Дубравка Стојановић
Последњих година у Европи је учестала пракса доношења закона који прописују наративе о прошлости, којима се успостављају „званична сећања“, наводно по узору на законе о забрани порицања Холокауста. Међутим, испоставило се да се ова нова врста прописивања исправног говора о прошлости може искористити за разне врсте „прања историје“ и наметање једног и јединог одобреног мишљења.
Ту спада и контроверзна Резолуција Европског парламента о европској свести и тоталитаризму, којом су 2009. године у исти пакет стављени фашизам, нацизам и комунизам. Ово је покренуло велике дебате и читав покрет историчара под називом Слобода за историју. Највећа историографска имена окупила су се око идеје да је свако прописивање историјских наратива у суштини ограничавање слободе научног истраживања и наметање тренутних идеолошких опредељења, што је супротно принципима слободе мисли и изражавања.
У овом раду анализираће се упоредно дејство две политике сећања и два корпуса закона о сећању у Србији и Хрватској. У обе земље су упоредо мењана сећања на Други светски рат и конструисана нова сећања на ратове деведесетих, при чему и једно и друго учествују у садашњици као фактори нове нестабилности у замрзнутом конфликту југословенских народа.
Да би се разумео однос између Другог светског рата и ратова 90-их, потребан је кратак историјски преглед. Југославија је имала свој посебни Други светски рат. Окупацији Сила осовине супротставио се аутохтони партизански, комунистички покрет на челу с Јосипом Брозом Титом, који је готово сам, уз малу помоћ Црвене армије на крају рата, ослободио Југославију. Та победа значила је истовремено три ствари: победу над окупатором, победу над колаборационистима и, на крају, победу комунизма у Југославији. Чињеница да се радило о самониклој револуцији значила је изградњу изразито снажне политике сећања утемељену на глорификацији победника – партизана-ратника. То је постало једино дозвољено, монополисано државно и званично сећање по коме су живеле генерације. Од Титових говора на партијским конгресима на којима је он прописивао наративе, преко закона о сећању, уџбеника историје, споменика, празника до ђачких писмених састава, екскурзија или имена улица – све је било монополисано сећањем на партизанску епопеју која је „избрисала“ све претходне или упоредне меморије, које су биле потиснуте у сферу приватног. Биле су избрисане и све „конкурентске жртве рата“, укључујући и цивилне и жртве Холокауста, а треба подсетити да је у Југославији под окупацијом, али и захваљујући колаборационистима, убијено 95% јеврејског становништва.
Kада је Југославија почела да се распада средином 80-их година прошлог века, почела је да се круни и званична меморија. „Дедине приче из рата“, које су значиле ревизионистички однос према победницима, али у првом реду према пораженима, постепено су креирале нови образац сећања. Проблем је био у томе што су та нова тумачења Другог светског рата, да би рушила комунизам и Југославију, истовремено рушила и антифашизам који је био идентификован с режимом. С нарастањем национализама, нарастао је и феномен који су аналитичари назвали анти-антифашизам/1/, што је све више значило рехабилитацију покрета који су били идеолошки блиски с фашистичким и нацистичким снагама с којима су током рата сарађивали.
Показало се да закони о сећању из претходног периода нису издржали ни први напад алтернативних сећања која су чекала у приватној сфери и другим џеповима сећања. То није био ексклузивно југословенски проблем после пада комунизма. Али оно што је Југославију битно разликовало од других источноевропских друштава су две чињенице: она је имала свој аутентични антифашистички покрет од самог почетка окупације, па је новом политиком памћења било потребно извршити комплетно брисање и заборављање прошле реалности, укључујући и око милион југословенских жртава и готово потпуно уништено јеврејско становништво.
Друга битна разлика између Југославије и других источноевропских држава је у томе што се упоредо с падом Берлинског зида у Југославији припремао рат за прекрајање граница и етничко прекомпоновање раније мултиетничког простора, што је нужно подразумевало етничка чишћења и нове масовне злочине. Идеологије у име којих је прављен рат из 90-их биле су веома сличне онима које су заступале колаборационистичке снаге из Другог светског рата. Зато је ревизионистичко сећање на Други светски рат постало темељ новог рата. Нова, националистичка идеологија нашла је своје природне савезнике на страни губитника у Другом светском рату.
Kада су се југословенски ратови 90-их завршили, почела су суђења за ратне злочине пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МKСЈ) и пред Међународним судом правде у Хагу, где су државе учеснице ратова једне против других подигле оптужнице за геноцид. Поред осуде злочинаца, један од основних циљева суђења пред МKСЈ био је суочавање с прошлошћу, помоћ транзиционој правди и помирењу. Донет је низ пресуда које су осудиле починиоце злочина, а прикупљен је и огроман доказни материјал који је доступан на интернету. Важан податак за нашу данашњу тему је и то што је Међународни суд правде у Хагу пресудио да се у Сребреници догодио геноцид.
Упоредо с овим суђењима, Хрватска и Србија су донеле своје декларације и законе којима су прописале однос према ратовима 90-их. Ти закони о сећању били су у дубокој супротности с оним што је доказано на МKСЈ и са његовим пресудама. Главни циљ ових закона био је да се ратови 90-их прогласе одбрамбеним и ослободилачким, без помињања злочина и жртава. Хрватска је донела две кључне декларације – Декларацију о Домовинском рату 2000. године, а 2006. Декларацију о војној акцији Олуја, у којој су биле поражене снаге хрватских Срба које су претходне 4 године држале под контролом значајан део Хрватске, при чему је протерано око 200.000 хрватских Срба, уз око 600 убијених цивила. Обе декларације имале су за циљ да пропишу будући наратив о тим догађајима и начин на који се о том рату има мислити. Он је оцењен као „праведан и легитиман, одбрамбени и ослободитељски“, чиме су игнорисани налази МKСЈ и његове пресуде које су говориле о покушају освајања дела БиХ и злочинима над Бошњацима и Србима од стране хрватских снага.
Србија је 2010, после великих притисака изнутра и споља, донела Декларацију о Сребреници, у којој се изражава жаљење због тог злочина, али се он не квалификује као злочин геноцида, што је од тада постала законска основа за порицање геноцида у Србији. Циљ ове декларације био је да се поништи одлука Међународног суда правде који је оценио да је у Сребреници извршен геноцид, као и низ пресуда МKСЈ у којима је појединим српским војним командантима суђено за геноцид. Тако су две највеће државе настале распадом Југославије и најодговорније за рат у БиХ, Хрватска и Србија, за унутрашњу употребу скинуле са себе одговорност за своје злочине.
Упоредо с порицањем злочина у последњем рату текао је све интензивнији процес ревизије Другог светског рата. Хрватски Сабор донео је неколико декларација које се односе на Други светски рат, али и значајан закон којим је уведен Дан спомена на хрватске жртве у борби за слободу и независност. Смисао тих законских одредби је рехабилитација поражене, колаборационистичке стране у Другом светском рату и њено проглашење за највећу жртву тог рата. То је покушај да се усташки покрет опере од одговорности за злочине, а његови припадници преобуку у борце за националну слободу.
У Србији је 2004. године донет закон којим су у правима изједначени партизани и четници, упркос томе што је историјска наука недвосмислено утврдила четничку колаборацију већ од првих месеци окупације Србије, као и њихово учешће у масовним злочинима над цивилима несрпске народности. Тиме је легализована потпуна ревизија Другог светског рата, која је покренула промену имена улица, споменика, празника и уџбеника историје. Kренуле су и судске рехабилитације. Рехабилитација четничког вође Драгослава Михаиловића је судски окончана, а у току је судски процес рехабилитације председника владе Србије под немачком окупацијом, Милана Недића.
Поставља се питање у каквој су вези Други светски рат и ратови 90-их и због чега у овом реферату пратим та два тока меморијализација, закона и декларација у вези са њима? Веза је сасвим јасна: будући да између поражених снага у Дугом светском рату и снага које су водиле ратове 90-их у великој мери постоји идеолошки континуитет, рехабилитацијом колаборациониста из Другог светског рата историјски се перу они који су 90-их чинили злочине, од којих су поново многи на власти у већини држава насталих на тлу Југославије. Закони о сећању увек су повезани са политичким потребама данашњице, али у случају бивше Југославије постоји опасност да они одреде и нашу нову, конфликтну будућност.
Сада ћу понудити неколико лекција научених из југословенског случаја:
1. Југословенско искуство показало је да закони о сећању не успевају у својој намери да друштву наметну званично сећање. Тачно је да југословенски режим није био демократски, што је умањивало поверење у његове законе, али је емпатија према огромним жртвама Другог светског рата била искрена и снажна. Ипак, промена политичког режима разумела се и као ослобађање од меморијске, законом прописане догме, што је, када је Други светски рат у питању, створило опасан преседан.
2. Велики је простор за злоупотребе закона о сећању. Европска резолуција о европској свести и тоталитаризму се нашла као алат у рукама ревизионистичких снага, које су антикомунистичке, али идејно блиске фашизму. На недавном занимљивом скупу на Сорбони о сећању на комунизам дошло је до оштре поделе између земаља које ту декларацију подржавају и у које је комунизам дошао на „руском тенку“ и оних у којима су комунисти били страна у грађанском рату, као што је био случај са Шпанијом, Грчком и Југославијом. Та дебата показала је кључну улогу контекста за разумевање историјских контроверзи, које закони и декларације не могу да изразе, као што не могу да обухвате ни све неопходне финесе својствене сложености историје.
3. Југословенско искуство потврдило је значај суочавања једног друштва с његовом улогом у Холокаусту. Не само због тога што се кроз ту тему сензибилише друштво и развија емпатија са жртвама, него и зато што суочавање с тим питањем омогућава укупно критичко преиспитивање своје прошлости. Да је било суочавања с Холокаустом у земљама источног блока – не би била могућа тако лака и брза промена парадигме Другог светског рата и рехабилитација оних снага које су сарађивале с окупационим снагама и допринеле успешном спровођењу Холокауста. Тиме би и у садашњости била јаснија линија која разграничава фашизам од антифашизма.
4. Историјски наративи су често у служби садашњости. То посебно важи за законе о сећању, који не само да одражавају данашњи вредносни систем, већ и активно учествују у његовом стварању. Југословенски случај је показао како је законско прописивање наратива о неком старијем догађају имало за циљ историјско оправдавање неког другог, новијег, политички осетљивијег догађаја. Будући да су се ратови у Југославији 90-их водили са веома сличним идејним концептима онима из раних 40-их, рехабилитација злочинаца из 40-их истовремено је значила и хероизацију њихових следбеника који су спровели етничка чишћења, масовна силовања и геноцид 50 година касније. Тако је старије сећање искоришћено да би историјски опрало оно новије, чиме и једно и друго учествују у садашњици као фактори нове нестабилности у замрзнутом конфликту југословенских народа.
5. У ситуацији у којој су о југословенским ратовима донете прве пресуде на међународним судовима, у Хрватској и у Србији су донете декларације и закони који су релативизовали те судске одлуке, умањили значај злочина или их у потпуности негирали. То открива још једну опасност у вези са законима о сећању: они на националном плану могу задобити већу тежину од међународног права. Тиме се подрива систем међународне правде, као и њене институције, а земље које посежу за том врстом само-индулгенције аутистично се затварају у сопствена уверења о томе каква је прошлост била, чиме се изолују од универзалних вредности, истовремено се удаљавајући од рационалног односа према прошлости и садашњости.
6. Показало се да без свеобухватног суочавања с прошлошћу и то посебно са сопственим злочинима, јача опасност од обнове замрзнутих конфликата. Kритичко суочавање са прошлошћу није могуће када постоје закони о сећању који прописују њено пожељно тумачење. Југословенски пример јасно је показао да нема транзиционе правде ни помирења, као ни онога што известилац УН за људска права Пабло де Гриеф назива гаранцијама о непонављању конфликта – уколико се занемари веома пажљиво руковање прошлошћу.
7. Пажљиво руковање прошлошћу нису закони. Будући да су друштва „меморијски плурална“ законско прописивање значи да ће сећања другачија од „легалних“ бити потиснута на маргину, где ће чекати своју нову прилику. Случајеви када се та нова шанса појавила обично су врло драматичне или револуционарне промене у једном друштву, када постоји опасност да се у општој конфузији отвори простор за идентификацију с опасним меморијским садржајима који продубљују конфликте.
Kако се онда, помоћу историје, поставити према контроверзним питањима прошлости? Група историчара из свих 12 балканских држава покушала је да да одговор на то питање./2/ Укратко, тај одговор би био: решење нису закони о сећању, већ промена образовног система, посебно наставе историје. Нови приступ требало би да припреми ученике за критички однос према прошлости, што је сасвим супротан приступ ономе на коме почивају закони о сећању. Након вишегодишњег заједничког рада, прошле године је та група историчара објавила две књиге додатних наставних материјала који се односе на период хладног рата,/3/ али и југословенских ратова 90-их./4/
Основни примењени метод је мултиперспективност, где смо осетљиве и контроверзне догађаје представили из више перспектива, онако како их виде различите стране учеснице чије је тумачење догађаја данас потпуно различито и отвара простор за нове конфликте. Овај метод подразумева промену начина на који се историја предаје; она више не би требало да буде „једна, прописана национална истина“, ближа вери него науци. Она би требало да постане дијалог сећања, различитих виђења прошлих догађаја који увек постоје у сваком друштву, као и међу завађеним друштвима и државама.
Ти различити гласови реално постоје у свим друштвима, а школа би требало да постане простор у коме би, на стручан начин, требало отворити простор за осетљиве теме. Тиме би се умањио простор за манипулације које долазе од разних носилаца сећања, а ђаци би били спремнији да на разне утицаје одговоре критички. Тиме би се умањили сукоби и напетости у друштву, посебно у случајевима битних одступања у односу „приватног“ и „званичног“ сећања, што је типична ситуација након пада диктатура или грађанских ратова, када значајни „поражени“ делови друштва потискују на маргину своје мањинско сећање. Али то сећање остаје у разним друштвеним џеповима, због чега евентуално помирење остаје само декларативно и површинско.
Мултиперспективни приступ трауматичној прошлости не значи релативизацију историјске истине. Kао што је рекао познати историчар Kар, „планина различито изгледа кад се гледа из различитих углова, али она ипак има један облик“. Дијалог између починилаца злочина и њихових жртава неће избрисати злочин. Циљ је да се о болним темама отвори дискусија у оквиру институције каква је школа и да се међусобно упознају делови друштва који чувају своја сећања као квасац за нове сукобе. Тако се уводи и дијалог међу генерацијама који може да ублажи дубоке друштвене потресе који настају када деца поставе познато питање: „Тата, шта си радио у рату?“ Тиме се амортизује и неки будући „рат сећања“ и спречава неки будући сукоб чије би гориво биле неразрешене историјске трауме.
Излагање на konferencijiMemory laws. Criminalizing historical narratives/ Закони сећања. Kриминализација историјских наратива, на универзитету Kолумбија у Њујорку крајем октобра 2017.
----------------
1.http://ift.tt/2yPtzex
2.http://ift.tt/2yUKWg6
3.http://ift.tt/2yPpBmb
4.http://ift.tt/2yVF86k
Peščanik
| Закон против историје |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар