Фијаско Вучићеве власти

субота, 21. октобар 2017.

Фијаско Вучићеве власти

Фијаско Вучићеве власти
Растислав Динић

Већ смо приметили да је премијерка строга према просветним радницима, чији рад намерава да вреднује искључиво на основу резултата. Међутим, када дође до осуђених ратних злочинаца, премијерка је нежна и увиђавна, спремна да уважи сваку олакшавајућу околност. Ако вам ученици не иду на такмичења, добићете оно што заслужујете – мању плату. Али ако су ваши подређени вршили и прикривали ратне злочине, та вас заслуга не омета да добијете место предавача на Војној академији.

Нежна је премијерка и према својим министрима. Ако су укључени у сумњиве послове, ако се сумњиче за фалсификовање доктората или за злочиначко удруживање, све је то премијерка спремна да опрости, само ако, како је рекла, доносе резултате.

Али милостива је премијерка и према себи, јер и када резултати Владе изостану, она проналази различите олакшавајуће околности за сопствени неуспех. Тако ће признати да од привредног раста од три посто, који су громогласно најављивали и њен ментор и она сама, нема ништа, али ће онда додати и следеће:

„Не видимо услед чега је то тако. Повлачење средстава је било како је предвиђено, број издатих грађевинских дозвола је већи него икада. Разговарамо са канцеларијом за статистику да видимо шта је проблем, да ли да променимо узорак компанија. Због тога ММФ још није спустио своју прогнозу.“

Другим речима, не само што видимо да не ваља, него немамо појма зашто не ваља, а сигурни смо да мора да ваља. Мора да је нека грешка у питању, али не наша.

Овако се пегла потпуни фијаско, не само ове Владе, која тек што је саставила сто дана, него целокупне владавине премијеркиног ментора. Наиме, већ скоро пет година слушамо да је раст БДП-а одговор и оправдање за све. Ко је рушио у Савамали? Погледајте раст БДП-а! Ко је одговоран за пад хеликоптера? Раст БДП-а! Зашто се газе радничка права? Раст БДП-а! Зашто се урушава владавина права и уводи контрола медија? Погађате – раст БДП-а.

Посебно је питање да ли се растом БДП-а могу правдати сви преступи које је починио овај режим. Пуно је тога написано, и на Пешчанику и на другим местима, како би се показало да не могу. Привредни раст је значајан, али није једини значајан. Правна и економска сигурност грађана, образовање, здравство, слобода јавне речи, независност судства, такође су значајни и не могу се олако жртвовати на олтару привредног раста.

На то би се могло одговорити онако како је премијеркин ментор имплицитно и одговарао – позивањем на модел веберовског државника, који се храбро хвата у коштац са немилосрдним околностима, неретко спреман и да чини трагичне изборе да би постигао циљ – унапређење заједничког добра. По премијеркином ментору, овај циљ је раст БДП-а, као предуслов остварења свих осталих вредности. Ово је, шта год мислили о њој, једна могућа политика.

Међутим, како између редова признаје и сама премијерка, та политика је доживела тотални фијаско. Премијеркин ментор се кладио и изгубио. Све је жртвовао зарад остварења једног циља, и тај циљ није остварио. Самим тим, више нема никаквог начина да оправда све жртве које је начинио у покушају да до циља дође. Његова политика више није само морално проблематична, отворена за бројне конкретне критике и идеолошка оспоравања, она је, по сопственим мерилима, катастрофалан неуспех. И ту не помаже ни правдање поплавама, сушама, кишама и осталим факторима који су наводно изван контроле власти – етика одговорности на коју се сам премијеркин ментор све време имплицитно позива, не познаје ту врсту оправдања, она познаје само учинак.

Наравно, власт нема никакву намеру да призна фијаско своје политике и повуче се са сцене, напротив – што је тај фијаско јаснији и очигледнији, она све више затеже узде, успоставља све тоталнију контролу над друштвом, све више прибегава голој сили и дисциплиновању својих поданика. Објективна мерила престају да буду важна, објективност, како нас је недавно обавестио председник УО РТС-а, више не постоји, сада постоји само моћ. Али све је узалуд – никаква пропаганда више не може сакрити шупљину у средишту ове моћи, нити спречити њен неминовни унутрашњи колапс.1*

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

1* Како пише Вебер: „У коначном, постоје само два смртна греха у пољу политике: недостатак објективности и – често, али не увек идентична са њим – неодговорност. Таштина, потреба да се што јасније истакне на позорници, доводи политичара у снажно искушење да почини један или оба ова греха. Ово је нарочито случај када је демагог присиљен да рачуна на ‘утисак’. Он је стога стално у опасности да постане глумац који олако схвата исходе својих чинова и који је заинтересован само за утисак који оставља. Његов недостатак објективности, наводи га да жуди за пуким привидом моћи уместо за правом моћи. Његова неодговорност, међутим, сугерише му да ужива у моћи зарад саме моћи, а не зарад неке суштинске сврхе. Иако је, или радије, баш зато што је моћ неизбежно средство, а жудња за моћи једна од покретачких сила политике, нема штетнијег изопачења политичке силе од скоројевићке заљубљености у моћ и таштом уживању у осећању моћи, и уопште од обожавања моћи као такве. Пуки ‘политичар моћи’ може производити озбиљне последице, али његов рад је заправо бесмислен и не води никуда. У овоме су критичари ‘политике моћи’ апсолутно у праву. Из изненадног унутрашњег колапса типичних представника овог менталитета, можемо видети каква се унутрашња слабост и немоћ крије иза ове разметљиве, али потпуно празне позе. Она је производ шупљег и блазираног односа према смислу људског понашања; и она нема никакве везе са познавањем трагедије са којом је свако, али нарочито политичко делање, нераскидиво повезано.“

Пешчаник