петак, 12. октобар 2018.

ЧИКА ПАЈА

ЧИКА ПАЈА
Љиљана Богдановић
Опаска да се на Балкану производи вишак историје, а да је за ту невољу посебно одговоран српски фактор, добила је раскошну потврду прошлог викенда. У октобарским данима – од 5. па до 8. календарског датума – згуснуло се повесних момената довољно да и непотпуни преглед политичке викенд хронике оповргне поштапалицу „од вишка глава не боли“. Напротив, бивало је узбудљиво, напето и непријатно за многе, међу њима и за владајућу политичку врхушку и у њу загледану јавност, не мање за медије, Универзитет, те свет друштвених мрежа овога пута једнако подстакнут редовним годишњим спорењима о разлозима суноврата петооктобарске револуције, колико и једном музичком нумером која је дефинитивно погодила у зеницу нашег грађанског неспокоја – судбинско питање Косова. Са „историјске дистанце“ од два-три дана може се са сигурношћу закључити да не застарева стих Србија се умирити не може. На том трагу није мањкало знаковитих фрагмената, па наводимо неколико: посета шефа НАТО-а Београду, Младеновцу и Филолошком факултету, најновија песма реп састава „Београдски синдикат“ и етно групе „Траг“ (Бањалука) с насловом „Догодине у Призрену“, која је разљутила мањинску Србију и надахнула је да овај „брутални спот“ пропрати оштрим критичким коментаром. „Тешком“ викенд списку додајемо и бизарни догађај – експертски вођену групну шетњу центром главног града уз кибицовање и коментарисање његових, за политичке и историјске прилике знаменитих локација и споменика.
Поводом тродневног боравка Јенса Столтенберга, генералног секретара НАТО-а, и вежби „Србија 2018“, као најмаркантнијем догађају протеклих дана, на овом месту бисмо посебно скренули пажњу на једну, с обзиром на функцију и звање госта, неуобичајену дестинацију коју је одабрао (или која је одабрала њега) за почетак шетње по граду свог детињства. Први састанак у српској престоници шеф НАТО-а је дакле имао на Филолошком факултету – са студентима скандинавских језика. Медији су известили да студенти норвешког језика нису пропустили прилику за јединствену конверзацију с вероватно најпознатијим норвешким политичарем, који је пак на чело НАТО-а дошао када су они започели студије 2014. године. Стицајем судбинских околности, прве кораке у животу он је направио баш у Београду.
Шеф најмоћније оружане снаге на планети наступио је пред овом публиком на незабораван начин, у маниру топло-хладно и према правилима драмски вешто вођене сцене. Без устезања, са сигурношћу исправног говорника, рекао је да је НАТО бомбардовање 1999. спроведено ради „спасавања цивила и заустављања Слободана Милошевића“, али је касније на овом месту, као и у разговору на РТС-у, открио и сву лепоту успомена једног дечјег света: „Сећам се да смо јели први сладолед на Калемегдану и живели у Улици Косте Рацина. Сећам се и да смо певали дечју песму: ’Ринге ринге раја, дош’о чика паја’.“ (Норвежаниново Ринге ринге раја је иначе већ постало део овдашњег шаљивог урбаног фолклора коме се наслућује дуговечност у усменим приповедачким и кафанским пошалицама.)
Београдски студенти, и сами изненађени сусретом, припадају генерацији која не памти време НАТО агресије, али и генерацији имуној на циљано даривање оваквом пажњом. Јавности су преко медија то и саопштили.
Једна студенткиња, вероватно не случајно, навела је како је Столтенберг инсистирао на томе да је НАТО дефанзивна организација, која постоји не да би нападала или ширила моћ већ да би одбранила или сачувала неко стање мира, док је друга, премда је, како каже, добила прилично добар одговор, ипак нагласила да се њено мишљење о НАТО-у није променило, свеједно што је „он на симпатичан начин то изложио“.
Када је пак реч о домаћину Столтенберговог сусрета са студентима, декану поменутог факултета, испоставило се да важи резон: Србија јесте војно неутрална (њена владајућа номенклатура обавезује се да ће то и убудуће бити), али позивање на неутралност не обавезује и све њене делове, на пример не ограничава слободну вољу и машту административних управитеља најелитније високошколске институције – Београдског универзитета. Љиљана Марковић, декан Филолошког факултета, поставку неутралности види другачије, па факултет којим она у поменутом својству диригује – није неутралан већ је, како би се то казало – политички и идеолошки опредељен. Колеге госпође Марковић се не оглашавају, а глас протеста (једини) стигао је с друге стране – од књижевника и преводиоца Драгана Мраовића, који јој се обратио отвореним писмом. „Са неверицом сам примио вест да је генерални секретар НАТО имао на Филолошком факултету сусрет са студентима скандинавских језика“, наводи се у писму, уз напомену да „Столтенберг није држао лекције из свог матерњег језика. То што је њему један од тих језика први није довољно да његову политичку функцију уводите на факултет, јер он тамо није држао лекције норвешког језика, већ је инсистирао на томе да је НАТО дефанзивна организација, која постоји не да би нападала или ширила моћ, већ да би одбранила или сачувала неко стање мира“.
У универзитетским круговима поводом ове посете већ се помињу контуре незваничног предлога: буде ли прилике, било би наиме добро да се на разговор с студентима БУ позове Сергеј Шојгу, руски министар одбране. Нагађа се да би оваквом плану складно могао пасовати сусрет са студентима историје, психологије или безбедности, а теме би могле бити разноврсне – од разматрања важних аспеката победе у Великом отаџбинском рату, па до, рецимо, неких предности евроазијских интеграција!
Међу догађајима који су протеклог викенда веома заокупили јавну пажњу истиче се, рекосмо, и песма „Београдског синдиката“. На стихове које је одслушало безмало милион слушалаца (толико „улаза“ бележи јутјуб) енергично се реаговало, између осталог, на српском одељку глобалног портала „Вајс“. Парадигматично за једно виђење српске историје ту се поручује: „Порука коју су Београдски синдикат одабрали да пошаљу је проблематична на више начина (…) она директно храни митоманију која је Србију толико коштала током претходних 100 година и која јој до сада није донела апсолутно ништа добро. Ово је меморандум САНУ за 2018, сведен и по форми и по теми садржаја таман на оно каква је Србија данас у односу на пре 30 година.“
Да је и овим поводом поменути Меморандум САНУ опсесивна мисао која спаја не само духове гадљиве на поруку „Догодине у Призрену“ већ и оне који с јасним концептом проблематизују српску историју, потврђује и пример (бизарни!) којим завршавамо наш мали водич кроз трауматични викенд.
Профилом ексклузивна НВО фирма, Центар за примењену историју (ЦПИ), организовао је у недељу, 7. октобра, шетњу кроз центар Београда, са циљем да шетачи обиђу „места сећања на сукобе деведесетих година, те да се присете последица ауторитарног режима Слободана Милошевића“. У најави je речено: „За почетак вођења одабрана је зграда САНУ јер је управо та институција својим Меморандумом из септембра 1986. године отворила велики број питања која су касније коришћена током сукоба од 1991. до 1999. године.“
ЦПИ је објаснио своју идеју водиљу: „Упркос доминантном наративу да Србија није званично учествовала у сукобима који су се на простору некадашње Југославије одвијали у последњој деценији XX века, меморијална обележја постављена на територији Београда говоре супротно.“
Нису се у ЦПИ сетили да упуте позив Столтенбергу да им се придружи у шетњи. Можда би се он одазвао!
#Печат
https://gzajednicavestinewsnovosti.page.link/vestinewsnovosti

ЧИКА ПАЈА
Опаска да се на Балкану производи вишак историје, а да је за ту невољу посебно одговоран српски фактор, добила је раскошну потврду прошлог викенда. У октобарским данима – од 5. па до 8. календарског д


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Нема коментара:

Постави коментар