установа, као агрегат „независних мислилаца“, који колективно само траже изговор да се не изјашњавају о било чему значајном и „шкакљивом“? Шта мислите како вас јавност види? Склоните мало огледалце испред себе.
Два поменута догађаја не наводим ради „подметања“, него да упозорим када је и чиме почело „урушавање“. Сада видимо, нажалост, да се само наставља, како накарадном процедуром и скандалозним одлукама, тако и оваквом одбраном као што је Ваша, која спада под правило: све што се декларативно оспорава, самим чином се потврђује. И када је реч да ли смо ми (Слободан Дивјак и ја) лажови или не – што следи из Ваше и изјаве потпредседника Поповића – суд о томе препустићемо научној јавности. Углед ваше куће је доспео до толико ниских грана да тај суд можемо да чекамо мирне савести, тим пре што смо све рекли на време и тиме спасли душе своје.
Закључимо случај: оканимо се више нагађања, критеријуме сте лепо насликали у конкурсу, али вам на делу, за већину изабраних, уопште нису били важни. Који су критеријуми били на делу и шта се у овом случају заиста збивало, показаће време. Да не журимо.
Чини се да САНУ у коју смо желели да уђемо више не постоји. Није важно само ући, важно је и ко те прима и како. А тих услова више нема у озбиљном смислу, не само на Одељењу друштвених наука. То што у Кнез Михајловој видимо, само је атрактивна Потемкинова кулиса која заклања истину: што је у излогу, није и у радњи!
Оваква САНУ, с оваквим Одељењем друштвених наука, више ником није потребна, изузев:
– калкулантима који не гледају даље од личног интереса (да се још нешто материјално стекне и „да се окитим титулом“);
– припадницима Друге Србије, који овакву САНУ хвале и бране док чекају да је освоје изнутра и запоседну зарад финализације „промене свести и преваспитавања народа“ (а како се ствари крећу, шансе су им приличне).
Владимир Костић, председник САНУ
Глас смо подигли, не само због свог незадовољства (та само антички идиот би могао да остане равнодушан), него због забрињавајућег процеса урушавања националних институција, „громогласно“ праћеног ћутањем академске и универзитетске интелигенције која се донедавно празно и грлато хвалисала титулом „критичког мишљења“.
У Београду, 14. јуна 2018.
Аутор је редовни професор и научни саветник Института друштвених наука у Београду
Тагови: САНУ, Милан Брдар, Одељење друштвених наука, Слободан Дивјак, Миодраг Стојковић
 |
Одговор извршном одбору САНУ - Нови Стандард Уважена господо, на Ваше саопштење и изјаву Потпредседника САНУ Зорана Поповића oд 11. јуна, одговарам по редоследу 12 тачака, како сте их формулисали. Курзивирани пасуси у збиру дају укупан садржај саопштења. У суочавању са критикама актуелног изборног процеса у Српској академији наука и уметности (САНУ), углавном од стране незадовољних учесника у јавном позиву САНУ, Извршни … |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар