СРЂА ТРИФКОВИЋ: Плишани тоталитаризам

четвртак, 25. октобар 2018.

СРЂА ТРИФКОВИЋ: Плишани тоталитаризам

СРЂА ТРИФКОВИЋ: Плишани тоталитаризам
Исход гласања о промени имена државе у скопском Собрању 19. октобра увече био је савршено предвидљив. Укупно 80 од 120 посланика македонског парламента подржало је уставне промене, после којих ће БЈРМ променити име у Република Северна Македонија, док ће Грчка заузврат деблокирати њене евроатлантске интеграције. У пракси, ово значи чланство Северне Македоније у северноатланској алијанси 2019. године засигурно, а у Европској Унији негде око 2049, евентуално.

Премијер Зоран Заев честитао је овај исход грађанима на Фејсбуку: „Мисија је успешно обављена“. Ово је био срећно одабран термин: Заев је био уистину извршилац једне мисије, у смислу радног задатка по налогу претпостављених.

КОЈИ РЕФЕРЕНДУМ?

Прво је покушао да га одради путем референдума. Да би му на том послу помогли, у Скопље су током референдумске кампање дошли Ангела Меркел, Себастијан Курц, Јоханес Хан, Џејмс Матис, Федерика Могерини, Јенс Столтенберг, а видео-поруком грађанима се обратио и Емануел Макрон… Сви они захтевали су само једно: да референдум успе, да народ прихвати промену имена Македоније зарад учлањења у НАТО и ЕУ.

Референдум је пропао, али су се Заев и његови страни ментори већ колико исте вечери понашали као да се није ни догодио. Македонски премијер је од тих ментора добио одрешене руке да недостајућих десетак гласова за спровођење промена кроз Собрање придобије милом или силом, па и коришћењем „балканских метода“. Толико о борби за европске вредности.

Наравно, исход ниједног тренутка није био под знаком питања. Некима је припрећено оптужницама, некима су понуђене паре, двотрећинска већина је набијена. Референдум више нико не помиње, као да се десио пре три деценије а не пре три недеље. Још једном је потврђена чињеница да се политички процес у режији ЕУ своди на праксу изнуђивања унапред зацртаних, геополитички и идеолошки пожељних исхода.

Циљ се унапред дефинише, а потом се пушта у погон медијска машинерија и средства политичких притисака. Ако се тај идеолошки зацртан циљ не оствари, то значи да „демократија“ није успешно функционисала. Самим тим процес мора да се понови све док бирачи не буду исцрпљени и доведени у потчињено стање – као што се десило после више пута поновљених референдума о чланству у ЕУ у Данској или Ирској.

Многе кључне одлуке у „Европи“ ионако се доносе без знања обичног света или одобрења њихових заступника. Невероватно је али истинито да 85 посто законодавства у земљама-чланицама диктира неизабрана бриселска номенклатура, без икакве скупштинске процедуре у националним законодавним телима. Ово је контекст у коме успешно одрађена „мисија“ Заева постаје јасна. Она је била од почетка диктирана споља, а започела је подривањем владе Николе Груевског.

Да се подсетимо: крајем 2014, БЈР Македонија нагло се појавила на радарским екранима стратешких планера у Вашингтону и Бриселу. Требало је по сваку цену спречити да коридор од Ђевђелије до Прешева попуни кључну недостајућу карику у пројекту гасовода „Турски ток“, повезујући пројектовани терминал на турско-грчкој граници у Тракији са Србијом, Мађарском и другим земљама ЕУ. Ово би била алтернатива „Јужном току“, који је у јесен 2014. Русија обуставила након што је Бугарска под западним притиском одустала од њега.

НОРМАЛИЗОВАНО БРИСЕЛСКО ЛУДИЛО

Спремност премијера Груевског да размотри могућност учешћа у „Турском току“ учинила га је метом западне, пре свега америчко-британске обавештајно-пропагандне акције у циљу његовог смењивања. Први чин драме почео је у зиму 2014-15, када је тадашњи лидер опозиције Зоран Заев почео у јавност да износи такозване „бомбе истине“, аудио-снимке и документа државних функционера које су му достављали страни обавештајци.

Све се потом одвијало према класичном сценарију смене режима који је пре много година развио Џин Шарп, а који је потом испробана+ на улицама Београда, Тбилисија, Каира, Кијева…Талас антивладиних демонстрација од маја 2015. био је трајно подстицан и финансиран од стране „невладиних организација“ иностраног порекла, уз обавештајну и логистичку подршку западних амбасада. Три године касније, са послушником Заевим на власти у Скопљу и одавно сломљеним Ципрасом још увек на челу грчке владе, творцима атлантистичке велике стратегије проширење НАТО на вардарску Македонију представља приоритет. Данас, међутим, првенствени мотив више није супротстављање руским плановима за енергетске коридоре, чија је реализација ионако крајње упитна.

Проширење алијансе им је данас неопходно пре свега да би се пресекао медитерански огранак кинеског „Пута свиле“, који је требало да води од Пиреја преко Солуна и моравско-вардарском долином до Београда, а одатле брзом пругом до срца средње Европе, до Будимпеште. Исход фарсе о промени имена у Скопљу указује да је „демократија“ у издању постмодерног Запада претворена у растегљив концепт заснован на унапред зацртаном идеолошком вредновању исхода процеса. Путин је, по тој матрици, диктатор и аутократа, па стога политички систем и процес који воде ка његовом избору a priori не могу бити демократски.

Са друге стране, мајданска операција (у зиму 2014) насилног рушења легално изабраног шефа украјинске државе аутентично је демократски чин. Сходно томе, ни сама моралност није функција објективног понашања актера, већ је стриктно ситуациона. Зависи од положаја актера на скали политичког и идеолошког вредновања, за шта драстичан пример пружају пресуде и пракса Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу.

У анализи феномена хипокризије и идеолошке крутости владајућих елита Запада у целини а Европе посебно нарочито пада у очи дволичност, па и криминалност њихове политике на Балкану. Постаје неизвесно да ли у бриселској Европи XXI века још могу да превагну људи од крви и меса који одбацују „културу“ вештачког света Ангеле Меркел и Емануела Макрона, „вредности“ постисторијске, постхумане, бесполне, безродне, етнички измешане постмодерније.

Као што указује пример гажења и самог привида демократије у Македонији, западна „елита“ – цинична, бескорена, арогантна – за сада још увек успешно спроводи свој плишани тоталитаризам, облик бриселског лудила проглашеног за нормалност.

Надајмо се да његова противприродност на дуге стазе носи семе сопственог уништења.