понедељак, 09. октобар 2017.

Русофобија

Русофобија
Слободан Рељић
Када је Русија у питању, чињенице на Западу не играју никакву улогу. То је фобија, русофобија, „феномен који је, будући сасвим различит, сличан антисемитизму. Попут антисемитизма, то није пролазни феномен повезан с утврђеним историјским догађајима... Он постоји најпре у глави онога ко посматра, а не у наводном понашању или карактеристикама жртве“, констатује Ги Метан ( Guy Mettan), швајцарски новинар и политичар у студији "Русија-Запад хиљаду година рата: русофобија од Карла Великог до украјинске кризе" ./1/

И, што је врло важно, „русофобија је увек повезана са северним католичанством или протестантском хемисфером“.

Ги Метан, који је предузео исцрпно истраживање - а онда то исписао јасним језиком - вели да „Азијци, Африканци, Арапи, Јужноамериканци никад нису били русофоби. Кинези и Јапанци су имали суседске проблеме с Русијом поводом којих су ратовали. Али, они нису русофоби и никад нису створили било какав дискурс такве врсте.“

А Запад, који следи интересе (и само интересе!), пред Русијом се претвара у хистерично биће помућеног разума, те „Сједињене Државе, које имају заједничку границу с Русијом и никад нису ратовале с њом - већ су, напротив, биле савезници током два светска рата - развиле су русофобију без премца у модерној историји“.

Метан констатује да су „мит о руској крволочности и зломе цару“ те бесловесно и необуздано оптуживање Русије за „за све несреће нанете остатку света“ - у ствари начин западног колективног несвесног „да се оправда евроамерички империјализам тако што ће се све свалити на грбачу другоме“.

Али, да би се нешто утемељило у колективном несвесном, таложи се вековима. Ово с Истоком и, последично, с Русијом иде и у доба пре Велике шизме из 1054.

Односи се ремете још од VIII века, кад су Каролинзи потукли Арапе и одлучили да власт учврсте обновом Западног римског царства. За то је Пипину Малом, а после Карлу Великом, требало да се детронизује Источно царство. Тако ће мутни теолошки спор око филиокве постати основ за раскол у хришћанству и европској цивилизацији.



Као што је Запад данас спреман да се не држи истине ко пијан плота, тако се у IX веку појавила лажна Константинова даровница - где се доказује како је баш цар Константин одлазећи на Исток сву власт на Западу оставио папи.

Четири века после шизме, 1430. године, признато је да је документ лажан (као што се признало и да Садам Хусеин није имао биолошко оружје), али је то „омогућило да се Византијско царство истисне из латинских послова - бивајући сматрано узурпатором Римског царства - те да се оправда врховни ауторитет папе над другим патријарсима, посебно византијским“.

Историја ће после словенске Русе именовати законитим наследницима византијског погледа на свет. Запад то никад неће преболети. Тако ће у једној Универзалној историји католичке цркве с краја XIX века бити сажето у констатацији да „Рим и они који су везани за Католичку цркву немају опаснијег непријатеља од аутократе у Москви“ и „план је да се Руска црква замени Римском, цар папом“.

Век и по касније, све је исто, једино први папа Јужноамериканац, лично неоптерећен русофобијом, шаље знаке разумевања.

Нема потребе томе придавати превелик значај. Бивало је на Западу озбиљних људи, од Лајбница и Волтера, до Игоа и Де Гола, који су се одупирали антиразумном терору русофобије, али сам процес није мењао ток.

Западна колонијална свест нема способност прихватања других као равноправних.

Кад западњак чини за себе, то је као добро за друге. „А кад се други успротиви, западњак се претвара да је зачуђен и да не разуме: „Али како? Зашто тако реагујете? Само ти желимо добро. Ако желимо твоју нафту, то је да бисмо осигурали твој раст, дете моје. Ако поставимо свој антиракетни штит пред твој нос и пошаљемо своје трупе у Украјину и Грузију, то је да бисмо те боље заштитили!“

Ни у једном тренутку западни политички владари, историчари, новинари нису поставили питања: „Нисмо ли и ми једнако одговорни? Јесу ли наши интереси заиста супериорнији од интереса другога? Није ли наше виђење света једнострано?“

Проблем с Русијом је што се нађе део Руса којима се допада неупитност западног дискурса, али већина реагује по обрасцу који је успоставио Иван III, који тек што се ослободио Монгола 1462, одбија „великодушну“ понуду германског цара Фридриха III да га он окити краљевском титулом, а што би било „вазалство цару и покорност његовим амбицијама ка европској доминацији“.

Иван одговара Фридриху: „Захваљујући Богу, суверени смо на нашем тлу, од наших најдаљих предака. Бог нам је дао то право, као што је другима дао њихово. Молимо га да нам за веки векова, нама и нашој деци, зајамчи сувереност коју уживамо данас. У прошлости нам никада није била потребна потврда, ма одакле долазила; не желимо је ни данас.“



Руски цар мора бити једнак с римско-германским императором. Звучи као Путинов одговор западној потреби да све у Русији буде као у деценији кад су Горбачов и Јељцин трпели вашингтонско вазалство.

Наравно, „политичка реакција је изведена, површна и пролазна појава, те би било кратковидо исувише се за њу фиксирати“ јер, како рече Берђајев „корени леже у тајанственој духовној дубини бића“.

Вратићемо се зато руском принцу из XV века. „Прогласивши се чуварем византијског наслеђа - што је позиција коју му је омогућио брак с нећаком последњег византијског владара - Иван III потврдио је да, у лози последњих источних владара, поседује моћ божанског порекла. Ова димензија се заоштрила кад је цару Русије приписано управљање хришћанством, сходно универзалистичком обрасцу који одбацује ауторитет папе и убудуће чини Москву Трећим Римом.“ Отад никакав спољни јарам није пожељан „без обзира на све. Та снажна воља за независношћу и једнакошћу с другим државама остала је нетакнута до данас. Током тих судбоносних искустава, Руси су били спремни на огромне жртве како би сачували своју независност“. Али у томе је увек било мере, што није својствено Западу.

Метан наводи низ примера, а ми ћемо се овде задржати на русофобији коју су развијали енглески писци у XIX веку: „док су господа Укркварт, Киплинг и Стокер у својим текстовима и романима између 1815. и 1900. били у рату против руског експанзионизма, Британско царство се повећало двадесет пута у односу на величину Енглеске, француско колонијално царство отприлике исто толико захваљујући ширењу у Африци и Индокини, док се белгијско докопало Конга, а Сједињене Државе освајале су Запад покољем Индијанаца и уз ропство црнаца. За то време, Русија, толико омражена због своје оштре „инвазивности“, повећала се једва 25 одсто, заокруживши своју територију у Бесарабији, на Кавказу, у Туркестану и Манџурији. Размер у односу стопе територијалне експанзије Запада и Русије је 1:1000. Потражите грешку.“

И данас - „на Западу ништа ново“. Док се, како каже Метан, после пада Совјетског Савеза исписује ново поглавље исте историје, ми гледамо како Запад оптужује да Русија „жели да (нове независне државе) „нападне“. Али, зашто би она желела да их нападне, кад их је ослободила?

Чињенице су мање битне. Оно што је важно је дискурс, који служи да прикријемо сопствене интересе иза суседних, китећи се врлинама - слободом, демократијом, поштовањем људских права - као да једино ми можемо да их гајимо.“

Међутим, на почетку трећег миленијума, ствари не теку једнолично. Већ се пишу књиге о „истернизацији“, процесу дијаметрално супротном од „вестернизације“.

Ричард Рорти и Пол Кенеди јавили су да нови век неће бити „амерички“.

Русофобија постаје све тежа болест. Самопоништавањa.

---------------------------------------------

1. У издању „Академске књиге“ и „Информатике“.

Факти

Атентат у Марсељу III


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Нема коментара:

Постави коментар