ДР МАРКО С. МАРКОВИЋ (1924–2012): СРПСКИ ИВАН ИЉИН (2)

ДР МАРКО С. МАРКОВИЋ (1924–2012): СРПСКИ ИВАН ИЉИН (2)
РАДОВАН КАЛАБИЋ
Марко Марковић се и сам питао није ли савез православних народа био и остао утопија. Он је сматрао да није

У Отаџбини се др Марко Марковић оглашавао у: Теолошким погледима (Београд, 1986–1987. и 1990–1991. под уредништвом епископа Данила Крстића), Гласу Цркве (Ваљево, 1988–1992), Православљу (Београд, 1990–1991), Образу (Београд, 1995–1996), Књижевним новинама (Београд, 2001. под уредништвом Предрага Драгића Кијука, 1945–2012), Јавности из Републике Српске, Геополитици (Београд), Европи нација (Београд), Огледалу (Београд), Црквеном животу (Београд) и Дверима српским (Чачак).
Научни часопис Српске органске студије под уредништвом др Драгана Суботића (1958–2011), посветио је др Марку С. Марковићу прву свеску тематског броја 2–3 за 2002. годину.
Двери српске, часопис за националну културу и друштвена питања, посветиле су Марковићу број који је изашао о Светом Петру Цетињском 2006.
То издање поновљено је на Васкрс 2007. пошто је Марковић исте године примио награду „Драгиша Кашиковић”, коју је од 2004. до 2008. додељивала Матица исељеника Србије. Након што му је свечано уручена та награда Матице, др Марко Марковић дао је запажени интервју Политици. Резимирајући свој полувековни живот и рад у Француској и у западном свету уопште, Марковић се нашем најстаријем дневном листу овако „исповедио”:
„Имао сам и ја илузије о западним вредностима, које су биле велике, а које је Запад сам напустио. Код Соловјева је било мишљење да сваки народ треба да има своју част као обичан човек. Међутим, то у политици не постоји. Без обзира на то, веровало се побожно у идеале демократије или не, данас она не значи ништа. За неколико секунди, захваљујући телевизији, можете да промените мишљење народа и да поведете милионске масе на странпутицу. За време рата у Босни синови неких мојих француских пријатеља питали су ме на којој страни може да се пређе граница да би ишли да се боре против Срба. Нису имали појма ни о својој ни о српској историји, и наједном су били спремни да стану на страну против Срба у Босни и на Косову. Шта је онда остало од демократије?”
Оцењујући да је српска кривица измишљена, Марковић је у истом броју Политике опомињао нашу јавност:
„Чувајмо се комплекса кривице, самоосуђивања и распећа. Највећи успех тоталитарних режима састојао се у томе да грађанима улије осећање сопствене кривице. Српска кривица измишљена је упорном и агресивном западном пропагандом. Кад сам стигао у Београд и сео у такси, човек који ме је возио изразио је мишљење макар половине српског народа истичући да смо ’луди што се њима супротстављамо, да смо одмах послушали ништа нам се од тога не би догодило’. Заборављамо да је Западу управо то било потребно да се догоди да би нас раскомадали из већ познатих различитих интереса.”
Матица исељеника Србије и Удружење књижевника Србије доделили су Марковићу 2000. и Награду „Растко Петровић”.
5.
Четири године пре агресије НАТО на Србију и Црну Гору, коју је у марту 1999. предузело деветнаест најмоћнијих држава Запада предвођених САД, др Марко Марковић пророчки је опомињао:
„Ако некоме сва досадашња страдања наше браће ван Србије не доказују да нови светски поредак постоји, онда ће постати свеснији његове реалности када бомбе буду ударале по Србији.”
Пре тачно двадесет година (1996) Марковић је овако формулисао крајње циљеве Хашког суда:
„По мом мишљењу, захтев да се Караџић и Младић појаве као ратни злочинци пред Хашким судом скрива шест политичких циљева:
• Обезглавити босанске Србе;
• Угушити српску слободу;
• Изазвати међу Србима коначан расцеп;
• Охрабрити нове геноциде над Србима;
• Проширити оптужбу на Србију, и коначно,
• Сасвим оцрнити Србе да би се оправдало њихово уништење (...).”
На основу анализе рата у Босни и Херцеговини из деведесетих година прошлог века др Марко Марковић још пре две деценије (1996) износио је ова три закључка:
„Америка је господар света.
Де Гол је био последњи европски државник (...)
И, у односу на Американце, босански Срби су последњи европски голисти.”
Пре четрнаест година Марковић је овако гледао на савремену Француску:
„Француска као нација Јованке Орлеанке и као велика сила више не постоји. ’Французи више не знају ко су’, жали се париски професор Андре Каспи. Људи који поштују националну и монархистичку традицију припадају незнатној мањини (...) Та културна и национална декаденција је уједно последица американизације, мултимилионске имиграције и дугогодишње ’антирасистичке’ пропаганде (...) Већина француске омладине данас сматра да је Ле Пен најопаснији непријатељ Француске (...) А то је најбољи знак да би сутра, у случају грађанског рата, омладина стала на страну туђинских досељеника против француске армије.”
Пре седамнаест година, у време агресије НАТО на СРЈ, др Марко Марковић је записао:
„У стратешком смислу политика западних сила се може најбоље објаснити ’теоријом домина’ (...) Југославија је била почетна домина; Русија је предвиђена као последња (...) Онима који не верују да је Запад ударио тим правцем и већ прекорачио праг Трећег светског рата ваља указати на пример наглог пораста турског значаја и угледа. Турска је та којој је додељена пресудна улога у идућим балканским сукобима. Но њена улога је двоструко важна и у односу на Русију; с једне стране, она је позвана да (...) подржава кавкаске и азијске муслимане против Руса, а с друге, да искоришћава и потпирује руско-украјинску заваду (...) Чињеница да Русија и Украјина до данас нису званично и недвосмислено ставиле свој ’вето’ против интервенција страних трупа у Југославији сведочи да њихови слепи вођи нису свесни да се у нашој земљи пре свега њима копа гроб.”
Скоро деценију пре крвавих догађаја на кијевском Мајдану и пре тзв. револуције достојанства, Марковић далековидо најављује:
„(...) Украјина остаје руска Ахилова пета и смртна опасност. Будућност Русије се игра на том терену. Американци и НАТО већ имају излаз на Црно море захваљујући Турској, Бугарској и Румунији. Кад би сад Украјина уступила своје базе на кримској обали, а балтичке земље се против Руса ујединиле у исти мах, Русија би постала ’див одсечених руку’. То би онда био ’шах и мат’.”
Када од тзв. мигрантске кризе, или азилантско-исламске инвазије на Европу, није било ни помена у европским политичким круговима, као ни и у њиховим медијима и на њиховим друштвеним мрежама, Марковић је пре седамнаест година питао и упозоравао:
„А шта послушна Европа добија тиме што се придружује Американцима у разбијању руске ’империје’? Она губи на дужи рок свога јединог савезника у борби против исламизма. Јер Америка нема намеру да Европу брани од те смртне опасности. Напротив, она хоће ослабљену Европу, коју ће држати у шаху помоћу те претње. Према томе, треба подржати исламску инвазију у Европи, створити исламске државице попут Босне и Велике Албаније, чак и по цену привремене сарадње са Ал Каидом, као што се десило у Босни и на Косову. А та политика мора бити крунисана уласком Турске у Европу, када ће 70 милиона Турака моћи слободно да се креће по Европи и ојача 26 милиона већ присутних муслимана. Укратко, кроз десет или двадесет година, ако не и раније, ’европске силе’ ће се наћи у истој ситуацији као Срби на Косову.”
И на крају:
„Шта можемо очекивати од те савремене Европе под америчком чизмом?”, питао се још пре четрнаест година др Марко Марковић. И одговарао: „Само купопродају, и то не по уговору ’дам да даш’, него ’продај се за мале паре’. Спремају нам економску колонизацију куповином српских предузећа, праћену даљим разбијањем Србије, откупљивањем Црне Горе и Војводине без рата, и отцепљење Косова путем међународног насиља.”
6.
Др Марко Марковић био је први српски интелектуалац који је бриљантном геополитичком анализом довео у питање на Западу толико извикану тезу Самјуела Хантигтона, по којој ће после Хладног рата престати и идеолошке конфронтације. Као и да се главни извор предстојећих политичких бура у свету најпре може протумачити као „сукоб цивилизација”. Изостављајући да наведе блиске везе тог харвардског професора Академије за међународне и регионалне студије с америчким обавештајним круговима, Марковић је на бројним примерима прво показао да је амерички империјализам тај који изазива раздор и немире у свету. Међутим, тамо где САД не успевају да пусте пипке свог деструктивног утицаја не само што нема сукоба већ и разне цивилизације живе у мирном суседству, разумевању и сарадњи. Најбољи пример су Русија, Кина и Индија.
А шта се догађа тамо где главне конце вуку Американци, питао се Марковић, и одговарао:
„По Хантингтону, Русија, православне земље, Албанија и Турска налазе се изван граница западне цивилизације. Па ипак, чим се Бугарска, Румунија и Украјина одвоје од руске сфере утицаја, Европа – под америчком палицом – спремна је да им отвори врата. Напоредо с тим, Европљани и Американци стварају босанску ’државу’ са исламском доминацијом, доприносе стварању Велике Албаније и залажу се за улазак Турске у Европу. Боље рећи, ми присуствујемо стварању чудовиштва које Александар дел Вале, са доста хумора, назива ’Исламерика’. Очигледно је да се ту примењују два мерила и два кантара. Муслимански народи су добродошли кад западним силама стављају на располагање своје петролејске изворе, кад убијају Србе или Русе или кад доприносе слабљењу Европе. Но они постају штетни и опасни чим почну да шаљу своје терористе против Американаца и њихових слугу. У таквој ситуацији може се десити да се Бин Ладен нађе на једној или на другој страни барикаде, што смо видели у Босни и на Косову. У реду, ми смо ту поруку схватили боље него ико.”
Но какве везе онда има ’сукоб цивилизација’ с том политичком стварношћу, питао се даље Марковић. Никакве, наравно. Хантингтонова теза била би ближа истини, сматрао је он, да је Хантингтон своју књигу уместо Сукоб цивилизација насловио као Сукоб религија. Међутим, Хантингтонова тенденција није ни била да се у америчким мотивима за наставак Хладног рата открије суштина, већ да се замагли главна и крајња мета. А то је православље. У првом реду Србија и Русија.
Уосталом, Хантингтон у својој књизи Сукоб цивилизација, у поглављу Растргане земље, дословно пише како западни демократа може да води расправу са совјетским марксистом. Али са руским традиционалистом, који Јељцину замера што није одлучније бранио Србију, то је готово немогуће – изричит је Хантингтон.
Обеснаживши до краја Хантингтонову тезу о „сукобу цивилизација”, др Марко Марковић закључује како су за Американце неупоредиво прихватљивије исламска Турска и Саудијска Арабија са својим шеријатским правом од православне Русије. На питање зашто, Марковић одговара да је то због тога што је у самом врху америчких спољнополитичких интереса распад руске „империје” и отимање њених природних богатстава.
Евроатлантистичким политичким круговима у Србији др Марко Марковић је поручивао:
„Благо вама, продавцима Србије, ви ћете се обогатити и имати велике личне користи, али српски народ никада!
Већ годинама покушавам да српски народ пробудим и разбијем његове илузије, али узалуд. Знате ли шта данас српски народ представља у очима Запада? Одговор је прост: он вреди мање од животињских врста (...) Човек онда има право да се упита шта ту остаје од хришћанства кад је за људе на Западу важнији опстанак животињских врста од судбине једног хришћанског народа. А затим, такође, шта остаје од демократије кад политичари и њихови massmedia могу да заслепе милионе људи у тој мери да живот једне животиње постане драгоценији од једног човека или народа? Да ли је у историји постојала нека цивилизација која је ниже пала од ове западне?”
Свој кључни програмски текст За савез православних народа Марковић је написао још почетком деведесетих година прошлог века. Он је већ тада уочавао реалне могућности за избијање Трећег светског рата, који би могао да спречи и заустави једино савез православних народа. Остварењем те замисли створио би се један моћни војно-индустријски блок од Северног до Средоземног мора. Овај Марковићев геополитички пројекат није од православних народа захтевао никакву жртву или самоодрицање, ризик или трошак. Али је као нужни предуслов поставио јасну свест о глобалном положају у коме су се нашли православни народи. И, наравно, политичку вољу. Показало се, међутим, да је та (гео)политичка свест изостала, те да су у тзв. реалполитици међу православним народима надвладали равнодушност, суревњивост, конкуренција, па и мржња.
Марко Марковић се и сам питао није ли савез православних народа био и остао утопија. Он је сматрао да није. Притом се с правом позивао на историјско искуство из 1912, када је склопљен Балкански савез између Србије, Црне Горе, Грчке и Бугарске. Тада су се, уз политичку подршку Русије, православни народи с Балкана сложно одупрли Турцима и успели да прогнају вишевековног окупатора из Европе. Марковић није искључивао ни скори повратак Турске на Балкан у случају да изостане благовремено освешћивање православних народа. Коначно, он је православним народима оставио следећи избор: или ће се ујединити и спречити катастрофу или ће једни за другим бити уништени.
Ко је најпозванији да утиче на тај избор?
„Нема сумње”, одговарао је Марковић, „да су православне цркве, пре свих државника, позване да утичу на ту одлуку. Од њих се на првом месту очекује да отворе очи народу и одговорним политичким личностима. Стога православна хијерархија сноси велику одговорност за даљу судбину, спас и опстанак православља у свету. Када прави Христов лик буде обасјао све народе на свету, онда ће и међу људима завладати мир.
Спас је твој у теби, Израиљу.”
7.
Лични пример и учење највећих хришћанских мислилаца у претходном веку, којима је без сумње и сам припадао, Марковић је супротставио лукративном опусу савремених неолибералних пропагандиста. Заправо онима чија је „политички коректна” мисао била у служби новог светског поретка, а међу којима су својевремено предњачили Фукујама и Хантингтон.
На сасвим супротном полу од ове двојице Марковић је сагледавао и вредновао интелектуалну позицију, филозофске и геополитичке ставове руског религиозног филозофа Ивана Иљина и нобеловца Александра Солжењицина.
Ова двојица знаменитих руских емиграната, уосталом као и Марко Марковић, доживљавали су свој интелектуални дар као прилику да служе Богу и роду. Била је то најнезахвалнија интелектуална позиција кроз цео XX век. Али се са тог мисаоног мотришта као на длану дало сагледати каква ће бити судбина безбожничких држава попут СССР и СФРЈ и каква пропаст чека православне Русе и Србе.
Далеко би нас одвело исцрпно навођење духовних, биографских, аналитичких и иних подударности између Иљина, Солжењицина и нашег Марка Марковића. Стога се за ову прилику задржавам на њиховом темељном и заједничком становишту, које је било и становиште Николаја Берђајева. А то је чврсто уверење да смисао историји даје само оно што је есхатолошко. Да хришћанство није никакав толстојевски пацифизам и друштвени пасивизам, већ жива и непрестана борба за оваплоћење идеала вере у свакодневном животу. У том погледу Иљин је највише испредњачио у свом настојању да осмисли хришћанско „супротстављање злу силом”.
Солжењицин је пак добро знао да ће му после чувене Харвардске беседе од 8. јуна 1985. на Западу затворити сва врата културних институција, издавачких кућа, универзитета и медија, истом оном брзином којом су му их отварали када су процењивали да им његово дело може послужити у Хладном рату против СССР. Упркос томе он се одважио да је изговори „пророчки целу”, подвргнувши беспоштедној критици сву западну цивилизацију почев од епохе ренесансе и просветитељства. Солжењицин је већ Архипелагом Гулаг потврдио своје врховно морално начело – он је одбијао да „живи у лажи”. Али не само у СССР већ и на било којој другој тачки земљине кугле. Доследном себи и својим уверењима, њему није тешко пала ни одлука да спакује кофере, да се из САД врати у „Русију пред провалијом” и да покуша да јој помогне. Време Солжењициновог повратка у Родину поклопило се с њеним најтежим геополитичким, политичким и економским искушењима. Он се вратио родној груди управо онда када јој је било најтеже и када су многи маштали како да из ње побегну.
Поново ступајући на руско тло, још у Владивостоку, Солжењицин је окупљеним новинарима поводом рата у бившој Југославији изјавио:
„Југословенски конфликт није настао по жељи народа. Ни Срби, ни Хрвати ни Босанци нису ни у чему криви. Криви су комунист Тито и његова банда, који су нацртали границе које не одговарају етничком саставу.”
У свом чувеном интервјуу из 2007. немачком недељнику Шпигл Солжењицин оцењује како је тек агресија НАТО на Србију променила Русију и освестила многе Русе:
„Ситуацију је најпре изменило сурово НАТО бомбардовање Србије. То је обележено црном, непоправљивом цртом односа према Западу – и истине ради, треба рећи у свим слојевима руског друштва.”
Истичући значај Солжењицинове жртве за хришћански и руски национални препород, Марко Марковић вели:
„Он је себе ставио ’ван закона’ (читај: усудио се да каже целу истину) да би побио Велику Лаж, знајући да је истина први корак ка слободи.”
Са Иваном Иљином Марковића пак повезују и исти погледи на суштину хришћанског родољубља, која се огледа у љубави према духовном животу свога народа и његовим стваралачким постигнућима. Пошто је љубав према духу универзална категорија, она искључује равнодушност, мржњу и презирање других народа. Напротив, истинско хришћанско родољубље настоји не само да појми и прими духовна постигнућа из других већ се труди да њима обогати и духовни живот свог народа. Тек тако се коначно постаје прави космополита, а не лажни мондијалиста који воли цео свет, а одриче се свог завичаја и културе народа из кога је потекао.
Марко Марковић је с дубоким разумевањем и љубављу приступао нашем Светом Сави и Светом кнезу Лазару, написао је Српску апологију Русије, али је у својим делима показао истинско интересовање и љубав према највишим достигнућима француске римокатоличке културе. Отуда његови бриљантни огледи на српском о Јованки Орлеанки, Жоржу Бернаносу и др.
Аристократска интелектуална фигура Марка Марковића била је нешто дуже од пола века физички „искорењена” из Србије, али је остала да живи и ствара у изгнанству на онај начин на који је од њених најдубљих српских духовних корена ништа није могло да одвоји.
Његова дела Свети Сава – светитељ и просветитељ и Тајна Косова јесу два темељна стуба на којима почива читава филозофија Марка Марковића. Уједно, они су и његова опорука српском народу за сва времена. Па и за оно надолазеће, које прети да би у њему живи поново могли да завиде мртвима.
О Светом Сави, кога је тумачио и доживљавао као троструког подвижника српске слободе – слободне Цркве, слободне државе и слободне културе – Марковић је записао:
„Никада нисмо имали човека који би, као Свети Сава, снагом своје вере дао српском народу животни дах и полет за дуги низ векова. На изворима српске прошлости, ’на почетку трагања за Бићем’, стајала је и још увек стоји жива светосавска вера у Христа. Ишчупа ли се из наше прошлости та вера, српски светитељи и велможе претварају се у мумије без душе, у музеј воштаних фигура.”
На крају крајева, шта би Срби били без Светога Саве и без косовског духа? Без та два најважнија стуба на којима почива српско народно биће? Кописти и просјаци, опомињао је Марковић, који попут безличне руље тумарају само странпутицама историје. Пука биомаса, која у оковима безбожја живи „живот без смисла и чека смрт без наде”. Убого и загубљено стадо које туђинско и непријатељско слово хорски измуцкује као своју последњу реч. Скончали бисмо као обездушена гомила, окупирана, посрамљена и оклеветана. Тек тада би Срби заслужено, неславно и дефинитивно сишли са историјске позорнице. Без наде да се на њу икада повратимо као људи.
* * *
Др Марко Србољубов Марковић упокојио се 27. априла 2012. године у Орлеану крај Париза, где и данас почивају његови посмртни остаци.
О одласку првог пера српске политичке емиграције и јединственог витеза наше високе културе овдашња јавност обавештена је само преко друштвених мрежа.
Прошле су четири године од пресељења благородног, мудрог и охристовљеног Марка Марковића у Царство Небеске Србије. Шест година дели ме од последњег сусрета с њим у згради београдског Аеродрома „Никола Тесла”. Али и сад видим племениту, витку и господствену фигуру Чика Марка како лагано корача према царинској и пасошкој контроли. Обојица смо знали да је дошао крај његовом боравку на отаџбинском тлу, и да се у Србију више неће враћати. Били смо свесни да нема лека за његову телесну бољку. Поздравили смо се са мало речи и три пута пољубили у образ. Само што се удаљио неколико корака, застао је и накратко се осврнуо. Наши погледи срели су се последњи пут. Махнуо је лагано у знак последњег поздрава. Учинило ми се као да је тим гестом навукао испред себе неки замишљени застор, окренуо се и отишао. Иако ни тада није рекао ништа, ја и сад могу да чујем како се Васељеном проломило:
Спас је твој у теби, Израиљу!
У Београду, на Сретење 2016.
Крај
Предговор за књигу Марка С. Марковића „Корени српског бића“ (двокњижје: „Свети Сава – светитељ и просветитељ“ и „Тајна Косова“), која би требало да буде објављена ове године. Наслови и опрема НС