Грчко-македонска граница: „Да смо то знали, остали бисмо у Сирији“

Грчко-македонска граница: „Да смо то знали, остали бисмо у Сирији“
Индомени – Пуно избеглица почиње да сумња да ли ће икада стићи у Немачку: У међувремену је око 11000 људи заглављено у грчком граничном месту Индоменију. Њихова фрустрација је из дана у дан све већа.
У македонском граничном месту Ђевђелија влада ужурбаност. Војна возила натоварена ролнама са бодљикавом жицом иду једна за другим према граници. Сваког дана ограда постаје дужа и чвршћа. Стотине војника, полицајаца и полицијских паса су у приправности у пољима иза Ђевђелије.
Полицајци нису само из Македоније. Такође је и више централно и источно верпских земаља ткз вишеград-државе – међу њима Пољска, Чешка и Словачка – послало своје јединице и саветнике. Из македонских поља они могу видети шарени град од шатора, који на другој-грчкој страни ограде свакога дана постаје све већи.
Македонија, која није члан ЕУ изгледа постаје нова спољња граница шенгенског простора – а Индомени, мало и скоро ненасељено грчко село, за које је једва понеко знао чак и у Грчкој, интернационално постаје појам.
У Индоменију си избеглице заглављене, од када их Македонија пушта да користе само један гранични прелаз и притом педантно испитује њихова документа. То значи да дневно не може даље више од пар стотина њих.
„Остали бисмо у Сирији“
Тиме је овде за 11000 људи крај путовања, бар привремено. Грчко село иде ка томе да се претвори у Кале на балканској рути: у једну џунглу са колибама у којој се налазе насукани људи и надају се да ће некада ипак наставити даље.
У Индоменију су заглављене пре свега фамилије. Многи су веома разочарани и огорчени. „Да смо то знали, остали бисмо у Сирији“, каже Адел. „ми говоримо свим нашим рођацима: Останите ту где сте !“ Он је са својом женом и двоје деце на путу за Немачку. Пре пет месеци су тамо прво послали најстаријег 15-годишњег сина и надали се на спајање породице. Ипак, то је одбијено. Дакле сада иде само цела фамилија заједно.
„У Сирији би човек за 5 месеци бар био мртав. А не као овде где мора да посматра како му рођена деца живе у прљавштини“, каже Адел. Он је живео на северо-истоку земље где влада исламска држава. Смрт тамо долази брзо, прича он – умире се од метка или од бомби Асадове војске или руских авиона.
„Кажите коначно, шта да се ради( у чему је ствар)“
Несигурност се примеђује на нервима избеглица. У међувремену се многи питају да ли ће икада кренути даље или ће остати у Индоменију.
Једна млада жена из сиријско-курдског Африна је близу суза. Она путује сама са своје троје деце. Њен муж је нестао у рату. Ухапшен, киднапован, затрпан пд рушевинама од бомби -има доста варијанти да се нестане у Сирији. Она је одустала од тога да чека да сазна шта се десило са њим.
„Овде сам већ једанаест дана“, кеже она. „Овде нема ничега. Сатима стојим у реду за храну. А када дођем на ред онда ми кажу да не могу да ми дају ништа од хране за децу јер она нису са мном у реду.“ Више хуманитарних организација дели храну избеглицама. Али због тога што потребе једва задовољавају, намирнуице се деле штедљиво.
Млада жена је близу суза: „Кажу ми да не смем даље. Кажу ми да треба да идем назад. Свеједно је, али дајте ми коначно информације. Кажите коначно каква је ситуација.“
Шпигл / Превод: Милан Здравковић

Грчко-македонска граница: "Да смо то знали, остали бисмо у Сирији" Индомени - Пуно избеглица почиње да сумња да ли ће икада стићи у Немачку: У међувремену ј

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости