Генералном секретару председника Републике Србије
гдину Николи Селаковићу
Андрићев венац 1, 11000 Београд, Србија
е-mail: predstavkegradjana@predsednik.rs
ПРОПРАТНО ПИСМО
Поштовани господине Никола Селаковићу,
МИСЛИМО ДА ЗА ПАМЕТНО И КОРИСНО ЗА НАРОД ДЕЛО (ОДБРАНУ ДАВНО НАПАДНУТЕ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ) НИКАДА НИЈЕ КАСНО
Дуже време пратимо оно што Ви у јавности говорите о српском идентитету, његовом очувању и посебно оно што говорите у томе о значају очувања српскога језика и посебно српске азбуке (ћирилице).
Чини нам се да Ви о томе искрено говорите и да сте заиста посвећени потреби и значају српскога језика и српске ћирилице. И да сте на радном месту на коме можете дати велики допринос томе. Мислимо да сте значају ћирилице посвећивали посебну пажњу и када сте били министар правде и да сте врло заслужни што је ћирилица знатније ушла као обавеза у српске судове, на шта обавезује и одредба из Члана 10. Устава Републике Србије, у коме је обавезна употреба ћирилице у оквиру службеног српског језика.
Имајући све то у виду, а с обзиром на то да ових дана исправно говорите о значају српског језика и ћирилице у очувању српског идентитета, слободни смо да Вам с великом надом упутимо један текст у коме ћемо Вам укратко предочити зашто је српски народ данас једини народ Европе коме је наметнут проблем са својим писмом у свом језику. Не постоји данас ниједан други народ у Европи, а биће и у свету, који има невероватан проблем да му је наметнуто туђе писмо после 1954. године које је смишљено фаворизовано дуже од 60 година, јер је само Србима наметнут проблем с двоазбучјем с јасним циљем – да то друго, туђе писмо фаворизовањем постепено замени српско писмо ћирилицу. И то се по плану и догодило па данас имамо преко 90 одсто истиснуту српску ћирилицу из јавне употребе српског језика и у Србији и изван Србије.
Пошто тај проблем плаћене од народа српске језичке институције и лингвисти у њима још нису детаљно обрадили, јер се стиде своје улоге, јер су злоупотребљени да се потисне српска ћирилица из језика Срба, ми смо то обрадили у 20-ак књига које је објавило Удружење „Ћирилица“ (Нови Сад, 2001). Из тих 20-ак књига сажели смо Вам у једном тексту садржај од десетак страна. Ту смо укратко детаљније предочили ко је, када, зашто и како извршио рашћириличење Срба и њихово полатиничење до преко 90 одсто од 1954. године до данас. Пошто лингвисти о томе још не говоре, јер су саучесници у том злочиначком подухвату с ранијим властима у полатиничењу Срба, ми смо лингвистички истражили и то показали у реченим књигама, а сажетак из тих књига предочавамо Вама, јер се о томе у школама и на факултетима ни данас не учи, па наши ученици и студенти о томе готово ништа не знају. Верујемо да, зато, ни Ви – иако о томе, верујемо, знате много више од других, нисте могли да се кроз школовање довољно упутите у суштину настанка тога проблема у Срба.
У овом кратком тексту објаснили смо и документовали ко је, када, како и зашто направио Србима проблем с ћирилицом. Учињено је то, наравно, плански, смишљено а није реч о некаквој „магловитој завери“, него је реч о чистим поступцима, забранама ћирилице и фаворизовањем латинице уместо српске азбуке.
Надамо се да још није касно да у декларацији о очувању српског идентитета додате, с председником наравно, да ће се тражити од лингвиста да се српски језик нормира само на српском писму ћирилици, односно да ће општа европска пракса (једноазбучје) у решавању питања писма у свим другим језицима и народима у Европи применити и за српски језик, да ће се сагласно томе тражити израда одговарајућег решења питања писма (једноазбучје) у правопису српскога језика, а Срби ће, као и сви други народи, учити и стране језике и њихова писма у оквиру страних језика, а не да једино Срби не знају које је њихово писмо у њиховом језику. Уосталом, то је и обавеза из споменутог Члана 10. Устава Републике Србије.
Са срдачним поздравом,
Драгољуб Збиљић
(председник Скупштине „Ћирилице“, проф. српског језика и писац тринаест књига о српском језику и српском писму)
Прилог Пропратном писму генералном секретару председника Републике Србије
Још није прекинут удружен антићирилички злочиначки подухват
Драгољуб Збиљић: Још није прекинут удружен антићирилички злочиначки подухват
У сусрет важном циљу – очувању општесрпског идентитета кроз очување српског језика и писма ћирилице у најављеној декларацији
Ако лажу лингвистички рогови у језичким институцијама у Србији, задушничка свећа за 90 одсто успешно усмрћене (замењене) ћирилице окупаторском латиницом из Првог светског рата у српском језику данас не може да лаже
Два противна погледа на најављено 1954. године замењивање српске ћирилице хрватском латиницом из времена Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику и двама писмима
Хрватски лингвиста Мате Храсте упозорио је српске лингвисте на Новосадском договору у Матици српској (1954) да се не упуштају у замену ћирилице у српском народу јер је то „незахвалан посао – да се целом једном народу замени његово писмо“
Одговорио му је српски лингвиста, сарадник САНУ, Милија Станић да ће српски лингвисти, у „новом, револуционарном времену“, дати свој допринос у замени српске ћирилице хрватском латиницом и да ће се успети у тој намери.
*
Да ли ће језичке институције и лингвисти у њима покушати да данашњу антиуставну одредбу о хрватској латиници као алтернативном писму ћирилици из Правописа српскога језика (издање из 2010. године, исту као у Правопису српскохрватскога језика из 1954. године) да поново врате у нови устав Србије који се најављује? Да ли ће најављена декларација о очувању идентитета српскога народа у целини у главном циљу – очувању српскога језика и српске ћирилице учинити неопходан и неизбежан преокрет у нормирању језика Срба или ће се и даље дозволити да српски лингвисти, једини у Европи и свету, решавају и даље питање српског писма у српском језику кроз уникатно „богатство двоазбучја“, које нас је довело до свега десетак данашњих процената у јавном писању српскога језика?
То су сувише озбиљна питања којим се данас (када се већ најављује потписивање најављене декларације о очувању (све)српског идентитета и када се повремено спомиње израда новог устава Републике Србије. Тим питањем се мора бавити данас више него икада и првоосновано Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (основано у Новом Саду 2001. године), али и касније основана и друга удружења за заштиту ћирилице коју је, уз подршку власти у време Владе председника др Војислава Коштунице, посебно и директно тадашњег министра културе Драгана Којадиновића и, нарочито, његовог тадашњег сарадника у Министарству културе лингвисте мр Бранислава Брборића (нажалост почившег од 2005) који је, срећом, стигао да, у сарадњи и консултацији с „Ћирилицом“ припреми предлог одредбе Члана 10. данас још важећег Устава Републике Србије с ћириличким писмом као јединим службеним писмом у писању језика Срба.
Мр Бранислав Брборић био је први познатији лингвиста међу Србима у Србији који је схватио и подржао „Ћирилицу“ у сасвим исправном логичком гледишту и убеђењу да ћирилици нема спаса ако се њој у писању језика Срба не врати смишљено јој одузет суверенитет после 1954. године. То своје гледиште које је учврстио у сарадњи с „Ћирилицом“, Брборић је убрзо објавио у свом стручном раду „За суштинско једноазбучје“, што је, вероватно, последњи његов рад пред одлазак са овога за Србе већ одавно суровог света. У том је раду [1] детаљно појаснио свој предлог уставне одредбе у Члану 10. Устава Србије, усвојене без измене на референдуму народа за Устав Републике Србије 2006. године.
Недавно је познати проф. др Милош Ковачевић на једном предавању о предлогу измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писма, одржаном у Новом Саду, говорећи и он ваљда први пут о потреби увођења једноазбучја и у Правопис српскога језика, јавно изрекао чуђење како је то успело уставописцима да унесу у Устав из 2006. године јер је знао да уставописци тада нису имали такву очекивану и једино исправну подршку лингвиста из језичких институција (као друге стране из злочиначког удруженог антићириличког подухвата из 1954. године) за такву одредбу с једноазбучким решењем питања писма за српски језик.
Проф. Ковачевић, изгледа, није био довољно упућен у то колико је Удружење „Ћирилица“ до тада свакодневно водило и стручне и „дописничке“ активности с Владом Србије, а посебно с Министарством културе Србије и директно у више састајања с тадашњим министром Драганом Којадиновићем и његовим сарадником, споменутим лингвистом Б. Брборићем да би се таква одредба о службеном српском језику и ћириличком писму усвојила.
Како је српска ћирилица плански доведена до данашње пропасти?
Смишљено, плански формално изједначеном у „равноправности“ латинице с ћирилицом, а у пракси упорном насилном фаворизацијом латиничког абецедног (хрватског) писма, наметнутог први пут свим Србима у окупацији у Првом светском рату уместо тада строго забрањене српске азбуке, у време Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику са два писма наређено је политички с врха комунистичке тадашње власти да се кобајаги, само формално равноправна српска ћирилица почне свим средствима замењивати у Србији и свуда међу Србима у Југославији. Та замена српског писма, тада без формалне законске њене забране као у окупацији, била је много успешнија и дуготрајнија него када је ћирилица била и формално забрањена у окупацији. То је био доказани антићирилички злочиначки подухват и у удруженим наступима политичара и лингвиста, при чему су српски језикословци добили задатак да, као плаћени „стручњаци“, осмисле замену српског писма хрватском абецедом, а да то изгледа као „демократска ствар по вољи самих Срба“.
Када је о тој смишљеној од тадашње комунистичке власти замени заузиман став у време припреме и одржавања Новосадског договора (1954) у Матици српској, чак се и један хрватски лингвиста, познати Мате Храсте обратио тим поводом српским језичким стручњацима овако: „Према томе не знам, тко би имао на хрватској страни смјелости да преузме одговорност пред цијелим народом, кад би предложио, да се одсада хрватска књижевност пише ћирилицом. Исто је тако и на српској страни. Срби пишу ћирилицом од првих писаних књижевних споменика својих до данас. Увјерен сам да ниједном Србину, кад би и предложио, да од сада Срби пишу латиницом, не би било лако провести у дјело такав приједлог, јер би то значило у најмању руку озловољити цијели народ.“[2]
Очигледно је из ових речи хрватског лингвисте Мате Храсте, али и из многих других докумената и записа, да се о томе у то време детаљније међу „одабранима“ расправљало.
Ко је и како Србима променио навику са свог писма на туђе писмо?
Може се основано претпоставити да није хрватски лингвиста М. Храсте био баш толико сумњичав да ће комунистичка власт и српски лингвисти сербокроатисти у заједничком антићириличком злочиначком подухвату доживети успех у свом подухвату. Пре верујемо да је овим речима упозорио да случајно некоме не падне на памет да покуша обрнуто – да Хрватима замени њихову гајицу и да им, уместо ње, наметне српску ћирилицу, тада још већинско писмо у Југославији. А могуће је да је тиме и поштено предочио српским лингвистима да им сутра не може бити крив неко други ако се упусте у замену српске ћирилице хрватским писмом, што тада никоме није било спорно да је та таква абецеда прављена за све Хрвате, а не за све Србе и да она, према томе, јесте хрватско писмо, јер у то време није нико ни спомињао Србе католике, јер се тако није више нико изјашњавао, јер су Србокатолици још у Краљевини Југославији били асимиловани у други народ. Они више нису себе убрајали у Србе. Свеједно да ли из воље или страха од последица.
Међутим, ту се нашао велики „револуционар“ пореклом из Црне Горе Милија Станић (вероватно се случајно презивао исто као данашњи тврди заступник „богатства двоазбучја“ у Матици српској председник проф. др Драган Станић!?), тада сарадник САНУ-овог Института за српски језик, који је и Мати Храсти и свим „неверним српским Томама“ изрекао сигурност да ће замена српске ћирилице међу Србима бити успешно спроведена с оваквим објашњењем: „Не могу се негирати ни хрватска национална осећања у вези са латиницом, ни српска национална осећања у вези са ћирилицом. Та осећања несумњиво постоје, она се не смеју занемарити у овом тренутку нашег националног развитка. Друго је питање колико су се југословенске народне масе (тј. Срби, Хрвати и Црногорци) свесно и у социјалистичком смислу одигли од своје националне основице да би у овом тренутку могли решити овако важно питање. Ја лично мислим да јесу доста, јер су их за последњих тридесетак година револуционарне снаге у нашој земљи, постављајући их на национално тле, истовремено дизале са њега у правцу братства и јединства (у чему је много помогао рад наших напредних људи у прошлости). И то је оно објективно што у овом часу даје могућности многима нама у Југославији да мислимо о свођењу наше две азбуке на једну и на наша два књижевна говора на један. Све се то, разуме се, не сме узети националистички, већ увек ка интернационалном полазити са националног тла; не треба губити из вида да су заједнички , интернационални језици и азбуке добри путеви за интернационализацију националности, тј. за укидање националности у будућности.“[3]
Навели смо дужи извод из цитата да би било очигледније како је тадашња власт спроводила одсрбљивање, све у вишем циљу – „интернационализацији“ свог народа.
Додајемо још ово да се види како се наметало „лично мишљење“ као договор српских лингвиста с влашћу како да се спроведе замена српског писма хрватском „интернационалном“ абецедом. Милија Станић (а запажа се данашњи Станић у данашњој Матици српској, који је велики заговорник настављања свакодневног шизофреничиња Срба на два писма у српском језику) каже директно ово: „Што се мене тиче, ја изјављујем да бих радосно поздравио екавску латиницу сутра у нашем књижевном језику.
Било би погрешно сматрати да се ово питање може преконоћ решити. Не. Напротив. Као што сам већ рекао, о свему треба добро размислити, изнети пред наше радне људе мишљења наших научних и јавних радника у облику који је њима доступан, припитати радне људе шта они мисле о свему овоме итд, па тек онда доносити одлуку. Ја сам, дакле, свестан да решење постављеног питања неће бити обичан посао, већ револуционарни културни догађај који ће имати далекосежне последице на српско-хрватско-црногорском тлу, а тиме и у нашој земљи уопште.“[4]
Богами је то био још како „револуционарни догађај“ јер је требало сада оно што је било у окупацији Срба 1914-1918. године, када је забрањена српска азбука и уместо ње наметнута хрватска абецеда, по ономе што је поновљено у Другом светском рату у НДХ (такође оштро забрањена српска ћирилица и наређена само хрватска верзија абецеде), претворити у трајну замену ћирилице и њено истискивање из језика Срба, овога пута преко идеологије комуниста и без формалне забране ћирилице. И тако су комунисти у заједничком злочиначком антићириличком подухвату са српским лингвистима, попут Станића и осталих, успели да затру 90 одсто српске азбуке у језику Срба. То силом нису трајно успели ни Аустроугари ни усташе, али су успели комунисти са српским лингвистима после 1954. године јер су у то ушли као „револуционари“ и јаки демагози, за разлику од Аустроугара и усташа, који су били „простији“ и мање образовани људи, па су ишли само на голу силу, наредбу и на силу власти.. Комунисти и сербокроатсити су били успешнији јер су удружили науку и политику, док су њихови претходници у затирању ћирилице ишли само политички и насилно без коришћења сарадника из струке и науке.
Милија Станић, види се из ових његових речи, био је и скерлићевац (занесен југословенством 1913. у предвечерје Првог светског рата који је Србима донео утемељење погубне идеје југословенства по цео српски народ који је ту идеју платио са два страшна геноцида (и у Првом и у Другом светском рату). А да од свођења „хрватскосрпског језика“ на екавски изговор није било ништа већ 1967. године када су хрватски лингвисти и интелектуалци одбили свако даље учешће у идеји да се њихов језик сведе на „заједнички“, уз наставак чувања свог латиничког писма као јединог писма у писању свога језика. Насупрот њима, српска власт и српски лингвисти здушно су прионули на посао и за следећих петнаестак година (већ око 1970. године) српска азбука је у здруженом антићириличком злоделу сведена од већинског писма у целој Југославији на двадесетак процената, да би се после тога и тај проценат убрзано смањивао, јер су српски лингвисти, као „научна страна“ у том подухвату смислили „равноправност писама“ (и када се ћирилица замени) и „богатство двоазбучја“ које не постоји на српски начин више нигде у Европи и свету, ни у једном језику и ни у једном народу.
Настављањем здруженог антићириличког подухвата српски политичари и лингвисти успели су да до данас „сачувају“ једва десетак процената српске азбука у српском језику и народу. Све друго подведено је у пракси под „интернационалну хрватску абецеду“.
О овоме договору југословенских и српских власти са српским лингвистима хрватски лингвисти нису у томе узимани за помоћнике и они се једино нису опирали очигледном убрзаном латиничењу Срба, а и зашто би се опирали?
Тако је српски народ, захваљујући онима који су се за то питали и који су то „стручно“ и политички могли, спровели промену навике Срба са свога писма на хрватско писмо, које су касније неки лингвисти и филолози чак прозвали „српска латиница“, иако нико никада није званично сачињавао то латиничко писмо нити га је наменио за све Србе, па оно никако не може бити изворно (опште)српско писмо. Било је и остало латиничко писмо које је Србима увек наметано у окупацијама после забране српске азбуке.
То све у вези с планираним истискивањем ћирилице у корист хрватске абецеде било је олакшано после 1954. године јер су после погрома над српском интелигенцијом одмах после ослобођења Србије (1945) стигла Србе погубна 1948. година, када је добар део преживеле српске интелигенције поново убијан и(ли) слат на Голи оток одакле су се враћале само руине физички и душевно сатрвених људи који се више нису могли ничему опирати, а камоли спровођењу замене српске азбуке Србима туђим писмом. Само ћутња тих страдалника била је довољна да у Србима заледи сваку помисао да се одупиру било чему, а камоли замени свога писма у свом језику. Дакле, страх од власти и демагогија и обмане и манипулације у народу били су довољни да се латиничењу људи нису смели опирати све до 1990. године. А данас такође нема великог опирања наставку латиничења јер је маса народа навику на своју ћирилицу практично заменила наметнутом навиком на латиницу која се, ево и данас, још од понекога назива „српским писмом“. А то што ни власт ни лингвисти ни данас неће да предоче ове истине о планираној замени српске азбуке и начину како се то догодило држи и даље српски народ у незнању шта му је и како урађено с његовим писмом. Будући да је српски народ већ 63 године систематски и системски навикаван на туђе писмо, он се већински томе предао, па је нормално што у тој ситуацији власти у заједници с лингвистима, кријући и даље пуну истину, манипулишу и даље српским народом у вези с његовим писмом.
Шта се догађа(ло) с удруженим антићириличким подухватом од 1990. до 2017. године?
Антићирилички заједнички злочиначки подухват српских власти и српских лингвиста сербокроатиста против ћирилице, доживео је известан удар и отпор образованих Срба, упућених у ову истину, почео је крајем 80-их година 20. века када је почело хушкање на разбијање Југославије. Срби су остали последњи Мохиканци који су хтели да сачувају заједничку државу иако су баш они доживели највећу штету у тој држави и нови погром (убијања и протеривања Срба из већине других република у Србију) већ од почетка разбијања Југославије, уз помоћ са стране. Та истина коју је српски народ видео тих година (1980-1990. и даље почео је Србима да отвара очи и у вези са српском азбуком. Већ у првим сукобима Србима је опет атаковано и на српско писмо. Почела је 1990. године поново јавна паљевина књига на ћирилици и српски народ је тада почео да увиђа оно што му је било скривано деценијама у вези са српском ћирилицом.
Први пут после 1954. године неки српски интелектуалци и зналци о судбини српске ћирилице поставили су питање српске азбуке и она је почела јавно да се појављује у време власти Слободана Милошевића у Србији. Требало је, нажалост, да Срби доживе нове велике претње и несреће па да тек тада у знатнијем броју схвате шта је урађено српском писму.
Нажалост, српски лингвисти нису доживели готово никакво прочишћење у вези са „српскохрватским језиком“ и српским писмом и они су остали, тада помало усамљени у наставку злочиначког антићириличког подухвата. Зачудо, уместо да се прва освести струка (институције лингвистике и лингвисти у њима), то се није уопште догодило ни 1990. године.
О овоме све гарнитуре српске власти од 2001. до данас ни реч неће да кажу. Ови из власти о томе вероватно и не знају јер се то крило од јавности, а лингвисти ћуте као заливени. Они вероватно то знају, али о томе не могу да говоре од своје срамоте. Пошто „велики стручњаци“ о томе неће да ништа кажу и напишу, ми смо „нижи стручњаци“ у оквиру Удружења „Ћирилица“, Нови Сад од 2001) то детаљно предочили и документовали у нашим књигама.[5]
Шта се догађа последњих неколико месеци у Србији у вези с ћирилицом?
Више основаних друштава за одбрану српске ћирилице (почев од првог Удружења „Ћирилица“ из 2001. године, које је упутило готово на хиљаде молби властима да се српска ћирилица, као српски национални симбол првога реда, врати у пуни живот међу Србима) већ много година води тешку борбу за враћање српске азбуке у пуни живот. А пуни живот српске ћирилице, као и свих других писама у другим народима и њиховим језицима, значи само једно – пуни, стопостотни суверенитет свога писма у свом језику.
Зашто је та борба удружења за одбрану ћирилице изузетно тешка?
Зато, наравно, што српски лингвисти никако још неће да схвате зашто свако други у Европи и свету свој језик пише само својим (једним) писмом, а друге језике и писма уче према својим потребама. Српски лингвисти не само да неће да прихвате своју грешку из злочиначког антићчириличког подухвата из времена Новосадског договора и после њега, него се баве и тешким манипулацијама, убеђујући недовољно упућене у то како смо ми у удружењима против нечијег писма, па смо чак, кажу они у својим манипулацијама, за „забрану латинице“. И тиме хушкају неразумне антићириличаре и антисрбе на удружења да би дезавуисали борбу за спас српске азбуке. Јер, када би удружења за одбрану ћирилице заиста била за забрану било чијег писма у њиховом језику, то би стварно био поступак као онај из времена окупација када су непријатељи забрањивали Србима њихову ћирилицу. За разумне и добронамерне та је манипулација јасна, јер ми, наравно, и не помишљамо на забрану било чијег писма у било чијем језику. Ми се залажемо само за оно што имају сви други народи и сви други језици – своје писмо у свом (српском) језику. А никоме од нас у удружењима за одбрану ћирилице никада није пало на памет да забрањујемо било коју латиницу у било ком другом латиничком језику. Ми смо, наравно, за то да Хрвати имају своје право свуда да свој језик пишу своји латиничким писмом, да Мађари имају право да свој језик пишу својим латиничким писмом, а да Срби имају само то исто право – да свој српски језик пишу само својим српским ћириличким писмом. И ништа изван тог права не тражимо за Србе. Дакле, у писму тражимо пуну и истинску равноправност, а не да се само Срби шизофрениче на два писма, па да не знају које је српско писмо.
Дакле, српски лингвисти се и даље баве сербокроатистиком у српском језику, примењујући праксу с два писма за Србе и српски језик као у време Новосадског договора у Матици српској (1954) о српскохрватском, хрватскосрпском језику. Карактеристичан је пример председника Матице српске у другом мандату Драгана Станића (Ивана Негришорца) који одговара удружењима да је Србима „историја дала два писма и тако мора заувек да остане“. Њега не занима што је Србима два писма дала насилна историја из времена окупација и да не треба окупацију у писму задржати заувек и у миру. Историја је дала, треба ваљда да схвати Драган Станић, и фашизам, па не треба, ваљда, да тај фашизам вечно остане да влада зато што нам га је „дала историја“.
Последњих неколико месеци води се отворена расправа о томе како да се реши питање угрожене српске азбуке у српском језику. О томе су први почели да говоре, осим у удружењима за заштиту ћирилице, који ту борбу водимо непрекидно још од 2001. године, у Министарству културе Србије у чему је добру вољу показао министар Владан Вукосављевић поводом припреме Стратегије културе Републике Србије од 2017. до 2027. године. Ту се појавило више идеја, као што је, на пример, подстицање издавачких кућа да објављују књиге ћирилицом уз неки бедан проценат у смањењу пореза и сл. Појавила се и корисна идеја да се припреми измењени Закон о службеној употреби језика и писма у коме би се предвидело да се у службеној употреби српски језик пише само српским писмом, на шта Устав већ обавезује још од 2006. године.
Велики је проблем у томе што ни власт ни лингвисти још не говоре о ономе што је срж проблема зашто нема више ћирилице у јавности. Ни власт ни лингвисти још нису схватили да је кључни проблем ћирилице у институцијама лингвистике (САНУ, Матица српска, Институт за српски језик, Одбор за стандардизацију српског језика и у Правопису српскога језика), у којима никако да се одлуче за општу европску и светску праксу у решавању питања писма. Ни власт ни лингвисти још нису схватили да су главне „змије“ (израз Немање Видића, познатог борца за српску азбуку у српском језику) које уједају и гутају српску азбуку у корист наметане хрватске гајице већ седамдесетак година. Тамо су заиста „змије“ које неће да се умилостиве да решење питања писма српског језика и у српском језику буде као у сваком језику Европе (једно писмо за један језик), као што је, рецимо, у енглеском, француском, немачком, руском, па ближе нама у македонском или хрватском језику и у сваком другом језику.
Неизбежно је применити и у српском језику европску и светску праксу у решењу питања писма
Све док те „змије“ и даље жестоко палацају језиком у реченим институцијама које се финансирају парама осиротелог српског народа и све док се тамо не јаве лингвисти који ће поштовати европску и светску праксу у решавању питања стандардног српског језика и његовог писма, од српског језика и српског писма ћирилице остајаће све мање и мање, док се не замени (не дај Боже, енглеским или неким другим језиком и његовим писмом и у српском народу. Ових дана се обавештава Српство да је у свету све мање српског језика и његовог писма на универзитетима, јер се српски језик укида а изучава се све више „хрватски језик“.
Српски језик и, поготово српско писмо (ћирилица) страдаваће све више док се не заустави заједнички злочиначки подухват власти и српских лингвиста све време од примене Новосадског договора од 1954. године до данас у Србији и међу Србима изван Србије.
Закључак:
И језик свих Срба мора бити нормиран само на српском писму!
За закључак у овоме тексту довољна је једна реченица да би се лакше запамтила: српски језик и српско (ћириличко) писмо могуће је спасити само на начин како се то ради у пракси целе Европе и света – примереним нормирањем језика Срба јединствено и на једном, свом писму, без увођења других писама којим би се српско писмо замењивало. Никакви други закони и умањења пореза, декларације, уставне одредбе и закони без нормирања и српског језика на једном писму (наравно, српском писму ћирилици) неће моћи да сачувају ни српски језик, ни српско писмо ни српски идентитет. Срби треба у школи одмалена да уче свој одговарајући стандардни језик и да користе своје писмо у свом језику (као што то уче сви ученици других народа у Европи и свету), а да друге језике и њихова писма уче, како се то, такође, ради у школству свих других земаља Европе и света.
(На други дан Божића, 8. јануара 2018)
[1] В. часопис Нова Зора, мај, бр. 5/2005, стр. 164-170.
[2] М. Храсте, О нашем књижевном језику и правопису, Анкета о питањима српскохрватског језика и правописа, Летопис Матице српске, година 130, јануар 1954, књ. 373, св. 1, стр. 112.
[3] Исто, стр. 451.
[4] Исто, стр. 451.
[5] Видети: Ђорђе Јањатовић и Драгољуб Збиљић (Јањатовић истражио доказе по издањима Летописа Матице српске за 1954, а Збиљић радио на стручном уобличавању истраживања које је први пут објављено у књизи Д, Збиљића Срби на туђем писму (Будућност, Нови сад, 2010, стр. 106-149) „Данашња очигледна окупација српскога језика хрватском латиницом наложена је од комуниста а (не)скривена у Закључцима Новосадског договора из 1954. године“.
| ОТВОРЕНО ПИСМО НИКОЛИ СЕЛАКОВИЋУ: За одбрану ћирилице никад није касно! - Центар академске речи, Шабац Генералном секретару председника Републике Србије гдину Николи Селаковићу Андрићев венац 1, 11000 Београд, Србија е-mail: predstavkegradjana@predsednik.rs ПРОПРАТНО ПИСМО Поштовани господине Никола Селаковићу, МИСЛИМО ДА ЗА ПАМЕТНО И КОРИСНО ЗА НАРОД ДЕЛО (ОДБРАНУ ДАВНО НАПАДНУТЕ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ) НИКАДА НИЈЕ КАСНО Дуже време пратимо оно што Ви у јавности говорите о српском идентитету, његовом очувању и посебно … |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар