Како су у серији „Сенке над Балканом“ представљени руски емигранти у тадашњој Краљевини СХС и и имају ли уметници право да мењају историјске чињенице.
Серија „Сенке над Балканом“, која је почела на Јавном сервису Србије, поново је вратила у жижу интересовања историјско поглавље у вези са руским белим емигрантима, којима је краљ Александар пружио уточиште после Октобарске револуције.
У емисији „Други поглед са Љубинком Милинчић“ професор Филолошког факултета и аутор више књига о Белим Русима Андреј Тарасјев, историчар Горан Милорадовић и Даница Пајовић, професорка драматургије на ФДУ и сценариста, говорили су о томе каква је била њихова улога у Краљевини СХС, а касније у Југославији и шта је у серији фикција, а шта су историјске чињенице. Да ли се заиста двадесетих година 20. века догодило убиство у Руској цркви у Београду?
Прва епизода серије „Сенке над Балканом“ изазвала је бурне реакције једног дела јавности који сматра да је руска емиграција, која је у Србији нашла уточиште бежећи од комуниста, неправедно приказана у веома негативном светлу. На ту примедбу Даница Пајовић каже да се гледаоцима можда учинило да су Руси приказани у серији негативци, али да су такви и Срби. Руске избеглице у Србији су оставили великог трага у свим друштвеним делатностима, па зашто не би оставили и у криминалу, каже она.
И прадеда Виктора Троицког задужио Србију
Емигранте су помагале и тадашња Краљевина СХС и Француска и друге земље којима је био интерес да се Врангелови војници врате у Русију и боре против комунизма, каже Пајовићева, међутим, како је време одмицало помоћ је била све мања, као и нада да ће се бели емигранти вратити у Русију.
Тако су неки војници, који нису могли да се запосле, почели да се баве и криминалом, додаје.
„Постоје индикације, када погледате и папире из тадашње Главњаче, који је постотак руских криминалаца који су хватани. Тај угао смо изабрали зато што је веома занимљив. Зато што нико не прича о томе како је Краљевина СХС била једна од највећих извозника опијума на свету“, каже Пајовићева.
Професор Тарасјев се слаже да су и Срби негативци, па је том серијом двоструко увређен, не само као потомак Белих Руса, него и као Србин, јер је рођен у Београду. Истиче да су подаци који су дати у филму и који остављају утисак да су историјски, заправо, нетачни.
„У Краљевину СХС није стигло 100.000, него мање од 50.000 Руса, козака је стигло мање од 5.000. Јесте да су били под оружјем, али то су били ножеви, кинџали, што ми кажемо, и пиштољи“, објашњава Тарасјев.
Николај Краснов – руски неимар Србије, са сарадницима у Београду.
Николај Краснов – руски неимар Србије
„Руска емиграција није војна руља, како се говори у првој епизоди, нити су радили шта су хтели. Одмах по доласку, козаци, који су били веома организовани и дисциплиновани, почели су да раде у ужасним условима. У баракама, хладним. Градили су путеве, радили су и у рудницима. Југославија је у односу на Србију постала велика земља, па су били и граничари и то су радили са достојанством“, додаје Тарасјев.
Сасвим сигурно козаци нису били наоружана руља која је радила шта је хтела, док је краљ Александар жмурио, каже Тарасјев, који каже да ниједан свештеник никада није убијен у Руској цркви у Београду.
Тарасјев не спори да је и међу руским емигрантима било и оних који су се бавили криминалом, али је то веома мали број. Он помиње постојање руског корпуса у немачким униформама током Другог светског рата. То је као дечак, како каже, доживљавао са болом.
Он, међутим, цитира оно што је руски нобеловац Александар Солжењицин рекао о Русима који су, током немачке окупације дела СССР-а, дочекивали Немце као ослободиоце:
„Бољшевици су довели руски народ дотле да им Немци изгледају бољи од њих.“
Пајовићева каже да јој је жао што су се потомци Белих Руса у Београду осетили увређеним, али не разуме поистовећивање уметничког дела и приказа једног дела једне епохе на партикуларној причи, која није посвећена Белим Русима у Београду, него су они само њен мали део.
Историчар Милорадовић каже да је серија направљена тако зато што је амерички филм васпитао наше гледаоце и они су навикли на одређене клишее. Он пореди лик инспектора Танета са ликом Прљавог Харија, кога је својевремено тумачио Клинт Иствуд.
Привремени комитет Државне думе 1917. године
© SPUTNIK/
Без фебруарске револуције у Русији не би било Jугославије
Он је стављен у историјски контекст који је проверљив и материјал је у рукама аутора, који имају пуно право да серију креирају по свом нахођењу и према потребама драматургије. Они такође имају обавезу да серију продају гледаоцу не само финансијски, већ и као уверљиву причу, каже Милорадовић.
„Уверљиву причу неће продати ако буде историјски верна, зато што је гледалац васпитан на основу клишеа и стереотипа холивудског филма. Они, дакле, морају да прате те клишее и да донекле ставе нешто ново што ће да заинтригира и да веже за ово поднебље да би то заиста биле сенке над Балканом и да би се наш гледалац и гледаоци из других делова Југославије могли наћи и кореспондирати са тим ликовима“, објашњава Милорадовић.
Он, међутим, истиче да је проблем што је радња стављена у историјски контекст са погрешним подацима, помињући бројке од 100.000 избеглица и 10.000 Врангелових козака.
Када је у питању био сукоб са законом, руски емигранти налазили су у већем броју на страни закона, каже он. Када су дошли као избеглице нису имали решену егзистенцију, сиромашнији слојеви, нарочито бивши војници, били су у изузетно тешком економском положају.
Њихова економска ситуација донекле је решена када су Врангелови козаци примљени у државну службу, каже Милорадовић.
„Они су радили у полицији у пограничној служби од 1919. до 1921. године. Њихов посао је био да у пријемним логорима у Марибору, Суботици, Дубровнику сачекују повратнике, бивше аустроугарске војнике из Русије, који су, може бити, били заражени бољшевизмом“, каже Милорадовић.
Историчар Андреј Шемјакин
© SPUTNIK/ РАДОЈЕ ПАНТОВИЋ
Фебруар 1917. — трагедија једне револуције
Козаци нису били ангажовани као плаћеници, с обзиром да им је додељено држављанство, а били су ангажовани као специјалисти и искусни борци против комуниста. Када је полиција победила у борби против комуниста до 1922. године и потреба за њиховим ангажовањем је престала, каже Милорадовић.
Највеће одступање од реалности у серији је у сцени са мртвачким сандуцима пуним опијума.
„Оних пет, шест козака који се појављују у црним униформама, изгледају као улична банда у Њујорку. Они се нису тако понашали на улици. Облачили су се нормално у цивилну одећу, само су у свечаним приликама могли да се појаве у униформи. Нису парадирали улицом, поготово у групи, и са наоружањем“, каже Милорадовић.
„Сенке над Балканом“ нису први филм у којем су приказани Бели Руси, каже Милорадовић, а осим у „Паду Италије“ и „Окупацији у 26 слика“, филмовима Лордана Зафрановића, приказани су у позитивном светлу.
У емисији је закључено да је најбоље сачекати да се виде све епизоде серије, па је тек после тога оцењивати, што су прихватили сви учесници дискусије.
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар