Европа је и у нуклеарном сосу

Европа је и у нуклеарном сосу
Београд – У прошлом броју Магазина Таблоида писали смо о незаконитом и тајном уношењу радиоактивног отпада из иностранства, а што је био велики бизнис Милошевићеве елите. У овом броју Драган Јовановић, један од првих вођа „зелених“ у бившој Југославији, сведочи како је уловио допремање радиоактивног отпада из немачких атомских централа у Србију. Због тог „радиоактивног“ скандала о коме је Јовановић у наставцима писао у НИН-у, тадашњи немачки министар Геншер је упутио дипломатску ноту свом југословенском колеги Будимиру Лончару и запретио да ће нам вратити све Роме из Немачке. Лидерка немачких зелених Петра Кели је, између осталог, и због тога убијена као и Александер Лангер, вођа европских зелених у Европском парламенту…Европа је данас у гадном нуклеарном сосу; радиоактивни отпад се гомила у њиховим дотрајали нуклеарним електранама које раде на ивици акцидента, а џихадисти могу да се лако дочепају материјала за нуклеарно оружје…
Разговор почињемо питањем; како је, код нас, уопште почела нуклеарна прича?
После Резолуције Инфорбироа, Тито је, у страху од Стаљина, хтео да прави и атомску бомбу. Зато је и основан Нуклеарни институт у Винчи на чијем је челу био академик Павле Савић. Звучно међународно име, самим тим што је, некад, био асистент код Пјера и Марије Кири. Председник Државне комисије за атомску енергију био је Александар Ранковић, шеф Удбе и по моћи одмах иза Тита.
У журби да се што пре направи наша атомска бомба било је и комичних згода као створених за – Никиту Михалкова. Тако су, рецимо, трагајући за ураном на Старој планини наши несрећни рудари копајући, под земљом, ушли у Бугарску! Али, ни Бугари нису спавали. У потрази за ураном они су копајући ушли у нашу земљу. Нажалост, нису се срели јер данас бисмо имали прокопан тунел код Калне за ове Вучићеве грдне коридоре. Шала на страну, показало се да атомска бомба не може да се прави путем штапа и канапа. Убрзо се, наиме, десио и акцидент на експерименталном винчанском реактору од чега су неки научни сарадници страдали, неки су се залечили у Паризу те је, полако, почело да се одустаје од војног нуклеарног програма. Или, да се, бар, производња нуклеарне бомбе одложи за неко време. Јер, по неком савезном уговору радиоактивни отпад из атомске централе у Кршком крај Загреба одлагао се у Винчи.
Зашто!?
Зато што су атомске централе, пре свега, фабрике плутонијума, а које, узгред, производе и – струју! Ниједна атомска централа на свету не би имала економску рачуницу да не производи плутонијум за војску, то јест, сировину за атомску бомбу. И када је почело да се шушка да Милошевић хоће да прави две атомске бомбе, за толико је било материјала у винчанском складишту, узнемирили су се и Американци и Руси. По паду Милошевића, један од првих задатака Зорана Ђинђића био је да винчански нуклеарни отпад преда Американцима у једној руској бази!? И, наравно, Ђинђић је тај одмах винчански плутонијум из Кршког испоручио светским моћницима. У Винчи је остао само домаћи радиоактивни отпад из војних и медицинских установа а о чему сте ви писали у прошлом броју…
Ђинђић је послушно предао плутонијум из Кршког страним страним газдама, али, изгледа, да је још пре њега, у Србију стизао радиоактивни отпад из европским атомских централа. Знате ли нешто о томе?
Сада већ давне 1989. године, ‘уловио’сам немачки брод ‘Бригита Бломберг’ који је у Кладову, у глуво доба ноћи, искрцао нуклеарни отпад из немачких атомских централа. Истовару су присуствовали чланови немачке амбасаде у Београду, и, када сам се, као авет, појавио из мрака премрли су од страха. Знали су да ће осванути у – НИН-у.
Како сте знали да ће брод „Бригита Бломберг“ искрцати радиоактивни отпад у Кладову?
Ех, како! Имао сам своје ‘кртице’ у савезној администрацији, а обавестила ме и Петра Кели, вођа немачких зелених, а коју сам упознао у Београду, када је долазила да протестује због хапшења Владе Мијановића, Владе Револуције, једног од вођа наше шестдесетосмашке побуне. Елем, Петра Кели ме је обавестила да ће немачки брод ‘Петерсберг“ ући у Југославију. Додуше, није знала тачно где ће радиоактивни отпад бити истоварен. Само ми је јавила да је Дунавом ушао у нашу земљу. После сам сазнао да је тај брод лутао све до делте Дунава и да нису хтели или смели да га приме ни Бугари, ни Румуни, па ни Турци. Шта више, броду ‘Петерсбергу’ је било забрањено да се са раиоактивним товаром врати Дунавом за Немачку, већ, му је одређена средоземна рута. Тада посада са ‘Петерсберга’ претовара радиоактивни терет на брод ‘Бригиту Бломберг’ и она се враћа Дунавом у нашу земљу. Тек, у повратку, на нечији миг из савезне владе Бранка Микулића, осмелили су се да опасни терет истоваре у Кладову…
Зашто, баш, из Микулићевог кабинета?
Зато што је тадашња политичка врхушка већ била у овом веома опасном, али исплативом бизнису. Микулић је, заједно са Милком Планинц и браћом Врховец био на списку оних који су добили милионске доларске провизије за изградњу ‘Кршког 2’, то јест, друге атомске централе која је требало да се гради у Хрватској.
Како сте дошли до података о подмићивању ових политичара?
Када је видео да сам озбиљно загризао у тему, Владимир Дедијер, велики пријатељ НИН-а, одвео ме је код Јосипа Копинича, директора бродоградилишта у Пули. Пред њим је Тито стајао мирно као регрут до краја живота. Старији знају зашто. Копинич је, наиме, Тита довео из Москве и инсталирао га у КПЈ. Елем, Копинич ми је рекао да су Милка Планинц и браћа Врховец добили по два милиона долара да прогурају ‘Кршко2’. Тада сам направио грешку. Потражио сам од Копинича папире у којима пише то што ми говори. Он је побеснео! Окренуо се ка Дедијеру и љутито га питао: ‘Владо, да ли овај јуноша зна с ким разговара!?’ Дедијер ми је, касније, у авиону за Београд, објаснио ко је Копинич и саветовао ми да слободно напишем шта ми је рекао…
Иии!? Јесте ли написали?
Јесам! Дедијер је био мој жирант код мог главног уредника!
Да ли је било неких реакција, демантија?
Не. Само тајац! А стари новинарски вукови знају да је најгадније и најопасније када те не демантују. То значи да си ударио у ‘тврдо’ и да ти је глава у торби. Много касније ћу и дознати да се на колегијуму Фрање Херљевића, тадашњег савезног министра унутрашњих послова размишљало о мојој ликвидацији и да су одустали. Били су, наиме, забележени моји сусрету са припадницима Бадер- Мајнофа и војним крилом ПЛО. То их је поколебало. А Тито се плашио Бадер- Мајнфова, јер им се замерио када је њихове људе који су се склонили од прогона у загребачкој ‘Еспланади’ изручио немачким властима у замену за усташке убице Владимира Роловића нашег амбасадора у Стокхолму…
Вратимо се „Бригити Бломберг“. Шта је било са њеним радиоактивним отпадом који је истоварен у Кладову?
Није прошло дуго, а у Србији је изнад Бора, Смедерева, али изнад Обреновца забележена чувена ‘августовска радијација’. Нада Ајдачић, шеф лабораторије за мерење радиоактивности у винчанском Институту забележила је апаратима присуство краткоживућих радионуклида реакторског порекла чији је век полураспадања од 24 часа до пет дана. Значи да се нуклеарни акцидент десио тих дана. Наравно да сам то одмах објавио у НИН-у.
Како је власт одговорила?
Званичници су се огласили немуштим саопштењем да је реч о постчернобиљском дејству, што је било бесмислено, јер то је било у августу 1989. године и од Чернобиља је прошло пуне три године!? Тада сам организовао седеће демонстрације са гас маскама! Седели смо усред Кнез Михајлове испред врата Академије. На грудима сам носио таблу на којој је писало: ‘Милошевић није зелен’. Да вас подсетим; у јуну те 1989. године успели смо да донесемо Закон о забрани изградње атомских централа у СФРЈ, највише уз помоћ др. Јелке Миљковић која је била председница Савезне комисије за заштиту животне средине Скупштине СФРЈ. Војска је покушала да скине ту тачку са дневног реда скупштинског заседања. Неки адмирал Веселинов је то захтевао са скупштинске говорнице. Настала је пометња, дата је пауза. У паузи заседања, адмирал Бровет ми је пришао и унео ми се у лице, питајући ме: ‘Да ли ви знате шта радите!?’ Одговорио сам му да знам. И антинуклеарни закон је изгласан!
Добро, било је ту низ околности које су нам ишле на руку, али, ипак, сумњам да би и Џемс Бонд протурио закон о забрани изградње атомских централа кроз комунистички једнопартијски парламент! Такав закона нема ниједна држава у Европи! Петра Кели, у први мах, у ту вест није веровала пошто немачки зелени нису успели да такав закон прогурају кроз Бундестаг. Звала је да провери да ли је, заиста, такав антинуклеарни закон донет у Југославији. Хоћу рећи, доношењем тог Закона имао сам снажан ветар у леђа кад сам организовао седеће демонстрације испред Академије поводом августовске радијације.
Шта је био одговор Милошевићеве власти?
Кажу да је Милошевић био у паници! Чак да је размишљао и о оставци! Први и једини пут је организовао Државну комисију која је требало да испита узроке августовске радијације. Председник те Комисије био је Душан Каназир, председник САНУ. Комисија је бројала седам чланова; све сами академици и нуклеарци. Требало је да Нада Ајдачић и ја станемо преко пута њих, у сали за седнице у Председништву Србије, тамо где сада седи Тома Николић. Али, на пријавници нису хтели да пусте Наду Ајдачић!? У знак протеста нисам хтео да идем без ње пред Државну комисију. Али, Нада ми је рекла: ‘Иди, иди, бар ти! Ти ћеш их и без мене разбуцати! Не наседај на провокације и не дај да те развлаче! Понављај као папагај; откуд краткоживући радионуклиди у ваздуху кад је Чернобиљ био пре три године’. Тог питања сам се и држао, пред Комисијом, као пијан плота. Онда ме Каназир у очајању питао: ‘А шта ви мислите; откуд краткоживући радионуклиди у ваздуху изнад источне Србије?’ Одговорио сам дрско: ‘Па, ако вас седам академика питате мене, новинара, шта ја мислим откуд краткоживући радионуклиди изнад Бора, Смедерева и Обреновца, онда нека иде дођавола и Академија и Србија! Комисија је умукла и брзо се, без речи, разишла.
Да ли, заиста, мислите да се радиоактивни отпад спаљивао у железари, термоелектрани, топионици?
Па, другог ваљаног одговора као и да нема. А то се ради у свету и то не само у банана државама. Подсетићу вас да су, у време фудбалског светског првенства у Шпанији, тамошњи зелени открили да су шпанске железаре, користећи помаму за фудбалом, спаљивале радиоактивни отпад. Изгледа, да су мало ‘предозирали’ железаре рачунајући да нација блене у екране и стадионе. Треба ли да вам кажем да је брод ‘Бригита Бломберг’ стигао у ноћи 27. јуна, дакле, уочи Видовдана, ваљда, највећег српског празника. И треба ли рећи да је ‘Бригита Бломберг’ носила хиљаду и двеста тона радиоактивног отпада из немачких атомских централа за чије складиштење је неко добио у овој земљи две милијарде ондашњих долара! Данас је, рецимо, цена челика нижа него икада раније и железаре, бојим се, могу да буду рентабилне само ако, уз руду, спаљују и радиоактивни отпад.
Да ли је било неког одјека у Немачкој поводом скандала са „Бригитом Бломберг“?
Немачка влада Хелмута Кола висила је о концу. Геншер, тадашњи министар спољних послова Немачке, упутио је паничну протестну ноту свом југословенском колеги Будимиру Лончару у којој је захтевао да се престане са писањем у НИН-у. У супротном, вратиће нам све наше Роме из Немачке! Наравно, да сам објавио и ту протестну ноту у којој Геншер није демантовао извоз немачког радиоактивног отпада у земље Трећег света, али и, чак, на Тибет!
Тај ваш новинарски подвиг био је за Пулицерову награду. Да ли сте добили неко признање, бар, од домаћег новинарског еснафа?
Не, нисам добио никакво признање за моје тзв. истраживачко новинарство. Својевремено, док сам још био у ‘Вечерњим новостима’ добио сам редакцијску годишњу награду за серију текстова о губицима смедеревске железаре који су те 1976. године износили две милијарде динара, а што је била државна тајна. Касније сам суспендован због тога што сам открио државну тајну и то је био разлог што сам, захваљујући Југу Гризељу, прешао у НИН.
Вратимо се „Бригити Бломберг“. Да ли су немачки зелени нешто предузели?
Па, и нису.
Како то тумачите?
У врху немачких зелених извршен је пуч, по налогу БНД. Смењена је, не само Петра Кели, него и цела генерација њених првобораца. Вођа пуча био је Јошка Фишер кога ја знам као малог потрчка у Странци који је кувао кафу и цепао вести са телепринтера. Он ме је и позвао да дођем у Бон да их брифујем о стању у Југославији која је, је л да, била пред ‘фисијом’. Седиште немачких зелених било је, некад, у центру Бона, у једном малом скромном хотелчићу. Сада су ме одвезли у неки дворац на периферији Бона који ме, са огромним двориштем, подсећао на Титову резиденцију на Дедињу. Кад сам их питао; откуд им паре и чему та раскош која не приличи зеленима, Јошка је промрљао да су то паре које се добијају за сваког од двадесетак посланика Бундестага.
Било ми је чудно што нема ни Петре Кели ни било ког од старих ‘камарата’. Питао сам Јошку; где је Петра? Он ми је, прпошно одговорио да она није више у Кординацији, а то је њихово главно страначко тело. Онда сам рекао да нећу да разговарам са њима док се не појави Петра. Тражио сам њен кућни телефон. Са Петром сам разговарао из јавне говорнице. Плакала је и рекла да је Јошка Фишер извршио удар на Странку уз помоћ младих лавова. Али, лавова из БНД. Касније ћу дознати да му је у том прљавом послу помогао и Данијел Кон Бендит, чувени ‘црвени Дени’, шестдесетосмаш из Париза, а данас се види да је и то неопевано полицијско ђубре! Он је, сетите се, био један од најгласнијих француских интелектуалаца који се залагао за НАТО бомбардовање Србије.
На вест о смрти Петре Кели у НИН- у сам отворено оптужио Јошку Фишера за њену смрт. Наслов и последња реченица из тог мог текста гласи: Збогом Петра, остајем твоја филијала!
Испада да је Јошка Фишер гробар немачких зелених?
Да, Јошка Фишер је Јуда немачких зелених. После пуча у Странци, он је, улазећи у коалицију са Шредеровим социјалдемократама, захтевао оно што би тражила и Петра Кели. А то је; излазак Немачке из НАТО пакта и, самим тим, протеривање америчких војних база из земље. Немачка би требало да буде неутрална, са дистанцом и према Москви али и Вашингтону. Пошто Шредер није пристао на то, Јошка је подвио реп и, ипак, ушао у коалицију издајући тако изворне идеје немачких зелених. Једном приликом, Зоран Ђинђић ми се хвалио како се, у својој немачкој младости, дружио са Јошком Фишером који је, иначе, био – таксиста. Саветовао сам Ђиниђића да се не хвали много познанства са том битангом из БНД, јер ћу почети да мислим да је и он радио за ту немачку обавештајну службу.
Скрећемо мало са теме, али како коментаришете Вучићево потписивање „капитулације“ са НАТО пактом?
Рекао бих, ништа ново. Срби су давали ‘данак у крви’ још у време Римског Царства. Елитне римске легије биле су, углавном, од Срба састављене. Дичимо се како су дванаест римских цезара са тла Србије. Али, ти римски цезари од Трајана до Константина су Србе упропастили. Срби јесу, додуше, постојала равноправни римски грађани, али губећи свој национални идентитет, културу, језик. Цар Константин је, чак, престоницу из Ниша преселио на Босфор и тиме Србе, коначно, као народ сахранио. Србија је постала тера инкогнита, земља обезглављеног народа, много пре Немањића, много пре Косовског боја.
Потписујући уговор са НАТО пактом, Вучић ради нешто слично. Легије НАТО пакта могу да шпартају Србијом, а амерички војник, баш, као и римски легионар може да силује, да убија по Србији, а да му се суди по америчким законима негде у његовој Америци. Није ли то понижавајуће за једну земљу? Није ли то капитулација? Ако су Милошевић и Тадић нешто потписали да ли је то, можда, свето писмо?
И, баш ме живо интересује ко ће да контролише војне конвоје НАТО при пролазу кроз Србију? Шта ако у контејнерима буду носили и нуклеарни отпад на северно Косово где ће, је л да, да штите Србе.
Да ли је Петра Кели, после смене у Странци, покушавала да се врати у јавни живот са идејама о протеривању НАТО пакта из Немачке?
У поменутом разговору из телефонске говорнице, Петра Кели ми је рекла да ће се кандидовати за зеленог посланика у Европском парламенту и да ће у кампању ићи са старим идеалима о протеривању НАТО пакта из Немачке, али и са скандалом око ‘Бригите Бломберг’!
А онда су новине објавиле да се Петра Кели, у депресији, убила заједно са својим мужем Гертом Бастијаном, пензионисаним генералом НАТО пакта. Свима нама који смо их знали било је јасно да их је убио БНД.
То ће ми, који месец касније, потврдити и Александер Лангер, вођа европских зелених у Парламенту у Стразбуру. Он ће ми, у посланичком ресторану, детаљно причати како је Петра Кели хтела да у кампањи за европског посланика користи и причу о ‘Бригити Бломберг’.
Него није прошло много од мог сусрета са Лангером, кад је из Фиренце, где је живео, стигла вест да се обесио у градском парку јер га је оставила његова Валерија!? Та прича о Лангеровом самоубиству била би смешна да није тужна и неодољиво ме подсетила на смрт Бранка Миљковића кога је Удба обесила у једном загребачком парку.
Док је, у првим годинама студентског бунта у Европи, држава убијала без много стила и срама, пуцајући усред Берлина, рецимо, Рудију Дучкеу у главу, касније се, ето, прибегло фингираним ‘самоубиствима’ лидера европских зелених. Зато ако чујете да сам се на Сувој планини, у мом Видову, обесио за стару дивљу крушку поред куће, пошто сам, је л да, пао у депресију, знајте да то, сигурно, није тачна вест.
Да ли бисте, данас, поново кренули у крсташки рат против нуклеараца ако се испостави да се и данас уноси европски радиоактивни отпад као оно у време Милошевића?
Не бих се бавио јурњавом за бродовима са страним нуклеарним отпадом.Не плашим се, али то ми, једноставно, није више изазов. Али, бих зато неком младом неклечећем новинару или некој неклечећој новинарској екипи дао нека корисна упутства како се лове ти бродићи, возићи, али и авиончићи из којих нас свакодневно запрашују са неба радиоактивном прашином.
Европа је у гадном нуклеарном сосу. Радиоактивни отпад се у њеним атомским централама све више гомила и може лако да доспе и у руке Исламске државе. Стејт департмент, ових дана, умирује јавност да то још увек није могуће. То у преводу значи да је – могуће. А када џихадисти почну да праве нуклеарна оружја онда је, ваљда, сваком јасно да је Европи дошао крај.
Притом, свим атомским централама у Европи полако истиче рок трајања. Оне би до 2020. године морале да буду затворене, а већ сада почињу да се дешавају нуклеарни кварови. Недавно се то десило, које ли ироније, на атомским централама у околини Брисела. Али, у тој забави не бих учествовао…
Значи одустајете од еколошког ангажмана?
Решио сам да мој данашњи еколошки ангажман сведем живећи на Сувој планини. Остао сам екоанархиста и толстојевац, ако сам јасан. И, хоћу млађим генерацијама, на свом примеру, да покажем да је такав аскетски живот у природи могућ и да може да буде примамљив, духовно пребогат. Здрав и срећан, свакако. Ускоро ће, можда, такав живот бити и једино могућ. У супротном ће планета Земља отрести људски род са својих леђа. Као онај нилски коњ када му досаде све оне птичице које га кљуцкају по леђима па реши да загњури испод воде и да их се реши.
Разговарао: Никола Влаховић / Таблоид