ДА ЛИ ЈЕ ЕЛИТА ОНАЈ САМОПРОГЛАШЕНИ БРОЈ БОГАТИХ, БАХАТИХ, СИЛИКОНИЗОВАНИХ, МОЋНИХ...

понедељак, 5. фебруар 2018.

ДА ЛИ ЈЕ ЕЛИТА ОНАЈ САМОПРОГЛАШЕНИ БРОЈ БОГАТИХ, БАХАТИХ, СИЛИКОНИЗОВАНИХ, МОЋНИХ...

ДА ЛИ ЈЕ ЕЛИТА ОНАЈ САМОПРОГЛАШЕНИ БРОЈ БОГАТИХ, БАХАТИХ, СИЛИКОНИЗОВАНИХ, МОЋНИХ...
. . . "Или је елита оно што аплаудира новом Баји на партијском конгресу, сатима, данима, недељама... Ено их, још су тамо, тапшу, такмиче се са Корејанцима ко ће у Гинисову књигу... Или их је можда, страх да престану. Одјекују сводови приватног театра, аплаудира се као ни једном тенору никада". ...

Да ли је елита онај самопроглашени слој богатих, бахатих, силиконизованих, моћних, или је пак елита онај високообразовани слој сваког друштва, који поред врхунске ерудиције има и подразумевајући осећај за правду. Друштвени слој са развијеним и истанчаним моралним нормама, са потребом да се проговори, учини, упозори, каже, па шта кошта, нека кошта, попут чувеног професора Мише Ђурића који ће усред немачке окупације одбити да потпише један компромитујући документ, без обзира што га је готово целокупна тадашња београдска елита потписала, само зато што као професор етике не сме да ради ствари супротстављене сопственим моралним начелима, па нек буде шта ће бити, Бањица, Јајинци, свеједно. Или је елита оно што данас, проверено преверено борави у министарским и директорским кабинетима. Седи ли елита данас у парламенту или у зборници било које гимназије?

Пише: Синиша КОВАЧЕВИЋ, драмски писац

Да ли је елита Никола Пашић, вуцибатина са највишим спомеником у престоници, зајечарски голотрбан, сиромашан као винско сирће, каснији већински акционар свих профитабилних српских рудокопа, од Бора до Врдника, укупно 172 концесије, власник девет троспратних ћошкова у ужем центру Београда, вечити епицентрум свих великих корупционашких афера, татек који своју децу у време солунског крвопролиптања богато жени и удаје, сместивши свог јединца у дебелу шавајцарску, грчку, или француску заветрину, или је елита несрећни Бранислав Нушић чији ће јединац погинути у том истом рату. И памтимо ли то време данас по Нушићевом или Пашићевом чињењу. По Госпођи министарки или по господину премијеру, по Нушићевом Посланику или по премијеровим посланицима склоним, попут њиховог лидера, брзом богаћењу, кратком памћењу и дугачким аплаузима. Да ли је елита Иво Лола Рибар, син предратног председника скупштине, који одлази у шуму са петокраком на челу, да гудури и вукодоли, и погине на концу за идеал, или је елита она врста људи са истанчаним смислом за практично, лукративно, лукративно, практично, практично...Идеали су једно, брате, али искључени мобилни је искључени мобилни. Нема твитовања, човече, а и ботокс све скупљи...

Или је елита Глигорије Возаревић, из сремског Лежимира, који цео свој немали иметак из Пеште, Беча и Ујвидека сели у отомански Београд, јер су тамо браћа у ланцима и тамницама, дубљим и хладнијим од швапских, па у њему отвори библиотеку, читаоницу, штампарију, а да се у белом граду осећа као комбајн у Будви, да све што има завешта том истом Београду...Гроб му се не зна, крст који је подигао данас се више не зове Возаров него Црвени, споменика нема. Зато га има Баја Пашић. Подигло захвално потомство. Уосталом, није ни важно ко нас води, него куда нас води.

Без обзира што је наш Баја сада заклети вегетаријанац, до синоћ клао јагањце. Још му крвава кецеља виси у шпајзу, како да не буде крвава, о њу је брисао нож и руке.

Али сада је вегетаријанац!

Јесте, али комплет ножева је и даље у алату и маљ за телад и машина за месо.

Али сад једе само воће!Не једе, узме крвавицу кришом. Не узме! Узме. Не узме! Узме, виђен је. Уосталом, нека узме, важно је да се о томе не говори.

Или је елита Иво Андрић, који је због свог осећања правде и својих идеала гулио робију од Сплита до Кракова, готов да због својих поетичких и идеолошких премиса не напише ни Ћуприју, ни Травничку, ни Госпођицу, вољан да говори своју југословенску, младобосанску истину, урла, виче, спреман да умре на начин на који се данас прелази из странке у странку. Лако и без двоумице.

Или је елита оно што уме да оћути. Због црне лимузине, са тамним стаклима, макар то била и Шкода. Црно је, тебра, црно...јелда...Због отворених рачуна у периферијским бирцузима, ћевап је, тебра, ћевап, где год да се хасне.

Или је елита Драгиша Васић, бескрајно даровит, ситуиран, формиран, који ће попут Лоле Рибара отићи у шуму. Додуше, ону другу шуму, али ипак шуму. Да брани Отаџбину.

Или је елита оно што је до синоћ тукло црнце, палило крстове и носило беле одоре и зашиљене капуљаче а онда дошло кући, опрало крваву бејзбол палицу, ставило слику Мартина Лутера Кинга на зид, написало испод – ја имам сан – почело да репује и да жали што није рођено гараво.

Или је елита оно што о томе неће да говори. Мудро ћути. Или безобзирно ћути. Беспризорно ћути. Огавно ћути. Увредљиво ћути. Одвратно ћути.

Свако има право да се мења.

Ајде молим те. Говориш, напокон. Али нема право да вас поред тога што сте жртва тера да на себе преузмете и изглед кривца. И да се понашате као кривац. Мислите као кривац. Да вам спочитавају запаљене џамије и амбасаде још гарави од угарка које су додавали онима у првом реду.

Или је елита Милан Ракић. Високопозиционирани чиновник у Министарству иностраних дела, виђен за будућег министра, унук двојице академика, етаблиран песник, полиглота, миљеник београдских салона и госпођица, који одједном нестаје нетрагом. Оде тек тако, на Проклетије, да четује, комитује, ослобађа Стару Србију...Из чиста мира. Ничим изазван, рекли би модерни познаваоци електронских медија...На викенд или два? Оде да остане годинама. Спреман да никада не напише ништа од онога што ће га направити великим песником.

Или је елита оно што аплаудира новом Баји на партијском конгресу, сатима, данима, недељама...Ено их, још су тамо, тапшу, такмиче се са Корејанцима ко ће у Гинисову књигу...Или их је можда, страх да престану. Одјекују сводови приватног театра, аплаудира се као ни једном тенору никада.

Или је елита Сава Поповић Текелија, који је све, од прве палате до последњег цвоњка, оставља саплеменицима и њиховој деци. Да сиротиња прогледа и научи. Да се има Позориште, Матица, Академија...Последњи сако нема џеп за новчаник.

Или то ови нови латифундисти, који заједници нису оставили ни чесму, ни аутобуско стајалиште, не могу да разумеју. Или неће. Зато што је то, у историјском смислу до пре фртаљ сата, стајало иза пулта у свом илегалном видео клубу, направљеном у отетим просторијама месне заједнице или продавало кокице испред зонских стадиона. Кокице, сусам, сусам...Па сусај брате. Данас су то латифундисти какав Дунђерски никада није био. Са десетинама хиљада хектара земље, купљене за тепсију деверике, власници националних телевизија, планина и река, банака и факултета, авиона и аутопутева...Ко је рекао револуција, марш у ћошак, марво!

Или је елита, кад смо већ код аутостраде, оно што ће сутра изместити Бубањ поток, да направи простор за шведске столаре. Да продају киндербете и полице за компот. То што ће у Новом Пазару због тога бити затворено пар десетина породичних фабрика одличног намештаја, није важно...Саборна црква као дипломатско обданиште, само мале корекције да направимо Народно позориште као шопинг мол.

Или је елита оно што о томе разговетно ћути. И као да је са аспекта новог интернационализма важно где иде профит из белгијских, хрватских, грчких, словеначких, намачких тржних центара. Прави ли се од њега, од профита, обданиште у Параћину или Вараждину?

Као вране на умирућем јелену. Кидај, сестро црна, док је још врућ, кљуцај, очи су најукусније. Уништи оно што производе, доведи своје , задужи их у Твојим банкама, под условом да могу да купују само Твоје, отми им Све, школовану децу, оранице, идентитет, питку воду, још ораница, све оранице...Чија њива његови хлебови. Уосталом, нека раде као трактористи, комбајнери...Али то је земља њихових родитеља...Нема више тога. Модерно време не препознаје феномен личног или националног богатства. Уосталом, оно и није правилно распоређено. Шта ће Русима...Не, не, то се на нас не односи. Quod licet Jovi,non licet bovi. Take it or leavе iт. Комбајнер, тракториста, ето и магационер, мало ли је.

Или је елита Васа Касапски, прави месар из Сремске Митровице, нек му је лака сремачка земља, светски рекордер у давању крви, ишао је да је даје кришом. Пре подне да у Митровици, послеподне оде у Руму а у суботу у Земун. Волео човек људе.

Или је елита оно што ће ноћас лећи као прасе а пробудити се спремно да се свађа, да је соко. Чекајте, па ко ће онда бити крме? Зар није судбина и и разлог постојања сваког прасета да се у једном тренутку закрмачи. А можда је баш у томе ствар. Ако постанеш крмак, чека те онај месар вегетаријанац, са почетка ове приче. Зато је боље бити соко. Сиви. Све док се не покуша да се полети. Некако, не иде. Колико год махали шункицама. Или док соко не пожели да кликне коју. Одаће га гроктање. Ма ко грокће, кликће соко! Како кога да питате, па питајте елиту. Кликће ли? Него шта него кликће.