Венс Ферел: Вакцине, нови геноцид? (2): Индустријска производња нових болести

Венс Ферел: Вакцине, нови геноцид? (2): Индустријска производња нових болести
Водећи светски здравствени проблем су вакцине и њихова масовна употреба. Са овом страшном истином која је вишеструко потврђена, не би се сложила само мафија из Светске здравствене организације, која је главни лобиста фармацеутске индустрије и главни ослонац њене мафије. Али, независни стручњаци и многе цивилизоване државе и њихова надлежна министарства, одавно су скренули пажњу да вакцине примају на своју одговорност. Пре неколико година, министарка здравља Пољске, службено је забранила њихову употребу. У књизи Венса Фарела, „Вакцине, нови геноцид?“, објављеној и на српском језику, у преводу Саше Ивановића, детаљно су описане све опасности од вакцина. Магазин Таблоид објављује одабране делове из ове књиге.
Заушке су ретко опасне у детињству; обично нестају у року од де- сет дана након обољевања на природан начин. Као резултат долази до трајног имунитета. Међутим, опасно је када их добију мушкарци после пубертета. Код око 35% развија се орхитис, или запаљење тестиса. То може да доведе до стерилитета.
Како вакцина против заушки пружа имунитет који није доживотан – већ постепено нестаје, дечаци који су примили вакцину против заушки могу да добију заушке касније током живота, са опасним компликацијама. Статистике откривају да се заушке све чешће јављају након детињства, као последица вакцинације против заушки (R.S. Mendhelson, M.D., How to Raise a Healthy Child, pp. 29-30, 213-214).
Вакцина против заушки такође може да изазове непосредне и штетне реакције, укључујући грозничне нападе, осип, једнострану нервну глу- воћу, а повремено може да изазове и енцефалитис.
Наводи се да недавно произведена вакцина против заушки доводи до веће учесталости енцефалитиса („Clinical and Epidemiological Features of Mumps Meningoencephalitis and Possible Vaccine-Related Disease,“ Pediatric Infectious Disease Journal, November 1989, pp. 751-754).
„…Употреба вакцине против заушки, која је повезана са озбиљним споредним ефектима, изгледа неоправдана. Примена вакцине током адолесценције би могла само да продужава проблем слабљења имунитета и да помери појаву болести и њене компликације на још старију популацију“ (Randall Neustaedter, O.M.D., The Immunization Decision, 1990, p. 60).
Говорило се да децу треба вакцинисати против рубеле да не би пренела болест на труднице. Међутим, истраживање др Стефана Шоенбаума и његових сарадника из 1975, посебно извршено управо ради тог питања – открило је изненађујућу чињеницу да одрасле жене добијају рубелу од других одраслих особа, а не од деце (S.C. Schoenbaum, et al., „Epidemiology of Congenital Rubella Syndrome: The Role of Material Pa- rity,“ Journal of the American Medical Association, 1975, Vol. 233, pp. 151-155).
У часопису American Journal of Diseases of Childhood извештено је следеће:
„…Двадесетомесечни дечак је био добро до десетог дана након вакцинације комбинованом вакцином против заушки-рубеле. Првобитни проблеми били су неспособност стајања на левој нози и бол у свим удовима. Слабост се проширила на обе ноге и пењала се укључујући све екстремитете. Преглед је открио осетљиво дете са потпуном парализом свих удова и неспособношћу држања главе усправном. Код пацијента је постојала јасна осетљивост меког ткива на свим удовима. Неуролошка про- цена није могла да установи присуство рефлекса истезања мишића“. (J. R. Gunderson, „Guillain – Barré Syndrome: Occurrence Following Combined Mumps-Rubella Vaccine,“ American Journal of Diseases of Childhood, 1973, Vol. 125, pp. 834-835).
Инфлуенца (грип)
Већина људи инфлуенцу назива „грип“. Вакцине против грипа варирају по типу и ефектима, из године у годину. Стално се развијају нови сојеви у покушају савладавања епидемије грипа за дату годину. Наравно, то такође значи да вакцинација против грипа претходне године не може пуно да помогне особи наредне године.
„…Више од 500 људи који су примили вакцину против грипа 1976. године остало је парализовано уз Гилен-Баре синдром. Тридесет њих је умрло. Током те исте године, стопа учесталости Гилен-Баре синдрома међу америчким војним особљем вакцинисаним против грипа била је 50% већа у односу на невакцинисане цивиле. Др Џон Сил (John Seal) са Националног института за алергије и инфективне болести верује да су ‘било која или све вакцине способне да проузрокују Гилен-Баре синдром“ (N. Z. Miller, Vaccines: Are They Really Safe and Effective, 1992, p. 44.)
Медицински извештаји откривају да је један од ефеката програма вакцинације против свињског грипа била мултипла склероза као и Гилен-Баре синдром. Коментаришући ову везу, др Вајзбрен (Waisbren) је предложио да вирус из вакцине против свињског грипа можда оштећује или уништава мијелин који облаже спољашњост нерава.
„…Да ли је могуће да антиген из вакцине против свињске инфлуенце иза- зива код неких пацијената имуни одговор на основне протеине мијели- на – оне који окружују периферне нерве код пацијената код којих се јави Гилен-Баре синдром, и око централних нерава код пацијената код којих дође до појаве поремећаја сличног мултиплој склерози?“ (Burton A. Waisbren, M.D., ‘Swine Influenza Vaccine’, Annals of Internal Medi- cine, July 1982, p. 149).
Др Роберт Коуч (Robert Couch) са Бејлор универзитета из Хјустона у Тексасу је у јануару 1982. године сведочио пред америчким саветодавним комитетом службе здравствене заштите задужене за имунизацију. Он им је испричао о већем броју старијих особа које су имале историју хроничних поремећаја. Након што су примили вакцину против грипа, неке од њихових алергија и других проблема постали су гори; код неких са хипертензијом дошло је до пораста крвног притиска; неки са дијабетесом имали су повећан ниво шећера у крви; некима са гихтом стање се погоршало; код неких особа са Паркинсоновом болешћу дошло је до повећања неспретности.
„…Извештаји који повезују имунизацију са Рејевим синдромом настављају да се појављују. При епидемији која је погодила 22 деце у Монтреалу, пет је примило вакцине (вакцине против малих богиња, рубеле, ДТП, и Сејбинове полио вакцине) у року од три седмице пре смештања у болницу. Иако су Центри за контролу болести брзо предложили везу између Рејевог синдрома и одређених епидемија грипа, нису, колико ја знам, подједнако размотрили везу између ове болести и саме вакцине против грипа“. (Robert Mendelsohn, M.D., San Francisco Chronicle, May 22, 1978).
Рубела
Када дете добије рубелу, резултат је блага болест са мало проблема. У ствари, већина њих ни не примети да је има. Симптоми су цурење из носа, бол у грлу, веома блага температура, и донекле увећани, осетљиви лимфни чворови са стране врата. Ружичасте, благо издигнуте оспе појављују се на кожи.
Међутим, ситуација је потпуно другачија ако трудница оболи током првог тромесечја (прва три месеца трудноће). Њена беба може да се роди са урођеним манама (као што су дефекти удова, ментална ретардација, поремећен вид, оштећен слух, или срчане мане).
Очигледно, опасно је вакцинисати младу девојчицу против рубеле! Када касније имунитет нестане, она је одрасла – и тада може да добије рубелу за време ране трудноће. Резултат може да буде дете са урођеном маном. То је довољан разлог због кога вакцину против рубеле не треба тек тако давати деци. Иако је у медицинским круговима познато да приближно 25% вакцинисаних против рубеле губи имунитет у року од пет година (R.S. Mendhelson, The Risks of Immunizations, 1988, p. 4), ипак се деци – укључујући девојчице – рутински дају ММР вакцине-које укључују вакцину против рубеле.
„…Вакцину против рубеле је непотребно давати дечацима, пошто је ово обољење од малог значаја за мушкарце. Међутим, опасност од инфицирања трудне жене вирусом рубеле представља веома озбиљан разлог за забринутост. Др Антони Морис (J. Anthony Morris), бивши руководилац Управе за храну и лекове, истакао је 1977. у часопису National Health Federation Bulletin, ‘Дечаке не треба вакцинисати про- тив рубеле јер је за дечаке рубела релативно безначајна болест… Вакцинација против рубеле повећава шансе да трудна жена добије вирус из вакцине од сина који је недавно вакцинисан’…“ (The Dangers of Immunization, 1987, p. 53). „…И до 26% деце која су примила вакцину против рубеле при националним програмима тестирања развило је артралгију и артритис. Многима је била потребна медицинска помоћ, а нека су смештена у болницу да би била тестирана на реуматичну грозницу и реуматоидни артритис“. („Science Aftermath,“ Science, March 26, 1977).
„Очигледно је да вакцинације деце против рубеле која се врши тек неколико година, није веома успешна“, (Dr. Plotkin, professor of pediatrics at the University of Pennsylvania School of Medicine).
Истраживање спроведено током епидемије рубеле у Касперу, у Вајомингу, открило је да је 73% оболеле деце већ било вакцинисано против ње. При избијању ове болести у Мелбурну, у Аустралији, 80% од свих војних регрута који су добили болест примило је вакцину против рубеле четири месеца пре тога (Australian Nurses Journal, May 1978). У негативне споредне ефекте вакцинације против рубеле спадају артритис, артралгија (бол у зглобовима), и полинеуритис (бол периферних нерава, или парализа).
Можда познајете неког са синдромом хроничног замора, чијег изазивача научници називају Епстајн-Бар вирус. Пре 1982. године није постојао у Сједињеним Државама. Непрекидно стварамо нове болести! Истраживачи сада знају да га је произвела нова вакцина против рубеле (први пут примењена 1979). Када дете прими вакцину, Епстајн-Бар вирус може да остане у његовом телу годинама и да га, обичним контактом, пренесе на друге (A.B. Allen, M.D., „Is RA27/3 a Cause of Chronic Fatigue?“ Medical Hypothesis, Vol. 27, 1988, pp. 217-220; i A.D. Lieberman, M.D., „The Role of Rubella Virus in the Chronic Fati- gue Syndrome,“ Clinical Ecology, Vol. 7, No. 3, pp. 51-54).
У чланку који је спровео преглед статистичких доказа штетних ефеката обавезне вакцинације против рубеле у Њу Џерзију, изнети су следећи коментари:
„…HEW (америчко министарство за здравље, образовање и социјалну помоћ) је почетком 1970. известило да је и до 26% деце која су примила вакцину против рубеле при националним програмима тестирања развило артралгију и артритис. Многима је била потребна медицинска помоћ, а нека су смештена у болницу да би била тестирана на реуматичну грозницу и реуматоидни артритис. У Њу Џерзију овај исти програм тестирања показао је да је 17% вакцинисане деце развило артралгију и артритис…Извештај HEW-а указује да је 1967. године у целој САД пријављено само 87 случајева синдрома конгениталне рубеле; дванаест случајева је пријављено у Њу Џерзију. Тешко да ове статистике оправдавају обогаљење процењених 340.000 деце у држави Њу Џерзи, као резултат вакцине против рубеле. Штавише, пишући за последњи број часописа Неw Енгланд Јоурнал оф Медицине, добитник нобелове награде др Џон Ендерс (John Enders) са Харварда, изразио је забринутост да младе девојчице које се данас вакцинишу имају веће шансе да добију болест када одрасту и почну да добијају децу него да су природно добиле болест током детињства. Налази указују да вакцинација може да успостави само делимичну отпорност која не траје дуго нити пружа трајни имунитет као природна инфекција“. – Science, March 26, 1977, p. 9.
Необична је чињеница да су два медицинска часописа известила да се у многим болницама захтева од целокупног особља да приме вакцину против рубеле – али лекари (они су ти који читају медицинске часописе) одбијају да приме вакцину против рубеле док их друго болничко особље добровољно прима („Rubella Shots for Hospital Employess“ The Doctor’s People: A Medical Newsletter for Consumers, August 1991, pp. 1-2). У другом истраживачком извештају је напоменуто да је 90% акушера и више од две трећине педијатара одбило да прими вакцину против рубеле („Rubella Vaccine and Susceptible Hospital Employees: Poor Physician Participation“; Journal of the American Medical Association, February 20, 1981). Ти лекари раде у оквиру две медицинске области које су најстручније за опасности вакцина.
„…Седмог августа 1989. примила сам рубела, мале богиње, и вари-чела зостер титар ИГг вакцине. Школујем се за медицинску сестру. У року од три седмице почела сам да се осећам слабо, уморно и тромо. То је довело до утрнулости у обе руке и стопала. До новембра се развио Гилен-Баре синдром и два месеца сам провела у болници. Нисам могла да ходам, имала сам потешкоће да померам горње удове, имала уринарне и абдоминалне проблеме, делимичну парализу лица, и значајно сам смршала. Пре тога сам била активна здрава жена, жељна да заврши програм за медицинску сестру“ (Vaccine Reaction Report, National Vaccine Information Center, November 25, 1991, pp. 23-24).
У наредној изјави, „имунизација крда“ представља аустралијски израз за оно што ми зовемо „масовна имунизација“: не односи се на вакцинисање животиња.
„…Семинар о рубели је одржан у октобру 1972. на одељењу за патологију, универзитетском одељењу Остин болнице у Мелбурну, у Аустралији. Др Беверли Алан (Beverly Allan), виролог, изнела је бројне доказе против ефективности вакцине. Она је била толико запањена оним што је установила да је, као и све већи број научника, довела у питање целокупну област везану за имунизацију крда…“ (G. Dettman, Ph.D., and A. Kalokerinos, M.D., „Does Rubella Vaccine Protect?“ Australian Nur- ses Journal, May 1978).
Када родитељи одведу своју децу на рутински лекарски преглед, стандардна је процедура да им лекари дају ММР вакцине. Оне би требало да штите од заушки, малих богиња, и рубеле. Медицинске смернице препоручују да се ове вакцине дају деци старој око 15 месеци.
Пертузис (велики кашаљ)
„…Волели бисмо да видимо смањење броја случајева болести по што је мањој цени могуће. Међутим, овај циљ је тешко остварити јер начин развоја имунитета против великог кашља није јасан; због тога знамо мало тога о принципу имунизације од бактерије. Да бисмо остварили заштиту дајемо целу бактерију како бисмо омогућили домаћину да пронађе ефективан имунолошки одговор. Због тога морамо да укључимо све компоненте бактерије, укључујући токсичне“ (Vincent Fulginiti, M.D., 1984, navedeno u H.L. Coulter and B.L. Fisher, A Shot in the Dark, p. 205).
Медицинско име за велики кашаљ је „пертузис“. То може да буде опасно обољење. Јак кашаљ може толико да ослаби тело да особа умире од недостатка кисеоника. У већини случајева, болест није фатална, али је најопаснија када је деца млађа од шест месеци добију. Не изгледа да иједан познати антибиотик и ублаживач кашља може да побољша стање.
„…Чудно је, али изгледа да су Сједињене Државе једина већа западњачка земља са обавезном вакцинацијом против пертузиса. Није обавезна у Енглеској, Француској, Западној Немачкој, Канади, Аустрији, Италији, Швајцарској, Португалу, Шпанији, Данској, Шведској, Белгији, Финској, Ирској, Норвешкој, и Холандији. У ствари, једини део Европе у коме је вакцинација против пертузиса универзално наметнута је Совјетски савез и земље иза некадашње ‘гвоздене завесе’ Пољска, Мађарска, и Чехословачка. Масовна вакцинација у нашем ‘слободном друштву’ није добровољна. Од укидања регрутације 1970-их, обавезна вакцинација остаје једи- ни закон који захтева од грађанина да ризикује живот за своју земљу…“ (H.L. Coulter and B.L. Fisher, A Shot in the Dark, p. 204).
У ствари, број случајева великог кашља опадао је у годинама пре увођења вакцине против пертузиса. Од 1900. до 1935. стопа смртности од ове болести опала је 79% у САД (International Mortality Statistics, 1981, pp. 164-165). Због проблема са вакцином, стопа смртности је, од почетка вакцинације, поново порасла. „…Извештаји у медицинској литератури о озбиљним штетним последицама шок и оштећење мозга код одојчади прималаца вакцине против пертузиса простиру се од 1930-их па до данас“ (The Randolph Society, The Dangers of Immunization, 1987, p. 56).
Вакцина против великог кашља изазива висок проценат неуролошких компликација, укључујући смрт. Неколико лекара које познајем уопште је не дају“. – Robert Mendelsohn, „Vaccinations Pose Hazards,“ Idaho Statesman, December 19, 1977.
„…Један случај који су описали говори о дечаку старом осам месеци, који је добио прву инекцију против пертузиса са седам месеци. Након инекције дошло је до надражљивости и поспаности које су се за око три дана повукле. Три седмице касније добио је другу инекцију и ‘брзо постао раздражљив, немиран, фебрилан (грозничав), а десна рука била му је укрућена. Око 72 сата након вакцинације, добио је два озбиљна напада генерализоване конвулзије и примљен је у другу болницу’. Када га је осам месеци касније прегледао његов породични лекар, ‘дечак је био слеп, глув, уз наступе грчева, и беспомоћан“ (истраживање из 1948. од Randolph K. Byers and Freerick C. Moll of Harvard Medical School, kako je objavljeno u H.L. Coulter and B.L. Fisher, A Shot in the Dark, pp. 22-23).
Др Винсент Фулгинити, председник Комитета за инфективне болести Америчке академије педијатрије, 1976. године је написао рад, „Спорна питања у вези важећих пракси имунизације: Гледиште једног лекара“ (Controversies in Current Immunization Practices: One Physician’s Viewpoint). Рад је укључен у изјаву др Ентонија Мориса из 1982. године, поднету поткомитету америчког сената:
„…За мене је несхватљиво да можемо одлучно да препоручујемо и примењујемо вакцину против пертузиса без подједнаке посвећености решавању нерешених питања. Моје је уверење да Национални институти здравља, Управа за храну и лекове, и ЦДЦ непрекидно треба да охрабрују компетентне ауторитете да истраже неодговорена питања и покушају да пруже дефинитивне одговоре“ (V.A. Fulginiti, M.D., navedeno u J.A. Morris, Ph.D., statement to U.S. Senate Subcommittee on Investigations and General Oversight, Committee on Labor and Human Relations, June 30, 1982).
Када у таквим приликама довољно велики део јавности сазна за то, јавност остаје шокирана видећи шта вакцине против пертузиса раде деци. Због ових проблема долази до велике узбуђености, коју државни здравствени уреди покушавају да умире речима о миру и безбедности. Међутим, повик је коначно довео, 1986, до конгресног закона (НЦВИА, о коме се детаљније говори при крају ове књиге).
„…Спор око вакцине је досегао свој емоционални и политички зенит публицитетом насталим због реакција на вакцину против пертузиса. Пажња јавности је окренута телевизијским документарцима, популарним књигама (Coulter & Fisher, A Shot in the Dark, 1985), и бројним чланцима у штампи. Деца у Великој Британији и Шведској више не примају вакцину против пертузиса. Јапан је одложио вакцинацију против пертузиса вршећи је тек када деца напуне две године, а амерички конгрес је донео национални закон о повредама деце проузрокованим вакцинама НЦВИА како би се родитељима чија су деца повређена вакцинама обезбедила надокнада“ (Randall Neustaedter, O.M.D., The Immunization Decision, 1990, p. 43).
Вакцином до епилепсије
ММР вакцина смешта вирус малих богиња у мозак дечака. Дете је развило озбиљну епилепсију након што је примило ММР вакцину. Пажљиво истраживање је открило да је вирус малих богиња из вакцине доспео до његовог мозга и изазвао ово обогаљујуће стање. Ова трагедија је наведена у новинама Лондон Телеграф (21. Јануар, 2001).
Венс Ферел / Таблоид