Вучић и неподношљива лакоћа окупације
Помешали су се бели и плави НАТО барјаци са црвеним и плавим српским заставама. Но, то нису учинили у агоничном грчу непојамне битке, као што стоји у вези са неким другим обележјима у филму Здравка Шотре изведеном по сценарију Љубомира Симовића, већ их је просто прилепио анонимни графички уредник вежбе НАТО–Србија, изведене пре који дан у Младеновцу.
На округлом амблему који стоји иза српског председника и генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга приликом њиховог заједничког обраћања српска застава надвисује НАТО стег. Можда је то ствар графичко–хералдичке конвенционалности, можда знак последњих остатака самопоштовања домаћина. Нападна уверавања говорника како је реч о пуком увежбавању снага за реаговање на елементарне непогоде буди сумњу да је реч о нечему другачијем – НАТО стег ту је да обележи територију и визуелно посведочи своје присуство. Као да о њему већ нисмо обавештени.
Јенс Столтенберг ту је био као представник надмоћне војне силе. Назовимо симбиозу њега и силе коју представља, конвенционалности ради, окупатором.
Окупација је, по правилу, неугодна – но не мора бити и до краја ужасна ствар. Уосталом, у европској повести силе различитог ранга водиле су, у вековима пре „кратког двадесетог века“, десетине ратова. Запоседање одређених територија и привремено или мање привремено завођење управе у складу са вољом завојевачке силе било је честа појава. С конца 19. и почетком 20. века – када су се из разлога човекољубља и меркантилистичке бриге да превише добара не оде дођавола разрађивали правни оквири како да касапљење буде мање грозно – и окупација је добила своје јуристичко одређење. Било је кроз парафе разрађено шта побеђени мора и шта победник сме.
Окупатор исказује надмоћ различитим модалитетима. Шпалирима војних возила која пролазе централним градским улицама. Погледом пуном презира немецких солдата који, руку под руку иду са напирлитаним дамама лаког морала, усмереном на локални живаљ. Уосталом, антиокупационо крило југословенске кинематографије дало је врло упечатљиве ликове окупатора – од мајора Кригера из Отписаних (и повратка истих) до иследника Георга Шицера из Салаша у малом риту и Бате Каменог у бројним есесовским инкарнацијама.
Међутим, постмодерни окупатори нашег времена не теже само да искажу пуку силеџијску надмоћ. Један јапански писац (навод препричавам по сећању), када је коментарисао смисао самоубилачког деловања камиказа против америчке војно-поморске силе у време када је било јасно да Јапан не може да извојује победу (а ни реми), писао је да су ови борци били свесни свог невеселог и, у материјалном смислу, узалудног усуда. Но, хтели су да својој заједници, објашњава даље, покажу како их непријатељ побеђује само зато што је јачи – што има више и веће бродове, авионе и бомбе – али не и зато што је бољи.
Постмодерном окупатору – да прости господин Столтенберг – стало је управо да покаже како је бољи од побеђеног. Да укаже како су „бреме белог човека“ на прави начин препознали и последично се њиме позабавили у складу са највишим цивилизацијским тековинама.
Тако нас он поучава, будите уверени без имало задршке и самоироничности, да војни савез којим администрира не војује како би остварио геополитички утицај на одређеном простору или преобликовао неки део света (или неке људске заједнице) у складу са сопственом стратешком визијом и вољом. Ма јок! Они војују из човекољубивих разлога како би „заштитили цивиле и зауставили Милошевићем режим“. Они су то чинили, морамо им веровати, чак и када су дејствовали против цивилних циљева (на пример електроенергетске мреже) удаљених више стотина километара од самог бојишта. Такво насиље – усмерено против неборачког становништва како би се изнудили политички и војни уступци – имало би, да је примењено против западних земаља другачији назив. Звало би се тероризмом.
Столтенберг није пропустио да нас подучи, реагујући на набачено питање овдашњег сарадника окупационе силе, како овдашње зебње и страховања треба ставити у домен ничим незаснованих параноидних страхова.
Окупациони чауши радили оно што окупациони чауши иначе раде – давали морално оправдање њиховом насиљу и производили утисак сагласја са успостављеним стањем. Шта су, у међувремену, радили они који се номинално противе овом поретку? Еуфемистички речено мало шта. А у ствари – ништа.
Антиимперијалистичка левица, која се својим противљењем истицала у сличним ситуацијама барем откако су белгијски командоси преварно испоручили конгоанског лидера Патриса Лумумбу његовим заклетим непријатељима и суровим егзекуторима, показала се потпуно неделатном. Анти–НАТО демонстрације су део антиглобалистичког фолклора где год се појави неки високи званичник Алијансе. Овде и овај пут сасвим су изостале. Студенти Филолошког факултета, којима се Столтенберг обратио, пропустили су да замесе торту што су својевремено учинили млади левичари за Бернара Анрија Левија. Не сумњам да је брига о Столтенберговој безбедности била на највишем нивоу. И не сумњам да су за слушаоце одабрани само погодни. Срам их било.
Десничарска авангарда била је по свој прилици заузета брисањем браде од укусне закуске у Хилтону после напорне конференције на којој је закључено како опозиционе странке представљају немалу претњу по националну безбедност Александра Вучића, односно Србије – што у задње време дође исто. А споменуте опозиционе странке? Њихове реакције, ако их је и било, одиграле су се у дубокој потаји.
За разлику од Столтенберга – који је имплицитно настојао да увери слушаоце како су наши слаби односи са НАТО-ом последица наше неспособности или невољности да схватимо моралну исправност намера алијансе – председник Републике, Александар Вучић, отишао је корак даље.
Тумачећи српску неблагонаклоност према Алијанси председник се измешта из сфере добра и зла, прескаче и домен политичког прагматизма и сврсисходности и упушта се у тумачење колективне психологије.
У изјави коју је пренео британски Би-Би-Си (симптоматично је да најјезгровитије и политички најпотентније изјаве даје за англофоне медије, Фајненшел тајмс или Ројтерс, али о том сегменту Вучићеве технологије власти неком другом приликом) Вучић каже „да је време да Србија преиспита своја негативна осећања према НАТО“ и како мисли да су у средишту тог негативног односа „емотивни проблеми“. „Мислим да ћемо после неког времена морати да поставимо ствари на рационалније основе“, закључио је председник.
Он је тако истакао како наш проблем са НАТО није политички – не проистиче на пример из чињенице да је НАТО један, и суштински једини важан, фактор који одржава сецесионистичку владу на нашој државној територији – а није ни морални па не проистиче из нашег уверења како се Алијанса није понела врло или како се огрешила о нас и наше сународнике
Никако! Реч је о нечему што проистиче из наших психолошких стања, анксиозности, претеране осетљивости, можда чак и хистеричности. Председник се стога упустио у незахвалну улогу колективног психотерапеута. Јер емотивни проблем који није надвладан после двадесетак година може се разрешити само психтерапеутским сеансама.
Далекосежно је да Вучић ставља у запећак моралне разлоге као корен српског непријатељства према НАТО, пошто те разлоге, усудићу се да спекулишем, прихвата знатан део српског јавног мњења – а противљење је унисоно онолико колико у једном друштву неки став уопште може да буде унисон. Ако председник увиђа како незанемарљив број људи верује како је НАТО погрешио, и то не у смислу омашке, већ у смислу сагрешења можда мисли како су ти разлози смештени у домен ирационалног?
Биће да је председник заточник емотивизма, филозофског учења по коме „сви вредносни судови нису ништа друго доли израз склоности, изрази ставова или осећања уколико су они морални или вредносни судови по својој природи“, како је забележио шкотско–амерички филозоф Аластер Макинтајер у књизи Трагање за врлином. Емотивизам поучава како „у области чињеница постоје рационални критеријуми помоћу којих можемо да осигурамо разликовање што је истинито и онога што је лажно. Али морални судови, будући да су изрази става или осећања нису ни истинити ни лажни“.
Можда председник није у овом смислу артикулисао свој став. Није ни морао. Емотивистички дискурс је присутан и у Србији као уосталом и у сваком (пост)модерном друштву. Тако да није необично да прочитате у либералној штампи како је неки злочин „одвратан“ – не грешан према светости живота, не неправедан према грађанима, не супротстављен људској дужности према другом човеку. Не – само одвратан. Тако се морално расуђивање премешта у сферу физиолошког – лек за одвратност је сода бикарбона као што је лек за српску нелагоду са НАТО психотерапијска промена инфантилне свести.
Делује ипак да је питање српског односа према НАТО еминентно морално питање. Или да је барем као такво присутно у једном делу јавне свести.
То питање се може поставити са најмање две различите стајне тачке. Ако себе сагледамо као део људске заједнице морамо се упитати: какав је наш став о томе да потенцијално другим људима наносимо онакву патњу какву је нама и нашим сународницима наносила Алијанса која је водила нападачки рат против наше земље? Желимо ли да у тако нечему саучествујемо? Или да, иако симболично, тако нешто финансирамо?
Као део једне друге, уже моралне заједнице – српске нације – запитајмо да ли бисмо преиспитивањем свог листом негативног става према НАТО прекршили дужности према почившим сународницима? Јер мртви, Александру Мартиновићу, остају и после смрти део моралне заједнице. И дужности према њима не исцрпљују се плаћањем погреба и даћом за четрдесетодневни помен.
Из овог моралног просуђивања треба да проистекну политичке одлуке. Председник то можда не разуме. А можда неће да разуме.
Уосталом, зашто би неко ко сједињује две грдне политичке традиције – једну која је морални дискурс из политике хтела да прогна међ манастирске зидине и другу која се о јуристичким темама консултује са задружним дрветом мудрости – хтео то да разуме?
 |
Вучић и неподношљива лакоћа окупације - ЦЕОПОМ Истина Постмодерном окупатору – да прости господин Столтенберг – стало је управо да покаже како је бољи од побеђеног. |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар