Аутор: Александар Гајић
Цикличне теорије о расту, стагнирању и пропадању људских друштва, па и читавих цивилизација, нису само карактеристични погледи који се јављају у друштвима захваћеним дубоком кризом (Carr 1961:37); у њима има и подоста од фацинације пролазношћу свега постојећег, крхог и непостојаног, или, како указује Орега и Гасет: „могућност да цивилизација може умрети удвостручује нашу властиту смртност (према Mazzarino 1966:171). Предвиђања како до судбоносног колапса може доћи важна су једнако као и утврђивање њихових могућих узрока (нуклеарни сукоб, исцрпљење ресурса, еколошке катастрофе, социополитички суноврат) на које указују многи савремени мислиоци које ова питања забрињавају. Па ипак, чини се да најважније стање који претходи оваквим бригама – нестанак неупитног уверења у светлу будућност, у квалитатитвни напредак и централни значај цивилизације у којој се живи (Dawson 1956: 54). Шта, заправо, подразумева тај узнемирујућа кованица “друштвени колапс“?
Феномен друштвеног колапса може се дефинисати у ширем и ужем смислу. У ширем смислу, он се односи на како на нагло пропадање људских друштава, тако и на дуготрајно опадање цивилизацијске моћи, укључујући ту и постепени нестанак културних вредности, које се завршава њеним потпуним нестанком. Шири приступ, дакле, подразумева укупни процес друштвеног, инстуционалног, политичког и културног колапса чије праћења подједнако интересује антропологију, историју, политикологију, социологију. У ужем, пак, смислу – колапс се одређује као политички процес у коме посматрано друштво „показује брз, значајан губитак утврђеног нивоа социополитичке комплексности… који се манифестује у појавама као што су: слабији ступањ стратификације и друштвене диференцијације; слабија економска и професионална специјализација појединаца, група и територија; мање централизована контрола, односно, слабија регулација различитих привредних и политичких групација коју проводе елите; слабија контрола понашања и дисциплине; смањена улагања у епифеномене комплексности, односно, елементе који дефинишу појам „цивилизације“ – монументалну архитектуру, уметничка и књижевна достигнућа и слично; слабији проток информација међу појединцима, политичким и привредним групацијама те између средишта и периферије; смањено делење, трговање и редистирибуцију ресурса; слабија целокупан координација и организација појединаца и група; мању територију огранизовану унутар само једне политичке јединице.“ (Tainter 2007: 18-19). Овај ужи, пре свега политичко-институционални и функционални приступ, карактеристичан је за савремену науку о комплексним системима.
Саме теорије о друштвеним колапсима и цивилизацијским катастрофама старе су готово као и само човечанство: већ староегипатски списи о пропасти Старог Царства и месопотамске повести о паду Саргона Акадског и треће династије из Ура покушавали су да узроке колапса пронађу у моралном опадању и/или безбожности владара због чега следи „божија казна“ у виду одвијања унутрашњих нереда и ратова, или инвазија варварских хорди, новопридошлих завојевача–пљачкаша. Атински филозоф Платон узроке опадања видео је у фаталистичкој смени епоха којом руководи мистичка нумерологија – где се стварност подудара или пак одудара од својих савршених идејних праузора. Полибију, грчком историчару римског имеперијалног тријумфа, који је, уједно, значио и колапс свих његових медитеранских супарника, биле су ближе биолошке аналогије раста, зрелости и опадања са оним цивилизацијским. Рим је, према Полибију, победио Картагину зато што је он био у успону, а северноафричка таласократска империја у силазној фази животног циклуса, што је судбина која неминовно чека и сам Рим (Полибије, 1988: 310). Исту тезу касније затупају и позноримски многобожачки историчар Амијан Марцелин (Марцелин 1998), као и његови савременици, хришћански епископи Амброзије Милански и Вегеције (Mazzarino 1966: 53-55). Тек ће Аурелије Августин у својој „Држави божијој“ (Августин 1996) биолошке аналогије заменити хришћанским духовно-моралним виђењем о „два града“, небеском и земаљском, који су смешани у историјској стварности – и где један води прочишћењу, опстанку и побољшању, а други, везан пре за световне ствари него за духовне врлине, води – кроз опадање – ка (само)уништењу. Петрарка ће у позном Средњем веку хришћанско становиште свести на учење о колапсу као последици нестанка великих људи. Флавио Биондо, аутор историје Рима од петог века па све до задње деценије Византије, уочи њеног освајања од стране Турака, разрађује прву систематичну студију о успону и паду једне империје, где узроке овом другом налази у слабљењу моралног живота и, последично, владавини инфериорних типова људи. Макијавели следи овај пут, али сужава моралност у оквире „virtu”-a, јуначке мужевности и одважне способности, чијим обиљем у “Расправама о првих десет књига Тита Ливија“ (Machiavelli 1985) објашњава успон републиканског Рима, а због чијег опадања следи пропаст позног Царства. Ретикус и Жан Боден представљају прво раномодерно одсупање од морално-врлинске традиције објашњења пропасти људских друштава: први је узроке пада проналазио у астрономским законитостима везаним за орбите земље и сунца, док је Боден сматрао да је успон и пад моћних дражава подложно нумеролошком детерминизму савршеног броја 496 (све према Mazzarino, 1966: 90).
Гласовито Монтескијево дело у успону и паду Рима аргументовано обнавља теорију о врлини и њеном опадању, односно о „моралној путањи“ сваке цивилизације. Романтичар Хердер био је ближи Полибијевом фатализму као узроку неумитне пропасти услед старења цивилизације, уз акцентовање моралних, демографских, статусних и виталистичких фактора („витална енергија“ становништва) (Herder 1968: 250). Хегел је, у својој „Филозофији историје“(Хегел 2006), дијалектику опадања везивао за антитезу идејних основа, виших циљева друштва који се изворно очитују у подударности приватних са општедржавним интересима. Томас Малтус је основни узрок друштвеног колапса (Malthus 1798: VII, 6) видео у диспропорцији између раста пољопривредне производње (која се одвија аритметнчком прогресијом) и раста становништва (које тече геометријском прогресијом). Оливер фон Сек теорију колапса објашњавао је погибијама најбољег дела становништва, а Јаков Буркхард старењем популације и свеопштим пропадањем; теоретичари расе, почев од Артура де Гобиноа па све до Џорџа Хансена и Тенија Франка (Mazzarino, 1966: 124-130), сматрали су „расно мешање“ или, пак, генетску дегенерацију главним узроком цивилизацијског колапса. На почетку 20. века Елиот Милс „предвидео је пропаст Британског цараства због превласти урбаног живота који узрокује пропадање пољопривреде, књижевног и драмског укуса, као и интелектуалног и религиозног живота“ (Tainter 2007: 134).
Криза европоцентричног модела у свету после Првог светског рата дала је мноштво теорија „кризеолошког деклинизма“ (више у Гајић, 2011: 46-48); међу њима се, својом волуминозношћу, вишеслојношћу и систематичношћу, издвајају Шпенглерова „Пропаст запада“ и „Истраживања историје“ Арнолда Тојнбија. Утицајна филозофија историје Освалда Шпенглера са песничком интуицијом повлачила је заносне аналогије како између описаних „културних морфологија“ и њихових почетних идејних перспектива, тако и њихову заједничку подударност у расту, процвату и умирању виђену у натуралистичком кључу. За Шпенглера, културе су сублимиране животне бити које расту са истом супериорном бесциљношћу као и цвеће на пољу (Шпенглер 1990: 17). У том развоју, етапа када култура потпуно пређе у цивилизацију – у крајње оспољену вештачку фазу у којој доминира интелект – означава фазу опадања, где се „историјски процеси састоје од све већег исцрпљења облика који су постали неоргански или мртви“ (Шпенглер 1990: 19, 25). Тојнбијева пак историјска истраживања (Тојнби 2002) следила су, кроз обимну анализу историјских факата, приступ по коме цивилизације пролазе фазе настанка, раста, времена пометње, универзалне државе и дезинтеграције, што су тек једним делом аналогне натуралистичким процесима. Сматрајући, за разлику од Шпенглера, цивилизације динамичким покретом који носи смисао, Тојнби је у средишту ову динамике видео „изазове и одговоре“. Друштво се суочава са низом проблема, од којих сваки представља изазов са којим се треба суочити. Успешним надвладавањем изазова цивилизација наставља да се развија, а неуспешним реаговањем, коме узроци леже у губитку креативне снаге и помањка виталности, и то онда када елита, као „креативна мањина“, постане само „доминантна мањина“, долази до њеног колапса. За Тојнбија, колапс не наступа услед губитка контроле над природним окружењем нити над друштвеном структуром, као ни услед спољних напада – већ услед унутрашњег одстуства креативног одговора на све ове изазове. За то је наодговорнија елита што, уместо креативног одговора на изазове, услед гордог обожавања „некадашњег себе“ пропушта да адекватно реагује. „Ултимативни критеријум и темељни узрок слома цивилизације је избијање унутрашње неслоге због које она прокоцка могућност самоодређења.“ (Тојнби, 2002: 5, 17). Ово доводи до унутрашњих ломова и супростављања између три главне културно историјске, позно-цивилзацијске групације: „доминантне мањине“, „унутрашњег пролетеријата“ и „спољног пролетијата“ (варварских завојевача). Њихови ће сукоби докрајчити живот цивилизације.
ЛИТЕРАТУРА:
Augustin Aurelije, O državi Božjoj – De civitate Dei, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1996
Bourdieu Pierre, Forms of Capital, in J.G. Richardson’s Handbook for Theory and Research for the Sociology of Education, pp. 241–258, Greenwood, New York, 1986
Гајић Александар, Духовне основе светске кризе, Конрас, Београд, 2011
Daimond Jarred, Slom: kako se društva odlučuju za propast ili uspjeh, Algoritam, Zagreb, 2008
Dawson Christopher, The Dynamics of World History, Sheed and Ward, New York, 1956
Ибн Халдун, Мукадима, Веселин Маслеша, Сарајево, 1982
Hegel Georg Fridrih Vilhem, Filozofija povijesti, Romanov, Beograd, 2006
Herder Johan Gottlieb von, Reflections on the Philosophy of the History of Mankind, University of Chicago Press, Chicago and London, 1968
Machiavelli Niccolo, Izabrano djelo, prvi svezak, Globus, Zagreb, 1985
Mazzarino Santo, End of Ancient World, Faber and Faber, London, 1966
Malthus R. Тhomas, An essay on the principle of population, 1798, http://oll.libertyfund.org/?option=com_staticxt&staticfile=show.php%3Ftitle=311
Марцелин Амијан, Историја, Просвета, Београд, 1998
Патнам Роберт, Куглати сам, Медитеран, Нови Сад ,2008
Полибије, Историје 1-2, Матица Српска, Нови Сад, 1988
Tainter Joseph, Kolaps kompleksnih društava, Naklada Jasenski I Turk, Zagreb, 2007
Тонби Арнолд, Проучавање историје, Службени лист СРЈ и ЦИД Подгорица, Београд, 2002
Турчин Питер, Рат и мир и рат: животни циклуси империјалистичких нација, Порта Либрис, Београд, 2006
Фукујама Френсис, Судар култура, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997
Carr Edward Hallet, What is History?, McMillan, London, 1961
Џаред Дајмонд, Микроби, пушке и челик, Досије, Београд, 2004
Шпенглер Освалд, Пропаст Запада 1-4, Кристали, Београд, Београд, 1990
 |
Феномен друштвеног колапса | Центар за културну обнову - Археофутура Феномен друштвеног колапса може се дефинисати у ширем и ужем смислу. У ширем смислу, он се односи на како на нагло пропадање људских друштава, тако и на дуготрајно опадање цивилизацијске моћи, укључујући ту и постепени нестанак културних вредности, које се завршава њеним потпуним нестанком. |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар