субота, 16. јун 2018.

Како су државне установе и државна предузећа постале Вучићев приватни посед

Како су државне установе и државна предузећа постале Вучићев приватни посед
Београд – Мада је опште познато да су јавна предузећа у Србији праве криминалне енклаве под контролом владајуће партије, тешко је обичним грађанима да схвате да ће, баш из њихових џепова, до краја ове 2018. године, бити отето више од три и по милијарде динара, како би се задовољиле страсти бахатих директора и њихових интимних пријатељица и пријатеља, те како би свака партијска шуша била збринута и почашћена редовном платом и припадајућим привилегијама. Шта су то „гарантовани дугови“, како их је Вучићева влада осмислила, колики је стварни дуг јавних предузећа и колико буџет Републике Србије даје дневно, месечно и годишње за (не)постојећа јавна предузећа на Косову и Метохији? Ова и бројна друга питања, редовно постављају пред Вучићевим кловновима сталне делегације поверилачких институција, ММФ -а, Светске банке, Европске банке…Одговор је увек исти: Србија напредује, извршићемо департизацију и слично. Извесно време су то господа повериоци и слушали. И одлучили да примене дератизацију! Напредњачким пацови на челу са Вођом не пише се добро. Ни у јавним ни у тајним предузећима.

Нигде у цивилизованом свету не постоји ни промил могућности да државна предузећа раде без контролних механизама и онако како то један човек или његова партија хоће. У Вучићевој Србији, државна, дакле, јавна предузећа, дословно су у његовим рукама и рукама његове родбине, пријатеља и кумова. Ту је и пратећа режимска пропаганда, бесрамне лажи и кривотворење чињеница, како би се прикрио и пратећи криминал.

У првој половини 2018. године, та Вучићева пропаганда потрудила се да слаже како „…последњих година јавна предузећа послују у плусу“, али, са друге стране, ниједно од њих није у стању да враћа своје дугове. И док је Вучић безочно лагао јавност, бивши министар финансија Душан Вујовић, уочи оставке и непосредно пре свог последњег службеног пута у САД, на разговор са повериоцима из ММФ и Светске банке, послао је „коме треба“ информацију о томе да су активиране гаранције јавних предузећа Србије, достигле 114 милијарди динара, док укупно гарантовани дуг износи 191 милијарду динара. Истовремено, Вујовић је уочи одласка на исту адресу послао информацију да ће на камате за активиране гаранције из државне касе у 2018. години отићи 3,47 милијарди динара, док ће на отплату главнице по гаранцијама бити утрошено 20,95 милијарди динара! То је тачно онолико колико држава приходује од смањења плата у јавном сектору! Само гаранције за кредите „Србијагаса“ износе близу 15 милијарди динара, гаранције за „Железница Србије“ најмање четири милијарде динара, а гаранције за упокојени „ЈАТ“ и у бесцење продату (поклоњену) „Галенику“ преко две милијарде динара! То је, наравно, само мали део подугачког списка гаранција које је Вучић делио као да је пребогати шеик.

Вучићева влада је за њих и већину других јавних предузећа, гарантовала новцем грађана (дакле, из буџета), па чак и за дугове настале у првих две године његове владавине.

Како би преварили опљачкане грађане, дошло је током 2015. године чак и до измена Закона о јавном дугу, па је Вучић на сва звона причао како „…држава више не даје гаранције за покривање губитака у буџетима јавних предузећа, већ сада може да гарантује само за улагања и инвестиције које планира!“

Међутим, сва дуговања која су имала јавна предузећа, а за која је гарантовала држава, ушла су у укупан јавни дуг Србије и то је сада непремостив проблем. Вучић очекује да ће га решити нови министар финансија, до скора „први џепарош Београда“, Синиша Мали, осведочени хохштаплер и мешетар државним новцем.

Постоји, наравно, и скривени јавни дуг који се гомила. Постоји чак и термин „гарантовани дугови“! То су они дугови које Вучићев режим јавно признаје. Само у 2016. години, ти „гарантовани дугови“ коштали су пореске обвезнике 38 милијарди динара, а за 2017. годину, режим је лажно тврдио да су смањени за 0,5 одсто!

Истина је горка: дугови јавних предузећа у Србији ће бити отплаћивани још годинама, а Вучићеви „стручњаци“ тврде да „износ активираних гаранција у 2018. почиње да пада“ те да се више нико од њих не задужује за плате и текуће пословање – на терет државе. Ово је такође велика лаж, што се само из примера Градског саобраћајног предузећа (ГСП) у Београду може лако утврдити.

Вучићев режим ће током 2018. године издати гаранције јавним предузећима у износу од 58,6 милијарди динара, наводно искључиво за инвестиције, па ће тако „Србијагасу“ дати гаранције у вредности од 11 милијарди динара, предузећу „Србија воз“ и десетинама других где коло воде паше и субаше Српске напредне странке.

Јавна предузећа у Србији нису само „сезонска станишта“ чланова владајуће странке и њених коалиционих сателита. То су мале државе у држави које пију крв пореским обвезницима и живе паразитским животом, пљачкајући новац грађана на сваком кораку, чак и на „кокошарски“ начин кад затреба. Тако је, на пример, само за двадесет квадратних метара бетона и једну настрешницу, новосадско јавно предузеће „Паркинг сервис“ из градског буџета потрошило близу 50 хиљада евра! Реч је била, наводно, о некаквој „Аутоматизованој станици за бицикле“. Таквих примера широм Србије има на хиљаде и све се то третира као „ситан трошак“, чији укупан биланс (кад се саберу све „невидљиве“ отимачине из буџета), прелази милијарду евра годишње!

Познато је, на пример и да су многа државна предузећа и установе морале да обнављају своје софтвере и рачунарску опрему, искључиво преко фирми блиских режиму (подсетимо само да је компанија „Ассецо СЕЕ“, којом руководи Игор Брнабић, брат српске премијерке, од државе претходних две године зарадила преко 50 милиона евра продајући српским институцијама софтвере, али и компјутерску опрему, а уносне послове је наставила да добија и након што је Ана Брнабић постала најпре министарка, а затим и председница Владе).

Овоме треба додати и Андреја Вучића човека који стоји иза фирме Алти и Слободана Квргића, власника ланца продавница Wин – Wин, који је до доласка Александра Вучића на власт 2012. године, победио само на једном тендеру, да би већ 2016. године победио на 150 јавних набавки опреме и софтвера за јавна предузећа и друге државне установе! Ова фирма је 2015. година имала приход од 2,5 милијарде динара, а данас барем четири пута више. Само у првој половини године, Квргићево предузеће Проинтер је са државним органима и јавним предузећима склопило уговоре за скоро 40 нових набавки, вредности преко три милиона евра. Ко познаје браћу Вучић, државна благајна му је на услузи 24 сата дневно!

Али, и то је само део великог мозаика корупције и пљачке у јавним предузећима. Шта рећи на чињеницу да је Национална служба за запошљавање одобрила фиктивна радна места на јавним радовима за предузеће „Еуролин“ у Параћину, и то само за активисте Српске напредне странке (СНС) који раде као „Интернет тим“ (такозвани „ботови“) у повереништву СНС у Параћину, а који заправо уопште не иду на посао у „Еуролин“, него седе у повереништву ове странке!? Да скандал буде већи, и повереништво СНС и фирму „Еуролин“ води Милан Илић, одборник СНС, иначе, правоснажно осуђено лице у афери рудника у Ресавици, зато што је према овој документацији подмићивао, сада већ правоснажно на вишегодишњу затворску казну осуђеног, директора рудника!

Тако је Национална служба за запошљавање показала да не контролише рад радника на јавним радовима, да одобрава јавне радове за предузећа која шаљу раднике да раде у странци, и за предузећа која воде правоснажно осуђена лица пред тужилаштвом за организовани криминал. Оваквих и сличних случајева има на претек. Где су јавна предузећа, ту је Српска напредна странка, ту су Вучић и његови „вучићи“. За мање од седам година, број чиновника у државној управи (без МУП-а) је утростручен, а у локалној самоуправи удвостручен! У сиромашној општини Лесковац, у којој је чак 25.000 грађана незапослено, број општинских службеника је порастао на свише од 700, па због тога само на плате иде 30% из општинског буџета.

Али, најгоре од свега је што је у међувремену Републике Србија, постала талац сопствене политике. Наиме, због издатака за јавна предузећа на северу Косова и Метохије (која су истовремено и на буџету самопроглашене албанске државе), из републичког буџета годишње се одлива преко пола милијарде евра! Дневно, за Косово и Метохију, Србија издваја нешто више од милион и по евра!

Бројни су докази о злоупотреби ових средстава већ одавно изашли на видело, зна се и ко су главни протагонисти ове пљачке и како их штити самозвани „владар“ Александар Вучић. Вероватно, из чисте спрдње, још пре четири године, пљачке средстава јавних предузећа на Косову и Метохији потврдио је чак и Анкетни одбор Скупштине Србије, чији извештај Скупштина никада није усвојила, нити је објашњено зашто се извештај никада није нашао на дневном реду. Познато је да у појединим јавним предузећима на КиМ, и данас Србија исплаћује плате за хиљаде људи који тамо уопште не живе! Наводно је та „аномалија“ ликвидирана, али у пракси функционише!

Кад је Вучић дошао на власт, од 2012. до 2013. године, за помоћ Србима на Косову издвојено је најмање од 634 милиона евра, односно у просеку преко 867.000 евра дневно. На терену се та помоћ никада није видела, јавна предузећа на КиМ су и онда и данас у жалосном стању, а новац је одлази његовим телохранитељима, кумовима и „пословним партнерима“. До данас нико није одговарао ни за доказане злоупотребе и криминал, попут оних да је изградња бројних објеката плаћена, а да зграде и објекти не постоје.

У међувремену, судбину српских јавних предузећа на Косову и Метохији, почели су да кроје Албанци. Тако је такозвана Влада Косова донела одлуку да се сва непокретна имовина регистрована на име СФРЈ, Србије и АП Косова региструје на име Косова. Под овом одлуком Владе у Приштини се подразумева сва непокретна имовина која је била уписана на име СФРЈ, а затим и Републике Србије као сукцесора. Одлуку коју је донела Влада Косова потписао је тадашњи премијер самопроглашеног Косова Иса Мустафа.

Земљиште, милиони квадратних метара и имовина највећих српских јавних предузећа само су део богатства које Влада самопроглашеног Косова присвојила. Уместо оштре акције свим средствима поводом ове библијске пљачке, ондашња и садашња министарка у Влади Србије, Зорана Михајловић, наругала се грађанима Србије изјавом: „Формираћемо о томе заједнички став са Вучићем!“

Подсетимо на имовину која се налази на Косову и Метохији, а које је, према свим земаљским и небеским законима српска, сачињава земљиште (које је власништво Републике Србије у износу од 29% од укупног земљишта на Косову и Метохији, према подацима Републичког геодетског завода); објекти, и то 1.240.992 квадратна метра службених зграда, 145.202 квадратна метра пословних зграда, 24.688 квадратних метара стамбених зграда, 3.973 квадратна метра објеката посебне намене, 753.916 квадратних метара других грађевинских објеката, ресторана, одмаралишта, спортских објеката; Државни удео у привредним субјектима попут РМХК Трепча а.д., Ски-центар Брезовица д.о.о., Лола Лешак, Космет превоз; Државна предузећа и њихову целокупну инфраструктуру попут Железница Србије, Електропривреде (ЈП Површински копови, ЈП Термоелектране Обилић, ЈП Електромрежа Србије, ЈП Електрокосмет, ЈП Зубин Поток), ЈП ПТТ Србија, ЈП Србија шуме, НИС Петрол – Југопетрол, ЈП Аеродром Приштина, ЈП Национални парк Шара; Језеро Газиводе…

Посредством Фонда федерације за кредитирање недовољно развијених подручја и аутономних покрајина, као и тадашњег институционалног инвестирања у периоду од 1966. до 1990. на подручје Косова и Метохије усмерено је око 4,37 милијарди долара са учешћем Србије у формирању свих средстава око 35,4 % или око 1,6 милијарди долара. Фонд за развој Републике Србије као резултат својих активности од 1990. до 1999. године има удео у власништву 155 предузећа на КиМ.

Државна предузећа Србије су, осим регулисаног зајма за препород Србије, путем непосредног удруживања усмеравала средства у изградњу и проширењу материјалне базе Косова и Метохије, где су најзначајнији носиоци били Застава Крагујевац (фабрика ауто-делова у Пећи и Истоку и амортизера у Приштини), Лола корпорација (погони у Лешку, Зубином Потоку и Штрпцу), Термовент (погони у Липљану и Ораховцу).

Наравно, и овде је поменут само део огромне имовине Републике Србије, од којих је највећи део у власништву јавних предузећа.



Никола Влаховић / Таблоид

Како су државне установе и државна предузећа постале Вучићев приватни посед
Београд - Мада је опште познато да су јавна предузећа у Србији праве криминалне енклаве под контролом владајуће партије, тешко је обичним грађанима да


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Нема коментара:

Постави коментар