То потврђује сваки документ власти у коме се спомиње српски језик и српско писмо (на пример, актуелна Стратегија) и сваки стручни прилаз српском језику и писму (на пример, Правопис српскога језика Матице српске)
Српска власт и лингвисти ево већ близу три деценије од наметнутог Србима разбијања Југославије и за српске лингвисте нежељеног осамостаљивања језика Срба под изворним називом „српски језик“ не смеју, неће или не знају да реше питање писма у језику Срба. Додуше, власт је успела само формално да реши то питање (у Члану 10. Устава Србије), чак је успела да у врховне установе државе врати употребу ћирилице у српски језик, али није то учинила у све друге области живота и рада где се службено користи српски језик и писмо. Тако испада да се у Србији одредба из Устава у Члану 10. примењује само у реченом делу, као да Устав важи само за државне органе, а не и за обичан свет.
Пример да уставна одредба о српском језику и писму може да се багателишпе, не може бити илустративнији, имамо тамо где га не би никако смело бити – у Правопису српскога језика Матице српске. Како је то стручни документ који се примењује у целокупном школству, то је и главни, темељни разлог што се и даље сами Срби, једини у Европи и свету, на тај начин черече на два писма и продужава се из Југославије шизофреничање Срба. Та шизофренија документована је и обелодањена у расправама у време Новосадског договора о српскохрватском језику и двама писмима, а у којима је јасно изречена намера: „постепена замена српске ћирилице хрватском латиницом“ фаворизовањем латинице међу Србима. Прећутан је једино из историје познат разлог, а то је да се латиничењем Срба оногући преверавање Срба и њихова даља асимилација, као што се то извело са Србима католицима. Тај је, дакле, крајњи циљ прећутан, али је познат из живота Срба и практичнмом понашању према њима у време свих окупација Срба и Србије, а настављен у време комунистичке власти у Југославији. Ту инерцију из Југославије данас у Србији настављају и власт и стручњаци.
Та сарадња лингвистичке струке и власти из Југославије очигледна је и данас. Једино је питање ко би се од њих морао сматрати одговорнијим. Једни мисле да је већи кривац власт, а други да је већи кривац струка, тј. институције које су од народа плаћене да се стручно баве неговањем српског језика и српског писма.
Занимљиво је, међутим, да су недавно, тачније 4. марта 2017. године, политичари и лингвисти први пут признали да за помор српске ћирилице међу Србима постоји, као и за све друго, кривац. Први пут су признали да су и они кривци, али су закључили да је, ипак, главни кривац народ![1]
Светски случај осуде целог (српског) народа
За кривце би се, наравно, морала предвидети макар најминималнија казна: смена криваца с власти и с челних функција у институцијама за српски језуик и писмо. Таква основна казна, међутим, није предвиђена, вероватно зато што им је било незгодно да предложе смену српског народа и насељавање неког другог народа који ће поштовати себе и своје писмо у свом језику.
Наравно, како је немогуће из целе европске и светске праксе казнити цео народ, јер у њему има и оних који знају које је њихово писмо у њиховом језикзу и који поштују уставну одредбу о српском језику и ћириличком писму, без икаквог предлога о казни за антићириличко злоделу у српском језику провукли су се без икакве, макар, опомене и они који су стварни кривци, а то су власт и лингвисти у заједници. А нормалан човек зна да цео српски народ не може никако бити кривац за прогон ћирилице, јер се решавањем тог питања у име народа баве плаћени од народа власт и стручњаци за српски језик и писмо.
Кад би сâм народ могао да функционише, да ради и живи без власти и стручњака, онда народ не би џабе плаћао ни власт ни стручњаци.
Ни власт ни лингвисти неће да реше питање писма Срба
Није у потпуности јасно зашто српске власти и српске језилчке институције не решавају већ три деценије започето решавање питања писма у српском народу и њиховом језику. Јасно је само да су могућа три разлога: страх, нехтење и незнање. Власт, највероватније, не сме јер јој је јасно да је у последњих седам деценија Србима наметано туђе (латиничко, хрватско) абецедно писмо преко забрана ћирилице и планске фаворизације латинице, да је због тога српски народ већински свикнут на туђе писмо и да је ризик да изгубе власт зато што су лингвисти предуго плански лагали да је та абецеда „српска латиница“, друго српско писмо и да је то двописмо јединствен случај „српског богатства“. Чињеница у томе да је под таквом „равноправношћу писама“ у језику Срба српско писмо сведено на бедних десетак опроцената у јавности међу Србима не игра готово никакву улогу. Данашње наметање латинице међу Србима тумачи се и оправдава тиме да „нас то приближава светској глобализацији“ и „напретку“, „новим технологијама“, „снази латинице“ и сл. глупостима над глупостима.
То власт није изрекла, али постоји реална сумња и претпоставка да српска власт не сме да реши питање писма међу Србима и зато што се боји стопирања пријема у Европску унију ако и Срби траже да уђу у Европску унију са својим писмом у свом језику, као што су тамо ушли, на пример, Бугари са својом ћирилицом у свом језику. Научени да за Србе не важи нигде и ни у чему оно што важи за све друге народе и њихове језике и писма, српске власти не смеју да у решењу питања писма Срба примене европску и светску формулу из праксе: за један језик – јкедно писмо.
Од власти су мало загонетији српски лингцвисти у инстиуцијама за српски језик и писмо, као што су САНУ-ов Институт за српски језик, Одељење језика и књижевности САНУ, Одељење језика и књижевности Матице српске, Одбор за стандардизацију српског језика (којему је на челу доказани антићириличар[2] академик Иван Клајн (он није крив што је италијаниста по оснопвној струци, јер, ваљда, нема стручњака међу србистичарима који би били подобни за ту челничку функцију у Одбору). Те институције су одговорне што се и даље за Србе примењује Новосадски договор о српскохрватском језику и писмима из 1954. године, иако су се тог Договора хрватске институције за језик одрекле још 1967. и никада нису спроводиле Новосадски договор као српски лингвисти у вези с писмом. Исти договор је у вези с писмом од почетка у Хрватској нормално тумачен да „равноправност писама“ за њих значи право на своје (латиничко писмо), а српскуи лингвисти су ту „равноправност писама“ одмах тумачили по добијеном налогу као право Срба да своје писмо могу користити алтернативно, тј. да могу замењивати своје писмо туђим (хрватским) писмом.
Закључак
Због свега реченог и доказаног може се закључити да данас у Србији (узети за пример и Стратегију развоја културе Републике Србије од 2017. до 2027) не можемо још очекивати уобичајено у пракси целе Европе и света решење питања писма Срба у српском језику, да ће се наставити процес планираног довршавања латиничења Срба. Српска власт у заједници са српским стручњацима за језик или не смеју, или неће или не знају да реше питање јединственог у Европи и свету шизофреничења Срба у деоби по писму у свом језику све док се не оствари предвиђање председника Одбора за стандардизацију српског језика да ће међу Србима „ћирилица (п)остати архаично писмо“ [3] а да ће српски језик постати једноазбучан у латиници. У томе су највећи подржаваоци тог програма данас они који су плаћеници са стране који се брину у Србији за спровођење права свих осим Срба.
А решење је европско и светско једноставно, природно и лако: примена из опште праксе формуле по којој се за један језик одређује једно, довољно, писмо. А то писмо за Србе у српском језику је српска ћирилица којој нико од стручњака није оспорио налаз и наших и страних познавалац писама да је српска ћирилица по више одредница најсавршеније писмо на свету. Њен је једини проблем што је то српско писмо (а није, на пример, енгелско) на које се удара увек када се удара и на српски народ. Нажалост, то решење које је у Европи и свету нормално, у Србији и српском народу било би „велика храброст“. Ту за целу Европу и свет нормалну храброст још немају ни власт ни лингвисти у Србији.
Фусноте
[1] Видети закључке с тог скупа „Говори српски – пиши ћирилицом“, у коме се наводи: „Учесници су се сагласили да кривицу због запостављања ћирилице заједничи сносе народ, научници и политичари“ (Искра, 04.03.2017. НАУЧНИ СКУП У ТРЕБИЊУ: Законом заштити ћирилицу).
[2] Видети доказе за то у књизи Немање Видића и Драгољуба Збиљића Српска ћирилица замењена окупационом хрватском латиницвом пло идеји Павелића и Броза, Ћирилица, Нови Сад, 2015).
[3] Видети: дневни лист Данас (објављује се само на латиници), 15. децембар 2014, стр. рубрика Друштво.
ИЗВОР: Центар академске речи
| Драгољуб Збиљић: Српска власт и лингвисти не смеју, неће или не знају да реше питање писма у језику Срба - Центар академске речи, Шабац То потврђује сваки документ власти у коме се спомиње српски језик и српско писмо (на пример, актуелна Стратегија) и сваки стручни прилаз српском језику и писму (на пример, Правопис српскога језика Матице српске) Српска власт и лингвисти ево већ близу три деценије од наметнутог Србима разбијања Југославије и за српске лингвисте нежељеног осамостаљивања … |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар