Пред крај Римског царства дошло је до прве дехуманизације секса, оргија, представа са содомијом и слично. Рим је после тога брзо пропао. Мислим да се ближи крај и овој псеудоцивилизацији.
На Медицинском факултету Универзитета у Београду и Институту за анатомију „Нико Миљанић“ од 31. октобра до 3. новембра одржаће се, први пут, престижни међународни скуп из хирургије периферних нерава и брахијалног плексуса. Организацију овог скупа Србији је поверила Светска федерација неурохирурга и њен Комитет за хирургију периферног нервног система.
О значају одржавања овог скупа за београдски Медицински факултет и за Институт за анатомију „Нико Миљанић“ за „Печат“ говори управник поменутог института проф. др Бранислав Филиповић. Професор Филиповић је и одличан познавалац историје медицине и психијатар са изванредним увидом у методологију успостављања нашег „врлог новог света“ – новог светског и новог сексуалног поретка, чија перспектива у највећој мери зависи од успеха тоталитарне и тоталне контроле умова и душа која се највећим делом спроводи посредством најмоћнијег и најопаснијег медија – телевизије…
1. Какав је значај међународног скупа из хирургије периферних нерава и брахијалног плексуса за Институт за анатомију „Нико Миљанић“, Медицински факултет у Београду и науку у Србији? Како ће се скуп одвијати, ко ће бити предавачи на скупу?
То је скуп какав се први пут организује на територији Западног Балкана, изузев Словеније. Сама номинација за организацију скупа са специфичним курсем едукације хирурга на кадаверском материјалу представља израз поверења нашим експертима за њихов минули рад и њихово знање и стручност.Скуп, као што сте нагласили, почиње 31. октобра и трајаће до 3. новембра. На почетку су теоријска излагања везана за хирургију периферних живаца која ће износити најеминетнији стручњаци са четири светска континента. Биће предочене разичите контроверзе, дилеме у приступу и хируршкм решавању оштећења периферних нерава, али и приказане најсавременије терапијске технике, које ће бити увежбаване у другом делу, на курсу који се организује последњег дана на нашем Институту. Дакле, овај скуп представља велико признање за наш Институт за анатомију „Нико Миљанић“, јер су, захваљујући пре свега колеги Лукасу Расулићу, бројни светски лидери у области хирургије перифирних живаца успели да сазнају, процене и повољно оцене стручне и организационе потенцијале нашег Института.
2. Институт за анатомију „Нико Миљанић“, чији сте управник, има веома занимљиву историју која показује да је развој медицинске науке у Србији, у чијем је темељу анатомија, неодвојив од политичких планова светских планера и локалних носилаца политичке моћи и утицаја. Како се то манифестовало у случају Института на чијем сте челу?
Некако од самог оснивања све је било везано са политиком.
Прво, када је Факултет основан 1905.године, у самој Србији постојала је струја да Краљевини Србији Медицински факултет није потребан, те се његов почетак са радом развукао, био планиран за 1912., али је ометен Балканским ратом, па онда 1914., али, тада је букнуо Први светски рат (данас га зову Великим ратом, малко бесмислено, зато што је Други светски рат био већи и по броју укључених земаља и, на жалост, по броју жртава), тако да је почетак рада Медицинског факултета у Београду био на Св. Алимпија Столпника, 9. децембра 1920. Прво предавање је одржао баш проф Нико Миљанић (иначе се звао Никола, по деди, али га нико тако није звао) „о васкуларизацији доњег екстремитета“ у свечаној сали Капетан – Мишиног здања и тај дан се данас слави као Дан Медицинског факултета, али и Дан Института за анатомију „Нико Миљанић“. Захваљујући иницијативи нашег Института, подржаној од тадашњег декана, академика Богдана Ђуричића и председника Савета факултета, академика Радоја Чоловића, Институт од 2006. године носи име свог оснивача. Када споменух политику, под притиском хрватских посленика у Скупштини тадашње Краљевине СХС, већ 1921. године долази до питања потребе и оправданости постојања Медицинског факултета у Београду, јер је већ постојао загребачки Медицински факултет. Међутим, Парламентарна комисија, формирана у лето 1921. године, изненада је посетила Анатомски институт, тада једину институцију Медицинског факултета у Београду, и како каже проф. Миљанић, затекла „преко 200 младих људи, који су радили као пчеле, пуни одушевљења за свој будући позив“, тако да је „Институт учинио на комисију тако повољан утисак да је њен извештај испао најповољнији за наш млади факултет“, како се често сећао сам наш оснивач. Проф. Миљанић је био идеалиста, тако да је током рата помагао борце оба ослободилачке покрета, без разлике, поштујући Хипократову заклетву. После рата, постао је прво председник црногорске владе, да би се током 1945. годне вратио у Београд, желећи да настави академску каријеру. Власти су му, форме ради, доделиле звање редовног професора и хирургије, али је због тврдоглавог одбијања да се повуче са конкурса против режимског кандидата био суспендован фебруара 1946. Суспензија је укинута марта исте године, али она никад до краја заиста није била скинута и проф. Миљанић неразрешеног статуса и даље предаје само хируршку пропедевтику. У међувремену, затворен је његов хируршки стационар у Нушићевој улици, зог забране приватне праксе, што је додатно уздрмало проф. Миљанића. Умро је 1957. године, на конгресу у Мексико Ситију, када су му комунистичке власти први пут дозволиле да после ослобођења оде ван земље. Анатомија је после Ђиласовог чланка „Анатомија једног морала“, објављеног у „Новој мисли“ 1954. као предмет међу комунистима била анатемисана, иако са њим ама баш никакве везе није имала. Чак су једном нашем покојном професору, који је био војник у време изласка чланка Милована Ђиласа саветовали да се, као узоран грађанин и лекар, одрекне рада на анатомији, јер „то није политички примерено!“.
3. Институт за анатомију у свом саставу има веома занимљив Музеј анатомије човека, чији су експонати и збирке јединствене и вредне колекције, попут анатомских илустрација Х. Франца из 1920.године која се састоји од 36 цртежа великог формата, укупне површине од 99,7 метара квадратних. Како је Институт за анатомију дошао до ове збирке, шта све садржи музејска поставка и како је на Институт доспео оригинални мулаж за који је као модел послужила чувена играчица и шпијунка Мата Хари?
Сви цртежи су плод сарадње Хиполита (или Иполита, француски Hippolyt) Франца и проф. Миљанића. За цртеже, суштински вредну збирку високе уметничке вредности, платила је Влада Краљевине СХС. Сам Нико Миљанић је у коферима из Париза са свадбеног путовања, донео 6 костура да би се настава нормално одвијала. Мата Хари, Маргарет Гертруде Зеле, није била жена особитог личног морала, односно била је оно што се данас назива „старлетом“, тако да је у Паризу позирала многим уметницима, те се тако њен рани модел нашао и у париској збирци Eсole de Clamard, а захваљујући проф. Миљанићу и на нашем Институту. Да не пише њено име на плочици испод модела, који је, гле несреће, био бачен у базен Института и одатле извађен захваљујући колеги Милану Милисављевићу, не бисмо ни знали да се о њој ради.
4. Како се Институт за анатомију припрема за обележавање стогодишњице свог оснивања?
Пре свега лепим сећањима на све наше осниваче, професоре који су свој животни век провели на Институту, али и унапређењем наставе и научног рада, који је на Институту импозантан. Наше тенденције у настави да студенти препаришу кадавере полако се примичу том тренутку када ће тако нешто бити могуће. Уводимо и нове мере конзервирања кадавера, тако да се традиоционални формалин избаци и токсичне материје сведу на минимум. Научни рад је прилично разгранат и, рецимо, у односу на почетак овог века, а да не говорим раније, доживео је процват и кадровски и цењено према резултатима. На Институту се изводе истраживања у оквиру три пројекта финансирана од стране Министарства за просвету и науку Републике Србије.
5. Будући да сте Ви и психијатар са великом ерудицијом и дубоким увидима у тенденције и методологију реализовања планова светске „елите“ моћи, као и да сте имуни на интелектуално потчињавање, замолила бих Вас да одговорите на неколико питања у оквиру тог референцијаног поља. Прво: Какав је ваш суд о стању ума популације у Србији, изложене медијском инжињерингу чија су оксоница тзв. „риалити шоу“ програми.
Такозвани „риалити шоу“ програми су само део испирања мозга у циљу глобализације, или у преводу – што људи глупљи – то се њима лакше влада. У конкретном случају се ради о манипулацији људском жељом да се „завири у комшијски лонац“, да додамо и у спаваћу собу, све у у смислу поруке „тражили сте, гледајте!“. Временом, када се такви програми понављају, постају подсвесно прихваћени као модел ТВ програма, поготово ако грађани немају ништа друго да гледају. Цинизам који добијамо од ТВ станица који емитују ове програме „Па имате стотине других програма, ако вам се не свиђа, немојте гледати!“ је још једна манипулација, јер су многи од тих других програма на енглеском језику и наш свет их не разуме. Образовни програм тих телевизија не постоји, већ је све сведено на најпримитовнији и најанималнији нагонски ниво, ако се томе придодају људи са маргине закона и на самом моралном дну сваког друштва, старлете и њихови фанови који се паре уживо, просечног интелектуалног капацитета испод сваког прихватљивог минимума, онда схватите да се ствара опасан идентификациони узор младима, којима данашње друштво то нуди као замену за некакве традиционалне вредности, које је комунизам у циљу стварања новог света у великој мери затро у нашем окружењу. Код нас је велики проблем што су Срби, пре свега, пристали да буду обезбожени, да им цркву осрамоте и удаље је од народа, затим да буду подељени на нове нације као што су Македонци, Црногорци и некакви Бошњаци (турски назив иначе оригинално за људи из Босне), да им отму постојбину, мислим на Косово, да имају две аутономне покрајине, од којих су једну отцепили бар за сада, а у другој присталице Аустро – Угарске харангују из све снаге о потреби регионализације Војводине. Ми смо имали пример прошле године, када су колеге из Новог Сада организовале наш национални конгрес анатома, да су били позвани предавачи из региона, а нико из Србије или Републике Српске. То је кориговано после мог писма, али је горак укус остао. Кад при том додате риалити шоу програме где се фаворизује нерад и неморал, добићете људе које није брига ни за земљу, ни за народ, ни за породицу, већ само за новац.
6. Политика сексуалности и сексуални инжењеринг одвијају се медијски и институционално – успостављањем закона којима су нормализовани хомосексуализам и порнографија и увођењем наставних програма у вртићима и школама. Какав је ваш став према овим процесима којима се деци у мозак убацују слике са сексуалним садржајем и то подржи ауторитетом васпитача, учитеља и наставника. Како се осећа дете коме се говори о сексу и када му се сервирају слике и постављају питања типа: „Да ли желиш да те додирују“? „Где желиш да те додирују“?
Секс и сексуалност су сасвим нормалне ствари, које су још Адама стајале избацивања из раја, а све на Евин наговор. Међутим, секс је нешто је што дешава између двоје људи, у спаваћој соби или другом месту, али само за то двоје људи, а не за широки аудиторијум. Оно што се сада дешава је дехуманизација секса и буквално свођење на животињско парење, уз присуство камера. Човек има своје развојне периоде: када је дете он стиче фундаментална знања и сазнања о биологији и живом бићима, а када његово тело почиње да се мења, почињу хормони да „дивљају“ како ми то често жаргонски кажемо, када почиње да осећа привлачност према супротном полу, онда треба и мора да стекне сазнање о сексу и сексуалности. Данас се прича о сексу само у циљу заштите од нежељене трудноће и евнтуално превентиви сексуално трансмисивних болести. Нико не каже и дечацима и девојчицама, да у интимне односе треба да ступе када се осете спремни (свако од нас то осети), да девојчицама губитак невиности није ствар компетиције, како код неких сада изгледа, уосталом сви мудри народи чували су своје девице зарад здравог порода. Пред крај римског царства дошло је до прве дехуманизације секса, оргије, представе са содомијом и слично, Рим је после тога брзо пропао. Мислим да се ближи крај и овј псеудоцивилизацији, јер оно што је неразумљиво деци, постаје рано доступно, али не и објашњено. Реците деци да за све постоји време, а нестрпљење је ионако дечја карактеристика. Глупа и прилично опасна питања које сте навели, неће допринети разјашњавању појма секса и сексуалности нити тако нешто може да спада у едукацију о сексу, поготову када су деца у питању. Пустите децу да буду деца, то време ионако брзо прође, па вам после буде жао.
7. Америчка психијатријска асоцијација (АПА), 1973. године, уклонила је хомосексуалност са своје листе „поремећаја“ – на основу гласања својих чланова што је поставио темеље за легитимизацију хомосексуализма. Хомосексуалној пропаганди и психолошким операцијама умекшавања – десензитизације – у циљу уклањања отпора према хомосексуализму, биле су потребне године деловања да би нас довеле ту где смо данас. Да ли педофилски лоби данас истим корацима „нормализује“ сексуални однос типа „одрасли – дете“. Да ли очекујете да експерти Америчке психијатријске асоцијације и сада буду на њиховој страни?
Его синтони (онај који је у сагласју са нечијим основним тенденцијама, осећањима, односно свим што его представља) хомосексуализам при пут се није нашао на листи болести у трећој ревизији Америчког статистичког приручника за болести (Diagnostic and Statistical Manual for Mental Disorders– DSM IIIR), који се појавио негде средином осамдесетих. Но мислим да се у томе пожурило јер је временом утврђено да хомосексуалци на одређеним местима имају измењен волумен коре великог мозга, исто тако и можданог предворја, данас увелико познатог емоционалног генератора, таламуса. Мозгови хомо- и хетеросексуалаца показују различитости како у својој анатомији тако и у функционисању. Интересантно је да мозгови хомосексуалаца реагују сличније мозговима педофила на стимулусе. Реакција хетеросексуалаца најјача је код мушкараца на видне стимулусе, док је код хомосексуалаца видни део коре значајно измењен, судећи према истраживањима у последње три године. Ако питамо наш мозак, који узгред не зна да лаже, онда ће нам он рећи својом функцијом да су педофилија и хомосексуализам базирани на сличним променама на мозгу, дакле ради се о психичким последицама можданих промена.. Ипак, не очекујем да АПА благонаклоно гледа на проблем педофилије, јер је у САД, где сам боравио неколико пута на позив њихове Форензичке федерације, обзиром да сам по професији форензички, односно судски психијатар, породица нешто у шта се не сме дирати, сматрају је светињом, мада им се 50% бракова оконча разводом. Лицемерно или не, али они још покушавају да породицу ставе у центар својих вредности.
8. Све више спознајемо размере педофилије и учешће припадника највиших ешалона власти и економске моћи у свету у опсценостима овог типа. У Британији је недавно покренута истрага о педофилским активностима бившег премијера Едварда Хита (Sir Edward Heath), Трампова администрација је током последњих месеци ухапсила неколико хиљада педофила, откривају се размере ових активности у Холивуду и центрима музичке и „културне“ индустрије. Због чега смо као цивилизација доспели у овакво стање? Због чега у Србији не постоји расправа и анализа ових поражавајућих процеса?
Педофилија није ништа ново у психијатрији. Спада у категорију тзв. парафилија, односно оно што се некад називало сексуалне перверзије или сексуалне девијације. То су људи који се сексуално узбуђују гледањем деце, горња граница за педофилију је 13 година а педофил мора бити стар минимално 16 година. Не треба ићи тако далеко, чак до Холивуда, јер су и код нас неки свештеници Српске православне цркве показали хомосексуалне и педофилне склоности. Зашто се све то дешава, односно зашто су девијантне особе агресивније него икад? Из само једног али битног разлога, зато што је све дозвољено, не постоји табу а интернет је идеално место да неко сакрије идентитет. У центрима производње забаве за широке народне масе је присутна још и досада и велика количина дроге, јер се до сексуалних партнера долази лако, велика количина новца се окреће, промене су честе, а онда се пожели нешто ново и другачије, што забрањеније то боље. У Србији не постоји воља да се макар и расправа покрене, јер, прво не зна се ко би требало то да учини. Лично мислим да би то требало да учине координисаном акцијом медији, родитељи, школе, министарства. Са друге стране, најгледанији електронски медији су они на којима се врте „ријалитији“, а чим си гледан онда су ту и спонзори који купују време за рекламе у ударним терминима. Са друге стране, управо те медијске куће улизички служе свим властима како се која промени, тако и они мењају уређивачку политику, тако да их нико са релевантних места неће дирати све док обављају прљав посао за власт. Једна од најгледанијих ТВ кућа била је прво уз ЈУЛ, па Демократску странку, да би данас горљиво подржавала напредњаке, пишући писма увредљивог садржаја својим неистомишљеницима. Шта онда очекујете у врзином колу маркетинга, коме би и Гебелс позавидео? Да покрене причу о педофилији? Ко би то гледао, када чека нови коитус у риалити шоу програму?
9. Шта саветујете грађанима Србије у контексту супротстављања медијском инжињерингу и контроли ума?
Оно што су давно заборавили, да мисле својом главом, а не телевизором. Од комунистичког доба, медији нас трују идеологијом која није наша и која није здрава. Све време нас убеђују да човек може да замени Бога. Цитираћу једног мог учитеља: „Релативизација је пола пута ка афирмацији!“ Прво причају како хомосексуализам није ништа страшно, онда досоле да су то људи као и ми, да бисте то прихватили, онда закукају како им треба дати иста права као и другима (мада им нико права није урскаћивао) и онда то постане друштвени тренд. Од последица измењеног мозга, направите нормално биће, судећи мо медијским исказима. Дакле, гледајте и видећете, слуштајте и чућете, мислите и знаћете. Исто научите и своју децу. И још нешто: богатство духом никад не пропада, за разлику од материјалног. Тако да ћете научити да разликујете добро од лошег, кич од вредности и на крају, зло од доброг!
Разговарала: Биљана Ђоровић
| ПРОФ. ДР БРАНИСЛАВ ФИЛИПОВИЋ – Пустите децу да буду деца Пред крај Римског царства дошло је до прве дехуманизације секса, оргија, представа са содомијом и слично. Рим је после тога брзо пропао. Мислим да се ближи крај и овој псеудоцивилизацији.… |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар