„Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“
Ајн Ренд
Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе и њеног места у међународном систему. Тржишне теорије, без обзира да ли се ради о глобалној равни или положају субјекта у систему, имају одређене недостатке где у помоћ треба позвати читав корпус хуманистичких наука. Ниво посматрања геополитичке арене као анархичног тржишта намеће потребу сагледавања из друге перспективе – перспективе тржишног субјекта. Србија са својим историјским дилемама, наслеђеним проблемима и крајње специфичном позицијом у међународним односима се намеће као идеалан пример за такву анализу. Примењујући основне економске категорије понуде тражње и еластичности и имајући у виду чињенице, могуће је осмислити српску спољнополитичку стратегију. Уколико бисмо геополитички систем посматрали као тржиште, онда су државе компаније а савези држава организовани као холдинг или конгломерати.
Међународни систем је најпрецизније речено механизам у коме се вреднује пре свега ефикасност, било да је у питању држава, економија, компанија, секторска политика или појединац. Геополитичко тржиште је најсуровије и оно елиминише оне учеснике који не умеју да опстану, нити за њиховим опстанком постоји шири интерес. Добар пример је СФР Југославија. Чим је престала потреба за статусом кво на Балкану и пријатељским режимом са друге стране гвоздене завесе, она је нестала. Разлика између управљања државом и компанијом је у томе што држава поседује многе датости које су непроменљиве и последица су далеко ширих околности на које не постоји адекватна полуга утицаја. Држава не може отпустити своје запослене, и на дефинисан начин мора да уважава различитости интереса друштвених актера. Такође, већина држава има различите типове демократских облика управљања, док компаније имају политиколошком терминологијом речено тоталитарна својства. Управљање државом се, ипак, у приличној мери може поистоветити са менаџментом у компанијама. Геополитички, историјски, вредносни и други објективни критеријуми је постављају изнад, али у сржи њене логике опстанка мора бити тржишна стратегија, чији су основни елементи понуда, тражња и еластичност. Када је тржишна анализа у питању, она мора обухватити елементе бизнис плана попут менаџмента, маркетинг плана, стратегије конкурентности или плана раста и развоја, али и посебне карактеристике државе попут вредности, културе, традиционалних савезништава итд.
Наша понуда је еластичнија него што се то на први поглед чини, но ипак недовољно еластична. Таквом је морамо учинити ми, својим знањем, напорним радом и пажљивом перцепцијом сопствених предности и недостатака. Државу је потребно посматрати као производ, односно бренд, са свим њеним конкурентским предностима и маркетинг планом као круном истраживања геополитичког тржишта. Она мора да на прави начин понуди своје производе и услуге глобалном тржишту. Основ маркетинг плана морају бити компаративне предности Србије као тржишног играча, попут геостратешког положаја, културно-историјских специфичности, инвестиционих компаративних предности итд. У поменутом контексту је од посебног значаја туризам, јер један од најобимнијих елемената терцијерног сектора сублимира државу као бренд и државу као пружаоца услуге. Еластичност тражње за туризмом је велика, па је политичка и економска стабилност неизоставан фактор. Неопходни предуслови су добар инвестициони оквир, промена фокуса са јефтине на образовану радну снагу и стављање нагласка на развој информационих технологија. Остварење спољнополитичких интереса на глобалном тржишту, дакле, мора да прати унутрашњи преображај.
За разлику од понуде, наша тражња је екстремно нееластична. У актуелним тржишним околностима по капацитетима занемарљиво мали играч попут Србије има уске маневарске способности и у органиченим тржишним сферама, па се мора радити на повећању еластичности тражње. То је далеко тежи посао од диверсификације понуде, јер у датој констелацији снага тражња далеко мање зависи од Србије и њених капацитета да се одупре глобалним трендовима. Српска економија је пресудно зависна од финансијских инјекција из иностранства које у животу одржавају виталне системе попут пензионог, здравственог и система образовања. Такође, њен слабашан извоз се у највећој мери ослања на тржишта држава чланица ЕУ, док енергетски готово у потпуности зависи од Русије. На геополитичком тржишту ће у блиској будућности долазити до драматичних промена које ће Србији ићи директно на руку. Глобални тржишни систем са два играча који пресудно утичу на правила игре ће се постепено трансформисати у поливалентан систем који ће у својој интересној зони креирати радикално другачије политике. Наша државна стратегија мора да буде фокусирана на увећање еластичности тражње, у смеру адекватног праћења промена и спремности на њих.
Уколико би се, дакле, фактори који разликују државу и компанију ставили по страни, cost-benefit логика се може применити и на спољнополитичку оријентацију. Усуд малих играча на тржишту је њихова неминовна везаност за веће конгломерате и њихове интересе. Такав неравноправан однос снага проузрокује дисбаланс у еластичности понуде и тражње за добрима и услугама која су држави неопходна. Пред Србију се у том контексту намећу три могућа решења – да постане чланица ЕУ холдинга, да се приклони евроазијском конгломерату, или да буде самосталан тржишни субјект. ЕУ је високо регулисано тржиште са развијеним монополима и хиљадама моћних субјеката (државама, корпорацијама, групама за притисак итд.) које елиминишу конкуренцију слабашних субјеката, тежећи да их претворе у објекат за остварење сопствених интереса. Са друге стране, Евроазијски савез има флексибилнији приступ интегративним процесима и неупоредиво већи ниво уважавања културно-идентитетских посебности. Међутим, тренутна нееластичност тражње за тржиштем ЕУ и руским енергентима, еластичност наше понуде, и имајући у виду опасности које се помаљају иза недвосмисленог опредељења за неки од конгломерата, као оптимално решење на кратак и средњи рок намећу неутралну позицију.
Ми се налазимо на пресеку у просторном и временском смислу – на месту преклапања геостратешких интереса више сфера утицаја, и у времену када се урушава стари поредак и стидљиво помаља нови. Ерозија трансатлантског поверења и глобална нестабилност у смеру успостављања више релевантних полова моћи утичу на то да се Србија све слободније окреће својим интересима. Њен успех ће у будућности зависити од рационалности државног руководства и правилној перцепцији актуелне спољнополитичке позиције, расположивих средстава и интереса које треба остварити. За то је потребно државно руководство састављено од људи који државу посматрају као жив историјски организам, али и лидери менаџерског типа који руковођење државом пореде са управљањем озбиљном мултинационалном компанијом. Искључиво таквом комбинацијом приступа могу се неутралисати сложене опасности које долазе из комплексног међународног окружења, и земља трасирати на пут развоја и просперитета.
Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике – Центар за развој међународне сарадње
„Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд. Глобализација као позитиван процес и ...
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар