КРАЈ ГОЗБЕ

понедељак, 30. октобар 2017.

КРАЈ ГОЗБЕ

КРАЈ ГОЗБЕ
Обојена револуција у Шпанији и косовски поучак
Након референдума за независност Каталоније, културна и демографска транзиција западног и средњег дела Европе (католичких и протестантских држава) добија и територијални израз. Напокон, завршава се расправа о томе да ли би статус Косова требало повезивати са положајем европских регија као што су Каталонија, Истра, Баварска, Донбас, Баскија, Шкотска, Прусија... Наиме, европскe политичке елите сматрају да је Косово једино подручје Европе на коме сецесионистичке намере подбуњене мањине имају право на поштовање, тј. допуштене су по начелу изузетка, те не производе правне (међународне) последице по друге делове света. Али, пошто је Каталонија прогласила независност, сасвим је јасно да су владајуће европске елите истински биле у праву: Косово је посебан случај, али не због уставноправне праксе, већ стога што је оно већ одавно појам који спада у област сакралне географије и метафизике. Као колевка једног царства, а не малена република попут Дубровачке или безлична географска област попут Славоније, Косово је од 1389. европски изузетак.

До каталонског референдума европским владама и бриселској бирократији, ослоњеним на ватрену моћ Пентагона, све је изгледало једноставно: ЕУ одлучује о изузетку, тј. Брисел је носилац суверенитета, а не, на пример, Срби, Хрвати и Арбанаси. После прве обојене револуције на територији чланице НАТО (Шпанија), врашки сличне украјинској, очевидно је да о изузецима на источној обали Атлантика не одлучују европске престонице. Изгледа да је истински суверена Геополитика одмакла на путу успостављања новог европског пејзажа слабих држава. У свом науму ослањаће се час на Пентагон (Западна Европа и Африка), час на Кремљ (Блиски исток, Источна Европа) или на Кину (Африка и Азија), према могућностима и настојањима великих сила. Косовски међународни протекторат, каталонски и курдски референдум за независност, могли би показати да противници Империје мање страдају од њених савезника, будући да последњи нису у стању да јасно разграниче пријатеља од непријатеља нити да у измаглици сукоба назру неман Геополитике. Осамостаљење Каталоније промениће распоред војних база на Иберијском полуострву, утицаће на статус Гибралтара, транспорт афричког гаса и имиграната упућених у Европу те поделу све оскуднијих геополитичких ренти. Тек ће изаћи на видело слабости обезглављених европских друштава препуштених стихији. Зато савременицима Аденауера, Бранта, Брежњева, Никсона, Андреотија, Шмита слика Европе 2030. године данас изгледа недокучивом и неизвесном.

Али чак и ако удаљено седиште евроатлантске војске – Пентагон – успешно приведе крају каталонизацију Европе [2], судбина Империје остаће непромењена, будући да њен естаблишмент није сагласан о сопственим моћима и приликама у свету. Актуелни сукоби цивилизација који су ушли у оружану фазу, непознаница су првим људима Империје заузетим политичким оговарањем противника, увек бескорисним у временима решавајућих битака. Главни штаб евроатлантске војске показао се као недорастао великом задатку преуређења Блиског истока. Наиме, постављене задатке Геополитике на Блиском истоку, Војска РФ, а не Пентагон, успешно обавља уз употребу скромних (неопходних) војних, дипломатских и финансијских средстава. После њеног успеха у Сирији, Геополитика на Пентагон све више гледа као на галамџију који са собом носи скандале и афере, тамо где би послове требало свршавати у миру и далеко од очију јавности.

ТРИ ПИТАЊА ПРЕД ЗАЈЕДНИЦОМ
Каталонски покушај отцепљења од Шпаније продубиће културне и политичке сукобе у Србији, јер ће развој догађаја Заједницу принудити да расправи три крупне теме: коју ће улогу играти Косово, Црна Гора и Русија у будућности Српства? Тачније да ли Србија Немањића, обновљена под вождом Карађорђем, може постојати без Косова, Црне Горе и без пријатељства с Русијом? Наиме, прве две теме чине окосницу српске идеје, док је сарадња с Русијом у домашају сакралне геополитике.

kosovomanastiri04Разматрајући и решавајући питања пред која ју је поставила судбина, Заједница улази у сукоб са Суперструктуром (скривена балканска олигархија), израслом на тлу распале СФРЈ и бајковитом наративу о Европи. У расправи о најважнијим темама Српства у ХХI столећу, неће бити геополитичких питања, јер их је Заједница расправила с Империјом између 1990. и 2000. године. Отуда Србија нема интерес да покреће разговоре о променама граница јер је неријатеље из суседства поразила од 1991. до 1995. а сама је сломљена од Атлантског савеза 1999/2000. одбивши да преда своју постојбину као и 1389. смелим позивањем на Бога. Српски покушај договора с Хрватима није дао никакав резултат – уништена је РСК и њено становништо протерано и побијено. Није ни могао: ксенофобична Хрватска је слика савремене Европе. Хрватске вође више су бринуле о канонизацији НДХ и помоћи сепаратизму на српским просторима, те им је измакло баварско, фландријско и баскијско питање или оживљавање идеје Дубровачке Републике. О томе ће убудуће морати да размишљају политички врхови у Будимпешти и у Београду. У Босни је Србија начинила јасан избор. Оснивањем РС предложено је муслиманским Словенима да размисле о оном што беше и што може бити. Мирним напуштањем БЈРМ (творевина Револуције одлуком АСНОМа), Србија је јасно поручила Бугарима и Грцима да је за разумно решење. Истовремено, скопске власти, бугарског и арбанашког штима, показују отворено непријатељство према СПЦ присвајањем њених храмова и прогоном монаштва, о чему сведочи и средњевековно заточење архиепископа охридског Јована у првој деценији XXI столећа. Повардарском безнађу ваља додати и кризу идентитета коју осликава политика према српском споменичком наслеђу (напр. Зебрњак) и архитектонска митоманија у Скопљу. Још је грђе црногорско искуство, где савременици Петра Лубарде и Амфилохија Радовића постхумно покрштавају очеве, дедове и њихове дедове.

njegoskapelaУ Црној Гори најупечатљивији је дуготрајни процес отуђења Срба – стара српска земља претворена је у отвореног непријатеља Српства. Откада је комунистички функционер Милован Ђилас крстио црногорску нацију, убрзани су латинизација Црне Горе (изражена и у Србији), одвајање Црне Горе од Србије разбијањем заједничке државе, укидање ћирилице и српског језика. Дуг пут отуђења завршава се јавним позивом да Црна Гора пређе на католичанство. Идентитетски инжењеринг на српском простору неодвојив је од непрекидног преиспитивања и промене граница. Неће се дуго чекати на позив да се читава Србија покатоличи да би излечила сиромаштво и избавила се од ратова. Анахрони и надмени захтеви водећих академика САНУ да се одрекнемо Косова показују замах и дубину промена српске интелектуалне елите, која је одавно напустила српско становиште. Зар онда није логично што су Бока и Грбаљ, или Пљевља и Куманово, припојени Црној Гори и БЈРМ, котловима за дехристијанизацију и културно претапање православног света?

СРБИЈА У ПРЕУРЕЂЕНОЈ ЕВРОПИ
Ваља се подсетити да су балкански Срби први у Европи наслутили тектонске промене у евроатлантском свету, поучени миленијским надметањем цивилизација. Борећи се у оку геополитичке олује крајем ХХ и почетком ХХI столећа, пострадали су и осванули изван времена. О јасноћи увида Заједнице у сукобе континената и спознаји више стварности, сведоче два графита (слогана), наизглед једноставна, раширена након доласка страних трупа на Косово и Метохију. Први слоган: „Косово је Србија“ бриселској администрацији оспорава суверенитет на српској територији, тачније право на изузетак. Други слоган – „Косово је срце Србије“ – има далекосежно духовно и сакрално значење, у коме правда није право, већ пре осећај љубави и истине записане на небу. Сваком ко баци поглед на мапу споменичког блага Старе Србије јасно је да ни једна европска аутономија, која прижељкује независност, нема толико сакралних споменика по јединици површине нити предања о биткама континената, краљева, цивилизација и царева. Који су се континенти сударали у Фландрији или у Монте Карлу?

Након каталонског референдума очевидно је да је Косово хибрис хришћанске Европе. Оно што његову посебност утврђује јесте европско настојање да и после повлачења Отоманске империје с Балкана, очува ритам исламизације и католичења словенских простора. Има нечег злокобног у настојању Лондона, Берлина, Рима и Париза да са својим бившим колонијама, попут Саудијске Арабије и Катара, признају и учврсте независност Косова на штету Србије. Посебно што две поменуте државе нису постојале у време ослобођења Косова, а неизвесно је да ли ће постојати и у време поновног повратка Косова у окриље Србије. Отуда се Косово и Каталонија не могу и не смеју поредити; Пећкој Патријаршији и Високим Дечанима Српство ће се враћати као извору; Каталонија после проглашења независности неће моћи да се врати тамо где је била нити њој Шпанство, које се није крстило у Барселони. Упркос свим напорима европских метропола, не можемо да се не запитамо: да ли је данас постојанији и препознатљивији идентитет једног Бокеља и Паштровића или становника БЈРМ и Истре?

kosovogetoИсцрпљена и оклеветана Заједница, притиснута непочинствима Суперструктуре, скоро да нема разлога да се жали на тешку судбину погледа ли невеселу стварност и будућност Европе, чије су нације ушле у раздобље дуготрајног опадања и цивилизацијског безнађа. У томе, штавише, можда открије прилику да се избави из досадашњег положаја, јер ће Геополитика хладнокрвно и одлучно наставити прекрајање европског континента лишеног одличника. Пошто преживи наредних неколико година и одсудну битку Америке, Европе, Русије и Азије, Србија ће након изгона (не први пут) поново добити шансу да се врати себи пошто промисли главна питања. У томе ће јој помоћи косовски мит, који Србију чини изузетком. Шта ће то значити за Српство, кашће нам се само.

_________________
Упутнице и напомене:

[1] Аутор је уредник Форума Пољопривредног факултета Универзитета у Београду.

[2] Видети документ: Operational Environments to 2028: The Strategic Environment for Unified Land Operations. На адреси:
http://ift.tt/2g5J0tK