Борислав Радовановић
Човечанство се суочава са давно пројектованим и већ започетим геноцидом над муслиманском популацијом и то енормних размера, а за какав Радован Караџић има „чврст алиби“. Дакле, морамо потражити неког другог „кривца“!
Хашки квазисуд изрекао је пресуду председнику Радовану Караџићу у једном изузетно сложеном геополитичком тренутку, у моменту када се човечанство суочава са све извеснијом ескалацијом Трећег светског рата (одавно започетог!). Но, оно шта овде посебно забрињава јесте обим глобалне дезорјентације, односно слуђености, због чега ни са данашње дистанце нисмо способни објективно спознати недавну прошлост и како се иста одразила на актуелна дешавања. Конкретно, допуштамо да нас креатори Новог светског поретка замајавају непостојећим/измишљеним геноцидом уместо да се суочимо са стварним геноцидом, управо над муслиманима, чија реализација је одавно започета. Просто несхватљиво!
Елем, не преостаје нам ништа друго, него започети са изношењем једне сложене анализе каква има за циљ читаоце навести на размишљање и то изван матрица каквима их ових дана просто „бомбардују“. Стога на самом почетку истичем како пресуду Караџићу морамо посматрати кроз две основне димензије. Прво, морамо се вратити на догађања од пре две деценије због којих је процес уопште вођен. Затим, друго, морамо пресуду проанализирати кроз актуелна дешавања. Сама пресуда и спорна догађања имају посебну важност у домену схватања прошлости, садашњости, а понајвише будућности!
За почетак послужићу се терминологијом хашког „правосудног позоришта“ и дефинисати постојање УДРУЖЕНОГ ЗЛОЧИНАЧКОГ ПЛАНА (УЗП). Ван сваке сумње такав план је почетком 90-их година прошлог века постојао и чак је реализован у одређеној мери. Само, за схватање злочиначког плана о ком говорим морам нагласити како насилно и противправно разбијање Југославије, а шта укључује и етапу рата на простору Босне и Херцеговине, не можемо посматрати као издвојену етиолошку и етимолошку појаву. Хашки квазисуд себи може дозволити такве „правне циркусе“, док они који теже ка објективној истини ствари морају поставити битно другачије.
Значи, почетак 90-их морамо схватити како ФИНАЛНУ РЕАЛИЗАЦИЈУ злочиначког плана осмишљеног најмање две деценије пре тога. Много пута писао сам о законима, директивама, доктринама, стратегијама, па и самим операцијама, какве су биле основа УЗП усмереног у правцу насилног разбијања Источног блока и социјалистичких друштава. Овде због ограничености текста нећу то понављати, него ћу само апострофирати како је две деценије трајало економско, политичко и безбедносно сламање примарно славенских држава и народа, а са коначним циљем изазивања једног великог међуславенског крвопролића. Баш оваквог каквом данас сведочимо унутар муслиманске провенијенције! Бжежински је по том питању био врло децидан: Словени немају право на огромне територије и природна богатства каква поседују и Запад има право да им то насилно одузме. Ту налазимо суштину УЗП какав је провођен у другој половини прошлог века, а на крају замало није резултирао стравичним последицама по цело човечанство.
Елем, у том зликовачком подухвату нашла се једна специфична држава, СФРЈ, каква је човечанству нудила матрицу, модус или пут по ком би требало да крене низ социјалистичких држава и какав би у даљем требао да свет усмери ка позитивним интеграцијама и укупном напретку. Идеја да водеће европске демократије признају Југославији да је досегла степен демократизације прихватљив њиховом вредносном суду, те да ову земљу приме у ЕЕЗ (претечу ЕУ), показала се врло опасном са аспекта интереса центара моћи империјалног капитализма. Подсетићу кратко да процес приступања СФРЈ европским интеграцијама започиње давне 1967. године, а 1990. је то утаначено финалним опредељењем обе стране. Да је дошло до реализације овог пројекта можемо сасвим објективно претпоставити како би низ комунистичких друштава кренуо истим путем, а тиме би дефинитивно било доказано да је социјализам могуће демократизовати и да суштински нема велике разлике између два тадашња основна модела друштвених уређења. Но, то би аутоматизмом значило крај етапе империјалниг капитализма, те, уједно, озбиљно угрожавање интереса капиталистичких центара моћи. То хомогени никако нису могли дозволити и напросто су приступили пројекту насилног и противправног разбијања Југославије, односно темељног затирања по њих тако опасних идеја!
У односу на наш несрећни рат рећи ћу само једну непобитну чињеницу: без спољне помоћи и интервенција почетна дестабилизација земље тешко да би поприлима димензије рата, а понајмање би рат трајао девет година и резултирао потпуним разбијањем земље. Ово је важно знати и због чињенице да се наш рат дубоко рефлектовао на тектонске геополитичке промјене. Већина словенских народа и укупно посткомунистичких друштава одлучила се на самопоробљавање и самоколонизовање у односу на нове господаре (кретаторе УЗП), а примарно због страха да не доживе „југославенски пример“. Таква свест и опредељење у даљем довели су до тога да није дошло до великог међусловенског крвопролића какво су покушали инструментализовати носиоци УЗП-а. На челу Русије налазио се тада Михаил Горбачов.
Углавом, да резимирамо овај део анализе, Радована Караџића никако не можемо довести у позицију саучесништва у удруженом злочиначком плану/подухвату центара моћи империјалног капитализма какав је имао за циљ изазивање крвопролића енормних размјера и то зарад сопствених интереса. Караџић се налази на супротној страни, тамо где је испољен отпор злочиначким намерама, но, друго питање је доктрина Запада да за сваку агресију унапред окриве жртве. При том ову пресуду морамо посматрати као радњу окончавања давно проведених планова и догађања, а која стиже у врло индикативном тренутку.
ХАШКИ ПРАВОСУДНИ ЦИРКУС
Како предње напоменух кроз два светска рата и десетине мањих оружаних сукоба можемо сасвим јасно и на доктринарном нивоу препознати праксу центара моћи капитализма да за сваку агресију окриве жртве, или носиоце отпора агресији! Тако и хашки квазисуд прилично јасно следи матрицу „нирнбершке преваре“. На суђењу нацистичким вођама у Нирнбергу изведена ја једна сасвим озбиљна подвала наивном човечанству. Свијет је шокиран снимцима, фотографијама и сведочењима жртава ратних злочина, за какве су осумњичени сносили неспорну кривицу, и буквално „на брзака“ донесене су пресуде какве нашом свешћу доминирају и данас.
Елем, „подвала“ је врло једноставна: погрешно је ратове тумачити кроз призму њихових последица, а ратни злочини су увек присутна последица ратовања. Уколико тежимо ка објективној истини онда ратове примарно тумачимо кроз њихове УЗРОКЕ, а последице тек секундарно узимамо у обзир. Тако се догодило да преварено човечанство никада није препознало британско-англоамерички фашизам/нацизам као онај изворишни или есенцијални облик појаве. И данас таворимо са британско-америчким фашизмом као основним инструментом хегемоније какву успостављају центри моћи империјалног капитализма, а никако да то спознамо.
У том погледу хашки „правосудни циркус“ фокусирао се само на једну димензију рата и то на последице. Оно што је несхватљиво јесте чињеница небројено пута доказана, а посебно у процесу против Милошевића, где суд децидно одбија испитивати узроке рата. Врло једноставно је објашњење таквог понашања суда и своди се на то да су управо креатори УЗП-а основали овај суд ради обезбеђивања пресумпције невиности за себе, те зарад лажног сваљивања кривице на жртве.
У даљем морамо предње речено превести на правну терминилогију. Есенцијални злочин од ког правосуђе у оваквим приликама мора поћи назива се ЗЛОЧИН ПРОТИВ МИРА. То је кримен из ког произилазе сви остали злочини, па укључујући и увек присутне последице ратовања у виду РАТНИХ ЗЛОЧИНА. Ко је у овом „правосудном циркусу“ уопште терећен за злочин против мира? Ту управо долазимо до једне врло важне аномалије хашког судовања, а тиче се ограничавања поступка на испитивање основаности оптужнице. Значи, тужилаштво је управо тело какво је циљно усмеравало поступке у „кривом правцу“ и са аспекта кримена и по питању одабира осумњичених. Каквим се „гестаповским методама“ тек служило тужилаштво јасно је из стотина примера непосредно доказаних пред судом. Но, „суд“ је све то прихватао и потврђивао као „право“, тако да овде никако не можемо говорити о праву као темељу правде, него само о средству манипулације и конкретно преваре!
Значи, нити једном гестом не желим Радована Караџића, као врховног команданта, аболирати од индивидуалне одговорности за ратне злочине неспорно почињене од стране оружаних снага Српске или од стране којекаквих група и појединаца. Оно на чему инсистирам јесте чињеница да претходно морамо утврдити узроке рата и одговорност појединаца за злочин против мира(као изворишни злочин), а тек потом се усмерити на остале (ратне) злочине произашле из есенцијалног кримена. То је уједно и пут ка објективној истини, ка спознаји о томе шта се овде стварно догодило, те даље ка истинском помирењу на бази суочавања са истином.
ПРЕТИ ЛИ МУСЛИМАНИМА СТВАРНИ ГЕНОЦИД?
Из предње наведеног ваљда је схватљиво да пројекте центара моћи империјалног капитализма не можемо посматрати кроз наше уобичајене визуре нивоа дневног политиканства. У питању су вишедеценијски планови и пројекти. Значи, све оно шта је 90-их година ескалирало припремано је и провођено две деценије. Управо тако и ово шта данас посматрамо припремано је управо у време тадашње ескалације.
Већ почетком 90-их западни центри моћи спознају како пројекат потпуног сламања славенског етничког бића, а посебно у односу на Русе, неће моћи реализовати до жељеног обима. Прагматично су се усмерили на пљачку свега онога шта им је у датим околностима било доступно, а говоримо од огромном богатству, те своје хегемонистичке идеје преусмеравају ка новом „непријатељу“ и ка новим изворима богаћења (односно пљачке). Овога пута говоримо о муслиманској популацији афричког и азијског континента, али и о природном гасу као енергенту будућности где је требало успоставити контролу над извориштима, енергетским коридорима, тржиштима итд.
Елем, и овде ћу говорити о начину извршења злочиначких подухвата какви нису присутни у јавном дискурсу. Како рекох, Запад има богату праксу техника манипулисања свешћу и информационог ратовања, односно доктрину да кривицу увек сваљује на жртве сопствених злочина. У односу на следбенике ислама то је чињено на тако перфидан начин да је то врло тешко истраживати и схватити. Деценијама се западни центри моћи буквално поигравају са појединим актерима муслиманског света и врло једноставно је инструментализовано на десетине крвавих и крајње бесмислених сукоба. Но, овде говорим о инструментализовању једног великог злочина против верске заједнице као такве, а са поприлично чврстим индицијама о постојању злочина геноцидних обележја.
По мом дубоком уверењу идеја пројектовања геноцида над муслиманском популацијом започиње управо током разбијања Југославије. Већ сам помињао како је Југославија разбијена због специфичних поимања демократизације друштва и успостављања једне нове и квалитативно другачије матрице уређења друштва каква је претила интересима центара моћи империјалног капитализма. Други, једнако важан, разлог разбијања земље био је успостављање матрице мултикултуралности. Развијени свет, а посебно Европа, једно вријеме се просто заносио мултикултуралношћу као најважнијим моделом живљења, а шта је данас буквално прошлост и то због општепознатих операција каквима је таква идеја насилно разбијана. Но треба подсетити да је бивша Југославија управо била један еклатантан пример суживота више етничких и религијских заједница. Пример неприхватљив хегемонима!
Управо јужнословенски муслимани представљали су јединствену појаву практиковања ислама на начин најближи европским цивилизацијским вредностима. Овдашњи муслимани управо су створили матрицу на каквој је било могуће и требало заснивати приближавање хришћанства и ислама на врло сличним цивилизацијским вредностима. Но, центрима моћи Запада су било какви процеси интегративне природе неприхватљиви, јер напросто њихово опстајање овиси од раздора, сукоба и крвопролића. Због тога још током рата у БиХ започиње пројекат уништавања таквог облика поимања ислама, али на начин сваљивања кривице на жртве злочина (уобичајено!). Мало пажљивије посматрање сасвим јасно ће разграничити како је испостављање „кривице“ једнако ишло и према Србима и према самим муслиманима, а посебно ако узмемо у обзир бројне чињенице утврђене након рата.
Уверен сам да је процес радикализације овдашњих муслимана циљно започет управо против њих самих. Није „случајно“ Мадлен Олбрајт својевремено Хариса Силајџића проводала светом и повезивала са бројним актерима радикалног ислама под контролом Сједињених Држава. Одатле започиње довођење муџахедина на овај простор и најчешће силом наметање поимања ислама до тада чак непознато нашим муслиманима. Јесте рат „чинио своје“ на плану радикализације муслимана, али су то чинили и „комесари“ ревносно распоређивани по војним јединицама и насељима. Знате, овде је неко буквално морао донети одређена тумачења и схватања каква су циљној популацији просто била непозната.
У прилог овоме морам поменути још једну чињеницу. Овдашњи муслимани су за свог највишег политичког представника одабрали Фикрета Абдића, једну заиста изванредну особу и привредника. И онда под ни данас истраженим околностима овај легитимни представник грађана препушта позицију једном од идеолога глобалне организације Муслиманска браћа и радикалном исламисти Алији Изетбеговићу. Да апсурд буде већи на крају Абдића осуђују као ратног злочинца, али ваљда по већ препознатљивој матрици о којој говорим сво време. Овде се нећу задржавати на чињеницама о томе како је Изетбеговић мењао свест сопственог народа, како се грубо поигравао са животима и остало.
У даљем намеравам апострофирати једну чињеницу каква (неким чудом) никако да буде адекватно схваћена и прихваћена у свести човечанства. Погледајмо мало друштва и државе какве глобалисти прво дестабилизују, а потом и тешко разарају, и то: Египта, Туниса, Либије, Сирије и других. Па, управо говоримо о друштвима каква предњаче у напретку и суживоту различитих колективитета, а доминантно су муслиманска. Реч је о земљама какве постају прихватљиве свима, па чак и атрактивне због туризма или пословања. И баш таква напредна друштва, као неким „чудим“, бивају подвргнута разарањима и радикализацији муслиманске популације. Недавне „оазе уживања“ постају симболи страха, неповерења и неприхватања. Све ово шта се дешава на плану миграција, тероризма, оружаних сукоба Блиског Истока претвара се у јединствену матрицу – неприхватања ислама, односно ПОИМАЊА ИСЛАМА КАО ГЛОБАЛНЕ ОПСАНОСТИ!
Мање-више већ је реализована доктрина да су сами муслимани криви за сва разарања и злочине какве трпе у овом тренутку, али (много важније) и за оно шта их чека у блиској будућности. Елем, шта их то чека?
Писао сам о томе много тако да ћу наредне елементе анализе сузити само на нужан ниво (већ сам претерао величином текста). Дакле, две године тврдим како је примарна функција Исламске државе произвођење једног тешког међумуслиманског крвопролића, какво треба да ову верску заједницу ослаби до нивоа неспособности одупирања агресији какву ће центри моћи Запада реализовати са циљем увек присутне пљачке и богаћења. Дакле, друга функција ове атипичне творевине јесте хомогенизовање остатка човечанства против ислама као појаве, а шта нас даље наводи на промишљања како би за свет најбоље било да такву „опасност“ отклони. Да ли нас то води ка злочину геноцидних обележја?
Видите, на простору Блиског Истока већ имамо материјализацију обе димензије пројектованог злочина: имамо и међумуслимански покољ, али и „миротворне“ интервенције какве имају везе са које-чиме изван мира. Значи, у даљем фокус ће бити на ширењу ових димензија. Давно сам истицао како Исламска држава има задатак да произведе сукобљавање између Турске и Ирана, а какво ће се даље рефлектовати на цео низ држава и њихово активирање у рату. И шта се дешава на том плану? Видимо да су Сједињене Државе недавно деблокирале иранских сто милијарди долара, те да им ничим нису ограничиле трошење тако великих средстава. Сведочимо да Иран тим новцем већ наручује руске системе С 300 (желе и С 400, али не могу добити), тенкове и различито наоружање у вредности од осам милијарди долара. Не треба бити наиван и помишљати како су Американци деактивирали иранска средства без клаузуле о обавези куповине њиховог наоружања, каква ће бити обављена у „тишини“.
Надаље, сведочимо и да Турска трпи стравичне терористичке нападе, какви ће је кад-тад навести на интервенцију у Сирији. Није Владимир Путин повукао снаге са турске границе тек тако или због успешно окончане акције. Повукао их је просто како би избегао било какву могућност сукобљавања са Турском. Није луд увлачити сопствену земљу у међумуслимански покољ који предстоји. Управо Путин је дао ту тако потребну „инекцију“ заустављања офанзиве Исламске државе и контраофанзивама које су уследиле. Сасвим неспорно довео је ситуацију у позицију потпуног уништавања Исламске државе и (гле чуда!) Запад намеће „примирје“. Једноставно, Исламска држава није ни приближно реализовала додељене јој задатке, Иран још увек није спреман за извршење сопствене улоге, Турска још увек „лута“ растрзана услед грешака из недавне прошлости итд. Са друге стране Француска трпи јер креатори Новог светског поретка и даље рачунају на њен осведочени ратнички потенцијал, Брисел као престоница Европе трпи како би се хришћанска Европа до краја одрекла идеја о мултикултуралности и суживоту, односно хомогенизовала против ислама и тд. Но, ићи ће све то у добро замишљеном правцу и плану креатора наших судбина.
Ретко грешим у проактивним проценама, иако сам врло срећан кад погрешим. Тако ћу и овде бити срећан уколико се моје сумње у могући геноцид над муслиманима неостваре. Но, шта ако не грешим? При том, морам се осврнути на речи Бакира Изетбеговића око пресуде Караџићу, када рече да је то „хисторијски дан“ за ову земљу. Сачекаћу коју годину и упитати га шта мисли о пресудама против његових пријатеља Тајипа Ердогана и Ахмета Давутоглуа за геноцид над муслиманима. Сасвим сам убеђен да ће Ердоган први погрешити и одреаговати на ову све тежу ситуацију, те да ће постати марионета у канџама хегемона каквом ће се грубо поиграти. Колико сам у праву или грешим – показаће време!
| МУСЛИМАНСКО РАДОВАЊЕ ГЕНОЦИДУ - Центар академске речи, Шабац Борислав Радовановић Човечанство се суочава са давно пројектованим и већ започетим геноцидом над муслиманском популацијом и то енормних размера, а за какав Радован Караџић има „чврст алиби“. Дакле, морамо потражити неког другог „кривца“! Хашки квазисуд изрекао је пресуду председнику Радовану Караџићу у једном изузетно сложеном геополитичком тренутку, у моменту када … |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар