КАКО ЈЕ НАСТАЛА ТРЕЋА ГЕНЕРАЦИЈА ЏИХАДИСТА У ЕВРОПИ

КАКО ЈЕ НАСТАЛА ТРЕЋА ГЕНЕРАЦИЈА ЏИХАДИСТА У ЕВРОПИ
среда, 30 март 2016 12:08
ГРУПА АУТОРА*
Идеолог те генерације Абу Мусаб Ал Сури, члан главног органа Ал Каиде и који је деценијама писао теоретске радове о џихаду

Експлозије у Бриселу су се догодиле мало више од 24 сата после хапшења Салаха Абдеслама, главног осумњиченог за организовање терористичког напада на Париз у новембру 2015. године. У уторак 22. марта ујутро догодила се експлозија поред једног терминала бриселског аеродрома Завентем. Потом се догодила снажна експлозија поред реда за чекирање карата, од које се срушио део плафона. Затим се још једна експлозија догодила у бриселском метроу на станици Маелбек.
Одмах упада у очи веза између тих догађаја, пре свега због тога што иза њих, по свему судећи, стоје исте снаге које су деловале и у Француској. Једне извршиоце замењују други, који су такође спремни да убијају и умиру за идеје радикалног ислама. С тим у вези, интересантно је ретроспективно бацити поглед на формирање генерације џихадиста, чији су се многи представници родили у Европи, али нису постали Европљани.
У Француској је друга генерација исламизма остала практично непримећена. За разлику од САД, Велике Британије и Шпаније, где су у првој половини 2000-тих изведени велики терористички напади, на француској територији последњи већи терористички напад догодио се у јулу 1995. године, кад је у самом центру Париза, на метро-станици Сен Мишел, експлодирала бомба. Погинуло је осам људи, десетине су рањене. Иза напада је стајала Оружана исламска група (GIA), алжирска екстремистичка организација чији је циљ био увођење шеријата у Алжиру.
Током 16 година после тог терористичког напада није било исламистичког терора у Француској. То се делимично може објаснити високим професионализмом специјалних служби, које су 2001. успеле да ухапсе Џамела Бегала (Djamel Beghal), који је, заједно са групом истомишљеника, планирао да изведе напад на америчку амбасаду у Паризу. Уосталом, Французи ће се још сетити тог човека када почне истрага о терористичким нападима у јануару 2015. године.
Тих 16 година релативног затишја завршено је 2012. године, и терор се вратио у Француску. Од тада са првих страница новина не силазе таква имена као што су Мера, Немуш (извршилац терористичког напада у Јеврејском музеју у Бриселу), браћа Куаши. Сваки од тих људи има своју дугачку причу, своје разлоге који су га подстакли на тероризам.
„МИ СМО ГЕНЕРАЦИЈА ИЗГНАНИКА, КОЈИ НЕМАЈУ УТОЧИШТЕ“
Мржња према друштву и свему што их окружује, друштвена отуђеност и одбацивање општеприхваћених норми је оно што је заједничко екстремистима и што је плодно тле за идеје радикалног ислама. Сматра се да су нижи слојеви друштва и млади људи који живе у сиромашним деловима Париза и других великих градова (Seine Saint-Denis, Trappes итд.) више изложени пропаганди тероризма. Међутим, од 2013. године грађански рат у Сирији наилази на одзив и у срцима представника средње класе, који попуњавају редове бораца Исламске државе. Ипак, сиромашна предграђа остају расадник радикалног ислама и терора. Тако су Линел (Lunel), који се налази 20 километара од Монпељеа (Montpellier), многи медији прогласили „престоницом француског џихада“. Из градића са око 30 хиљада становника, од који су четвртина муслимани, у Сирију су се 2014. године упутиле десетине људи. Тачан број екстремиста је тешко одредити пошто многе породице, због неповерења и страха од власти, не пријављују да су им деца нестала у Сирији. Узлет екстремизма може се објаснити рецесијом како у том региону, тако и у Француској у целини. Ниво незапослености у том граду, који заузима 12. место међу најсиромашнијим градовима у Француској, износи 20 одсто, а међу потомцима имиграната је још већи – 40 одсто.
У 2015. години само је град Трап (Trappes) из департмана Ил де Франс (Île-de-France) значајно престигао Линел по броју оних који су напустили Француску и објавили џихад Западу. Сиромашно предграђе постаје својеврстан затвор-гето, из којег је потомцима имиграната тешко да изађу. Сви се они осећају као жртве социјалне неједнакости и сматрају да им француска државна политика није оставила други избор него да иду за „светим ратом“ на Запад. Исламска пропаганда користи социјалну напетост и усмерава њихову мржњу у потребном правцу.
Многи екстремисти су друга или трећа генерација имиграната. Прва генерација се ретко одлучује да крши закон, пошто се генерално радије асимилује. Тако се Јасин (Yassine), један од бораца Исламске државе који је француском новинару Дејвиду Томпсону (David Thompson) анонимно дао интервју, родио у Француској у породици имиграната из Марока. Упркос томе што често мржња према земљи која их је прихватила и одбацивање западних вредности које се не култивишу у породицама тера мигранте на вршење злочина, Јасинов случај се може назвати изузетком. Према његовим речима, он је одрастао у породици која је увек поштовала Француску као земљу која је требало да им да могућност да стану на ноге, да се остваре и потпуно интегришу у западно друштво. Упркос томе, према мишљењу екстремиста, арапско порекло и пребивалиште у сиромашним предграђима лишавају их могућности да стекну квалитетно школско образовање, да се упишу на престижни француски факултет и добију добро плаћен посао. Имигрантима је такође својствена криза идентитета – Јасину су француске вредности стране једнако као и традиција предака: „Ми смо се родили између две културе: у Француској нас зову децом имиграната. А у Мароку смо деца странаца. Ми смо генерација изгнаника који немају уточиште“.
ИД симпатишу и Французи из богатих породица. Француска јавност је била шокирана случајем Рафаела, 24-годишњег момка који је погинуо у Сирији приликом бомбардовања града Деир ез-Зора у октобру 2014. године. Син имућног мароканског Јеврејина и Францускиње је са 20 година примио ислам под утицајем свог школског друга Хосама из сиромашног Линела. На Рафаеловој страници на Фејсбуку могу се наћи постови са линковима за екстремистичке сајтове објављени неколико година пре одласка у Сирију. Запоставивши своје интересовање за гитару и студирање, перспективни момак је почео усрдно да посећује џамију Ел Барака у Линелу. Његова мајка, не желећи да изгуби контакт са сином, такође је примила ислам упркос томе што је намеравала да пређе у јудаизам. У почетку је његово занимање за исламску културу било ограничено на добротворне пројекте на Блиском Истоку, али се после проглашења калифата Рафаел упутио у Сирију иако су његови родитељи били категорички против. Имам џамије у Линелу известио је родитеље о смрти и додао да Рафаел није учествовао у борбеним дејствима, поред њега није пронађено оружје.
Вест да је младић из јеврејске породице погинуо за Исламску државу забринула је јеврејску заједницу у Француској. Члан француског парламента Меир Хабиб (Meyer Habib) назвао је прикључење Рафаела и једне јеврејске девојке Исламској држави „крајем света“.
ТЕЖЊА КА ЛАКОМ НОВЦУ
Будући терористи обично почињу од ситних крађа, затим доспевају иза решетака због озбиљнијих кривичних дела, где се и упознају са осуђенима за тероризам. Треба истаћи да вође џихадиста оправдавају крађе и друга кривична дела тиме што се муслимани налазе у рату и што је све што успе да се освоји – ратни плен. Тешко детињство, непотпуне породице и породични проблеми терају омладину да врши кривична дела. У многим породицама не постоји фигура снажног оца, зато не постоји духовна веза између деце и родитеља.
Браћа Шериф и Саид Куаши имала су тешко детињство. Петоро деце је рано остало без оца, а мајка, која је за живот зарађивала проституцијом, извршила је самоубиство. Браћа су расла у дому за незбринуту децу и васпитала их је улица.
Амеди Кулибали (на фотографији изнад) је одрастао у имигрантској породици са много деце и више пута је осуђиван због оружане пљачке, продаје дроге и држања оружја и муниције. Интересантно је да је, упркос пресудама, Кулибали 2009. године у саставу групе младих из сиромашних општина био позван на пријем код председника Француске Николе Саркозија, а мање од годину дана након тога се поново нашао иза решетака.
Браћа Абдеслам, који се сумњиче да су извршили терористичке нападе у Паризу и Сен Денију 13. новембра, такође су били у регистру белгијске полиције због многобројних кривичних дела.
Становници сиромашних предграђа почињу од ситних крађа, махинација са кредитним картицама, продаје фалш робе и пиратерије и крађе аутомобила – али постоје и изузеци. Тако Дејвид Томпсон у својој књизи која се заснива на анонимним разговорима са сиријским џихадистима истиче да само половина има криминалну прошлост. Многи су имали стабилан посао и породицу која их је волела, које су напустили због борбе против неверника.
„Ако су вам породице и стечена имовина дражи од Алаха, Његовог посланика и борбе на Његовом путу, онда сте грешни и порочни“, цитира преко Скајпа редове Корана Јасин као одговор на мајчине молбе да се врати у Француску.
Несумњиво је да многи од оних који су пришли Исламској држави нису осуђивани, али, по правилу, такви људи су потребни ИД као топовско месо. Идејне вође и инспиратори радикалног ислама су више пута служили казне затвора, где су добили потребно „образовање“ и успоставили везе. Упркос увреженом мишљењу да затвор „смирује“ и обуздава неке затворенике, већина младих осуђеника, који су углавном осуђени за ситна кривична дела, сматра да их је систем неправедно осудио и бацио у затвор, и да је сада дошао ред на њих да суде друштву и кажњавају невернике. Они на тај начин добијају заједнички идентитет. Током издржавања казне они успостављају везе са искуснијим осуђеницима, од којих је део већ прошао кроз терористичке кампове. Једним од таквих „духовних ментора“ сматра се Џамел Бегал, који је осуђен за организовање терористичког напада на амбасаду САД у Паризу. Управо су се с њим упознали Амеди Кулибали, нападач на продавницу кошер производа Hyper Cacher, и Шериф Куаши, један од учесника напада на редакцију сатиричног недељника Шарли Ебдо. Касније су Кулибали и његова жена Ајат Бумедиен (Hayat Boumeddiene) одржавали тесне контакте са Џамелом Бегалом и браћом Куаши, о чему сведоче извештаји француских специјалних служби.
ВРБОВАЊЕ ПРЕКО ИНТЕРНЕТА, А НЕ У ЏАМИЈИ
Нема сумње да је главни инструмент за врбовање терориста у данашње време – интернет. Данас огромна већина џихадиста почиње од гледања видео-снимака, читања форума и разговора на друштвеним мрежама. Управо је интернет сапутник терориста почетника током целог њиховог пута – на интернету многи по први пут откривају појмове као што је салафизам, почињу да верују у неопходност вођења џихада, проналазе истомишљенике с којима заједно путују у Сирију, Ирак, затим у пропагандне сврхе објављују фотографије и друге материјале.
Интернет је важан за исламског екстремисту до саме смрти– џихадсти пре терористичких напада по правилу снимају и постављају на интернету видео-снимак у којем објашњавају свој поступак, представљају себе као жртву која нема други излаз и позивају друге да им се придруже и постану мученици.
Док улога интернета као средства за регрутовање терориста расте, значај џамија и затвора, где су врбовани џихадисти прве и друге генерације, незадрживо опада. Тако су се многи радикални француски исламисти разочарали у џамије у Француској и практично их не посећују. Према речима једног екстремисте почетника, „Француске џамије за мене нису џамије. Тамо нема никакве слободе самоизражавања. (…) Имами у тим џамијама су људи који желе да остану у Француској, тамо им се свиђа. Зато није чудо што они не проповедају џихад, рат итд. Потребно је да проповеди одговарају оном моделу друштва који жели Француска. Сваки пут када имам говори о џихаду, полигамији, Израелу или Антихристу, проглашавају га за екстремисту и депортују. То је одличан пример шта Француска тражи од џамија“.
Не верујући локалним имамима, исламисти-почетници траже све информације које их интересују о религији на интернету. Десетине пропагандних клипова на видео-хостинзима као што су Youtube или Dailymotion формирају одређени начин размишљања код исламиста, виђење света, који се састоји од тлачитеља и потлачених, где постоји само мали број оних који смеју да подигну главу и жртвују се, постајући идоли целих генерација. Један од таквих идола је несумњиво Осама бин Ладен, човек који је „обновио џихад“ и дао борби нови смисао. За већину терориста бивши лидер Ал Каиде је још увек неспорни ауторитет, који чак и после своје смрти има велики утицај на генерацију џихадиста. Једном од главних заслуга бившег „терористе бр. 1“ се сматра то што је изабрао џихад уместо раскошног живота и богатства и упутио се прво у Судан, а затим и у планине Авганистана. Ајман ал Завахири, наследник Бин Ладена на месту вође Ал Каиде, много је спорнија личност и изазива гађење код исламских екстремиста.
Други идеолог треће генерације џихадиста је Абу Мусаб Ал Сури (на слици изнад), који је члан главног органа Ал Каиде - Савета (Шуре) и који је деценијама писао фундаменталне теоретске радове о џихаду. Године 2005. појавио се рад Ал Сурија на 1.600 страница под називом Позив на глобални исламски отпор, који француски стручњак за исламски свет Жил Кепел сматра фундаменталним делом које је положило темеље треће генерације џихада. У том делу Ал Сури критикује терористичке нападе 11. септембра, који су довели до војних операција у Авганистану и Ираку, што је значајно ослабило позиције Ал Каиде у свету. Уместо великих терористичких напада, који су, према Ал Суријевом мишљењу, манифестација „Бин Ладенове надмености“, теоретичар исламизма предлаже прелазак на „индивидуализацију џихада“, тј. на извршење терористичких напада од стране терориста појединаца, који би од свог новца куповали оружје и експлозив. Такви напади не би требало да изазивају земље Запада да изводе нове војне операције, већ треба стално да држе противника у напетости, терајући га да ограничава слободу муслимана у појединим земљама.
Измене законодавства и пораст исламофобије требало би да доведу до прогона муслимана у западним земљама, што ће на крају довести до масовних протеста, сукоба, а затим и до грађанског рата у Европи. Управо то као главни циљ џихада види Ал Сури. Прама Ал Суријевом мишљењу, погрешна је и организациона структура коју је изабрао Бин Ладен. Уместо централизованог модела, он предлаже флексибилнију структуру, која би давала већу слободу различитим деловима и ћелијама. „Низам, Ла Танзим“ („систем, али не организација“) пише Ал Сури, наглашавајући да би Ал Каида требало да буде не просто организација, већ систем, начин размишљања.
Важну улогу у пропаганди исламизма одиграо је и Анвар Ал Авлаки (на слици испод), држављанин САД јеменског порекла, који је био први који је интензивно користио Facebook и YouTube и постављао своје проповеди на интернету. Он је такође написао брошуру под називом 44 начина да се подржи џихад, у којој је на енглеском језику објаснио исламистима почетницима шта треба да раде у име „рата против неверника“. Тако се 29. начин да се подржи џихад састоји у томе да се на интернету праве различити исламски форуми, а такође да се путем електронске поште размењују преводи пропагандних текстова на енглески језик како би могли да их прочитају они који не знају арапски. Пратећи Авлакијеве савете, присталице радикалног исламизма су 2007. године отвориле форум Ансар ал Хак (Ansar al Haqq), на којем се може наћи велика количина екстремистичке литературе преведене на енглески и француски језик.
Поред Бин Ладена, Ал Сурија и Ал Авлакија, који су највећи идеолози трећег таласа џихада, треба поменути и Омара Диабија, познатог под псеудонимом Омар Омсен, најпознатијег исламског идеолога у Француској, који је успешно врбовао француске џихадисте и чији су видео-снимци били веома популарни на интернету. Сенегалац је живео у Ници, у њеној најсиромашнијој општини Аријан, која се налази између фабрике за спаљивање отпада и гробља. Осуђен за оружане пљачке, Оман Омсен је провео у затвору неколико година, где су поред њега служили затворске казне и екстремисти. Изашавши на слободу, он се 2011. године прикључио Forsane Alizza, француској исламистичкој групацији познатој по својим протестним акцијама у Нанту и Лиможу. Тада је Омар Омсен почео да прави и шири на друштвеним мрежама видео-снимке у којима је предлагао своје тумачење светске историје с позиција радикалног исламизма.
Омсен се у јулу 2013. године придружио ИД и упутио у Сирију. Своје путовање је снимио у првом лицу и укључио је ту епизоду под називом Пут у Свету земљу у серије видео-снимака 19 HH: Историја човечанства (19 HH: L’histoire de l’humanité). У Сирији је Омсен постао „духовни емир“ француске катибе (војна јединица) Џебхат (Фронта) ан-Нусра.
Жил Кепел (Gilles Kepel), један од највећих стручњака за арапски свет, сматра да је управо захваљујући Омару Омсену, „број француских џихадиста који су се придружили ИД или Џебхат ан Нусра из просперитетног департмана Приморски Алпи (Alpes-Maritimes) на Азурној обали велик и упоредив са бројем џихадиста из најсиромашнијег предграђа Париза Сен Денија“. У августу 2015. године медији су објавили да је Омар Омсен погинуо у бомбардовању.
Дејвид Томпсон пише да су друштвене мреже једно од најјачих оружја исламистичке пропаганде. Они који сумњају виде друге Французе, исто тако неискусне као што су они, и осећају емоционалну блискост. Према сведочењу једног француског муслимана који је побегао у Сирију, много је лакше одлучити се на следећи корак када пред очима имаш пример „браће исте културе, момака који такође слушају реп, Французе или Белгијанце или чак клинце од 15 године“, пошто је њима лакше веровати. Тако је извесни Сулејман продао сву имовину у Француској и, заједно са женом Клеманс и дететом, преселио се у Сирију пошто је одгледао видео-клип на Фејсбуку. „Сестра, Францускиња која је примила ислам, имала је проблема са законом у Француској и упутила се у Сирију потпуно сама. Тамо се удала. Када сам видео њен видео-снимак, осетио сам стид. Тада сам рекао себи: ако је чак и она то урадила, за мене нема ни најмањег оправдања. Отишао сам код жене која се налазила у суседној соби и поставио сам јој питање: „Да ли желиш да се одселиш?“. Испоставило се да је она управо одгледала тај видео-клип. И њој се све преврнуло унутра (…) У недељу смо, иншала, отпутовали“.
Сулејман признаје да је управо упознавање са идејама радикалних исламиста на Фејсбуку било преломни моменат у његовом животу. Друштвена мрежа отвара велике могућности вршења пропагандног утицаја на широку публику, при томе постоји одређена анонимност, што и користе радикални исламисти. Улога друштвених мрежа је толико велика да чак и највећи франкофонски форум за пропаганду радикалног исламизма Ансар ал Хак (Ansar al Haqq) губи своју публику, пошто је већ одавно познат полицији, за разлику од налога и група на Фејсбуку, које је у укупној маси практично немогуће открити. На пример, страницу на Фејсбуку Буди се, заједнице (Wake up Oumma), направио је 2008. године Абу Селијан (Abu Selyân), 28-годишњи незапослени из Нице. Она је објављивала материјале на француском језику усмерене против световне власти и подржавала деловање муџахедина.
Конфликт у Малију су у групи звали „крсташким ратом Француза против муслимана“. Максималан број чланова износио је тада око 12.000 људи. Упркос честом блокирању, група је настајала поново и опет би окупљала 2-3 хиљаде чланова. Ипак није поново оснивана од лета 2014. године.
ПУТОВАЊА У КАМПОВЕ ЗА ОБУКУ
Путовања европских радикалних исламиста у арапске земље ради обуке у камповима терориста почела су много пре рата у Сирији и оснивања Ал Каиде. Још 1970. године је банда Бадер-Мајнхоф (Фракција Црвене армије) провела 60 дана у либанским камповима Фронта за ослобођење Палестине. Током 80-тих година једна од главних дестинација за терористе почетнике био је Авганистан, а почетком 90-тих Босна. Практично сви познати француски терористи у последњих 25 година – Халед Келкал (Khaled Kelkal) (један од организатора експлозије на станици Сен Мишел 1995. године), Мохамед Мера, браћа Куаши – сви су пре извршења напада посећивали кампове за обуку терориста. Такво путовање је давало могућност да се овлада основним вештинама гађања, да се непосредно упознају већ формирани терористи и „осети на својој кожи“ бреме свакодневног живота џихадиста.
Осим тога, у камповима уче убијању. Тако су неки од учесника напада 13. новембра 2015. године вршили егзекуције у камповима ИД, други француски терористи су мучили заробљенике. На пример, Мехди Немуш (Mehdi Nemmouche) је био тамничар француских новинара Николе Енана (Nicolas Henin) и Дидијеа Франсое (Didier François), које је ИД држала у заробљеништву 10 месеци. Горка иронија се састојала у томе што – док се жестоко опходио са заробљенима – Немуш, син емиграната из Алжира, вероватно није ни наслућивао да је један од заробљеника – новинар Дидије Франсоа – у младости био борац за заштиту права емиграната и борац против расизма и да је активно учествовао у раду организације SOS расизам“ (SOS Racisme).
РАДИКАЛИЗАЦИЈА И ГРАЂАНСКИ РАТ У СИРИЈИ
У арапском свету постоји много места где терориста-почетник може да се упути ради идеолошке и војне обуке – Тунис, Алжир, Либија, Јемен, Ирак, Сирија, Пакистан, Авганистан итд. Међутим, због целог низа разлога, Сирија заузима посебно место међу тим дестинацијама. У овом тренутку Сирија, где од 2011. године траје грађански рат, заузима прво место по броју добровољаца који су дошли да ратују против режима Башара Асада. Према различитим проценама, у Сирији се тренутно налази 1-2 хиљаде француских држављана, од којих су се многи преселили из Француске са породицама. Да би платили путовање, у чију цену, по правилу, улазе лет до Турске и резервисање хотела (да не би били сумњиви), екстремисти почетници узимају неколико кредита или траже помоћ од пријатеља и рођака, убеђујући ове последње да џихад није могућ без новца.
Сирија привлачи исламисте почетнике много више него Ирак, Јемен или Мали пре свега због тога што је Сирија, или, како је зову терористи – Аш-Шам, света земља која се више пута помиње у хадисима пророка Мухамеда као место где ће се одржати одлучујућа битка између правоверних муслимана и остатка неверничког света. Пророк Мухамед назива Аш-Шам бастионом муслимана и позива правоверне да се упуте тамо.
Управо зато Сирија и конкретно Дамаск имају огроман симболички значај за муслимане. Према хадисима, одлучујућа битка ће почети у Дабику (Dabiq), малом граду на турско-сиријској граници. Иако са војног аспекта град нема стратешки значај, ИД је уложила велике напоре и по цену живота многих бораца успела је да заузме град, да би доказала да се историја одвија онако како је наведено у хадисима пророка Мухамеда.
Након доласка у Сирију, исламисти се прикључују или Исламској држави, у чијем саставу ратује франкофона бригада Белгијанаца, Француза и Тунижана, или Џабхат ан Нусри, где је једна од јединица француска катиба (војна јединица). Пошто су услови живота у земљи захваћеној грађанским ратом изузетно тешки, а добровољце често кљукају наркотицима и користе као „топовско месо“, новајлије понекад мењају организацију за коју се боре. Осим тога граница Сирије и Турске је лоше чувана, и многи терористи с времена на време прелазе границу да залече ране, приме послати новац или се сретну са породицом.
ПОВРАТАК У ФРАНЦУСКУ И ТЕРОРИСТИЧКИ НАПАДИ
По правилу, терористи доносе одлуку да се врате кући због једног од следећих разлога: (1) тешкоће и ужаси рата, разочараност у џихад; (2) недостатак новца и дугови према другим терористима; (3) тежња да се изврше терористички напади на својој земљи; (4) крај војне кампање, примирје.
У недавној историји Француске постоји један добар пример претње коју представљају бојовници који се врате кући после неколико година крвавог рата. Ради се о такозваној банди из Рубеа (Gang de Roubaix), која се састоји од Француза који су учествовали у рату у Босни. Бандити су из Босне донели у Француску оружје и почели да изводе оружане пљачке. Планирали су и да прекину самит G7 у Лилу 1996. године. Бандити су заустављени тек уз помоћ специјалних јединица, при чему су одбијали да положе оружје и изабрали смрт уместо затвора.
Још један пример је Мехди Немуш, који је ухапшен у Марсељу 2014. године, који се вратио у Француску после боравка у Сирији. Терориста, који је у Сирији чувао француске новинаре узете као таоци, имао је код себе јуришну пушку „калашњиков“, пиштољ, 300 метака и гас маску. Без сумње, његов циљ је било извођење терористичких напада на територији Француске или Белгије. Како истиче Жил Кепел, једна од карактеристика треће генерације џихада јесте непрофесионалност терориста. Као и у случају са Ајубом Ал Казанијем, који је покушао да побије путнике у возу Талис, Мехди Немуш је направио велику грешку. Џихадиста није узео у обзир могућност провере докумената у аутобусу и био је ухапшен.
Непрофесионалност је одликовала и џихадисте који су учествовали у терористичким нападима 13. новембра. Један од њих је бацио SIM-картицу, коју је касније пронашла полиција, што је омогућило да се 18. новембра ликвидира неколико терориста у Сен Денију. Међу њима се нашао и, како се верује, организатор терористичких напада у Паризу Абделхамид Абауд (Abdelhamid Abaaoud; на слици испод).
Друга карактеристика данашњег француског џихадизма, коју истиче фрацуско-ирански социолог Фархад Хосрохавар (Farhad Khosrokhavar) јесте спремност терориста да умру да би постали мученици. Тако су браћа Куаши, заузевши штампарију, сами позвали полицију и рекли где се налазе, а већи део терориста који су учествовали у нападима 13. новембра имао је код себе појасеве са експлозивом, које је активирао у близини талаца и полиције.
Главни проблем везан за евентуални повратак десетина или чак стотина џихадиста из Сирије и Ирака састоји се у томе што специјалне службе физички нису у стању да прате кретање сваког конкретног лица. Прилив избеглица је толико велики, да није могуће привести сваког џихадисту из ИД или Ал Нусре. А, како показују терористички напади од 7-9. јануара 2015. године, један или двојица терориста могу да одузму неколико десетина живота и нанесу огромну штету.
* * *
Несумњиво је да је проблем исламистичкког тероризма један од највећих изазова пред Француском у овом тренутку. На лето 2016. године у Француској би требало да се одржи Првенство Европе у фудбалу, које исламисти могу да покушају да саботирају.
Ради спречавања нових напада покренута је операција Сентинел (Sentinelle), у оквиру које 10 хиљада војника тренутно патролира улицама земље и чува важне објекте. Осим тога, у пуном јеку је процес доношења нових закона који би требало да повећају ефикасност борбе против финансирања тероризма и исламистичке пропаганде. Поред тога, ни присутство војника, ни нови закони, ни ширење борбе против ИД у Сирији не могу да сведу на минимум опасност од нових терористичких напада, а тим пре да реше проблем тероризма у Француској. Да би се ситуација поправила, потребно је много стрпљења, као и јединство француског друштва. Највећа опасност у насталој ситуацији јесте поларизација јавног мњења, јачање радикалног расположења у друштву, распиривање међунационалне и међуконфесионалне мржње.
Као пример уједињености грађана Француске пред терором често се наводе митинзи одржани 10. и 11. јануара 2015. године, када је после стрељања редакције часописа Шарли Ебдо више од четири милиона Француза изашло на улице да изразе солидарност са жртвама терористичких напада. Нажалост, било је и оних код којих убиства изазивају потпуно другачију реакцију. Тако су стотине људи 2012. године „лајковале“ страницу Мухамеда Мере, који је побио децу у јеврејској школи. После напада 7-9. јануара многи интернет-корисници су одобравали нападе, а поједина деца из муслиманских породица су одбијала да минутом ћутања одају почаст жртвама терористичких напада. Треба имати у виду да се стратегија терориста састоји управо у расколу француског друштва и радикализацији муслимана који живе у Француској, о чему је и писао Ал Сури.
* Аутори НАДЕЖДА УЗУНОВА, РИСИ; ЈЕКАТЕРИНА КОЧЕРГИНА, Sciences Po, Француска, и АРТЈОМ ТЕР-ПОГОСЈАН, Sciences Po, Француска

Факти