Томо Ловрековић
Када би Брнабићка била Панић, или још битније…
Како би зауставио започете процесе на Балкану или макар смирио планове међународне заједнице, Милошевић је својевремено направио невиђени преседан: кључну фотељу је понудио Панићу, човеку са америчким папирима, биографијом и агендом. Иако је ова замисао деловала обећавајуће, оманула је, што је председник Милошевић убрзо и увидео. Слични мотиви, можда би се могли приписати и Вучићевој одлуци да у премијерску фотељу посади Ану Брнабић, али се том приликом мора узети у обзир неколико других неупитних чињеница. Прво, Брнабићка ни по имиџу, ни по знању, ни по угледу и резултатима, није Панић – заправо, није му ни близу. Али, још битније, по истим параметрима, Вучић није ни близу покојном Слоби, баш као што и мотиви постављања спорних личности у фотељу нису ни приближни: онај је “промислио”, а овоме је просто наређено и ту престаје сво мудровање.
Иако је Слобо ономад имао отпор мислећих људи, Вучић се са тим проблемом неће сусрести, јер такве одавно не гаји у свом ближем окружењу: пар пудлица који ће величати сваки његов потез, сарадници са IQ на нивоу собне температуре (уз укључену климу) и достојанством на нивоу фикуса и партијски кадрови са ампутираном кичмом, неће и не могу представљати проблем Вучићу. Они су проблем само нама, баш као и он.
Сваки мислећи Србин редовно задрхти у две ситуације: када Стојковић на голу репрезентације процењује центаршут и када Вучић процењује геостратешке околности, поготово што је крајњи исход тих ситуаицја најчешће и на жалост идентичан.Ова процена Вучића, међутим, има две стране: ону добру, јер је ово дефинитивно почетак његовог краја и ону лошу, јер је ово крај краја Србије.
У наредних неколико месеци, не дуже од тога, Србију чекају следеће ствари, и то баш тим редом, а да би се то установило, није потребна магична кугла: све јачи, од споља дириговани кланови и подргевање ненамирених и незадовољних чланова у СНС, како би се слабила и та мафијашка дружина и сам Вучић; постепено отварање медија, такође дириговано, које ће деловати строго опозиционо, а којима су Курир и Н1 већ утабали пут, а Н1 не само пут, већ и путоказе како се понашати и шта величати; пораз “напредњака” у Београду који ћемо славити као дан слободе, а у суштини долазак горих и већих издајника на власт; долазак отворених квислинга уместо прикривених на власт и коначно убијање сваке националне свести која је ионако смртно рањена током ових пет година…
После три тачке, од нас даље зависи.
Наравно, све би се ово могло избећи, када би Брнабићка била Панић, а Вучић био Милошевић. Али, није, није му ни близу. И, још битније, када би ми били оно што треба да будемо. Уместо тога, ми смо они који су тог Милошевића на улици скинули, у Хаг послали и прећутно га убили, верујући да је то у нашем интересу.
Није само Вучић поставио Брнабићку: ми смо то урадили тог 5. октобра.
| Када би... |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар