from Zato što znanje pokreće svet http://ift.tt/1RP7EYt
via IFTTT
четвртак, 31. март 2016.
Резултати првог кола школског СУДОКУ турнира
Прво коло школског судоку турнира одржано је 31. марта 2016. године. пријављено 70 ученика такмичењу приступило 47 ученика пласирало се у друго коло 12 ученика Списак ученика који су се пласирали у друго коло Ђурић Михаило II3 Игњатовић Душан III1 Павловић Ивана III1 Симовић Никола III3 Комазец Маша III6 Веселинов Кристина IV1 Јанковић Никола IV1 […]
from Zato što znanje pokreće svet http://ift.tt/1RP7EYt
via IFTTT
from Zato što znanje pokreće svet http://ift.tt/1RP7EYt
via IFTTT
Судоку турнир
Прво коло школског судоку турнира биће одржано у четвртак, 31. фебруара 2016. године у 1310h (међусмена). Пријављивање за учешће је код предметних наставника математике . 
from Zato što znanje pokreće svet http://ift.tt/1RP7EI9
via IFTTT
from Zato što znanje pokreće svet http://ift.tt/1RP7EI9
via IFTTT
Takmičenje Infomanija 2016 - Poziv
Takmičenje Infomanija 2016 - Poziv
Link za prijavljivanje takmičara:
https://goo.gl/rsNUUv
from PDIS Naslovna http://ift.tt/1VWEMAF
via IFTTT
Mesto i vreme održavanja testiranja u okviru II kruga takmičenja
Mesto i vreme održavanja testiranja u okviru II kruga takmičenja
Drugi krug takmičenja u okviru Tesla Info Kupa za 2016. godinu održaće se u nedelju, 03.04.2016. godine. Za svaki od centara u kojima će takmičenje biti realizovano, dajemo agendu koju možete skinuti sa odgovarajućeg linka.
Takmičenje će se organizovati u više grupa, u skladu sa raspoloživim kapacitetima domaćina. U okviru proloženih agendi, data je podela škola na grupe, kao i termini početka takmičenja za svaku od grupa takmičara. Timski rezultati i spiskovi timova koji su stekli plasman na regionalna takmičenja biće objavljeni najkasnije do utorka, 05.04.2016.
from PDIS Naslovna http://ift.tt/1q792wZ
via IFTTT
III razred – TEORIJA: Upitnik za utvrđivanje gradiva
Na prethodnim časovima učenici III razreda su se detaljno upoznali sa naredbama za organizaciju ciklusa i prošipili svoja znanja o objektno-orijentisanom programiranju. Za ponedeljak 4.4.2016. godine najavljena je provera znanja iz ovih oblasti. Pripremite se na vreme! Za učenje koristite … Nastavite sa čitanjem →
from Zato što znanje pokreće svet http://ift.tt/1ROczpv
via IFTTT
from Zato što znanje pokreće svet http://ift.tt/1ROczpv
via IFTTT
Tроугао: Учитељи, родитељи и деца
Родитељи с пуним правом желе да њихову децу учитељ научи градиву и усади им знање. С друге стране, од њих се очекује да своју децу науче лепом понашању и радним
The post Tроугао: Учитељи, родитељи и деца appeared first on Зелена учионица.
from Зелена учионица http://ift.tt/1RNPeaz
via IFTTT
Креативне идеје VIII
Katarine Vučen
The post Креативне идеје VIII appeared first on Зелена учионица.
from Зелена учионица http://ift.tt/1Rsw775
via IFTTT
Владета Јеротић: У шта људи верују
Пише: Владета Јеротић У свакодневном општењу међу људима, доста често чујемо како кажу (кажемо): Верујем да је тако, или: Не верујем да је то истина, или: Не знам шта је
The post Владета Јеротић: У шта људи верују appeared first on Зелена учионица.
from Зелена учионица http://ift.tt/1UFvZnD
via IFTTT
Provisional conference programme
Dear ELTA members, dear colleagues, conference presenters and participants, We are happy to announce that you may now download the provisional conference programme for our 14th annual ELTA conference to be held from 20th to 21st May in Belgrade. This year we have over 50 presentations, lectures and workshops, and we hope the program will […]
The post Provisional conference programme appeared first on ELTA (English Language Teachers' Association) Serbia.
from ELTA (English Language Teachers' Association) Serbia http://ift.tt/1MEqDpv
via IFTTT
По мени или по мом мишљењу
Израз ПО МЕНИ, који се често експлоатише и предмет је разних дискусија, потпуно је исправан. Равноправан са синтагмама ПО МОМ МИШЉЕЊУ и ПРЕМА МОМ МИШЉЕЊУ. Проблем настаје ако неко жели
The post По мени или по мом мишљењу appeared first on Зелена учионица.
from Зелена учионица http://ift.tt/1RNvQrh
via IFTTT
Uništavanje kvaliteta sistema obrazovanja
Pretpostavljam da na osnovu naslova mislite o tome kako država uništava sistem obrazovanja, odnosno, država je širok pojam, ali neki političari, ministri, direktori … funkcioneri. Pa, možda i oni, ali daću vam jedan primer koji se odnosi na moj grad, a pretpostavljam da je slično u svim gradovima u Srbiji koji nisu Beograd, Novi Sad, […]
The post Uništavanje kvaliteta sistema obrazovanja appeared first on Škola bez zidova.
from Škola bez zidova http://ift.tt/234uIrf
via IFTTT
Продужавамао конкурс „Креативна чаролија“ до 8.априла
Поштована децо, драги родитељи, наставници, васпитачи, учитељи, директори школа и предшколских установа, због ваших бројних позива и молби наградни конкурс „Креативна чаролија“ продужавамо још пар дана. Конкурс за децу предшколског узраста и за ученике основних школа трајаће до 08.априла 2016.. Ученици и деца предшколског узраста имају прилику да стварају своје радове у оквиру: драмског стваралаштва (праве позоришну […]
from Zato što znanje pokreće svet http://ift.tt/1Rs3JBZ
via IFTTT
from Zato što znanje pokreće svet http://ift.tt/1Rs3JBZ
via IFTTT
Амбис рађа титане
Кратка прича из океанских дубина o чудноватим створењима који настањују овај свет Текст: Никола Здравковић Појављује се у Библији као Левијатан. Код Хомера је Сцила, а Енума Елиш, Вавилонски мит о постанку света, спомиње Тиамат, примордијалну богињу океана. Нордијске бајке га зову Кракен. Неустрашиво чудовиште-божанство из дубине мора. Налик на сипу, или кита, или змију, од [...]
from ЕЛЕМЕНТАРИЈУМ http://ift.tt/1ZNkkCr
via IFTTT
from ЕЛЕМЕНТАРИЈУМ http://ift.tt/1ZNkkCr
via IFTTT
Linearne aproksimacije
Linearna aproksimacija funkcije podrazumeva korišćenje tangente funkcije u tački kao približne vrednosti funkcije u nekoj okolini te tačke. Dakle, ovu vezu između tangente i grafika funkcije u okolini tačke tangiranja nazivamo linearna aproksimacija. Ako je data funkcija f i njen izvod f‘, jednačina tangente u tački x se može napisati kao: Ako pretpostavimo da je […]
from Zato što znanje pokreće svet http://ift.tt/1TkI6Fc
via IFTTT
from Zato što znanje pokreće svet http://ift.tt/1TkI6Fc
via IFTTT
Uništavanje kvaliteta sistema obrazovanja?
Pretpostavljam da na osnovu naslova mislite o tome kako država uništava sistem obrazovanja, odnosno, država je širok pojam, ali neki političari, ministri, direktori … funkcioneri. Pa, možda i oni, ali daću vam jedan primer koji se odnosi na moj grad, a pretpostavljam da je slično u svim gradovima u Srbiji koji nisu Beograd, Novi Sad, […]
The post Uništavanje kvaliteta sistema obrazovanja? appeared first on Škola bez zidova.
from Zato što znanje pokreće svet http://ift.tt/234uIrf
via IFTTT
Првоаприлске шале – 10 начина да пређете клинце
Сутра је 1. април, Међународни дан шале. Ако нисте испланирали како ћете прећи своје клинце и заједно с њима уживати у овом, можда деци омиљеном празнику представљамо вам неколико идеја
The post Првоаприлске шале – 10 начина да пређете клинце appeared first on Зелена учионица.
from Зелена учионица http://ift.tt/1MVCWso
via IFTTT
Елементи 04 – у продаји
Пролећни, четврти број часописа Елементи, са са великом темом како доносите одлуке, у продаји је на киосцима од 30. марта Elementi04 from Centar za promociju nauke on Vimeo. Аутор: Радослав Ћебић Истражите више о Елементима
from ЕЛЕМЕНТАРИЈУМ http://ift.tt/1UWh08n
via IFTTT
from ЕЛЕМЕНТАРИЈУМ http://ift.tt/1UWh08n
via IFTTT
Подршка истраживачима у Србији: обележен почетак програма за трансфер технологије
Комерцијализација резултата научних истраживања повезивањем истраживача на факултетима и институтима са приватним сектором, као и јачање центара за трансфер технологије на универзитетима у Србији главни су циљеви Програма за трансфер технологије (ТТФ) који је на скупу одржаном у Привредној комори Србије представљен стручној јавности. Овај програм је део Пројекта подршке истраживању, иновацијама и трансферу технологије, вредном 6,9 милиона евра, који финансира Европска унија са 4,9 милиона евра из предприступних фондова (ИПА 2013), а суфинансирају Влада Републике Србије и домаћи приватни сектор са по милион евра. Овај пројекат спроводи Фонд за иновациону делатност у сарадњи са Светском банком. О свим детаљима у вези са Програмом ТТФ заинтересовани се могу информисати на http://ift.tt/1SoKbuW.
from РТВ Студентски град http://ift.tt/25y708Z
via IFTTT
Цео свет мењао слике у боје Француске и Белгије, наши студенти смислили како да одају почаст свима
Шесторица студената из Зајечара направило је апликацију која се широм света користи за исказивање саосећања са жртвама терористичких напада. Њеним корисницима омогућава се да преко своје фотографије ставе слику одређене земље. Марко Милошевић, Миљан Колчић, Немања Димитријевић, Милан Станојевић, Младен Цановић и Бојан Рошко, студенти су математике и електротехнике, који су одлучили да своје знање искористе за изражавање хуманости широм света. Апликација "Flagify", која данас садржи 247 застава, стекла је светску популарност убрзо након пласирања у јавност, а корисници су покривали своје слике заставама Кеније, Сомалије, Џибутија, Србије, Турске, Еритреје и других. О хуманости ових момака говори и њихов покушај помоћи Србији у мају 2014., након великих поплава. - Направили смо апликацију од које би сав прикупљени новац отишао угроженима. Међутим, због недостатка медијске пажње овај пројекат није успео – каже Младен.
from РТВ Студентски град http://ift.tt/1SoKbuT
via IFTTT
Економски факултет мења имиџ уочи 80. рођендана
Економски факултет у Београду у четвртак обележава 79 година од оснивања. Једна од „звезда” прославе биће дипломац ЕФ Лазар Џамић, један од директора „Гугла” задужен за развој бренда у овој компанији, који ће говорити у предавању студентима и професорима факултета. У току „недеље ЕФ” биће додељене „златне дипломе” генерацији која је дипломирала пре 50 година, у плану је потписивање споразума о сарадњи са домаћим и иностраним компанијама и универзитетима, низ предавања професора из иностранства и бивших дипломаца који су данас на руководећим положајима у Србији и иностранству. У наредном периоду, предвиђен је низ активности у Србији како би се овај факултет приближио средњошколцима.
from РТВ Студентски град http://ift.tt/1SoKaan
via IFTTT
Омаж Драгану Николићу у Дому културе "Студентски град"
У Дому културе "Студентски град", од 1. до 3. априла одржаће се програм "Омаж Драгану Николићу - великану југословенске и српске кинематографије". Током трајања програма биће приказани одабрани филмови недавно преминулог глумца. Пројекције ће бити бесплатне, а истовремено у истом простору биће постављена и изложба оригиналних плаката филмова. Програм ће отворити документарни филм о популарном глумцу из 1989. године редитеља Здравка Рандића. Посетиоци ће имати прилику да виде и филмове "Кад будем мртав и бео", Национална класа", "Ко то тамо пева", "Нешто између", "Три карте за Холивуд" и друге, наводи се у саопштењу. Драган Николић, преминуо је 11. марта након дуге и тешке болести.
from РТВ Студентски град http://ift.tt/1SoKbuF
via IFTTT
Video prenos tribine "Kako donosite odluku?"
Kao jedna od uvodnih aktivnosti Naučnog kluba u Leskovcu sinoć je održan video prenos tribine "Kako donosite odluku?".Ova tribina održana je u Velikoj sali SKC-a u organizaciji Centar za promociju nauke. Istovremeno je prenos ove tribine emitovan u 9 gradova Srbije u kojima će u narednom periodu biti otvoreni Naučni klubovi.
O tome šta sekrije iza odluke, mehanizmima i greškama u odlučivanju, govorili su:
- dr Kaja Damnjanović, psihološkinja, saradnik u Laboratoriji za eksperimentalnu psihologiju
- dr Oliver Tošković, psiholog, docent na Odeljenju za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu
- dr Zoran Lučić, profesor na matematičkom fakultetu, bivši izvršni direktor agencije CESID
- Voja Antonić, naučni publicista
Moderator tribine bio je Slobodan Bubnjević, urednik CPN časopisa Elementi.
from POČETNA http://ift.tt/1PHejQe
via IFTTT
Radionica "Čik pogodi gde sam" Udruženja roditelja "Ringeraja"
Još jedna u nizu aktivnosti u organizaciji Udruženja roditelja "Ringeraja" realizovana je u Centru za stručno usavršavanje u obrazovanju. Radionica pod nazivom "Čik pogodi gde sam" realizovana je za decu i roditelje članove ovog udruženja.
from POČETNA http://ift.tt/1PHeivr
via IFTTT
Održan seminar "Primena novih propisa u javnom sektoru"
U sredu 30.marta je u Centru održan seminar "Primena novih propisa u javnom sektoru". Prisutni su bili predstavnici javnih preduzeća i ustanova koji su dobili informacije o: novom sistemu plata, šifarniku radnih mesta, racionalizaciji u 2016, internom tržištu rada, saznali o novinama iz Zakona o javnim preduzećima.
Ovaj seminar organizovao je Centar za edukaciju, investicije i održivi razvoj "Reformator". Predavači su bili članovi Posebne radne grupe za izradu nacrta Zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru i stručnjaci Centra za edukaciju, investicije i održivi razvoj “Reformator” - mr Aleksandar Panovski, Gorica Milošević i Nataša Pavić.
from POČETNA http://ift.tt/1PHeivm
via IFTTT
Сазвежђе Девице
Девица спада у пролећна сазвежђа јер се тада најбоље види, али се може видети и вечерас, на истоку од 21 сат. Једно од највећих сазвежђа на небу је Девица, одмах после Хидре. Име Вирго потиче из латинског језика. Девица спада у пролећна сазвежђа јер се тада најбоље види, али се може видети и вечерас, на [...]
from ЕЛЕМЕНТАРИЈУМ http://ift.tt/1pMAP4S
via IFTTT
from ЕЛЕМЕНТАРИЈУМ http://ift.tt/1pMAP4S
via IFTTT
Сутра почиње упис првака – родитељи да пазе у које школе уписују децу
Упис првака у основне школе почиње сутра. Родитељи могу да бирају образовну установу коју ће њихов ђак похађати, али морају бити на опрезу јер појединим због мера рационализације прети гашење.
The post Сутра почиње упис првака – родитељи да пазе у које школе уписују децу appeared first on Зелена учионица.
from Зелена учионица http://ift.tt/1pMAOhj
via IFTTT
РадиоАктив: 27. март – важна историјска лекција! Време је да је научимо!
РадиоАктив: 27. март – важна историјска лекција! Време је да је научимо!
Емисија РадиоАктив, 26.03.2016.
Аутор и водитељ: Ђорђе М. Лалић
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Емисија РадиоАктив, 26.03.2016.
Аутор и водитељ: Ђорђе М. Лалић
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
ВИЗУРА НА КОЈУ НЕ СМЕМО ПРИСТАТИ
ВИЗУРА НА КОЈУ НЕ СМЕМО ПРИСТАТИ
среда, 30 март 2016 23:48
НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ
Пресудом Младићу, САД су намерне да затворе Суд у Хагу, запечате верзију најновије историје на овим просторима и оперу своју улогу у њој
„Да ли је пресуда Караџићу била очекивана? Може ли се сматрати успјехом адвокатског тима што није добио доживотни затвор? Како ће реаговати бошњачка страна у БиХ? Да ли ће ова пресуда допринијети помирењу или напротив? Какве ће имати посљедице по РС? Има ли Караџић шансе да дочека слободу, с обзиром на висину казне и своје поодмакле године? Је ли пресудом која је одбила седам геноцида скинута анатема са РС? То су углавном питања која ових дана постављају новинари и несумњиво су значајна.
Међутим, готово нико не поставља суштинска питања: зашто је Караџић уопште оптужен и да ли је његова кривица доказана? Зашто је формиран и како функционише Хашки суд за ратне злочине? И власт и опозиција а затим и новинари и јавност у СРЈ/Србији и РС одавно су признали тај суд, прихватили да траже, хапсе и испоручују оптужене, отворили канцеларије за сарадњу са овом институцијом која формално дјелује под окриљем УН. Прича је чак почела у моменту када СРЈ и није била чланица УН, па је нису ни обавезивале одлуке Савјета безбједности. Све српско накнадно негодовање да је то политички суд, да је то суд само за Србе, да је међу оптуженима незнатан број Бошњака и Хрвата, да су оптужени Милошевић и Караџић, а да је Изетбеговића и Туђмана „смртним случајем” заобишла хашка правда, закаснило је. Кључни корак, свјесно или не, направио је Ђинђић, нешто је пропустио и Коштуница, дио је додао Тадић, а сада се пребацује одговорност на претходнике.
Тако је наметнут и самонаметнут, као неспоран, интерпретативни оквир унутар кога се критички може говорити готово искључиво о посљедицама, а не и узроцима. И то се увијек оправдава реалношћу неправедних међународних односа, којима се Срби, мали и нејаки, не могу супроставити. Срби из 1918. и 1941. нису били ни бројнији ни јачи, али им то није била препрека да се супротставе свим средствима. Можда су ови послије Милошевића мудрији и радије се позивају на Милоша него на Карађорђа. На сједници владе поводом пресуде Караџићу, говорило се више у емоционалним и моралним него у државним и политичким категоријама. „Прихватамо пресуду, али код Срба ће остати горчина због неправде…”
АМЕРИЧКА КРИВИЦА СРБИМА
Таман као да смо до сада вјеровали да је циљ Хашког трибунала задовољење правде, па је поводом пресуде Караџићу суд омануо и ми се разочарали. А сви добро знамо да иницијатор и утемељивач Суда за ратне злочине нису de facto биле УН, него САД као и да су биле главни финансијер Хашког суда за ратне злочине. Уз НАТО и ММФ, који обезбјеђују војну и економску функцију глобалне доминације САД, Хашки трибунал требало је да, све по праву и закону, на доживотну или нешто краћу робију пошаље све непослушне лидере малих, а својеглавих народа. Зато се унапријед могло знати да ће тај ad hoc суд за Југославију и Руанду прерасти у сталну „међународну” правосудну институцију. Како то сада примјећују и страни аналитичари, екс-ЈУ је била полигон за премијерно тестирање тог новог механизма глобалне доминације једине суперсиле.
А циљ у Босни био је да се кривица америчке политике за бошњачке жртве припише Србима. „Православци су предвиђени за злочинце, муслимани за жртве, а католици ће се извући”, рекао ми један добро упућен познаник уочи рата. Почело је Цимермановим охрабривањем Изетбеговића да као слабији уђе у рат са Србима, касније и са Хрватима и са својима, наставило се америчким спасавањем већ поражених муслимана, бомбардовањем српских положаја у Босни и, ево, пресудом Караџићу, а завршиће полусувереним државицама које траже спас у ЕУ/НАТО.
У међувремену САД су систематски опструисале мировне напоре европских посредника Кутиљера, Овена и Столтенберга, како су се касније, један по један, и сами вајкали. У игру је „иза леђа” био увучен и угледни амерички дипломата Сајрус Венс, који се из протеста повукао. И то све тако док Брисел није прихватио да је једини излаз интервенција НАТО на Балкану, која ће оправдати америчко војно присуство у Европи и послије нестанка „црвене опасности”. Да се не ради о теорији завјере, свједочи нешто нечувено: грађани САД, које не престају да ратују по свијету, изузети су из надлежности Међународног суда за ратне злочине.
Земља у којој је полиција и само незванично изнад закона назива се полицијском диктатуром, па се, консеквентно томе, међународни поредак у коме је суперсила чак и званично заштићена од међународног права може једино назвати „глобална дикатура ‘свјетског полицајца‘”. Америка 90-тих била је толико безочна да у Савјету безбједности УН тражи и толико надмоћна да добије такву привилегију. Жртве њених ратова за освајање природних ресурса, рушење режима, инсталисање војних база, политичко и економско подјармљивање, добиле су статус колатералне штете. Уз то их је цинично повезивала прољећима, милосрђем, анђелима, хуманизмом и сл. Зато је неко други морао да буде проглашен за кривца за страдања и разарања у БиХ и да замијени Клинтона, Олбрајтову, Перија, Геншера и др. на оптуженичкој клупи у Хагу. Кривица је распоређена: Срби су постали криви 95 одсто, Хрвати – четири одсто и Бошњаци – један одсто. Тако су умјесто виновника оптужене жртве.
НАЈГОРЕ ЈЕ ДА НАВИКНЕМО НА НЕПРАВДУ
Наравно, суђењима у Хагу било је потребно наћи неку правну форму што није било лако. Пошто је искључена одговорност за злочин против мира, који је архизлочин из кога проистичу сви ратни злочини, и тако аболирана муслиманско-хрватска коалиција, која је, уз благослов Запада, извела „грађански референдум” против Срба и натјерала их на оружје, било је већ лакше. Затим је смишљена скандалозна иновација да ће суд радити по законима које ће креирати у току самих процеса. Онда су се добро награђене судије досјетиле да би Срби могли да буду проглашени и за агресоре на властита огњишта. За најтеже казне створили су и потпуно оригиналну дефиницију геноцида, по којој уништење друге националне групе може да буде ограничено на једну општину и од уништења поштеди жене, дјецу, старе и болесне. Најзад, „удруженим злочиначким подуватом” хашке судије су коначно добиле неограничен маневарски простор, јер су одговорност за било који српски злочин могли по вертикали да повежу са врхом РС. Колико би тек предсједника САД, по истом критеријуму било осуђено за злочине од Вијетнама, преко Никарагве и Чилеа, до Ирака, Либије и Србије.
Пресудом генералу Младићу, УН, тј. САД намјерне су да затворе Суд за ратне злочине у екс-Југославији и Руанди, запечате хашку верзију најновије историје на овим просторима и оперу своју улогу у њој. То подразумијева и да се мрачна сребреничка епизода, погодите зашто, међународно правно заштити од даљег истраживања. А нама препоручују да се окренемо будућности и заборавимо прошлост, у којој су Срби у два свјетска рата дали огромне жртве, преживјели геноцид у НДХ, у којој су сатанизовани и бомбардовани, у којој им је отета национална и духовна колијевка – Космет, у којој су протјерани из Хрватске, изгубили највећи српски град послије Београда…
Напротив, требало би непрестано и њима, али понајвише себи, све то и много више од тога непрестано понављати. Најгоре је да навикнемо на неправду, да јавним ширењем лажи отупимо на истину, да, бавећи се фрагментима, заборавимо цјелину и да сви завршимо као „скуване жабе”. Тек у том контексту има смисла говорити о конкретној пресуди Караџићу и одговорити на цитирана питања новинара:
• Само су наивни могли да очекују да ће Хашки трибунал са Караџићем направити изузетак;
• Пресуда неће допринијети помирењу, него напротив;
• Добро је што је одбачен опасни дио тужбе за геноцид у седам општина, јер би то премрежило цијелу РС;
• Рачунају се године у притвору и опрашта трећина казне, па Радован има шансе да изађе на слободу под условом да доживи десету деценију.
Био сам свједок одбране на његовом суђењу и у припреми провео два сата у разговору с њим. Најмање о суђењу, највише о Српској. Судбина животног дјела била му је важнија од пресуде.
Фонд стратешке културе
НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ Пресудом Младићу, САД су намерне да затворе Суд у Хагу, запечате верзију најновије историје на овим просторима и оперу своју улогу у њој „Да ли је пресуда Караџићу била очекивана? Може ли се сматрати успјехом адвокатског тима што није добио доживотни затвор? Како ће реаговати бошњачка страна у БиХ? Да ли ће ова пресуда допринијети помирењу или напротив? Какве ће имати посљедице по РС? Има ли Караџић шансе да дочека слободу, с обзиром на висину казне и своје поодмакле године? Је ли пресудом која је одбила седам геноцида скинута анатема са РС? То су углавном питања која ових дана постављају новинари и несумњиво су значајна. Међутим, готово нико не поставља суштинска питања: зашто је Караџић уопште оптужен и да ли је његова кривица доказана? Зашто је формиран и како функционише Хашки суд за ратне злочине? И власт и опозиција а затим и новинари и јавност у СРЈ/Србији и РС одавно су признали тај суд, прихватили да траже, хапсе и испоручују оптужене, отворили канцеларије за сарадњу са овом институцијом која формално дјелује под окриљем УН. Прича је чак почела у моменту када СРЈ и није била чланица УН, па је нису ни обавезивале одлуке Савјета безбједности. Све српско накнадно негодовање да је то политички суд, да је то суд само за Србе, да је међу оптуженима незнатан број Бошњака и Хрвата, да су оптужени Милошевић и Караџић, а да је Изетбеговића и Туђмана „смртним случајем” заобишла хашка правда, закаснило је. Кључни корак, свјесно или не, направио је Ђинђић, нешто је пропустио и Коштуница, дио је додао Тадић, а сада се пребацује одговорност на претходнике. Тако је наметнут и самонаметнут, као неспоран, интерпретативни оквир унутар кога се критички може говорити готово искључиво о посљедицама, а не и узроцима. И то се увијек оправдава реалношћу неправедних међународних односа, којима се Срби, мали и нејаки, не могу супроставити. Срби из 1918. и 1941. нису били ни бројнији ни јачи, али им то није била препрека да се супротставе свим средствима. Можда су ови послије Милошевића мудрији и радије се позивају на Милоша него на Карађорђа. На сједници владе поводом пресуде Караџићу, говорило се више у емоционалним и моралним него у државним и политичким категоријама. „Прихватамо пресуду, али код Срба ће остати горчина због неправде…” АМЕРИЧКА КРИВИЦА СРБИМАТаман као да смо до сада вјеровали да је циљ Хашког трибунала задовољење правде, па је поводом пресуде Караџићу суд омануо и ми се разочарали. А сви добро знамо да иницијатор и утемељивач Суда за ратне злочине нису de facto биле УН, него САД као и да су биле главни финансијер Хашког суда за ратне злочине. Уз НАТО и ММФ, који обезбјеђују војну и економску функцију глобалне доминације САД, Хашки трибунал требало је да, све по праву и закону, на доживотну или нешто краћу робију пошаље све непослушне лидере малих, а својеглавих народа. Зато се унапријед могло знати да ће тај ad hoc суд за Југославију и Руанду прерасти у сталну „међународну” правосудну институцију. Како то сада примјећују и страни аналитичари, екс-ЈУ је била полигон за премијерно тестирање тог новог механизма глобалне доминације једине суперсиле. А циљ у Босни био је да се кривица америчке политике за бошњачке жртве припише Србима. „Православци су предвиђени за злочинце, муслимани за жртве, а католици ће се извући”, рекао ми један добро упућен познаник уочи рата. Почело је Цимермановим охрабривањем Изетбеговића да као слабији уђе у рат са Србима, касније и са Хрватима и са својима, наставило се америчким спасавањем већ поражених муслимана, бомбардовањем српских положаја у Босни и, ево, пресудом Караџићу, а завршиће полусувереним државицама које траже спас у ЕУ/НАТО. У међувремену САД су систематски опструисале мировне напоре европских посредника Кутиљера, Овена и Столтенберга, како су се касније, један по један, и сами вајкали. У игру је „иза леђа” био увучен и угледни амерички дипломата Сајрус Венс, који се из протеста повукао. И то све тако док Брисел није прихватио да је једини излаз интервенција НАТО на Балкану, која ће оправдати америчко војно присуство у Европи и послије нестанка „црвене опасности”. Да се не ради о теорији завјере, свједочи нешто нечувено: грађани САД, које не престају да ратују по свијету, изузети су из надлежности Међународног суда за ратне злочине. Земља у којој је полиција и само незванично изнад закона назива се полицијском диктатуром, па се, консеквентно томе, међународни поредак у коме је суперсила чак и званично заштићена од међународног права може једино назвати „глобална дикатура ‘свјетског полицајца‘”. Америка 90-тих била је толико безочна да у Савјету безбједности УН тражи и толико надмоћна да добије такву привилегију. Жртве њених ратова за освајање природних ресурса, рушење режима, инсталисање војних база, политичко и економско подјармљивање, добиле су статус колатералне штете. Уз то их је цинично повезивала прољећима, милосрђем, анђелима, хуманизмом и сл. Зато је неко други морао да буде проглашен за кривца за страдања и разарања у БиХ и да замијени Клинтона, Олбрајтову, Перија, Геншера и др. на оптуженичкој клупи у Хагу. Кривица је распоређена: Срби су постали криви 95 одсто, Хрвати – четири одсто и Бошњаци – један одсто. Тако су умјесто виновника оптужене жртве. НАЈГОРЕ ЈЕ ДА НАВИКНЕМО НА НЕПРАВДУНаравно, суђењима у Хагу било је потребно наћи неку правну форму што није било лако. Пошто је искључена одговорност за злочин против мира, који је архизлочин из кога проистичу сви ратни злочини, и тако аболирана муслиманско-хрватска коалиција, која је, уз благослов Запада, извела „грађански референдум” против Срба и натјерала их на оружје, било је већ лакше. Затим је смишљена скандалозна иновација да ће суд радити по законима које ће креирати у току самих процеса. Онда су се добро награђене судије досјетиле да би Срби могли да буду проглашени и за агресоре на властита огњишта. За најтеже казне створили су и потпуно оригиналну дефиницију геноцида, по којој уништење друге националне групе може да буде ограничено на једну општину и од уништења поштеди жене, дјецу, старе и болесне. Најзад, „удруженим злочиначким подуватом” хашке судије су коначно добиле неограничен маневарски простор, јер су одговорност за било који српски злочин могли по вертикали да повежу са врхом РС. Колико би тек предсједника САД, по истом критеријуму било осуђено за злочине од Вијетнама, преко Никарагве и Чилеа, до Ирака, Либије и Србије. Пресудом генералу Младићу, УН, тј. САД намјерне су да затворе Суд за ратне злочине у екс-Југославији и Руанди, запечате хашку верзију најновије историје на овим просторима и оперу своју улогу у њој. То подразумијева и да се мрачна сребреничка епизода, погодите зашто, међународно правно заштити од даљег истраживања. А нама препоручују да се окренемо будућности и заборавимо прошлост, у којој су Срби у два свјетска рата дали огромне жртве, преживјели геноцид у НДХ, у којој су сатанизовани и бомбардовани, у којој им је отета национална и духовна колијевка – Космет, у којој су протјерани из Хрватске, изгубили највећи српски град послије Београда… Напротив, требало би непрестано и њима, али понајвише себи, све то и много више од тога непрестано понављати. Најгоре је да навикнемо на неправду, да јавним ширењем лажи отупимо на истину, да, бавећи се фрагментима, заборавимо цјелину и да сви завршимо као „скуване жабе”. Тек у том контексту има смисла говорити о конкретној пресуди Караџићу и одговорити на цитирана питања новинара: • Само су наивни могли да очекују да ће Хашки трибунал са Караџићем направити изузетак; • Пресуда неће допринијети помирењу, него напротив; • Добро је што је одбачен опасни дио тужбе за геноцид у седам општина, јер би то премрежило цијелу РС; • Рачунају се године у притвору и опрашта трећина казне, па Радован има шансе да изађе на слободу под условом да доживи десету деценију. Био сам свједок одбране на његовом суђењу и у припреми провео два сата у разговору с њим. Најмање о суђењу, највише о Српској. Судбина животног дјела била му је важнија од пресуде. Фонд стратешке културеhttp://ift.tt/1M2icEz
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
среда, 30 март 2016 23:48
НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ
Пресудом Младићу, САД су намерне да затворе Суд у Хагу, запечате верзију најновије историје на овим просторима и оперу своју улогу у њој
„Да ли је пресуда Караџићу била очекивана? Може ли се сматрати успјехом адвокатског тима што није добио доживотни затвор? Како ће реаговати бошњачка страна у БиХ? Да ли ће ова пресуда допринијети помирењу или напротив? Какве ће имати посљедице по РС? Има ли Караџић шансе да дочека слободу, с обзиром на висину казне и своје поодмакле године? Је ли пресудом која је одбила седам геноцида скинута анатема са РС? То су углавном питања која ових дана постављају новинари и несумњиво су значајна.
Међутим, готово нико не поставља суштинска питања: зашто је Караџић уопште оптужен и да ли је његова кривица доказана? Зашто је формиран и како функционише Хашки суд за ратне злочине? И власт и опозиција а затим и новинари и јавност у СРЈ/Србији и РС одавно су признали тај суд, прихватили да траже, хапсе и испоручују оптужене, отворили канцеларије за сарадњу са овом институцијом која формално дјелује под окриљем УН. Прича је чак почела у моменту када СРЈ и није била чланица УН, па је нису ни обавезивале одлуке Савјета безбједности. Све српско накнадно негодовање да је то политички суд, да је то суд само за Србе, да је међу оптуженима незнатан број Бошњака и Хрвата, да су оптужени Милошевић и Караџић, а да је Изетбеговића и Туђмана „смртним случајем” заобишла хашка правда, закаснило је. Кључни корак, свјесно или не, направио је Ђинђић, нешто је пропустио и Коштуница, дио је додао Тадић, а сада се пребацује одговорност на претходнике.
Тако је наметнут и самонаметнут, као неспоран, интерпретативни оквир унутар кога се критички може говорити готово искључиво о посљедицама, а не и узроцима. И то се увијек оправдава реалношћу неправедних међународних односа, којима се Срби, мали и нејаки, не могу супроставити. Срби из 1918. и 1941. нису били ни бројнији ни јачи, али им то није била препрека да се супротставе свим средствима. Можда су ови послије Милошевића мудрији и радије се позивају на Милоша него на Карађорђа. На сједници владе поводом пресуде Караџићу, говорило се више у емоционалним и моралним него у државним и политичким категоријама. „Прихватамо пресуду, али код Срба ће остати горчина због неправде…”
АМЕРИЧКА КРИВИЦА СРБИМА
Таман као да смо до сада вјеровали да је циљ Хашког трибунала задовољење правде, па је поводом пресуде Караџићу суд омануо и ми се разочарали. А сви добро знамо да иницијатор и утемељивач Суда за ратне злочине нису de facto биле УН, него САД као и да су биле главни финансијер Хашког суда за ратне злочине. Уз НАТО и ММФ, који обезбјеђују војну и економску функцију глобалне доминације САД, Хашки трибунал требало је да, све по праву и закону, на доживотну или нешто краћу робију пошаље све непослушне лидере малих, а својеглавих народа. Зато се унапријед могло знати да ће тај ad hoc суд за Југославију и Руанду прерасти у сталну „међународну” правосудну институцију. Како то сада примјећују и страни аналитичари, екс-ЈУ је била полигон за премијерно тестирање тог новог механизма глобалне доминације једине суперсиле.
А циљ у Босни био је да се кривица америчке политике за бошњачке жртве припише Србима. „Православци су предвиђени за злочинце, муслимани за жртве, а католици ће се извући”, рекао ми један добро упућен познаник уочи рата. Почело је Цимермановим охрабривањем Изетбеговића да као слабији уђе у рат са Србима, касније и са Хрватима и са својима, наставило се америчким спасавањем већ поражених муслимана, бомбардовањем српских положаја у Босни и, ево, пресудом Караџићу, а завршиће полусувереним државицама које траже спас у ЕУ/НАТО.
У међувремену САД су систематски опструисале мировне напоре европских посредника Кутиљера, Овена и Столтенберга, како су се касније, један по један, и сами вајкали. У игру је „иза леђа” био увучен и угледни амерички дипломата Сајрус Венс, који се из протеста повукао. И то све тако док Брисел није прихватио да је једини излаз интервенција НАТО на Балкану, која ће оправдати америчко војно присуство у Европи и послије нестанка „црвене опасности”. Да се не ради о теорији завјере, свједочи нешто нечувено: грађани САД, које не престају да ратују по свијету, изузети су из надлежности Међународног суда за ратне злочине.
Земља у којој је полиција и само незванично изнад закона назива се полицијском диктатуром, па се, консеквентно томе, међународни поредак у коме је суперсила чак и званично заштићена од међународног права може једино назвати „глобална дикатура ‘свјетског полицајца‘”. Америка 90-тих била је толико безочна да у Савјету безбједности УН тражи и толико надмоћна да добије такву привилегију. Жртве њених ратова за освајање природних ресурса, рушење режима, инсталисање војних база, политичко и економско подјармљивање, добиле су статус колатералне штете. Уз то их је цинично повезивала прољећима, милосрђем, анђелима, хуманизмом и сл. Зато је неко други морао да буде проглашен за кривца за страдања и разарања у БиХ и да замијени Клинтона, Олбрајтову, Перија, Геншера и др. на оптуженичкој клупи у Хагу. Кривица је распоређена: Срби су постали криви 95 одсто, Хрвати – четири одсто и Бошњаци – један одсто. Тако су умјесто виновника оптужене жртве.
НАЈГОРЕ ЈЕ ДА НАВИКНЕМО НА НЕПРАВДУ
Наравно, суђењима у Хагу било је потребно наћи неку правну форму што није било лако. Пошто је искључена одговорност за злочин против мира, који је архизлочин из кога проистичу сви ратни злочини, и тако аболирана муслиманско-хрватска коалиција, која је, уз благослов Запада, извела „грађански референдум” против Срба и натјерала их на оружје, било је већ лакше. Затим је смишљена скандалозна иновација да ће суд радити по законима које ће креирати у току самих процеса. Онда су се добро награђене судије досјетиле да би Срби могли да буду проглашени и за агресоре на властита огњишта. За најтеже казне створили су и потпуно оригиналну дефиницију геноцида, по којој уништење друге националне групе може да буде ограничено на једну општину и од уништења поштеди жене, дјецу, старе и болесне. Најзад, „удруженим злочиначким подуватом” хашке судије су коначно добиле неограничен маневарски простор, јер су одговорност за било који српски злочин могли по вертикали да повежу са врхом РС. Колико би тек предсједника САД, по истом критеријуму било осуђено за злочине од Вијетнама, преко Никарагве и Чилеа, до Ирака, Либије и Србије.
Пресудом генералу Младићу, УН, тј. САД намјерне су да затворе Суд за ратне злочине у екс-Југославији и Руанди, запечате хашку верзију најновије историје на овим просторима и оперу своју улогу у њој. То подразумијева и да се мрачна сребреничка епизода, погодите зашто, међународно правно заштити од даљег истраживања. А нама препоручују да се окренемо будућности и заборавимо прошлост, у којој су Срби у два свјетска рата дали огромне жртве, преживјели геноцид у НДХ, у којој су сатанизовани и бомбардовани, у којој им је отета национална и духовна колијевка – Космет, у којој су протјерани из Хрватске, изгубили највећи српски град послије Београда…
Напротив, требало би непрестано и њима, али понајвише себи, све то и много више од тога непрестано понављати. Најгоре је да навикнемо на неправду, да јавним ширењем лажи отупимо на истину, да, бавећи се фрагментима, заборавимо цјелину и да сви завршимо као „скуване жабе”. Тек у том контексту има смисла говорити о конкретној пресуди Караџићу и одговорити на цитирана питања новинара:
• Само су наивни могли да очекују да ће Хашки трибунал са Караџићем направити изузетак;
• Пресуда неће допринијети помирењу, него напротив;
• Добро је што је одбачен опасни дио тужбе за геноцид у седам општина, јер би то премрежило цијелу РС;
• Рачунају се године у притвору и опрашта трећина казне, па Радован има шансе да изађе на слободу под условом да доживи десету деценију.
Био сам свједок одбране на његовом суђењу и у припреми провео два сата у разговору с њим. Најмање о суђењу, највише о Српској. Судбина животног дјела била му је важнија од пресуде.
Фонд стратешке културе
НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ Пресудом Младићу, САД су намерне да затворе Суд у Хагу, запечате верзију најновије историје на овим просторима и оперу своју улогу у њој „Да ли је пресуда Караџићу била очекивана? Може ли се сматрати успјехом адвокатског тима што није добио доживотни затвор? Како ће реаговати бошњачка страна у БиХ? Да ли ће ова пресуда допринијети помирењу или напротив? Какве ће имати посљедице по РС? Има ли Караџић шансе да дочека слободу, с обзиром на висину казне и своје поодмакле године? Је ли пресудом која је одбила седам геноцида скинута анатема са РС? То су углавном питања која ових дана постављају новинари и несумњиво су значајна. Међутим, готово нико не поставља суштинска питања: зашто је Караџић уопште оптужен и да ли је његова кривица доказана? Зашто је формиран и како функционише Хашки суд за ратне злочине? И власт и опозиција а затим и новинари и јавност у СРЈ/Србији и РС одавно су признали тај суд, прихватили да траже, хапсе и испоручују оптужене, отворили канцеларије за сарадњу са овом институцијом која формално дјелује под окриљем УН. Прича је чак почела у моменту када СРЈ и није била чланица УН, па је нису ни обавезивале одлуке Савјета безбједности. Све српско накнадно негодовање да је то политички суд, да је то суд само за Србе, да је међу оптуженима незнатан број Бошњака и Хрвата, да су оптужени Милошевић и Караџић, а да је Изетбеговића и Туђмана „смртним случајем” заобишла хашка правда, закаснило је. Кључни корак, свјесно или не, направио је Ђинђић, нешто је пропустио и Коштуница, дио је додао Тадић, а сада се пребацује одговорност на претходнике. Тако је наметнут и самонаметнут, као неспоран, интерпретативни оквир унутар кога се критички може говорити готово искључиво о посљедицама, а не и узроцима. И то се увијек оправдава реалношћу неправедних међународних односа, којима се Срби, мали и нејаки, не могу супроставити. Срби из 1918. и 1941. нису били ни бројнији ни јачи, али им то није била препрека да се супротставе свим средствима. Можда су ови послије Милошевића мудрији и радије се позивају на Милоша него на Карађорђа. На сједници владе поводом пресуде Караџићу, говорило се више у емоционалним и моралним него у државним и политичким категоријама. „Прихватамо пресуду, али код Срба ће остати горчина због неправде…” АМЕРИЧКА КРИВИЦА СРБИМАТаман као да смо до сада вјеровали да је циљ Хашког трибунала задовољење правде, па је поводом пресуде Караџићу суд омануо и ми се разочарали. А сви добро знамо да иницијатор и утемељивач Суда за ратне злочине нису de facto биле УН, него САД као и да су биле главни финансијер Хашког суда за ратне злочине. Уз НАТО и ММФ, који обезбјеђују војну и економску функцију глобалне доминације САД, Хашки трибунал требало је да, све по праву и закону, на доживотну или нешто краћу робију пошаље све непослушне лидере малих, а својеглавих народа. Зато се унапријед могло знати да ће тај ad hoc суд за Југославију и Руанду прерасти у сталну „међународну” правосудну институцију. Како то сада примјећују и страни аналитичари, екс-ЈУ је била полигон за премијерно тестирање тог новог механизма глобалне доминације једине суперсиле. А циљ у Босни био је да се кривица америчке политике за бошњачке жртве припише Србима. „Православци су предвиђени за злочинце, муслимани за жртве, а католици ће се извући”, рекао ми један добро упућен познаник уочи рата. Почело је Цимермановим охрабривањем Изетбеговића да као слабији уђе у рат са Србима, касније и са Хрватима и са својима, наставило се америчким спасавањем већ поражених муслимана, бомбардовањем српских положаја у Босни и, ево, пресудом Караџићу, а завршиће полусувереним државицама које траже спас у ЕУ/НАТО. У међувремену САД су систематски опструисале мировне напоре европских посредника Кутиљера, Овена и Столтенберга, како су се касније, један по један, и сами вајкали. У игру је „иза леђа” био увучен и угледни амерички дипломата Сајрус Венс, који се из протеста повукао. И то све тако док Брисел није прихватио да је једини излаз интервенција НАТО на Балкану, која ће оправдати америчко војно присуство у Европи и послије нестанка „црвене опасности”. Да се не ради о теорији завјере, свједочи нешто нечувено: грађани САД, које не престају да ратују по свијету, изузети су из надлежности Међународног суда за ратне злочине. Земља у којој је полиција и само незванично изнад закона назива се полицијском диктатуром, па се, консеквентно томе, међународни поредак у коме је суперсила чак и званично заштићена од међународног права може једино назвати „глобална дикатура ‘свјетског полицајца‘”. Америка 90-тих била је толико безочна да у Савјету безбједности УН тражи и толико надмоћна да добије такву привилегију. Жртве њених ратова за освајање природних ресурса, рушење режима, инсталисање војних база, политичко и економско подјармљивање, добиле су статус колатералне штете. Уз то их је цинично повезивала прољећима, милосрђем, анђелима, хуманизмом и сл. Зато је неко други морао да буде проглашен за кривца за страдања и разарања у БиХ и да замијени Клинтона, Олбрајтову, Перија, Геншера и др. на оптуженичкој клупи у Хагу. Кривица је распоређена: Срби су постали криви 95 одсто, Хрвати – четири одсто и Бошњаци – један одсто. Тако су умјесто виновника оптужене жртве. НАЈГОРЕ ЈЕ ДА НАВИКНЕМО НА НЕПРАВДУНаравно, суђењима у Хагу било је потребно наћи неку правну форму што није било лако. Пошто је искључена одговорност за злочин против мира, који је архизлочин из кога проистичу сви ратни злочини, и тако аболирана муслиманско-хрватска коалиција, која је, уз благослов Запада, извела „грађански референдум” против Срба и натјерала их на оружје, било је већ лакше. Затим је смишљена скандалозна иновација да ће суд радити по законима које ће креирати у току самих процеса. Онда су се добро награђене судије досјетиле да би Срби могли да буду проглашени и за агресоре на властита огњишта. За најтеже казне створили су и потпуно оригиналну дефиницију геноцида, по којој уништење друге националне групе може да буде ограничено на једну општину и од уништења поштеди жене, дјецу, старе и болесне. Најзад, „удруженим злочиначким подуватом” хашке судије су коначно добиле неограничен маневарски простор, јер су одговорност за било који српски злочин могли по вертикали да повежу са врхом РС. Колико би тек предсједника САД, по истом критеријуму било осуђено за злочине од Вијетнама, преко Никарагве и Чилеа, до Ирака, Либије и Србије. Пресудом генералу Младићу, УН, тј. САД намјерне су да затворе Суд за ратне злочине у екс-Југославији и Руанди, запечате хашку верзију најновије историје на овим просторима и оперу своју улогу у њој. То подразумијева и да се мрачна сребреничка епизода, погодите зашто, међународно правно заштити од даљег истраживања. А нама препоручују да се окренемо будућности и заборавимо прошлост, у којој су Срби у два свјетска рата дали огромне жртве, преживјели геноцид у НДХ, у којој су сатанизовани и бомбардовани, у којој им је отета национална и духовна колијевка – Космет, у којој су протјерани из Хрватске, изгубили највећи српски град послије Београда… Напротив, требало би непрестано и њима, али понајвише себи, све то и много више од тога непрестано понављати. Најгоре је да навикнемо на неправду, да јавним ширењем лажи отупимо на истину, да, бавећи се фрагментима, заборавимо цјелину и да сви завршимо као „скуване жабе”. Тек у том контексту има смисла говорити о конкретној пресуди Караџићу и одговорити на цитирана питања новинара: • Само су наивни могли да очекују да ће Хашки трибунал са Караџићем направити изузетак; • Пресуда неће допринијети помирењу, него напротив; • Добро је што је одбачен опасни дио тужбе за геноцид у седам општина, јер би то премрежило цијелу РС; • Рачунају се године у притвору и опрашта трећина казне, па Радован има шансе да изађе на слободу под условом да доживи десету деценију. Био сам свједок одбране на његовом суђењу и у припреми провео два сата у разговору с њим. Најмање о суђењу, највише о Српској. Судбина животног дјела била му је важнија од пресуде. Фонд стратешке културеhttp://ift.tt/1M2icEz
| ВИЗУРА НА КОЈУ НЕ СМЕМО ПРИСТАТИ |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
ПРОРОЧАНСКИ ИНТЕРВЈУ АЛЕКСАНДРА ПОПОВИЋА ИЗ 1991: Вратићемо се у неоколонијализам и бићемо бесплатни...
ПРОРОЧАНСКИ ИНТЕРВЈУ АЛЕКСАНДРА ПОПОВИЋА ИЗ 1991: Вратићемо се у неоколонијализам и бићемо бесплатни
Хоћемо да се вратимо натраг, а то натраг за нас може бити само неоколонијализам. Ја сам рекао: волите капитализам и ви мислите да ћете имати немачки капитализам, али код нас ће бити југословенски капитализам сличан само неком никарагванском или аргентинском, рекао је Александар Поповић (1928-1996), један од најзначајнијих српских драмских писаца у интервјуу који је дао још 1991. године
„Па, слушајте, сви ти национализми и шовинизми буржоаска су измишљотина новијег датума и развијене земље су тај проблем већ апсолвирале.Нама изгледа да туђе искуство баш ништа не вреди. Цела ова гужва која се данас у Југославији дешава, камо лепе среће да је југословенска! Ја бих се бар поносио како смо ми у стању да измислимо велику гужву. Али, не, ово што се дешава само је провинцијски рефлекс великих светских догађаја, па док они дођу до нас…Знате, као шлагер.А људи у томе учествују баш као да су они све то смислили“.
Као да играмо у туђем комаду што би, претпостављам, рекао један драмски писац попут вас?
Тачно! Да ми опросте малограђани, али то је исто као кад жена у Трстенику гледа телевизију, па хоће да изгледа као Американка, сауверењем да је то она.Невероватно колико је то примитивно.Јер, прво, нико не зна цели комад, само му се дају по две три реплике унапред. Па је тужно гледати то копрцање.И сад видимо шта? Који кепеци су се појавили! То су неки људи који би могли да се играју са шибицама по аутобуским станицама.Хоће да играју шах, а не знају како се вуку фигуре, па враћају потезе или краду.
А, у политици, ко не зна да одигра унапред бар двадесет потеза, нема шта да тражи.При том су они, сви редом, тако страшно љути, охоли, ташти, сваки ту патуљак види себе као громаду.А, ја то морам да кажем, сви они су, ипак, школу учили од једног много већег махера.Но, већина ових који се сада појављују нису имали прилике да буду у његовој близини, па да га скидају, него су га скидали од његових имитатора.И они више личе на Стевку Божуревку него на тог махера. То могу да им кажем.
Шта предвиђате да ће се десити са овом нашом земљом?
Немам довољно информација. Али, знате, ако у тренутку тешке болести, рецимо, ваше тетке у Београду, у Кини гине 700.000 људи одземљотреса, то је за вас само број и вас, ипак, боли само ваша тетка. Ја то тако гледам.Нас боли оно што је наше. А у сваком селу у Војводини ви можете наћи Рускињицу како игра балет са Хаваја, која се бави проституцијом, и то нас се не тиче. Ради се о великој сеоби народа, о рушењу једне велике земље каква је Русија. Они су на коленима, они су у блату, то се тако стропоштало да се човеку стегне срце. И могао би да урла постављајући себи питање а кад ће се они поново скупити да буду земља и народ. Било је питање да ли социјализам долази на бајонетима Црвене армије или га људи сами стварају. Међутим, кад је Црвена армија решила да не стоји више иза социјализма, он се у року од два дана распао.Жалосно, али то је чињенично стање.
Foto: Profimedia
Шта бисте рекли да се Србија издвоји, да буде сама?
Врло ми је непријатно то да кажем, али мислим да ни Србија као Србија, ни Хрватска као Хрватска, нису ни у каквој игри. То се нама односно њима само чини. Обе су само фигуре у једној општој игри која се игра. Ми често мислимо да се неко емотивно према нама одређује, па нас мрзи и тако то. Ја то не мислим. По мени, ако говоримо о Србији, Југославији, Балкану коначно, ради се само о снижавању наше цене. Да се сад сви растанемо, па ми бисмо дошли у ситуацију да пузимо и молимо да нас неко скупи на камару. Сетите се Пољака! Ма, море, довешћу те у такву ситуацију да ћеш преклињати да те узмем џабе. И ја мислим да се сад управо с нама то ради: ми ћемо бити бесплатни.
Да ли, ипак, и нас окривљујете?
Усуђујем се да кажем како је Американцима сада циљ да у свим државама поставе марионетске владе и они ће се трудитида то учине. Погледајте како сада, на пример, ломе Француску. Једино Енглеској, свом старијем брату, још гледају мало кроз прсте.И шта ту нама сад није јасно? Ја не разумем.
Речено је да сте ви прави комуниста?
Ја јесам, јесам и сад комуниста. Али, ту морају да се рашчисте неке ствари. Идеологија је, пре свега, наука и то немислим ја, то је тако.Код нас је постало нормално трпати у исти кош Туђмана и Маркса, Киру Глигорова и Енгелса, то је за њих исто. Постоје ту две грозне ствари.Прво, од Октобарске револуције много више користи је имао Запад него Исток, јер су они у страху од социјалистичке револуције жестоко кренули на социјализацију својих друштава.Друго, они су озбиљно, најозбиљније, изучавали Маркса, а ови овде су га кобајаги изучавали и знају да вам кажу две три речи.Сад се код нас о Марксу говори као о неком жицеру.
А не постоји ниједна светска историја филозофије у којој Маркс не заслужује једно велико место.Они на Западу се не слажу с њим, али га с поштовањем проучавају.Е, сад, што се тиче филозофије, научног социјализма и дијалектичког материјализма нека ми Бог опрости ако не знам, а ја то страшно пратим ничег новог нема. Сад скоро је у Смедеревској Паланци било предавање „Маркс или Свети Сава“. То је смешно. Ја се опредељујем за Светог Саву, али и заМаркса, је л’ разумете?
И шта ми радимо? Хоћемо да се вратимо натраг, а то натраг за нас може бити само неоколонијализам.Чуо сам чак од паметних људи како говоре: што не узмемо мало одавде, мало оданде.То вам је као да кажете што се стонога не спари с крмачом, па да немамо две шунке, него сто шунки.Али, неће да се прими.Ја сам им рекао: па, ви волите капитализам и ви мислите да ћете имати немачки капитализам, али код нас ће битијугословенски капитализам.А он може бити сличан само неком никарагванском или аргентинском. Не заборавите, Аргентина је велика земља, има великих мислилаца, великих писаца и нобеловаца, а тамо деца раде.
Ви, дакле, мислите да је пре било боље?
Живео сам ја у Америци и видео како децу уче у школи да праве фишеке, а другу децу уче компјутерима. Па ти бирај где ћеш, нико те неспречава, само се плаћа. Ми бисмо хтели све. Кад се буде причало да се педесет филмова приказивало у Пули и да то нико није продавао већ су се они правили онако,из уметности, рећи ће нам да лажемо. Било је времена када је у Београду било 90.000 студената, није студирао само ко није хтео и било је џабе. Кад то будемо причали, рећи ће нам да лажемо. Хоћу да кажем да нам се може десити да се сећамо комунизма као Перикловог доба. Није постојао човек који није путовао у иностранство, сматрало се да онај ко не оде на летовање пропада. Зар није тако било?!
Foto: Profimedia
И шта се вама као писцу данас најпре намеће као тема?
Страшно много ствари. Имали смо око себе гужву и из ње црпли. Ја, Душко Ковачевић. А сад већ имамо игранку на мртвом магарцу. Све се љуља.Говорио сам да ко први узме ствари у своје руке, биће на ужасним мукама.То вам је исто као кад вам неко каже: ево, коначно и ти да постанеш директор ове фабрике која је спаљена.Немој, молим те, дај ми да будем пословођа у некој која је цела.Видите, ја сам се и као човек и као писац увек питао шта је старије.Сад гледамо како се мрзе Срби и Хрвати, како мрзе комунисте и све то јесте важно, али ја ипак мислим да је најстарије живети.
Ви сте и сјајан познавалац нашег менталитета. Какви смо данас, какви смо постали уколико менталитет уопште подлеже променама?
Видим само да смо ми као народ постали трагично немотивисани.Рецимо, Црвена звезда је постала првак и то јесте за радост. Али, људи су то прихватили као свој најсрећнији тренутак у животу. И ја кажем: па, много су они јадни кад им је то толико.А, опет, имам и други пример.У једном тренутку приметио сам огромне редове за лото. Питам жену на киоску о чему се ради. Каже, у три кола није било прве награде, тако да је сума нарасла до три милиона марака.Ја сам из тога закључио да нашем свету мање од три милиона марака не врши посао.Јер, кад је у игри било осам стотина марака, то им није било потребно и зато није било толиких редова.Кад су чули за три милиона, е таман би им то легло.То вам је исто као у нашим песмама кад чобанин чува туђе овце и размишља о томе шта би било да буде цар.Филозофски то стоји. Све је само у свему. Пошто он не може да реши ниједан свој проблем, јер да може он би се њим бавио, он хоће све.
Сад је врло живо у српској политици. Да ли сте наклоњени, макар мало, некој страни, да не кажем странци?
Не, странке ме не интересују.Све је то тужно гледати зато што је све исто: исти људи, иста идеологија, исти начин мишљења, исте емоције.Ми сад чуда очекујемо од опозиције, а све њих је изненадио социјализам и нико од њих нема праве класне свести.Сви заступају народ, сви су хумани…Њима је тешко да мисле о човеку, радије би о човечанству. Ако инсистирате на питању, морам вам рећи да ја и немам права било шта да кажем.Ја сам комуниста и припадам пораженим снагама.Тај пораз који смо ми доживели, то нико није!Једног дана они су се скупили и рекли да нас више нема!Па да је бар неко устао и казао чекај.
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Хоћемо да се вратимо натраг, а то натраг за нас може бити само неоколонијализам. Ја сам рекао: волите капитализам и ви мислите да ћете имати немачки капитализам, али код нас ће бити југословенски капитализам сличан само неком никарагванском или аргентинском, рекао је Александар Поповић (1928-1996), један од најзначајнијих српских драмских писаца у интервјуу који је дао још 1991. године
„Па, слушајте, сви ти национализми и шовинизми буржоаска су измишљотина новијег датума и развијене земље су тај проблем већ апсолвирале.Нама изгледа да туђе искуство баш ништа не вреди. Цела ова гужва која се данас у Југославији дешава, камо лепе среће да је југословенска! Ја бих се бар поносио како смо ми у стању да измислимо велику гужву. Али, не, ово што се дешава само је провинцијски рефлекс великих светских догађаја, па док они дођу до нас…Знате, као шлагер.А људи у томе учествују баш као да су они све то смислили“.
Као да играмо у туђем комаду што би, претпостављам, рекао један драмски писац попут вас?
Тачно! Да ми опросте малограђани, али то је исто као кад жена у Трстенику гледа телевизију, па хоће да изгледа као Американка, сауверењем да је то она.Невероватно колико је то примитивно.Јер, прво, нико не зна цели комад, само му се дају по две три реплике унапред. Па је тужно гледати то копрцање.И сад видимо шта? Који кепеци су се појавили! То су неки људи који би могли да се играју са шибицама по аутобуским станицама.Хоће да играју шах, а не знају како се вуку фигуре, па враћају потезе или краду.
А, у политици, ко не зна да одигра унапред бар двадесет потеза, нема шта да тражи.При том су они, сви редом, тако страшно љути, охоли, ташти, сваки ту патуљак види себе као громаду.А, ја то морам да кажем, сви они су, ипак, школу учили од једног много већег махера.Но, већина ових који се сада појављују нису имали прилике да буду у његовој близини, па да га скидају, него су га скидали од његових имитатора.И они више личе на Стевку Божуревку него на тог махера. То могу да им кажем.
Шта предвиђате да ће се десити са овом нашом земљом?
Немам довољно информација. Али, знате, ако у тренутку тешке болести, рецимо, ваше тетке у Београду, у Кини гине 700.000 људи одземљотреса, то је за вас само број и вас, ипак, боли само ваша тетка. Ја то тако гледам.Нас боли оно што је наше. А у сваком селу у Војводини ви можете наћи Рускињицу како игра балет са Хаваја, која се бави проституцијом, и то нас се не тиче. Ради се о великој сеоби народа, о рушењу једне велике земље каква је Русија. Они су на коленима, они су у блату, то се тако стропоштало да се човеку стегне срце. И могао би да урла постављајући себи питање а кад ће се они поново скупити да буду земља и народ. Било је питање да ли социјализам долази на бајонетима Црвене армије или га људи сами стварају. Међутим, кад је Црвена армија решила да не стоји више иза социјализма, он се у року од два дана распао.Жалосно, али то је чињенично стање.
Foto: Profimedia
Шта бисте рекли да се Србија издвоји, да буде сама?
Врло ми је непријатно то да кажем, али мислим да ни Србија као Србија, ни Хрватска као Хрватска, нису ни у каквој игри. То се нама односно њима само чини. Обе су само фигуре у једној општој игри која се игра. Ми често мислимо да се неко емотивно према нама одређује, па нас мрзи и тако то. Ја то не мислим. По мени, ако говоримо о Србији, Југославији, Балкану коначно, ради се само о снижавању наше цене. Да се сад сви растанемо, па ми бисмо дошли у ситуацију да пузимо и молимо да нас неко скупи на камару. Сетите се Пољака! Ма, море, довешћу те у такву ситуацију да ћеш преклињати да те узмем џабе. И ја мислим да се сад управо с нама то ради: ми ћемо бити бесплатни.
Да ли, ипак, и нас окривљујете?
Усуђујем се да кажем како је Американцима сада циљ да у свим државама поставе марионетске владе и они ће се трудитида то учине. Погледајте како сада, на пример, ломе Француску. Једино Енглеској, свом старијем брату, још гледају мало кроз прсте.И шта ту нама сад није јасно? Ја не разумем.
Речено је да сте ви прави комуниста?
Ја јесам, јесам и сад комуниста. Али, ту морају да се рашчисте неке ствари. Идеологија је, пре свега, наука и то немислим ја, то је тако.Код нас је постало нормално трпати у исти кош Туђмана и Маркса, Киру Глигорова и Енгелса, то је за њих исто. Постоје ту две грозне ствари.Прво, од Октобарске револуције много више користи је имао Запад него Исток, јер су они у страху од социјалистичке револуције жестоко кренули на социјализацију својих друштава.Друго, они су озбиљно, најозбиљније, изучавали Маркса, а ови овде су га кобајаги изучавали и знају да вам кажу две три речи.Сад се код нас о Марксу говори као о неком жицеру.
А не постоји ниједна светска историја филозофије у којој Маркс не заслужује једно велико место.Они на Западу се не слажу с њим, али га с поштовањем проучавају.Е, сад, што се тиче филозофије, научног социјализма и дијалектичког материјализма нека ми Бог опрости ако не знам, а ја то страшно пратим ничег новог нема. Сад скоро је у Смедеревској Паланци било предавање „Маркс или Свети Сава“. То је смешно. Ја се опредељујем за Светог Саву, али и заМаркса, је л’ разумете?
И шта ми радимо? Хоћемо да се вратимо натраг, а то натраг за нас може бити само неоколонијализам.Чуо сам чак од паметних људи како говоре: што не узмемо мало одавде, мало оданде.То вам је као да кажете што се стонога не спари с крмачом, па да немамо две шунке, него сто шунки.Али, неће да се прими.Ја сам им рекао: па, ви волите капитализам и ви мислите да ћете имати немачки капитализам, али код нас ће битијугословенски капитализам.А он може бити сличан само неком никарагванском или аргентинском. Не заборавите, Аргентина је велика земља, има великих мислилаца, великих писаца и нобеловаца, а тамо деца раде.
Ви, дакле, мислите да је пре било боље?
Живео сам ја у Америци и видео како децу уче у школи да праве фишеке, а другу децу уче компјутерима. Па ти бирај где ћеш, нико те неспречава, само се плаћа. Ми бисмо хтели све. Кад се буде причало да се педесет филмова приказивало у Пули и да то нико није продавао већ су се они правили онако,из уметности, рећи ће нам да лажемо. Било је времена када је у Београду било 90.000 студената, није студирао само ко није хтео и било је џабе. Кад то будемо причали, рећи ће нам да лажемо. Хоћу да кажем да нам се може десити да се сећамо комунизма као Перикловог доба. Није постојао човек који није путовао у иностранство, сматрало се да онај ко не оде на летовање пропада. Зар није тако било?!
Foto: Profimedia
И шта се вама као писцу данас најпре намеће као тема?
Страшно много ствари. Имали смо око себе гужву и из ње црпли. Ја, Душко Ковачевић. А сад већ имамо игранку на мртвом магарцу. Све се љуља.Говорио сам да ко први узме ствари у своје руке, биће на ужасним мукама.То вам је исто као кад вам неко каже: ево, коначно и ти да постанеш директор ове фабрике која је спаљена.Немој, молим те, дај ми да будем пословођа у некој која је цела.Видите, ја сам се и као човек и као писац увек питао шта је старије.Сад гледамо како се мрзе Срби и Хрвати, како мрзе комунисте и све то јесте важно, али ја ипак мислим да је најстарије живети.
Ви сте и сјајан познавалац нашег менталитета. Какви смо данас, какви смо постали уколико менталитет уопште подлеже променама?
Видим само да смо ми као народ постали трагично немотивисани.Рецимо, Црвена звезда је постала првак и то јесте за радост. Али, људи су то прихватили као свој најсрећнији тренутак у животу. И ја кажем: па, много су они јадни кад им је то толико.А, опет, имам и други пример.У једном тренутку приметио сам огромне редове за лото. Питам жену на киоску о чему се ради. Каже, у три кола није било прве награде, тако да је сума нарасла до три милиона марака.Ја сам из тога закључио да нашем свету мање од три милиона марака не врши посао.Јер, кад је у игри било осам стотина марака, то им није било потребно и зато није било толиких редова.Кад су чули за три милиона, е таман би им то легло.То вам је исто као у нашим песмама кад чобанин чува туђе овце и размишља о томе шта би било да буде цар.Филозофски то стоји. Све је само у свему. Пошто он не може да реши ниједан свој проблем, јер да може он би се њим бавио, он хоће све.
Сад је врло живо у српској политици. Да ли сте наклоњени, макар мало, некој страни, да не кажем странци?
Не, странке ме не интересују.Све је то тужно гледати зато што је све исто: исти људи, иста идеологија, исти начин мишљења, исте емоције.Ми сад чуда очекујемо од опозиције, а све њих је изненадио социјализам и нико од њих нема праве класне свести.Сви заступају народ, сви су хумани…Њима је тешко да мисле о човеку, радије би о човечанству. Ако инсистирате на питању, морам вам рећи да ја и немам права било шта да кажем.Ја сам комуниста и припадам пораженим снагама.Тај пораз који смо ми доживели, то нико није!Једног дана они су се скупили и рекли да нас више нема!Па да је бар неко устао и казао чекај.
| ПРОРОЧАНСКИ ИНТЕРВЈУ АЛЕКСАНДРА ПОПОВИЋА ИЗ 1991: Вратићемо се у неоколонијализам и бићемо бесплатни | СРБИН.ИНФО Хоћемо да се вратимо натраг, а то натраг за нас може бити само неоколонијализам. Ја сам рекао: волите капитализам и ви мислите да ћете имати немачки капитализам |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Разговор "17 година од НАТО агресије на нашу земљу 1999."
Разговор "17 година од НАТО агресије на нашу земљу 1999."
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Има ли нам лека? 28.03.2016.
Има ли нам лека? 28.03.2016.
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
ИЗБОРИ ЗА „ПОУСТАВЉЕЊЕ“ САРАДЊЕ СА НАТО
ИЗБОРИ ЗА „ПОУСТАВЉЕЊЕ“ САРАДЊЕ СА НАТО
Ненадани априлски избори за народне посланике (заправо за другачију Владу или за нови мандат исте) крсте се различито: уједињујући, настављајуће реформаторски, историјски, визионарски, плебисцитарни (за и против председника Владе), избори из афекта, због сујете, из рачуна и др. Вероватно су сва ова објашњења у неком делу тачна па су тиме и узрочници премијерове одлуке „на изборе“. Ипак, понајвише делим утисак са онима који држе да ће ови избори бити „референдумски“ – али не о Космету или нечем другом горућем, већ о НАТО-у.
Отуда би ови избори, сагледани као pro et contra НАТО-а, могли бити мелем за пронатовску политику. Изборном победом било које странке из последњег скупштинског сазива, прескочила би се провалија коју НАТО прави између народних представника и самог народа – посланици су листом за НАТО и тако гласаше, а народ, напротив, тек у минималном броју то подржава (по проценама око 10%).
Слободан Орловић
Ненадани априлски избори за народне посланике (заправо за другачију Владу или за нови мандат исте) крсте се различито: уједињујући, настављајуће реформаторски, историјски, визионарски, плебисцитарни (за и против председника Владе), избори из афекта, због сујете, из рачуна и др. Вероватно су сва ова објашњења у неком делу тачна па су тиме и узрочници премијерове одлуке „на изборе“. Ипак, понајвише делим утисак са онима који држе да ће ови избори бити „референдумски“ – али не о Космету или нечем другом горућем, већ о НАТО-у. Као „саставни део територије Србије“ (Преамбула Устава) Космет је скрајнут у изборној кампањи, остављен да чека евентуалну промену Устава не би ли се „бриселски споразуми“ тако поуставили. Крупна новина пред ове изборе је да је Србија на путу „евроатланских интеграција“ сасвим пришла уласку у НАТО. Тако избори могу послужити као легитимна коначна потврда владајуће политике којој је до претварања НАТО „партнерства“ у чланство остао још корак. Пре него што се одрже избори, није згорег сагледати је ли пут у „Северноатлански савез“ противан Уставу.
Народна скупштина је донела (2007) Резолуцију о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије (зову је резолуцијом о „војној неутралности“). Резолуцијом се Влади налаже какву политику мора да води, превасходно о Космету али и према НАТО-у. У односу на њега, „због укупне улоге НАТО-а, од противправног бомбардовања Србије без одлуке Савета безбедности до (…)“ проглашава се „војна неутралност“. Неутралност према НАТО-у, као и у односу према „другим постојећим војним савезима“. Остављено је, даље, да коначна одлука по питању чланства у војним савезима буде донета на евентуалном референдуму.
Чињеница је да је Србија пре, а поготово после Резолуције, хрлила ка НАТО-у. Од Партнерства за мир (2006), преко ИПАП и СОФА споразума (2015) до последње ратификованог НАТО-НСПО „логистичког“ споразума (2016). Је ли то у складу са Уставом с обзиром на то да је Србија по Уставу суверена, независна, територијално целовита држава? Иако нема ближих одредби шта сувереност и територијална целовитост конкретно значе у односу на војне савезе, управо Резолуција то може да појасни. Чињеницом да је донета од истог органа који је и уставотворац, од Народне скупштине, Резолуција би се условно могла сматрати и актом „аутентичног тумачења“ одредби Устава о суверености и територијалној целовитости. Тиме би значење ових појмова из Устава било јасно – значе неутралност у односу на НАТО. Противуставно у НАТО-у је и то што је нарушио територијални интегритет Србије спречавајући је да остварује суверенитет на целој Уставом дефинисаној територији. Учешћем у одвајању Космета од Србије НАТО је угрозио и начела Устава о јединственом правном поретку, владавини права и др. Такође, угрожен је и уставни морал, као неписана вредност која подразумева неприхватљивост приступања војном савезу који је извршио агресију на Србију
Али, свим досадашњим споразумима са НАТО-ом Србија је практично постала његов део кроз: прихватање темељних аката НАТО-а, коришћење територије, наших ресурса и војне инфраструктуре за потребе тог савеза, усклађивање наших са НАТО прописима, куповину опреме и оружја, гаранције имунитета НАТО припадницима, одобрење приступа нашим државним и приватним објектима и др. И све то изгледа као једнострано обавезивање јер Србија није добила, на пример, гаранцију НАТО заштите. Другим речима, НАТО-у више од овога и не треба – створен је (НАТО „типским“ уговорима) правни основ за свеукупно „партнерство“ који ће се реализовати конкретним актима, уговорима, мерама. Још само да није Устава по коме је тај правни основ сасвим споран.
Отуда би ови избори, сагледани као pro et contra НАТО-а, могли бити мелем за пронатовску политику. Изборном победом било које странке из последњег скупштинског сазива, прескочила би се провалија коју НАТО прави између народних представника и самог народа – посланици су листом за НАТО и тако гласаше, а народ, напротив, тек у минималном броју то подржава (по проценама око 10%). Наговештавани изборни резултат, уз настављање пронатовске политике, оставио би на „ветрометини“ оно што је држави највећа вредност – Устав, као и Резолуцију о „војној неутралности“. У правној држави све то може да потраје само до активирања заштите Устава путем права (пред Уставним судом) или заштите Устава вољом народа исказаној на референдуму. Бар са једном од ове две заштите Устава морало би се покушати пре него што Устав, после избора, просто буде замењен „уставом за НАТО и евроатланске интеграције“.
ИЗВОР: Српски правнички клуб, НСПМ
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Ненадани априлски избори за народне посланике (заправо за другачију Владу или за нови мандат исте) крсте се различито: уједињујући, настављајуће реформаторски, историјски, визионарски, плебисцитарни (за и против председника Владе), избори из афекта, због сујете, из рачуна и др. Вероватно су сва ова објашњења у неком делу тачна па су тиме и узрочници премијерове одлуке „на изборе“. Ипак, понајвише делим утисак са онима који држе да ће ови избори бити „референдумски“ – али не о Космету или нечем другом горућем, већ о НАТО-у.
Отуда би ови избори, сагледани као pro et contra НАТО-а, могли бити мелем за пронатовску политику. Изборном победом било које странке из последњег скупштинског сазива, прескочила би се провалија коју НАТО прави између народних представника и самог народа – посланици су листом за НАТО и тако гласаше, а народ, напротив, тек у минималном броју то подржава (по проценама око 10%).
Слободан Орловић
Ненадани априлски избори за народне посланике (заправо за другачију Владу или за нови мандат исте) крсте се различито: уједињујући, настављајуће реформаторски, историјски, визионарски, плебисцитарни (за и против председника Владе), избори из афекта, због сујете, из рачуна и др. Вероватно су сва ова објашњења у неком делу тачна па су тиме и узрочници премијерове одлуке „на изборе“. Ипак, понајвише делим утисак са онима који држе да ће ови избори бити „референдумски“ – али не о Космету или нечем другом горућем, већ о НАТО-у. Као „саставни део територије Србије“ (Преамбула Устава) Космет је скрајнут у изборној кампањи, остављен да чека евентуалну промену Устава не би ли се „бриселски споразуми“ тако поуставили. Крупна новина пред ове изборе је да је Србија на путу „евроатланских интеграција“ сасвим пришла уласку у НАТО. Тако избори могу послужити као легитимна коначна потврда владајуће политике којој је до претварања НАТО „партнерства“ у чланство остао још корак. Пре него што се одрже избори, није згорег сагледати је ли пут у „Северноатлански савез“ противан Уставу.
Народна скупштина је донела (2007) Резолуцију о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије (зову је резолуцијом о „војној неутралности“). Резолуцијом се Влади налаже какву политику мора да води, превасходно о Космету али и према НАТО-у. У односу на њега, „због укупне улоге НАТО-а, од противправног бомбардовања Србије без одлуке Савета безбедности до (…)“ проглашава се „војна неутралност“. Неутралност према НАТО-у, као и у односу према „другим постојећим војним савезима“. Остављено је, даље, да коначна одлука по питању чланства у војним савезима буде донета на евентуалном референдуму.
Чињеница је да је Србија пре, а поготово после Резолуције, хрлила ка НАТО-у. Од Партнерства за мир (2006), преко ИПАП и СОФА споразума (2015) до последње ратификованог НАТО-НСПО „логистичког“ споразума (2016). Је ли то у складу са Уставом с обзиром на то да је Србија по Уставу суверена, независна, територијално целовита држава? Иако нема ближих одредби шта сувереност и територијална целовитост конкретно значе у односу на војне савезе, управо Резолуција то може да појасни. Чињеницом да је донета од истог органа који је и уставотворац, од Народне скупштине, Резолуција би се условно могла сматрати и актом „аутентичног тумачења“ одредби Устава о суверености и територијалној целовитости. Тиме би значење ових појмова из Устава било јасно – значе неутралност у односу на НАТО. Противуставно у НАТО-у је и то што је нарушио територијални интегритет Србије спречавајући је да остварује суверенитет на целој Уставом дефинисаној територији. Учешћем у одвајању Космета од Србије НАТО је угрозио и начела Устава о јединственом правном поретку, владавини права и др. Такође, угрожен је и уставни морал, као неписана вредност која подразумева неприхватљивост приступања војном савезу који је извршио агресију на Србију
Али, свим досадашњим споразумима са НАТО-ом Србија је практично постала његов део кроз: прихватање темељних аката НАТО-а, коришћење територије, наших ресурса и војне инфраструктуре за потребе тог савеза, усклађивање наших са НАТО прописима, куповину опреме и оружја, гаранције имунитета НАТО припадницима, одобрење приступа нашим државним и приватним објектима и др. И све то изгледа као једнострано обавезивање јер Србија није добила, на пример, гаранцију НАТО заштите. Другим речима, НАТО-у више од овога и не треба – створен је (НАТО „типским“ уговорима) правни основ за свеукупно „партнерство“ који ће се реализовати конкретним актима, уговорима, мерама. Још само да није Устава по коме је тај правни основ сасвим споран.
Отуда би ови избори, сагледани као pro et contra НАТО-а, могли бити мелем за пронатовску политику. Изборном победом било које странке из последњег скупштинског сазива, прескочила би се провалија коју НАТО прави између народних представника и самог народа – посланици су листом за НАТО и тако гласаше, а народ, напротив, тек у минималном броју то подржава (по проценама око 10%). Наговештавани изборни резултат, уз настављање пронатовске политике, оставио би на „ветрометини“ оно што је држави највећа вредност – Устав, као и Резолуцију о „војној неутралности“. У правној држави све то може да потраје само до активирања заштите Устава путем права (пред Уставним судом) или заштите Устава вољом народа исказаној на референдуму. Бар са једном од ове две заштите Устава морало би се покушати пре него што Устав, после избора, просто буде замењен „уставом за НАТО и евроатланске интеграције“.
ИЗВОР: Српски правнички клуб, НСПМ
| ИЗБОРИ ЗА „ПОУСТАВЉЕЊЕ“ САРАДЊЕ СА НАТО - Центар академске речи, Шабац Ненадани априлски избори за народне посланике (заправо за другачију Владу или за нови мандат исте) крсте се различито: уједињујући, настављајуће реформаторски, историјски, визионарски, плебисцитарни (за и против председника Владе), избори из афекта, због сујете, из рачуна и др. Вероватно су сва ова објашњења у неком делу тачна па су тиме и узрочници премијерове одлуке „на … |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Колико је Срба страдало у 20. веку: Отаџбина као губилиште
Колико је Срба страдало у 20. веку: Отаџбина као губилиште
Александар Велики
Колико је Срба страдало у 20. веку: Отаџбина као губилиште
Београд – Ма колико звучало невероватно, Срби и даље не знају колико их је страдало у 20. веку.
Овог капиталног посла ухватило се Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку, а један од оснивача овог удружења Миливоје Иванишевић за „Вести“ открива многе непознате детаље.
Међу кључним је и чињеница да се и даље не зна колико је Срба страдало током Првог и Другог светског рата.
„Прикривање злочина над српским народом у Југославији траје колико трају и ти злочини. Поред тога, српска страдања су упорно и на све начине оспоравали они који су томе највише допринели. Српске жртве су деценијама, или боље речено током целог двадесетог века, прећутно биле забрањена тема у Југославији.
После Другог светског рата доминантна тема, кад је реч о жртвама, били су погинули партизани, комунисти илегалци и цивили страдали као антифашисти. Тако је, поједностављено и вешто, прикривано национално порекло жртава“, објашњава Иванишевић.
Када је реч о географским подручјима која су била најпогубнија по српски живаљ, Иванишевић каже да, када је реч о рату 1991-1995, онда је то била БиХ.
„Ако је реч о претходним ратовима, онда је то Србија. Посматрано по доскорашњим југословенским републикама и покрајинама, или по територијалној припадности, највеће губитке у Другом светском рату бележи и најмногољуднија Република Србија – 926.000 људи.
Али то је, за утеху, било мање од 1.247.435 или 28 одсто укупног становништва, колико су по Версајском мировном уговору износили људски губици Краљевине Србије у Првом светском рату.
Тад је Србија била без Војводине и Космета. После Србије по броју жртава долази БиХ – 904.000 становника, од тога Срба 721.000, муслимана 68.000 и Хрвата 24.000, или у процентима Срба 79,8 процената, муслимана 7,5 и Хрвата 2,5 одсто.
На територији Хрватске страдало је 876.000 људи. И овде су најобимнији српски губици који износе 486.000, а хрватски 160.000 грађана. А то је 53 одсто Срба који су живели у Хрватској и симболичних шест процената лица хрватске националности који су живели у Хрватској.
Остало су Јевреји, Роми, Немци и Аустријанци“, наглашава наш саговорник и додаје да су овакве диспропорције невероватне, па су ти подаци бункерисани за сва времена.
Када је реч о другим просторима некадашње Југославије, у Словенији је забележено 143.000 жртава, а већина је везана за период Другог светског рата:
„Од тог броја већина нису убијени, већ протерани са територија које су припале Трећем рајху“.
Миливоје Иванишевић каже да су Срби у 20. веку прошли кроз „суров и немилосрдан верски и национални погром који ниједан европски народ није доживео у држави коју је створио“.
„То српско искуство и данас је без премца у Европи. Нема народа у Европи који је у својој држави претрпео толике жртве од својих суграђана.
Коначно смо дочекали крај за наш народ једног претешког, па и погубног, 20. века у коме је од сваке српске породице у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији, Косову и Метохији, Хрватској и Војводини узето по неколико глава, а многе српске породице и милиони наших сународника су заувек нестали. То је век у коме смо властитом кривицом и сопственим избором живели у истој држави са својим убицама“.
Губици других народа
У Другом светском рату, на простору некадашње Југославије страдало је 495.000 Немаца и Аустријанаца, 112.000 Словенаца, 75.000 Рома, 72. 000 Јевреја, 13.000 Албанаца, 18.000 Мађара.
„Према угледном хрватском демографу В. Жерјавићу, око 125.000 муслимана и Хрвата из НДХ погинуло је у саставу прохитлеровских војних формација“, истиче Иванишевић.
Ђ. Баровић / Вести
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Александар Велики
Колико је Срба страдало у 20. веку: Отаџбина као губилиште
Београд – Ма колико звучало невероватно, Срби и даље не знају колико их је страдало у 20. веку.
Овог капиталног посла ухватило се Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку, а један од оснивача овог удружења Миливоје Иванишевић за „Вести“ открива многе непознате детаље.
Међу кључним је и чињеница да се и даље не зна колико је Срба страдало током Првог и Другог светског рата.
„Прикривање злочина над српским народом у Југославији траје колико трају и ти злочини. Поред тога, српска страдања су упорно и на све начине оспоравали они који су томе највише допринели. Српске жртве су деценијама, или боље речено током целог двадесетог века, прећутно биле забрањена тема у Југославији.
После Другог светског рата доминантна тема, кад је реч о жртвама, били су погинули партизани, комунисти илегалци и цивили страдали као антифашисти. Тако је, поједностављено и вешто, прикривано национално порекло жртава“, објашњава Иванишевић.
Када је реч о географским подручјима која су била најпогубнија по српски живаљ, Иванишевић каже да, када је реч о рату 1991-1995, онда је то била БиХ.
„Ако је реч о претходним ратовима, онда је то Србија. Посматрано по доскорашњим југословенским републикама и покрајинама, или по територијалној припадности, највеће губитке у Другом светском рату бележи и најмногољуднија Република Србија – 926.000 људи.
Али то је, за утеху, било мање од 1.247.435 или 28 одсто укупног становништва, колико су по Версајском мировном уговору износили људски губици Краљевине Србије у Првом светском рату.
Тад је Србија била без Војводине и Космета. После Србије по броју жртава долази БиХ – 904.000 становника, од тога Срба 721.000, муслимана 68.000 и Хрвата 24.000, или у процентима Срба 79,8 процената, муслимана 7,5 и Хрвата 2,5 одсто.
На територији Хрватске страдало је 876.000 људи. И овде су најобимнији српски губици који износе 486.000, а хрватски 160.000 грађана. А то је 53 одсто Срба који су живели у Хрватској и симболичних шест процената лица хрватске националности који су живели у Хрватској.
Остало су Јевреји, Роми, Немци и Аустријанци“, наглашава наш саговорник и додаје да су овакве диспропорције невероватне, па су ти подаци бункерисани за сва времена.
Када је реч о другим просторима некадашње Југославије, у Словенији је забележено 143.000 жртава, а већина је везана за период Другог светског рата:
„Од тог броја већина нису убијени, већ протерани са територија које су припале Трећем рајху“.
Миливоје Иванишевић каже да су Срби у 20. веку прошли кроз „суров и немилосрдан верски и национални погром који ниједан европски народ није доживео у држави коју је створио“.
„То српско искуство и данас је без премца у Европи. Нема народа у Европи који је у својој држави претрпео толике жртве од својих суграђана.
Коначно смо дочекали крај за наш народ једног претешког, па и погубног, 20. века у коме је од сваке српске породице у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији, Косову и Метохији, Хрватској и Војводини узето по неколико глава, а многе српске породице и милиони наших сународника су заувек нестали. То је век у коме смо властитом кривицом и сопственим избором живели у истој држави са својим убицама“.
Губици других народа
У Другом светском рату, на простору некадашње Југославије страдало је 495.000 Немаца и Аустријанаца, 112.000 Словенаца, 75.000 Рома, 72. 000 Јевреја, 13.000 Албанаца, 18.000 Мађара.
„Према угледном хрватском демографу В. Жерјавићу, око 125.000 муслимана и Хрвата из НДХ погинуло је у саставу прохитлеровских војних формација“, истиче Иванишевић.
Ђ. Баровић / Вести
| Колико је Срба страдало у 20. веку: Отаџбина као губилиште Београд - Ма колико звучало невероватно, Срби и даље не знају колико их је страдало у 20. в |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
КАКО ЈЕ НАСТАЛА ТРЕЋА ГЕНЕРАЦИЈА ЏИХАДИСТА У ЕВРОПИ
КАКО ЈЕ НАСТАЛА ТРЕЋА ГЕНЕРАЦИЈА ЏИХАДИСТА У ЕВРОПИ
среда, 30 март 2016 12:08
ГРУПА АУТОРА*
Идеолог те генерације Абу Мусаб Ал Сури, члан главног органа Ал Каиде и који је деценијама писао теоретске радове о џихаду
Експлозије у Бриселу су се догодиле мало више од 24 сата после хапшења Салаха Абдеслама, главног осумњиченог за организовање терористичког напада на Париз у новембру 2015. године. У уторак 22. марта ујутро догодила се експлозија поред једног терминала бриселског аеродрома Завентем. Потом се догодила снажна експлозија поред реда за чекирање карата, од које се срушио део плафона. Затим се још једна експлозија догодила у бриселском метроу на станици Маелбек.
Одмах упада у очи веза између тих догађаја, пре свега због тога што иза њих, по свему судећи, стоје исте снаге које су деловале и у Француској. Једне извршиоце замењују други, који су такође спремни да убијају и умиру за идеје радикалног ислама. С тим у вези, интересантно је ретроспективно бацити поглед на формирање генерације џихадиста, чији су се многи представници родили у Европи, али нису постали Европљани.
У Француској је друга генерација исламизма остала практично непримећена. За разлику од САД, Велике Британије и Шпаније, где су у првој половини 2000-тих изведени велики терористички напади, на француској територији последњи већи терористички напад догодио се у јулу 1995. године, кад је у самом центру Париза, на метро-станици Сен Мишел, експлодирала бомба. Погинуло је осам људи, десетине су рањене. Иза напада је стајала Оружана исламска група (GIA), алжирска екстремистичка организација чији је циљ био увођење шеријата у Алжиру.
Током 16 година после тог терористичког напада није било исламистичког терора у Француској. То се делимично може објаснити високим професионализмом специјалних служби, које су 2001. успеле да ухапсе Џамела Бегала (Djamel Beghal), који је, заједно са групом истомишљеника, планирао да изведе напад на америчку амбасаду у Паризу. Уосталом, Французи ће се још сетити тог човека када почне истрага о терористичким нападима у јануару 2015. године.
Тих 16 година релативног затишја завршено је 2012. године, и терор се вратио у Француску. Од тада са првих страница новина не силазе таква имена као што су Мера, Немуш (извршилац терористичког напада у Јеврејском музеју у Бриселу), браћа Куаши. Сваки од тих људи има своју дугачку причу, своје разлоге који су га подстакли на тероризам.
„МИ СМО ГЕНЕРАЦИЈА ИЗГНАНИКА, КОЈИ НЕМАЈУ УТОЧИШТЕ“
Мржња према друштву и свему што их окружује, друштвена отуђеност и одбацивање општеприхваћених норми је оно што је заједничко екстремистима и што је плодно тле за идеје радикалног ислама. Сматра се да су нижи слојеви друштва и млади људи који живе у сиромашним деловима Париза и других великих градова (Seine Saint-Denis, Trappes итд.) више изложени пропаганди тероризма. Међутим, од 2013. године грађански рат у Сирији наилази на одзив и у срцима представника средње класе, који попуњавају редове бораца Исламске државе. Ипак, сиромашна предграђа остају расадник радикалног ислама и терора. Тако су Линел (Lunel), који се налази 20 километара од Монпељеа (Montpellier), многи медији прогласили „престоницом француског џихада“. Из градића са око 30 хиљада становника, од који су четвртина муслимани, у Сирију су се 2014. године упутиле десетине људи. Тачан број екстремиста је тешко одредити пошто многе породице, због неповерења и страха од власти, не пријављују да су им деца нестала у Сирији. Узлет екстремизма може се објаснити рецесијом како у том региону, тако и у Француској у целини. Ниво незапослености у том граду, који заузима 12. место међу најсиромашнијим градовима у Француској, износи 20 одсто, а међу потомцима имиграната је још већи – 40 одсто.
У 2015. години само је град Трап (Trappes) из департмана Ил де Франс (Île-de-France) значајно престигао Линел по броју оних који су напустили Француску и објавили џихад Западу. Сиромашно предграђе постаје својеврстан затвор-гето, из којег је потомцима имиграната тешко да изађу. Сви се они осећају као жртве социјалне неједнакости и сматрају да им француска државна политика није оставила други избор него да иду за „светим ратом“ на Запад. Исламска пропаганда користи социјалну напетост и усмерава њихову мржњу у потребном правцу.
Многи екстремисти су друга или трећа генерација имиграната. Прва генерација се ретко одлучује да крши закон, пошто се генерално радије асимилује. Тако се Јасин (Yassine), један од бораца Исламске државе који је француском новинару Дејвиду Томпсону (David Thompson) анонимно дао интервју, родио у Француској у породици имиграната из Марока. Упркос томе што често мржња према земљи која их је прихватила и одбацивање западних вредности које се не култивишу у породицама тера мигранте на вршење злочина, Јасинов случај се може назвати изузетком. Према његовим речима, он је одрастао у породици која је увек поштовала Француску као земљу која је требало да им да могућност да стану на ноге, да се остваре и потпуно интегришу у западно друштво. Упркос томе, према мишљењу екстремиста, арапско порекло и пребивалиште у сиромашним предграђима лишавају их могућности да стекну квалитетно школско образовање, да се упишу на престижни француски факултет и добију добро плаћен посао. Имигрантима је такође својствена криза идентитета – Јасину су француске вредности стране једнако као и традиција предака: „Ми смо се родили између две културе: у Француској нас зову децом имиграната. А у Мароку смо деца странаца. Ми смо генерација изгнаника који немају уточиште“.
ИД симпатишу и Французи из богатих породица. Француска јавност је била шокирана случајем Рафаела, 24-годишњег момка који је погинуо у Сирији приликом бомбардовања града Деир ез-Зора у октобру 2014. године. Син имућног мароканског Јеврејина и Францускиње је са 20 година примио ислам под утицајем свог школског друга Хосама из сиромашног Линела. На Рафаеловој страници на Фејсбуку могу се наћи постови са линковима за екстремистичке сајтове објављени неколико година пре одласка у Сирију. Запоставивши своје интересовање за гитару и студирање, перспективни момак је почео усрдно да посећује џамију Ел Барака у Линелу. Његова мајка, не желећи да изгуби контакт са сином, такође је примила ислам упркос томе што је намеравала да пређе у јудаизам. У почетку је његово занимање за исламску културу било ограничено на добротворне пројекте на Блиском Истоку, али се после проглашења калифата Рафаел упутио у Сирију иако су његови родитељи били категорички против. Имам џамије у Линелу известио је родитеље о смрти и додао да Рафаел није учествовао у борбеним дејствима, поред њега није пронађено оружје.
Вест да је младић из јеврејске породице погинуо за Исламску државу забринула је јеврејску заједницу у Француској. Члан француског парламента Меир Хабиб (Meyer Habib) назвао је прикључење Рафаела и једне јеврејске девојке Исламској држави „крајем света“.
ТЕЖЊА КА ЛАКОМ НОВЦУ
Будући терористи обично почињу од ситних крађа, затим доспевају иза решетака због озбиљнијих кривичних дела, где се и упознају са осуђенима за тероризам. Треба истаћи да вође џихадиста оправдавају крађе и друга кривична дела тиме што се муслимани налазе у рату и што је све што успе да се освоји – ратни плен. Тешко детињство, непотпуне породице и породични проблеми терају омладину да врши кривична дела. У многим породицама не постоји фигура снажног оца, зато не постоји духовна веза између деце и родитеља.
Браћа Шериф и Саид Куаши имала су тешко детињство. Петоро деце је рано остало без оца, а мајка, која је за живот зарађивала проституцијом, извршила је самоубиство. Браћа су расла у дому за незбринуту децу и васпитала их је улица.
Амеди Кулибали (на фотографији изнад) је одрастао у имигрантској породици са много деце и више пута је осуђиван због оружане пљачке, продаје дроге и држања оружја и муниције. Интересантно је да је, упркос пресудама, Кулибали 2009. године у саставу групе младих из сиромашних општина био позван на пријем код председника Француске Николе Саркозија, а мање од годину дана након тога се поново нашао иза решетака.
Браћа Абдеслам, који се сумњиче да су извршили терористичке нападе у Паризу и Сен Денију 13. новембра, такође су били у регистру белгијске полиције због многобројних кривичних дела.
Становници сиромашних предграђа почињу од ситних крађа, махинација са кредитним картицама, продаје фалш робе и пиратерије и крађе аутомобила – али постоје и изузеци. Тако Дејвид Томпсон у својој књизи која се заснива на анонимним разговорима са сиријским џихадистима истиче да само половина има криминалну прошлост. Многи су имали стабилан посао и породицу која их је волела, које су напустили због борбе против неверника.
„Ако су вам породице и стечена имовина дражи од Алаха, Његовог посланика и борбе на Његовом путу, онда сте грешни и порочни“, цитира преко Скајпа редове Корана Јасин као одговор на мајчине молбе да се врати у Француску.
Несумњиво је да многи од оних који су пришли Исламској држави нису осуђивани, али, по правилу, такви људи су потребни ИД као топовско месо. Идејне вође и инспиратори радикалног ислама су више пута служили казне затвора, где су добили потребно „образовање“ и успоставили везе. Упркос увреженом мишљењу да затвор „смирује“ и обуздава неке затворенике, већина младих осуђеника, који су углавном осуђени за ситна кривична дела, сматра да их је систем неправедно осудио и бацио у затвор, и да је сада дошао ред на њих да суде друштву и кажњавају невернике. Они на тај начин добијају заједнички идентитет. Током издржавања казне они успостављају везе са искуснијим осуђеницима, од којих је део већ прошао кроз терористичке кампове. Једним од таквих „духовних ментора“ сматра се Џамел Бегал, који је осуђен за организовање терористичког напада на амбасаду САД у Паризу. Управо су се с њим упознали Амеди Кулибали, нападач на продавницу кошер производа Hyper Cacher, и Шериф Куаши, један од учесника напада на редакцију сатиричног недељника Шарли Ебдо. Касније су Кулибали и његова жена Ајат Бумедиен (Hayat Boumeddiene) одржавали тесне контакте са Џамелом Бегалом и браћом Куаши, о чему сведоче извештаји француских специјалних служби.
ВРБОВАЊЕ ПРЕКО ИНТЕРНЕТА, А НЕ У ЏАМИЈИ
Нема сумње да је главни инструмент за врбовање терориста у данашње време – интернет. Данас огромна већина џихадиста почиње од гледања видео-снимака, читања форума и разговора на друштвеним мрежама. Управо је интернет сапутник терориста почетника током целог њиховог пута – на интернету многи по први пут откривају појмове као што је салафизам, почињу да верују у неопходност вођења џихада, проналазе истомишљенике с којима заједно путују у Сирију, Ирак, затим у пропагандне сврхе објављују фотографије и друге материјале.
Интернет је важан за исламског екстремисту до саме смрти– џихадсти пре терористичких напада по правилу снимају и постављају на интернету видео-снимак у којем објашњавају свој поступак, представљају себе као жртву која нема други излаз и позивају друге да им се придруже и постану мученици.
Док улога интернета као средства за регрутовање терориста расте, значај џамија и затвора, где су врбовани џихадисти прве и друге генерације, незадрживо опада. Тако су се многи радикални француски исламисти разочарали у џамије у Француској и практично их не посећују. Према речима једног екстремисте почетника, „Француске џамије за мене нису џамије. Тамо нема никакве слободе самоизражавања. (…) Имами у тим џамијама су људи који желе да остану у Француској, тамо им се свиђа. Зато није чудо што они не проповедају џихад, рат итд. Потребно је да проповеди одговарају оном моделу друштва који жели Француска. Сваки пут када имам говори о џихаду, полигамији, Израелу или Антихристу, проглашавају га за екстремисту и депортују. То је одличан пример шта Француска тражи од џамија“.
Не верујући локалним имамима, исламисти-почетници траже све информације које их интересују о религији на интернету. Десетине пропагандних клипова на видео-хостинзима као што су Youtube или Dailymotion формирају одређени начин размишљања код исламиста, виђење света, који се састоји од тлачитеља и потлачених, где постоји само мали број оних који смеју да подигну главу и жртвују се, постајући идоли целих генерација. Један од таквих идола је несумњиво Осама бин Ладен, човек који је „обновио џихад“ и дао борби нови смисао. За већину терориста бивши лидер Ал Каиде је још увек неспорни ауторитет, који чак и после своје смрти има велики утицај на генерацију џихадиста. Једном од главних заслуга бившег „терористе бр. 1“ се сматра то што је изабрао џихад уместо раскошног живота и богатства и упутио се прво у Судан, а затим и у планине Авганистана. Ајман ал Завахири, наследник Бин Ладена на месту вође Ал Каиде, много је спорнија личност и изазива гађење код исламских екстремиста.
Други идеолог треће генерације џихадиста је Абу Мусаб Ал Сури (на слици изнад), који је члан главног органа Ал Каиде - Савета (Шуре) и који је деценијама писао фундаменталне теоретске радове о џихаду. Године 2005. појавио се рад Ал Сурија на 1.600 страница под називом Позив на глобални исламски отпор, који француски стручњак за исламски свет Жил Кепел сматра фундаменталним делом које је положило темеље треће генерације џихада. У том делу Ал Сури критикује терористичке нападе 11. септембра, који су довели до војних операција у Авганистану и Ираку, што је значајно ослабило позиције Ал Каиде у свету. Уместо великих терористичких напада, који су, према Ал Суријевом мишљењу, манифестација „Бин Ладенове надмености“, теоретичар исламизма предлаже прелазак на „индивидуализацију џихада“, тј. на извршење терористичких напада од стране терориста појединаца, који би од свог новца куповали оружје и експлозив. Такви напади не би требало да изазивају земље Запада да изводе нове војне операције, већ треба стално да држе противника у напетости, терајући га да ограничава слободу муслимана у појединим земљама.
Измене законодавства и пораст исламофобије требало би да доведу до прогона муслимана у западним земљама, што ће на крају довести до масовних протеста, сукоба, а затим и до грађанског рата у Европи. Управо то као главни циљ џихада види Ал Сури. Прама Ал Суријевом мишљењу, погрешна је и организациона структура коју је изабрао Бин Ладен. Уместо централизованог модела, он предлаже флексибилнију структуру, која би давала већу слободу различитим деловима и ћелијама. „Низам, Ла Танзим“ („систем, али не организација“) пише Ал Сури, наглашавајући да би Ал Каида требало да буде не просто организација, већ систем, начин размишљања.
Важну улогу у пропаганди исламизма одиграо је и Анвар Ал Авлаки (на слици испод), држављанин САД јеменског порекла, који је био први који је интензивно користио Facebook и YouTube и постављао своје проповеди на интернету. Он је такође написао брошуру под називом 44 начина да се подржи џихад, у којој је на енглеском језику објаснио исламистима почетницима шта треба да раде у име „рата против неверника“. Тако се 29. начин да се подржи џихад састоји у томе да се на интернету праве различити исламски форуми, а такође да се путем електронске поште размењују преводи пропагандних текстова на енглески језик како би могли да их прочитају они који не знају арапски. Пратећи Авлакијеве савете, присталице радикалног исламизма су 2007. године отвориле форум Ансар ал Хак (Ansar al Haqq), на којем се може наћи велика количина екстремистичке литературе преведене на енглески и француски језик.
Поред Бин Ладена, Ал Сурија и Ал Авлакија, који су највећи идеолози трећег таласа џихада, треба поменути и Омара Диабија, познатог под псеудонимом Омар Омсен, најпознатијег исламског идеолога у Француској, који је успешно врбовао француске џихадисте и чији су видео-снимци били веома популарни на интернету. Сенегалац је живео у Ници, у њеној најсиромашнијој општини Аријан, која се налази између фабрике за спаљивање отпада и гробља. Осуђен за оружане пљачке, Оман Омсен је провео у затвору неколико година, где су поред њега служили затворске казне и екстремисти. Изашавши на слободу, он се 2011. године прикључио Forsane Alizza, француској исламистичкој групацији познатој по својим протестним акцијама у Нанту и Лиможу. Тада је Омар Омсен почео да прави и шири на друштвеним мрежама видео-снимке у којима је предлагао своје тумачење светске историје с позиција радикалног исламизма.
Омсен се у јулу 2013. године придружио ИД и упутио у Сирију. Своје путовање је снимио у првом лицу и укључио је ту епизоду под називом Пут у Свету земљу у серије видео-снимака 19 HH: Историја човечанства (19 HH: L’histoire de l’humanité). У Сирији је Омсен постао „духовни емир“ француске катибе (војна јединица) Џебхат (Фронта) ан-Нусра.
Жил Кепел (Gilles Kepel), један од највећих стручњака за арапски свет, сматра да је управо захваљујући Омару Омсену, „број француских џихадиста који су се придружили ИД или Џебхат ан Нусра из просперитетног департмана Приморски Алпи (Alpes-Maritimes) на Азурној обали велик и упоредив са бројем џихадиста из најсиромашнијег предграђа Париза Сен Денија“. У августу 2015. године медији су објавили да је Омар Омсен погинуо у бомбардовању.
Дејвид Томпсон пише да су друштвене мреже једно од најјачих оружја исламистичке пропаганде. Они који сумњају виде друге Французе, исто тако неискусне као што су они, и осећају емоционалну блискост. Према сведочењу једног француског муслимана који је побегао у Сирију, много је лакше одлучити се на следећи корак када пред очима имаш пример „браће исте културе, момака који такође слушају реп, Французе или Белгијанце или чак клинце од 15 године“, пошто је њима лакше веровати. Тако је извесни Сулејман продао сву имовину у Француској и, заједно са женом Клеманс и дететом, преселио се у Сирију пошто је одгледао видео-клип на Фејсбуку. „Сестра, Францускиња која је примила ислам, имала је проблема са законом у Француској и упутила се у Сирију потпуно сама. Тамо се удала. Када сам видео њен видео-снимак, осетио сам стид. Тада сам рекао себи: ако је чак и она то урадила, за мене нема ни најмањег оправдања. Отишао сам код жене која се налазила у суседној соби и поставио сам јој питање: „Да ли желиш да се одселиш?“. Испоставило се да је она управо одгледала тај видео-клип. И њој се све преврнуло унутра (…) У недељу смо, иншала, отпутовали“.
Сулејман признаје да је управо упознавање са идејама радикалних исламиста на Фејсбуку било преломни моменат у његовом животу. Друштвена мрежа отвара велике могућности вршења пропагандног утицаја на широку публику, при томе постоји одређена анонимност, што и користе радикални исламисти. Улога друштвених мрежа је толико велика да чак и највећи франкофонски форум за пропаганду радикалног исламизма Ансар ал Хак (Ansar al Haqq) губи своју публику, пошто је већ одавно познат полицији, за разлику од налога и група на Фејсбуку, које је у укупној маси практично немогуће открити. На пример, страницу на Фејсбуку Буди се, заједнице (Wake up Oumma), направио је 2008. године Абу Селијан (Abu Selyân), 28-годишњи незапослени из Нице. Она је објављивала материјале на француском језику усмерене против световне власти и подржавала деловање муџахедина.
Конфликт у Малију су у групи звали „крсташким ратом Француза против муслимана“. Максималан број чланова износио је тада око 12.000 људи. Упркос честом блокирању, група је настајала поново и опет би окупљала 2-3 хиљаде чланова. Ипак није поново оснивана од лета 2014. године.
ПУТОВАЊА У КАМПОВЕ ЗА ОБУКУ
Путовања европских радикалних исламиста у арапске земље ради обуке у камповима терориста почела су много пре рата у Сирији и оснивања Ал Каиде. Још 1970. године је банда Бадер-Мајнхоф (Фракција Црвене армије) провела 60 дана у либанским камповима Фронта за ослобођење Палестине. Током 80-тих година једна од главних дестинација за терористе почетнике био је Авганистан, а почетком 90-тих Босна. Практично сви познати француски терористи у последњих 25 година – Халед Келкал (Khaled Kelkal) (један од организатора експлозије на станици Сен Мишел 1995. године), Мохамед Мера, браћа Куаши – сви су пре извршења напада посећивали кампове за обуку терориста. Такво путовање је давало могућност да се овлада основним вештинама гађања, да се непосредно упознају већ формирани терористи и „осети на својој кожи“ бреме свакодневног живота џихадиста.
Осим тога, у камповима уче убијању. Тако су неки од учесника напада 13. новембра 2015. године вршили егзекуције у камповима ИД, други француски терористи су мучили заробљенике. На пример, Мехди Немуш (Mehdi Nemmouche) је био тамничар француских новинара Николе Енана (Nicolas Henin) и Дидијеа Франсое (Didier François), које је ИД држала у заробљеништву 10 месеци. Горка иронија се састојала у томе што – док се жестоко опходио са заробљенима – Немуш, син емиграната из Алжира, вероватно није ни наслућивао да је један од заробљеника – новинар Дидије Франсоа – у младости био борац за заштиту права емиграната и борац против расизма и да је активно учествовао у раду организације SOS расизам“ (SOS Racisme).
РАДИКАЛИЗАЦИЈА И ГРАЂАНСКИ РАТ У СИРИЈИ
У арапском свету постоји много места где терориста-почетник може да се упути ради идеолошке и војне обуке – Тунис, Алжир, Либија, Јемен, Ирак, Сирија, Пакистан, Авганистан итд. Међутим, због целог низа разлога, Сирија заузима посебно место међу тим дестинацијама. У овом тренутку Сирија, где од 2011. године траје грађански рат, заузима прво место по броју добровољаца који су дошли да ратују против режима Башара Асада. Према различитим проценама, у Сирији се тренутно налази 1-2 хиљаде француских држављана, од којих су се многи преселили из Француске са породицама. Да би платили путовање, у чију цену, по правилу, улазе лет до Турске и резервисање хотела (да не би били сумњиви), екстремисти почетници узимају неколико кредита или траже помоћ од пријатеља и рођака, убеђујући ове последње да џихад није могућ без новца.
Сирија привлачи исламисте почетнике много више него Ирак, Јемен или Мали пре свега због тога што је Сирија, или, како је зову терористи – Аш-Шам, света земља која се више пута помиње у хадисима пророка Мухамеда као место где ће се одржати одлучујућа битка између правоверних муслимана и остатка неверничког света. Пророк Мухамед назива Аш-Шам бастионом муслимана и позива правоверне да се упуте тамо.
Управо зато Сирија и конкретно Дамаск имају огроман симболички значај за муслимане. Према хадисима, одлучујућа битка ће почети у Дабику (Dabiq), малом граду на турско-сиријској граници. Иако са војног аспекта град нема стратешки значај, ИД је уложила велике напоре и по цену живота многих бораца успела је да заузме град, да би доказала да се историја одвија онако како је наведено у хадисима пророка Мухамеда.
Након доласка у Сирију, исламисти се прикључују или Исламској држави, у чијем саставу ратује франкофона бригада Белгијанаца, Француза и Тунижана, или Џабхат ан Нусри, где је једна од јединица француска катиба (војна јединица). Пошто су услови живота у земљи захваћеној грађанским ратом изузетно тешки, а добровољце често кљукају наркотицима и користе као „топовско месо“, новајлије понекад мењају организацију за коју се боре. Осим тога граница Сирије и Турске је лоше чувана, и многи терористи с времена на време прелазе границу да залече ране, приме послати новац или се сретну са породицом.
ПОВРАТАК У ФРАНЦУСКУ И ТЕРОРИСТИЧКИ НАПАДИ
По правилу, терористи доносе одлуку да се врате кући због једног од следећих разлога: (1) тешкоће и ужаси рата, разочараност у џихад; (2) недостатак новца и дугови према другим терористима; (3) тежња да се изврше терористички напади на својој земљи; (4) крај војне кампање, примирје.
У недавној историји Француске постоји један добар пример претње коју представљају бојовници који се врате кући после неколико година крвавог рата. Ради се о такозваној банди из Рубеа (Gang de Roubaix), која се састоји од Француза који су учествовали у рату у Босни. Бандити су из Босне донели у Француску оружје и почели да изводе оружане пљачке. Планирали су и да прекину самит G7 у Лилу 1996. године. Бандити су заустављени тек уз помоћ специјалних јединица, при чему су одбијали да положе оружје и изабрали смрт уместо затвора.
Још један пример је Мехди Немуш, који је ухапшен у Марсељу 2014. године, који се вратио у Француску после боравка у Сирији. Терориста, који је у Сирији чувао француске новинаре узете као таоци, имао је код себе јуришну пушку „калашњиков“, пиштољ, 300 метака и гас маску. Без сумње, његов циљ је било извођење терористичких напада на територији Француске или Белгије. Како истиче Жил Кепел, једна од карактеристика треће генерације џихада јесте непрофесионалност терориста. Као и у случају са Ајубом Ал Казанијем, који је покушао да побије путнике у возу Талис, Мехди Немуш је направио велику грешку. Џихадиста није узео у обзир могућност провере докумената у аутобусу и био је ухапшен.
Непрофесионалност је одликовала и џихадисте који су учествовали у терористичким нападима 13. новембра. Један од њих је бацио SIM-картицу, коју је касније пронашла полиција, што је омогућило да се 18. новембра ликвидира неколико терориста у Сен Денију. Међу њима се нашао и, како се верује, организатор терористичких напада у Паризу Абделхамид Абауд (Abdelhamid Abaaoud; на слици испод).
Друга карактеристика данашњег француског џихадизма, коју истиче фрацуско-ирански социолог Фархад Хосрохавар (Farhad Khosrokhavar) јесте спремност терориста да умру да би постали мученици. Тако су браћа Куаши, заузевши штампарију, сами позвали полицију и рекли где се налазе, а већи део терориста који су учествовали у нападима 13. новембра имао је код себе појасеве са експлозивом, које је активирао у близини талаца и полиције.
Главни проблем везан за евентуални повратак десетина или чак стотина џихадиста из Сирије и Ирака састоји се у томе што специјалне службе физички нису у стању да прате кретање сваког конкретног лица. Прилив избеглица је толико велики, да није могуће привести сваког џихадисту из ИД или Ал Нусре. А, како показују терористички напади од 7-9. јануара 2015. године, један или двојица терориста могу да одузму неколико десетина живота и нанесу огромну штету.
* * *
Несумњиво је да је проблем исламистичкког тероризма један од највећих изазова пред Француском у овом тренутку. На лето 2016. године у Француској би требало да се одржи Првенство Европе у фудбалу, које исламисти могу да покушају да саботирају.
Ради спречавања нових напада покренута је операција Сентинел (Sentinelle), у оквиру које 10 хиљада војника тренутно патролира улицама земље и чува важне објекте. Осим тога, у пуном јеку је процес доношења нових закона који би требало да повећају ефикасност борбе против финансирања тероризма и исламистичке пропаганде. Поред тога, ни присутство војника, ни нови закони, ни ширење борбе против ИД у Сирији не могу да сведу на минимум опасност од нових терористичких напада, а тим пре да реше проблем тероризма у Француској. Да би се ситуација поправила, потребно је много стрпљења, као и јединство француског друштва. Највећа опасност у насталој ситуацији јесте поларизација јавног мњења, јачање радикалног расположења у друштву, распиривање међунационалне и међуконфесионалне мржње.
Као пример уједињености грађана Француске пред терором често се наводе митинзи одржани 10. и 11. јануара 2015. године, када је после стрељања редакције часописа Шарли Ебдо више од четири милиона Француза изашло на улице да изразе солидарност са жртвама терористичких напада. Нажалост, било је и оних код којих убиства изазивају потпуно другачију реакцију. Тако су стотине људи 2012. године „лајковале“ страницу Мухамеда Мере, који је побио децу у јеврејској школи. После напада 7-9. јануара многи интернет-корисници су одобравали нападе, а поједина деца из муслиманских породица су одбијала да минутом ћутања одају почаст жртвама терористичких напада. Треба имати у виду да се стратегија терориста састоји управо у расколу француског друштва и радикализацији муслимана који живе у Француској, о чему је и писао Ал Сури.
* Аутори НАДЕЖДА УЗУНОВА, РИСИ; ЈЕКАТЕРИНА КОЧЕРГИНА, Sciences Po, Француска, и АРТЈОМ ТЕР-ПОГОСЈАН, Sciences Po, Француска
Факти
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
среда, 30 март 2016 12:08
ГРУПА АУТОРА*
Идеолог те генерације Абу Мусаб Ал Сури, члан главног органа Ал Каиде и који је деценијама писао теоретске радове о џихаду
Експлозије у Бриселу су се догодиле мало више од 24 сата после хапшења Салаха Абдеслама, главног осумњиченог за организовање терористичког напада на Париз у новембру 2015. године. У уторак 22. марта ујутро догодила се експлозија поред једног терминала бриселског аеродрома Завентем. Потом се догодила снажна експлозија поред реда за чекирање карата, од које се срушио део плафона. Затим се још једна експлозија догодила у бриселском метроу на станици Маелбек.
Одмах упада у очи веза између тих догађаја, пре свега због тога што иза њих, по свему судећи, стоје исте снаге које су деловале и у Француској. Једне извршиоце замењују други, који су такође спремни да убијају и умиру за идеје радикалног ислама. С тим у вези, интересантно је ретроспективно бацити поглед на формирање генерације џихадиста, чији су се многи представници родили у Европи, али нису постали Европљани.
У Француској је друга генерација исламизма остала практично непримећена. За разлику од САД, Велике Британије и Шпаније, где су у првој половини 2000-тих изведени велики терористички напади, на француској територији последњи већи терористички напад догодио се у јулу 1995. године, кад је у самом центру Париза, на метро-станици Сен Мишел, експлодирала бомба. Погинуло је осам људи, десетине су рањене. Иза напада је стајала Оружана исламска група (GIA), алжирска екстремистичка организација чији је циљ био увођење шеријата у Алжиру.
Током 16 година после тог терористичког напада није било исламистичког терора у Француској. То се делимично може објаснити високим професионализмом специјалних служби, које су 2001. успеле да ухапсе Џамела Бегала (Djamel Beghal), који је, заједно са групом истомишљеника, планирао да изведе напад на америчку амбасаду у Паризу. Уосталом, Французи ће се још сетити тог човека када почне истрага о терористичким нападима у јануару 2015. године.
Тих 16 година релативног затишја завршено је 2012. године, и терор се вратио у Француску. Од тада са првих страница новина не силазе таква имена као што су Мера, Немуш (извршилац терористичког напада у Јеврејском музеју у Бриселу), браћа Куаши. Сваки од тих људи има своју дугачку причу, своје разлоге који су га подстакли на тероризам.
„МИ СМО ГЕНЕРАЦИЈА ИЗГНАНИКА, КОЈИ НЕМАЈУ УТОЧИШТЕ“
Мржња према друштву и свему што их окружује, друштвена отуђеност и одбацивање општеприхваћених норми је оно што је заједничко екстремистима и што је плодно тле за идеје радикалног ислама. Сматра се да су нижи слојеви друштва и млади људи који живе у сиромашним деловима Париза и других великих градова (Seine Saint-Denis, Trappes итд.) више изложени пропаганди тероризма. Међутим, од 2013. године грађански рат у Сирији наилази на одзив и у срцима представника средње класе, који попуњавају редове бораца Исламске државе. Ипак, сиромашна предграђа остају расадник радикалног ислама и терора. Тако су Линел (Lunel), који се налази 20 километара од Монпељеа (Montpellier), многи медији прогласили „престоницом француског џихада“. Из градића са око 30 хиљада становника, од који су четвртина муслимани, у Сирију су се 2014. године упутиле десетине људи. Тачан број екстремиста је тешко одредити пошто многе породице, због неповерења и страха од власти, не пријављују да су им деца нестала у Сирији. Узлет екстремизма може се објаснити рецесијом како у том региону, тако и у Француској у целини. Ниво незапослености у том граду, који заузима 12. место међу најсиромашнијим градовима у Француској, износи 20 одсто, а међу потомцима имиграната је још већи – 40 одсто.
У 2015. години само је град Трап (Trappes) из департмана Ил де Франс (Île-de-France) значајно престигао Линел по броју оних који су напустили Француску и објавили џихад Западу. Сиромашно предграђе постаје својеврстан затвор-гето, из којег је потомцима имиграната тешко да изађу. Сви се они осећају као жртве социјалне неједнакости и сматрају да им француска државна политика није оставила други избор него да иду за „светим ратом“ на Запад. Исламска пропаганда користи социјалну напетост и усмерава њихову мржњу у потребном правцу.
Многи екстремисти су друга или трећа генерација имиграната. Прва генерација се ретко одлучује да крши закон, пошто се генерално радије асимилује. Тако се Јасин (Yassine), један од бораца Исламске државе који је француском новинару Дејвиду Томпсону (David Thompson) анонимно дао интервју, родио у Француској у породици имиграната из Марока. Упркос томе што често мржња према земљи која их је прихватила и одбацивање западних вредности које се не култивишу у породицама тера мигранте на вршење злочина, Јасинов случај се може назвати изузетком. Према његовим речима, он је одрастао у породици која је увек поштовала Француску као земљу која је требало да им да могућност да стану на ноге, да се остваре и потпуно интегришу у западно друштво. Упркос томе, према мишљењу екстремиста, арапско порекло и пребивалиште у сиромашним предграђима лишавају их могућности да стекну квалитетно школско образовање, да се упишу на престижни француски факултет и добију добро плаћен посао. Имигрантима је такође својствена криза идентитета – Јасину су француске вредности стране једнако као и традиција предака: „Ми смо се родили између две културе: у Француској нас зову децом имиграната. А у Мароку смо деца странаца. Ми смо генерација изгнаника који немају уточиште“.
ИД симпатишу и Французи из богатих породица. Француска јавност је била шокирана случајем Рафаела, 24-годишњег момка који је погинуо у Сирији приликом бомбардовања града Деир ез-Зора у октобру 2014. године. Син имућног мароканског Јеврејина и Францускиње је са 20 година примио ислам под утицајем свог школског друга Хосама из сиромашног Линела. На Рафаеловој страници на Фејсбуку могу се наћи постови са линковима за екстремистичке сајтове објављени неколико година пре одласка у Сирију. Запоставивши своје интересовање за гитару и студирање, перспективни момак је почео усрдно да посећује џамију Ел Барака у Линелу. Његова мајка, не желећи да изгуби контакт са сином, такође је примила ислам упркос томе што је намеравала да пређе у јудаизам. У почетку је његово занимање за исламску културу било ограничено на добротворне пројекте на Блиском Истоку, али се после проглашења калифата Рафаел упутио у Сирију иако су његови родитељи били категорички против. Имам џамије у Линелу известио је родитеље о смрти и додао да Рафаел није учествовао у борбеним дејствима, поред њега није пронађено оружје.
Вест да је младић из јеврејске породице погинуо за Исламску државу забринула је јеврејску заједницу у Француској. Члан француског парламента Меир Хабиб (Meyer Habib) назвао је прикључење Рафаела и једне јеврејске девојке Исламској држави „крајем света“.
ТЕЖЊА КА ЛАКОМ НОВЦУ
Будући терористи обично почињу од ситних крађа, затим доспевају иза решетака због озбиљнијих кривичних дела, где се и упознају са осуђенима за тероризам. Треба истаћи да вође џихадиста оправдавају крађе и друга кривична дела тиме што се муслимани налазе у рату и што је све што успе да се освоји – ратни плен. Тешко детињство, непотпуне породице и породични проблеми терају омладину да врши кривична дела. У многим породицама не постоји фигура снажног оца, зато не постоји духовна веза између деце и родитеља.
Браћа Шериф и Саид Куаши имала су тешко детињство. Петоро деце је рано остало без оца, а мајка, која је за живот зарађивала проституцијом, извршила је самоубиство. Браћа су расла у дому за незбринуту децу и васпитала их је улица.
Амеди Кулибали (на фотографији изнад) је одрастао у имигрантској породици са много деце и више пута је осуђиван због оружане пљачке, продаје дроге и држања оружја и муниције. Интересантно је да је, упркос пресудама, Кулибали 2009. године у саставу групе младих из сиромашних општина био позван на пријем код председника Француске Николе Саркозија, а мање од годину дана након тога се поново нашао иза решетака.
Браћа Абдеслам, који се сумњиче да су извршили терористичке нападе у Паризу и Сен Денију 13. новембра, такође су били у регистру белгијске полиције због многобројних кривичних дела.
Становници сиромашних предграђа почињу од ситних крађа, махинација са кредитним картицама, продаје фалш робе и пиратерије и крађе аутомобила – али постоје и изузеци. Тако Дејвид Томпсон у својој књизи која се заснива на анонимним разговорима са сиријским џихадистима истиче да само половина има криминалну прошлост. Многи су имали стабилан посао и породицу која их је волела, које су напустили због борбе против неверника.
„Ако су вам породице и стечена имовина дражи од Алаха, Његовог посланика и борбе на Његовом путу, онда сте грешни и порочни“, цитира преко Скајпа редове Корана Јасин као одговор на мајчине молбе да се врати у Француску.
Несумњиво је да многи од оних који су пришли Исламској држави нису осуђивани, али, по правилу, такви људи су потребни ИД као топовско месо. Идејне вође и инспиратори радикалног ислама су више пута служили казне затвора, где су добили потребно „образовање“ и успоставили везе. Упркос увреженом мишљењу да затвор „смирује“ и обуздава неке затворенике, већина младих осуђеника, који су углавном осуђени за ситна кривична дела, сматра да их је систем неправедно осудио и бацио у затвор, и да је сада дошао ред на њих да суде друштву и кажњавају невернике. Они на тај начин добијају заједнички идентитет. Током издржавања казне они успостављају везе са искуснијим осуђеницима, од којих је део већ прошао кроз терористичке кампове. Једним од таквих „духовних ментора“ сматра се Џамел Бегал, који је осуђен за организовање терористичког напада на амбасаду САД у Паризу. Управо су се с њим упознали Амеди Кулибали, нападач на продавницу кошер производа Hyper Cacher, и Шериф Куаши, један од учесника напада на редакцију сатиричног недељника Шарли Ебдо. Касније су Кулибали и његова жена Ајат Бумедиен (Hayat Boumeddiene) одржавали тесне контакте са Џамелом Бегалом и браћом Куаши, о чему сведоче извештаји француских специјалних служби.
ВРБОВАЊЕ ПРЕКО ИНТЕРНЕТА, А НЕ У ЏАМИЈИ
Нема сумње да је главни инструмент за врбовање терориста у данашње време – интернет. Данас огромна већина џихадиста почиње од гледања видео-снимака, читања форума и разговора на друштвеним мрежама. Управо је интернет сапутник терориста почетника током целог њиховог пута – на интернету многи по први пут откривају појмове као што је салафизам, почињу да верују у неопходност вођења џихада, проналазе истомишљенике с којима заједно путују у Сирију, Ирак, затим у пропагандне сврхе објављују фотографије и друге материјале.
Интернет је важан за исламског екстремисту до саме смрти– џихадсти пре терористичких напада по правилу снимају и постављају на интернету видео-снимак у којем објашњавају свој поступак, представљају себе као жртву која нема други излаз и позивају друге да им се придруже и постану мученици.
Док улога интернета као средства за регрутовање терориста расте, значај џамија и затвора, где су врбовани џихадисти прве и друге генерације, незадрживо опада. Тако су се многи радикални француски исламисти разочарали у џамије у Француској и практично их не посећују. Према речима једног екстремисте почетника, „Француске џамије за мене нису џамије. Тамо нема никакве слободе самоизражавања. (…) Имами у тим џамијама су људи који желе да остану у Француској, тамо им се свиђа. Зато није чудо што они не проповедају џихад, рат итд. Потребно је да проповеди одговарају оном моделу друштва који жели Француска. Сваки пут када имам говори о џихаду, полигамији, Израелу или Антихристу, проглашавају га за екстремисту и депортују. То је одличан пример шта Француска тражи од џамија“.
Не верујући локалним имамима, исламисти-почетници траже све информације које их интересују о религији на интернету. Десетине пропагандних клипова на видео-хостинзима као што су Youtube или Dailymotion формирају одређени начин размишљања код исламиста, виђење света, који се састоји од тлачитеља и потлачених, где постоји само мали број оних који смеју да подигну главу и жртвују се, постајући идоли целих генерација. Један од таквих идола је несумњиво Осама бин Ладен, човек који је „обновио џихад“ и дао борби нови смисао. За већину терориста бивши лидер Ал Каиде је још увек неспорни ауторитет, који чак и после своје смрти има велики утицај на генерацију џихадиста. Једном од главних заслуга бившег „терористе бр. 1“ се сматра то што је изабрао џихад уместо раскошног живота и богатства и упутио се прво у Судан, а затим и у планине Авганистана. Ајман ал Завахири, наследник Бин Ладена на месту вође Ал Каиде, много је спорнија личност и изазива гађење код исламских екстремиста.
Други идеолог треће генерације џихадиста је Абу Мусаб Ал Сури (на слици изнад), који је члан главног органа Ал Каиде - Савета (Шуре) и који је деценијама писао фундаменталне теоретске радове о џихаду. Године 2005. појавио се рад Ал Сурија на 1.600 страница под називом Позив на глобални исламски отпор, који француски стручњак за исламски свет Жил Кепел сматра фундаменталним делом које је положило темеље треће генерације џихада. У том делу Ал Сури критикује терористичке нападе 11. септембра, који су довели до војних операција у Авганистану и Ираку, што је значајно ослабило позиције Ал Каиде у свету. Уместо великих терористичких напада, који су, према Ал Суријевом мишљењу, манифестација „Бин Ладенове надмености“, теоретичар исламизма предлаже прелазак на „индивидуализацију џихада“, тј. на извршење терористичких напада од стране терориста појединаца, који би од свог новца куповали оружје и експлозив. Такви напади не би требало да изазивају земље Запада да изводе нове војне операције, већ треба стално да држе противника у напетости, терајући га да ограничава слободу муслимана у појединим земљама.
Измене законодавства и пораст исламофобије требало би да доведу до прогона муслимана у западним земљама, што ће на крају довести до масовних протеста, сукоба, а затим и до грађанског рата у Европи. Управо то као главни циљ џихада види Ал Сури. Прама Ал Суријевом мишљењу, погрешна је и организациона структура коју је изабрао Бин Ладен. Уместо централизованог модела, он предлаже флексибилнију структуру, која би давала већу слободу различитим деловима и ћелијама. „Низам, Ла Танзим“ („систем, али не организација“) пише Ал Сури, наглашавајући да би Ал Каида требало да буде не просто организација, већ систем, начин размишљања.
Важну улогу у пропаганди исламизма одиграо је и Анвар Ал Авлаки (на слици испод), држављанин САД јеменског порекла, који је био први који је интензивно користио Facebook и YouTube и постављао своје проповеди на интернету. Он је такође написао брошуру под називом 44 начина да се подржи џихад, у којој је на енглеском језику објаснио исламистима почетницима шта треба да раде у име „рата против неверника“. Тако се 29. начин да се подржи џихад састоји у томе да се на интернету праве различити исламски форуми, а такође да се путем електронске поште размењују преводи пропагандних текстова на енглески језик како би могли да их прочитају они који не знају арапски. Пратећи Авлакијеве савете, присталице радикалног исламизма су 2007. године отвориле форум Ансар ал Хак (Ansar al Haqq), на којем се може наћи велика количина екстремистичке литературе преведене на енглески и француски језик.
Поред Бин Ладена, Ал Сурија и Ал Авлакија, који су највећи идеолози трећег таласа џихада, треба поменути и Омара Диабија, познатог под псеудонимом Омар Омсен, најпознатијег исламског идеолога у Француској, који је успешно врбовао француске џихадисте и чији су видео-снимци били веома популарни на интернету. Сенегалац је живео у Ници, у њеној најсиромашнијој општини Аријан, која се налази између фабрике за спаљивање отпада и гробља. Осуђен за оружане пљачке, Оман Омсен је провео у затвору неколико година, где су поред њега служили затворске казне и екстремисти. Изашавши на слободу, он се 2011. године прикључио Forsane Alizza, француској исламистичкој групацији познатој по својим протестним акцијама у Нанту и Лиможу. Тада је Омар Омсен почео да прави и шири на друштвеним мрежама видео-снимке у којима је предлагао своје тумачење светске историје с позиција радикалног исламизма.
Омсен се у јулу 2013. године придружио ИД и упутио у Сирију. Своје путовање је снимио у првом лицу и укључио је ту епизоду под називом Пут у Свету земљу у серије видео-снимака 19 HH: Историја човечанства (19 HH: L’histoire de l’humanité). У Сирији је Омсен постао „духовни емир“ француске катибе (војна јединица) Џебхат (Фронта) ан-Нусра.
Жил Кепел (Gilles Kepel), један од највећих стручњака за арапски свет, сматра да је управо захваљујући Омару Омсену, „број француских џихадиста који су се придружили ИД или Џебхат ан Нусра из просперитетног департмана Приморски Алпи (Alpes-Maritimes) на Азурној обали велик и упоредив са бројем џихадиста из најсиромашнијег предграђа Париза Сен Денија“. У августу 2015. године медији су објавили да је Омар Омсен погинуо у бомбардовању.
Дејвид Томпсон пише да су друштвене мреже једно од најјачих оружја исламистичке пропаганде. Они који сумњају виде друге Французе, исто тако неискусне као што су они, и осећају емоционалну блискост. Према сведочењу једног француског муслимана који је побегао у Сирију, много је лакше одлучити се на следећи корак када пред очима имаш пример „браће исте културе, момака који такође слушају реп, Французе или Белгијанце или чак клинце од 15 године“, пошто је њима лакше веровати. Тако је извесни Сулејман продао сву имовину у Француској и, заједно са женом Клеманс и дететом, преселио се у Сирију пошто је одгледао видео-клип на Фејсбуку. „Сестра, Францускиња која је примила ислам, имала је проблема са законом у Француској и упутила се у Сирију потпуно сама. Тамо се удала. Када сам видео њен видео-снимак, осетио сам стид. Тада сам рекао себи: ако је чак и она то урадила, за мене нема ни најмањег оправдања. Отишао сам код жене која се налазила у суседној соби и поставио сам јој питање: „Да ли желиш да се одселиш?“. Испоставило се да је она управо одгледала тај видео-клип. И њој се све преврнуло унутра (…) У недељу смо, иншала, отпутовали“.
Сулејман признаје да је управо упознавање са идејама радикалних исламиста на Фејсбуку било преломни моменат у његовом животу. Друштвена мрежа отвара велике могућности вршења пропагандног утицаја на широку публику, при томе постоји одређена анонимност, што и користе радикални исламисти. Улога друштвених мрежа је толико велика да чак и највећи франкофонски форум за пропаганду радикалног исламизма Ансар ал Хак (Ansar al Haqq) губи своју публику, пошто је већ одавно познат полицији, за разлику од налога и група на Фејсбуку, које је у укупној маси практично немогуће открити. На пример, страницу на Фејсбуку Буди се, заједнице (Wake up Oumma), направио је 2008. године Абу Селијан (Abu Selyân), 28-годишњи незапослени из Нице. Она је објављивала материјале на француском језику усмерене против световне власти и подржавала деловање муџахедина.
Конфликт у Малију су у групи звали „крсташким ратом Француза против муслимана“. Максималан број чланова износио је тада око 12.000 људи. Упркос честом блокирању, група је настајала поново и опет би окупљала 2-3 хиљаде чланова. Ипак није поново оснивана од лета 2014. године.
ПУТОВАЊА У КАМПОВЕ ЗА ОБУКУ
Путовања европских радикалних исламиста у арапске земље ради обуке у камповима терориста почела су много пре рата у Сирији и оснивања Ал Каиде. Још 1970. године је банда Бадер-Мајнхоф (Фракција Црвене армије) провела 60 дана у либанским камповима Фронта за ослобођење Палестине. Током 80-тих година једна од главних дестинација за терористе почетнике био је Авганистан, а почетком 90-тих Босна. Практично сви познати француски терористи у последњих 25 година – Халед Келкал (Khaled Kelkal) (један од организатора експлозије на станици Сен Мишел 1995. године), Мохамед Мера, браћа Куаши – сви су пре извршења напада посећивали кампове за обуку терориста. Такво путовање је давало могућност да се овлада основним вештинама гађања, да се непосредно упознају већ формирани терористи и „осети на својој кожи“ бреме свакодневног живота џихадиста.
Осим тога, у камповима уче убијању. Тако су неки од учесника напада 13. новембра 2015. године вршили егзекуције у камповима ИД, други француски терористи су мучили заробљенике. На пример, Мехди Немуш (Mehdi Nemmouche) је био тамничар француских новинара Николе Енана (Nicolas Henin) и Дидијеа Франсое (Didier François), које је ИД држала у заробљеништву 10 месеци. Горка иронија се састојала у томе што – док се жестоко опходио са заробљенима – Немуш, син емиграната из Алжира, вероватно није ни наслућивао да је један од заробљеника – новинар Дидије Франсоа – у младости био борац за заштиту права емиграната и борац против расизма и да је активно учествовао у раду организације SOS расизам“ (SOS Racisme).
РАДИКАЛИЗАЦИЈА И ГРАЂАНСКИ РАТ У СИРИЈИ
У арапском свету постоји много места где терориста-почетник може да се упути ради идеолошке и војне обуке – Тунис, Алжир, Либија, Јемен, Ирак, Сирија, Пакистан, Авганистан итд. Међутим, због целог низа разлога, Сирија заузима посебно место међу тим дестинацијама. У овом тренутку Сирија, где од 2011. године траје грађански рат, заузима прво место по броју добровољаца који су дошли да ратују против режима Башара Асада. Према различитим проценама, у Сирији се тренутно налази 1-2 хиљаде француских држављана, од којих су се многи преселили из Француске са породицама. Да би платили путовање, у чију цену, по правилу, улазе лет до Турске и резервисање хотела (да не би били сумњиви), екстремисти почетници узимају неколико кредита или траже помоћ од пријатеља и рођака, убеђујући ове последње да џихад није могућ без новца.
Сирија привлачи исламисте почетнике много више него Ирак, Јемен или Мали пре свега због тога што је Сирија, или, како је зову терористи – Аш-Шам, света земља која се више пута помиње у хадисима пророка Мухамеда као место где ће се одржати одлучујућа битка између правоверних муслимана и остатка неверничког света. Пророк Мухамед назива Аш-Шам бастионом муслимана и позива правоверне да се упуте тамо.
Управо зато Сирија и конкретно Дамаск имају огроман симболички значај за муслимане. Према хадисима, одлучујућа битка ће почети у Дабику (Dabiq), малом граду на турско-сиријској граници. Иако са војног аспекта град нема стратешки значај, ИД је уложила велике напоре и по цену живота многих бораца успела је да заузме град, да би доказала да се историја одвија онако како је наведено у хадисима пророка Мухамеда.
Након доласка у Сирију, исламисти се прикључују или Исламској држави, у чијем саставу ратује франкофона бригада Белгијанаца, Француза и Тунижана, или Џабхат ан Нусри, где је једна од јединица француска катиба (војна јединица). Пошто су услови живота у земљи захваћеној грађанским ратом изузетно тешки, а добровољце често кљукају наркотицима и користе као „топовско месо“, новајлије понекад мењају организацију за коју се боре. Осим тога граница Сирије и Турске је лоше чувана, и многи терористи с времена на време прелазе границу да залече ране, приме послати новац или се сретну са породицом.
ПОВРАТАК У ФРАНЦУСКУ И ТЕРОРИСТИЧКИ НАПАДИ
По правилу, терористи доносе одлуку да се врате кући због једног од следећих разлога: (1) тешкоће и ужаси рата, разочараност у џихад; (2) недостатак новца и дугови према другим терористима; (3) тежња да се изврше терористички напади на својој земљи; (4) крај војне кампање, примирје.
У недавној историји Француске постоји један добар пример претње коју представљају бојовници који се врате кући после неколико година крвавог рата. Ради се о такозваној банди из Рубеа (Gang de Roubaix), која се састоји од Француза који су учествовали у рату у Босни. Бандити су из Босне донели у Француску оружје и почели да изводе оружане пљачке. Планирали су и да прекину самит G7 у Лилу 1996. године. Бандити су заустављени тек уз помоћ специјалних јединица, при чему су одбијали да положе оружје и изабрали смрт уместо затвора.
Још један пример је Мехди Немуш, који је ухапшен у Марсељу 2014. године, који се вратио у Француску после боравка у Сирији. Терориста, који је у Сирији чувао француске новинаре узете као таоци, имао је код себе јуришну пушку „калашњиков“, пиштољ, 300 метака и гас маску. Без сумње, његов циљ је било извођење терористичких напада на територији Француске или Белгије. Како истиче Жил Кепел, једна од карактеристика треће генерације џихада јесте непрофесионалност терориста. Као и у случају са Ајубом Ал Казанијем, који је покушао да побије путнике у возу Талис, Мехди Немуш је направио велику грешку. Џихадиста није узео у обзир могућност провере докумената у аутобусу и био је ухапшен.
Непрофесионалност је одликовала и џихадисте који су учествовали у терористичким нападима 13. новембра. Један од њих је бацио SIM-картицу, коју је касније пронашла полиција, што је омогућило да се 18. новембра ликвидира неколико терориста у Сен Денију. Међу њима се нашао и, како се верује, организатор терористичких напада у Паризу Абделхамид Абауд (Abdelhamid Abaaoud; на слици испод).
Друга карактеристика данашњег француског џихадизма, коју истиче фрацуско-ирански социолог Фархад Хосрохавар (Farhad Khosrokhavar) јесте спремност терориста да умру да би постали мученици. Тако су браћа Куаши, заузевши штампарију, сами позвали полицију и рекли где се налазе, а већи део терориста који су учествовали у нападима 13. новембра имао је код себе појасеве са експлозивом, које је активирао у близини талаца и полиције.
Главни проблем везан за евентуални повратак десетина или чак стотина џихадиста из Сирије и Ирака састоји се у томе што специјалне службе физички нису у стању да прате кретање сваког конкретног лица. Прилив избеглица је толико велики, да није могуће привести сваког џихадисту из ИД или Ал Нусре. А, како показују терористички напади од 7-9. јануара 2015. године, један или двојица терориста могу да одузму неколико десетина живота и нанесу огромну штету.
* * *
Несумњиво је да је проблем исламистичкког тероризма један од највећих изазова пред Француском у овом тренутку. На лето 2016. године у Француској би требало да се одржи Првенство Европе у фудбалу, које исламисти могу да покушају да саботирају.
Ради спречавања нових напада покренута је операција Сентинел (Sentinelle), у оквиру које 10 хиљада војника тренутно патролира улицама земље и чува важне објекте. Осим тога, у пуном јеку је процес доношења нових закона који би требало да повећају ефикасност борбе против финансирања тероризма и исламистичке пропаганде. Поред тога, ни присутство војника, ни нови закони, ни ширење борбе против ИД у Сирији не могу да сведу на минимум опасност од нових терористичких напада, а тим пре да реше проблем тероризма у Француској. Да би се ситуација поправила, потребно је много стрпљења, као и јединство француског друштва. Највећа опасност у насталој ситуацији јесте поларизација јавног мњења, јачање радикалног расположења у друштву, распиривање међунационалне и међуконфесионалне мржње.
Као пример уједињености грађана Француске пред терором често се наводе митинзи одржани 10. и 11. јануара 2015. године, када је после стрељања редакције часописа Шарли Ебдо више од четири милиона Француза изашло на улице да изразе солидарност са жртвама терористичких напада. Нажалост, било је и оних код којих убиства изазивају потпуно другачију реакцију. Тако су стотине људи 2012. године „лајковале“ страницу Мухамеда Мере, који је побио децу у јеврејској школи. После напада 7-9. јануара многи интернет-корисници су одобравали нападе, а поједина деца из муслиманских породица су одбијала да минутом ћутања одају почаст жртвама терористичких напада. Треба имати у виду да се стратегија терориста састоји управо у расколу француског друштва и радикализацији муслимана који живе у Француској, о чему је и писао Ал Сури.
* Аутори НАДЕЖДА УЗУНОВА, РИСИ; ЈЕКАТЕРИНА КОЧЕРГИНА, Sciences Po, Француска, и АРТЈОМ ТЕР-ПОГОСЈАН, Sciences Po, Француска
Факти
| КАКО ЈЕ НАСТАЛА ТРЕЋА ГЕНЕРАЦИЈА ЏИХАДИСТА У ЕВРОПИ |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
ДСС и Двери: Требало је додатно опорезовати стране банке, а не отимати новац пензионерима
ДСС и Двери: Требало је додатно опорезовати стране банке, а не отимати новац пензионерима
САНДА: КОЈИМ РЕФЕРЕНДУМОМ, КОЈОМ СОНДАЖОМ ЈЕ УТВРЂЕНО ДА СУ ПЕНЗИОНЕРИ ОДУШЕВЉЕНИ?
ОБРАДОВИЋ: Инсистираћемо на формирању скупштинског анкетног одбора који ће утврдити ко је опљачкао и уништио ПИО фонд у претходних 26 година
ПРЕДСЕДНИЦА Демократске странке Србије (ДСС) Санда Рашковић Ивић изјавила је данас да је неопходно пензије вратити на ниво пре смањења, односно пре усвајања Закона о привременом уређивању начина исплате пензија.
„Питам у име свих нас којим референдумом, којом сондажом је утврђено да су пензионери одушевљени што су им пензије смањене“, рекла је Рашковић Ивић у Београду приликом потписивања протокола о сарадњи коалиције ДСС и Двери и Удружења синдиката пензионера Србије.
На конференцији за новинаре председница ДСС је рекла да је смањење пензија било неуставно, да паре које су отете треба вратити у догледно време, да пензије треба да прате трошкове живота, као и да би требало променити услове за пензионисање и омогућити ранији одлазак у пензију.
Председник покрета Двери Бошко Обрадовић рекао је да су постојали другачији начини да се попуни буџет или да се у њему уштеди.
„Могле су се додатно опорезовати стране банке, које износе екстра профит з ове државе. Могао се наплатити порез тајкунима који нису платили стотине милиона евра пореза претходних година. Уместо да ова власт удари на најбогатије слојеве становништва ударила је на средњи слој и сиротињу“, казао је он.
Обрадовић је навео и да је потребно да се изврши реформа пензионог фонда.
„Ми као патриотска коалиција Двери ДСС инсистираћемо на формирању скупштинског анкетног одбора који ће утврдити ко је опљачкао и уништио ПИО фонд у претходних 26 година“ казао је он.
Председник Удружења синдиката пензионера Србије Милорад Вујасиновић рекао је да је то Удружење основано пре три године и да има 300.000 чланова.
Он је најавио и да ће то Удружење потписати споразум са свим странкама које нису прихватиле срамни закон о смањењу пензија и да ће 6. априла бити организован протесни скуп.
На конференцији за новинаре је истакнуто да Удружење синдиката пензионера Србије и коалиција ДСС-Двери имају велике програмске сличности.
Бета
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
САНДА: КОЈИМ РЕФЕРЕНДУМОМ, КОЈОМ СОНДАЖОМ ЈЕ УТВРЂЕНО ДА СУ ПЕНЗИОНЕРИ ОДУШЕВЉЕНИ?
ОБРАДОВИЋ: Инсистираћемо на формирању скупштинског анкетног одбора који ће утврдити ко је опљачкао и уништио ПИО фонд у претходних 26 година
ПРЕДСЕДНИЦА Демократске странке Србије (ДСС) Санда Рашковић Ивић изјавила је данас да је неопходно пензије вратити на ниво пре смањења, односно пре усвајања Закона о привременом уређивању начина исплате пензија.
„Питам у име свих нас којим референдумом, којом сондажом је утврђено да су пензионери одушевљени што су им пензије смањене“, рекла је Рашковић Ивић у Београду приликом потписивања протокола о сарадњи коалиције ДСС и Двери и Удружења синдиката пензионера Србије.
На конференцији за новинаре председница ДСС је рекла да је смањење пензија било неуставно, да паре које су отете треба вратити у догледно време, да пензије треба да прате трошкове живота, као и да би требало променити услове за пензионисање и омогућити ранији одлазак у пензију.
Председник покрета Двери Бошко Обрадовић рекао је да су постојали другачији начини да се попуни буџет или да се у њему уштеди.
„Могле су се додатно опорезовати стране банке, које износе екстра профит з ове државе. Могао се наплатити порез тајкунима који нису платили стотине милиона евра пореза претходних година. Уместо да ова власт удари на најбогатије слојеве становништва ударила је на средњи слој и сиротињу“, казао је он.
Обрадовић је навео и да је потребно да се изврши реформа пензионог фонда.
„Ми као патриотска коалиција Двери ДСС инсистираћемо на формирању скупштинског анкетног одбора који ће утврдити ко је опљачкао и уништио ПИО фонд у претходних 26 година“ казао је он.
Председник Удружења синдиката пензионера Србије Милорад Вујасиновић рекао је да је то Удружење основано пре три године и да има 300.000 чланова.
Он је најавио и да ће то Удружење потписати споразум са свим странкама које нису прихватиле срамни закон о смањењу пензија и да ће 6. априла бити организован протесни скуп.
На конференцији за новинаре је истакнуто да Удружење синдиката пензионера Србије и коалиција ДСС-Двери имају велике програмске сличности.
Бета
| ДСС и Двери: Требало је додатно опорезовати стране банке, а не отимати новац пензионерима | Факти САНДА: КОЈИМ РЕФЕРЕНДУМОМ, КОЈОМ СОНДАЖОМ ЈЕ УТВРЂЕНО ДА СУ ПЕНЗИОНЕРИ ОДУШЕВЉЕНИ? ОБРАДОВИЋ: Инсистираћемо на формирању скупштинског анкетног одбора који ће утврдити ко је опљачкао и уништио ПИО фонд у претходних 26 година. ПРЕДСЕДНИЦА Демократске странке Србије (ДСС) Санда Рашковић Ивић ... |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
ДСС и Двери: Требало је додатно опорезовати стране банке, а не отимати новац пензионерима
ДСС и Двери: Требало је додатно опорезовати стране банке, а не отимати новац пензионерима
САНДА: КОЈИМ РЕФЕРЕНДУМОМ, КОЈОМ СОНДАЖОМ ЈЕ УТВРЂЕНО ДА СУ ПЕНЗИОНЕРИ ОДУШЕВЉЕНИ?
ОБРАДОВИЋ: Инсистираћемо на формирању скупштинског анкетног одбора који ће утврдити ко је опљачкао и уништио ПИО фонд у претходних 26 година
ПРЕДСЕДНИЦА Демократске странке Србије (ДСС) Санда Рашковић Ивић изјавила је данас да је неопходно пензије вратити на ниво пре смањења, односно пре усвајања Закона о привременом уређивању начина исплате пензија.
„Питам у име свих нас којим референдумом, којом сондажом је утврђено да су пензионери одушевљени што су им пензије смањене“, рекла је Рашковић Ивић у Београду приликом потписивања протокола о сарадњи коалиције ДСС и Двери и Удружења синдиката пензионера Србије.
На конференцији за новинаре председница ДСС је рекла да је смањење пензија било неуставно, да паре које су отете треба вратити у догледно време, да пензије треба да прате трошкове живота, као и да би требало променити услове за пензионисање и омогућити ранији одлазак у пензију.
Председник покрета Двери Бошко Обрадовић рекао је да су постојали другачији начини да се попуни буџет или да се у њему уштеди.
„Могле су се додатно опорезовати стране банке, које износе екстра профит з ове државе. Могао се наплатити порез тајкунима који нису платили стотине милиона евра пореза претходних година. Уместо да ова власт удари на најбогатије слојеве становништва ударила је на средњи слој и сиротињу“, казао је он.
Обрадовић је навео и да је потребно да се изврши реформа пензионог фонда.
„Ми као патриотска коалиција Двери ДСС инсистираћемо на формирању скупштинског анкетног одбора који ће утврдити ко је опљачкао и уништио ПИО фонд у претходних 26 година“ казао је он.
Председник Удружења синдиката пензионера Србије Милорад Вујасиновић рекао је да је то Удружење основано пре три године и да има 300.000 чланова.
Он је најавио и да ће то Удружење потписати споразум са свим странкама које нису прихватиле срамни закон о смањењу пензија и да ће 6. априла бити организован протесни скуп.
На конференцији за новинаре је истакнуто да Удружење синдиката пензионера Србије и коалиција ДСС-Двери имају велике програмске сличности.
Бета
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
САНДА: КОЈИМ РЕФЕРЕНДУМОМ, КОЈОМ СОНДАЖОМ ЈЕ УТВРЂЕНО ДА СУ ПЕНЗИОНЕРИ ОДУШЕВЉЕНИ?
ОБРАДОВИЋ: Инсистираћемо на формирању скупштинског анкетног одбора који ће утврдити ко је опљачкао и уништио ПИО фонд у претходних 26 година
ПРЕДСЕДНИЦА Демократске странке Србије (ДСС) Санда Рашковић Ивић изјавила је данас да је неопходно пензије вратити на ниво пре смањења, односно пре усвајања Закона о привременом уређивању начина исплате пензија.
„Питам у име свих нас којим референдумом, којом сондажом је утврђено да су пензионери одушевљени што су им пензије смањене“, рекла је Рашковић Ивић у Београду приликом потписивања протокола о сарадњи коалиције ДСС и Двери и Удружења синдиката пензионера Србије.
На конференцији за новинаре председница ДСС је рекла да је смањење пензија било неуставно, да паре које су отете треба вратити у догледно време, да пензије треба да прате трошкове живота, као и да би требало променити услове за пензионисање и омогућити ранији одлазак у пензију.
Председник покрета Двери Бошко Обрадовић рекао је да су постојали другачији начини да се попуни буџет или да се у њему уштеди.
„Могле су се додатно опорезовати стране банке, које износе екстра профит з ове државе. Могао се наплатити порез тајкунима који нису платили стотине милиона евра пореза претходних година. Уместо да ова власт удари на најбогатије слојеве становништва ударила је на средњи слој и сиротињу“, казао је он.
Обрадовић је навео и да је потребно да се изврши реформа пензионог фонда.
„Ми као патриотска коалиција Двери ДСС инсистираћемо на формирању скупштинског анкетног одбора који ће утврдити ко је опљачкао и уништио ПИО фонд у претходних 26 година“ казао је он.
Председник Удружења синдиката пензионера Србије Милорад Вујасиновић рекао је да је то Удружење основано пре три године и да има 300.000 чланова.
Он је најавио и да ће то Удружење потписати споразум са свим странкама које нису прихватиле срамни закон о смањењу пензија и да ће 6. априла бити организован протесни скуп.
На конференцији за новинаре је истакнуто да Удружење синдиката пензионера Србије и коалиција ДСС-Двери имају велике програмске сличности.
Бета
| ДСС и Двери: Требало је додатно опорезовати стране банке, а не отимати новац пензионерима | Факти САНДА: КОЈИМ РЕФЕРЕНДУМОМ, КОЈОМ СОНДАЖОМ ЈЕ УТВРЂЕНО ДА СУ ПЕНЗИОНЕРИ ОДУШЕВЉЕНИ? ОБРАДОВИЋ: Инсистираћемо на формирању скупштинског анкетног одбора који ће утврдити ко је опљачкао и уништио ПИО фонд у претходних 26 година. ПРЕДСЕДНИЦА Демократске странке Србије (ДСС) Санда Рашковић Ивић ... |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
СВЕТСКИ РАТ ЈЕ ПОЧЕО
СВЕТСКИ РАТ ЈЕ ПОЧЕО
среда, 30 март 2016 12:18
ЏОН ПИЛЏЕР
Опасност за све нас није Трамп, већ Хилари Клинтон. Она није дисидент. Она отелотворава отпорност и насиље система
Снимао сам на Маршалским острвима, која се налазе северно од Аустралије, на средини Тихог океана. Кад год кажем људима где сам био, питају ме: „Где је то?“ Ако питам јесу ли чули за Бикини, добијем одговор: „Мислиш на купаћи костим?“
Изгледа да мало ко зна да је купаћи костим који називамо бикини добио име у част прославе нуклеарне експлозије која је уништила острво Бикини (на свим сликама испод). САД су тестирале 66 нуклеарних бомби на Маршалским острвима између 1946. и 1958, што је исто као да је падало 1,6 бомби из Хирошиме сваког дана у трајању од 12 година.
Бикини је данас тих, измењен и контаминиран. Палме расту на чудан начин. Ништа се не креће. Нема птица. Споменици на старом гробљу су радиоактивни. Моје ципеле су после мерења Гајгеровим бројачем (уређај за мерење радиоактивности познат и под називом Гајгер-Милеров бројач; прим. прев.) означене као „небезбедне“.
Стојећи на плажи, гледао сам како смарагдно зелени Пацифик бива усисан у велику црну рупу. Та рупа је кратер који је оставила огромна хидрогенска бомба названа „Браво“. Експлозија је вероватно заувек озрачила људе и околину удаљене стотинама миља одатле.
На повратку кући, застао сам на аеродрому у Хонолулуу и приметио амерички магазин Женско здравље. На насловној страни била је жена у бикинију и наслов И ти можеш да имаш тело за бикини. Неколико дана пре тога, на Маршалским острвима интервијуисао сам жене које су имале веома различита „бикини тела“; свака је имала карцином штитне жлезде или неку другу врсту злоћудног карцинома.
За разлику од насмејане жене из магазина, свака је имала неку врсту обољења: биле су жртве и заморчићи алаве суперсиле, која је данас опаснија него икад.
СВЕ ЈЕ БИЛА ГЛУМА, ОБАМА ЈЕ ЛАГАО
Пишем ово искуство као упозорење, у нади да ће вам скренути пажњу са дистракција које су преокупирале многе од нас. Утемељитељ модерне пропаганде Едвард Бернајс описао је тај феномен као „циљану и интелигентну манипулацију навикама и мишљењима“ у демократским друштвима. Он га је прозвао „невидљиво управљање“.
Колико људи је свесно да је почео светски рат? Тренутно је то пропагандни рат; рат лажи и дистракција, али ово се може променити истог секунда првом погрешном наредбом; првом ракетом.
Председник Обама је 2009. године стајао пред дивном публиком у центру Прага, у срцу Европе. Обећао је да ће „ослободити свет нуклеарног оружја“. Људи су бурно поздрављали те речи, неки су и плакали. Из медија је потекла бујица тривијалности. Обами је потом додељена Нобелова награда за мир.
Све је била глума, Обама је лагао.
Његова администрација повећала је производњу нуклеарног оружја, нуклеарних бојевих глава, система за нуклеарно достављање и нуклеарних постројења. Потрошња на нуклеарне бојеве главе под Обамом повећала се више него под било којим америчким председником. Трошкови у протеклих 30 година износили су више од 1.000 милијарди долара.
Планира се производња мини нуклеарне бомбе, познате под називом B61 модел 12. Никад није постојало ништа слично томе. Генерал Џејмс Картрајт, бивши заменик начелника Генералштаба, изјавио је да „ова редукција чини коришћење нуклеарног оружја реалистичнијим“.
У последњих 18 месеци Америка на западним руским границама предводи највеће гомилање војних снага од Другог светског рата. Још од Хитлеровог напада на Совјетски Савез стране трупе нису представљале тако очигледну претњу Русији.
Украјина, некада чланица Совјетског савеза, постала је игралиште CIA. Пошто је организовао пуч у Кијеву, Вашингтон контролише режим, који се налази на граници Русије, према којој је непријатељски настројен и буквално преплављен нацистима. Истакнуте парламентарне фигуре у Украјини су политички потомци злогласних ОУН и УПА фашиста. Отворено хвале Хитлера и позивају на прогон и протеривање рускојезичне мањине.
То је ретко вест на Западу, или је изврнуто како би се заобишла истина.
ПОНАШАЊЕ САД СЕ ПРЕЋУТКУЈЕ НА ЗАПАДУ
У Летонији, Литванији и Естонији – државама које граниче са Русијом – америчка војска размешта борбене трупе, тенкове, тешко наоружање. Овакво безобзирно провоцирање друге светске нуклеарне силе потпуно се прећуткује на Западу.
Оно што могућност за избијање нуклеарног рата чини још изгледнијом је паралелна кампања против Кине. Ретко прође дан у коме Кини није додељен статус „претње“. Судећи према адмиралу Харију Харису, америчком команданту на Пацифику, Кина гради „велики пешчани зид у Јужном кинеском мору“.
Мислио је на то што Кина гради авионске писте на острвима Спартли, која су предмет спора са Филипинима, који је актуелизован тек пошто је Вашингтон притиснуо и подмитио владу у Манили, а Пентагон покренуо пропагандну кампању под називом „Слобода навигације“.
Шта ово заправо значи? То значи слободу америчким ратним бродовима да патролирају и доминирају у приобалним водама Кине. Покушајте да замислите америчку реакцију да кинески бродови то раде код обала Калифорније.
Направио сам филм под називом Рат који нисте видели, у којме сам интервијуисао истакнуте новинаре из Америке и Велике Британије – извештаче попут Дана Радера са CBS, Рејџера Омара са BBC и Дејвида Роузе из Обсервера.
Сви су се сложили у једној ствари: да су новинари и емитери радили своје послове и доводили у питање пропаганду о томе како Садам Хусеин има оружје за масовно уништење и да нису понављали и надограђивали лажи Џорџа Буша и Тонија Блера – инвазија на Ирак се можда никад не би ни догодила, а стотине хиљада мушкараца, жена и деце данас би било живо.
Пропаганда која полаже темеље за рат против Русије и/или Кине функционише по истом принципу. Колико ја знам, ниједан новинар у западним мејнстрим медијима – рецимо неко од људи попут Дана Радера – није се запитао због чега Кина гради авионске писте у Јужном кинеском мору.
Одговор је крајње очигледан: САД окружују Кину мрежом база, балистичких ракета, борбених формација и нуклеарних бомбардера. Овај смртоносни лук протеже се од Аустралије до пацифичких острва, Маријанских, Маршалских острва и Гуама, даље до Филипина, Тајланда, Окинаве, Кореје и дуж Евроазије све до Авганистана и Индије. Америка притеже омчу око кинеског врата. У медијима тишина; у медијима рат.
ЗЕМЉА КОЈА ЈЕ НАПАЛА 50 СТРАНИХ ВЛАДА
У строгој тајности САД и Аустралија су 2015. извеле највеће билатералне ваздушно-поморске војне вежбе у блиској историји, познате под називом Талисманска сабља. Циљ им је био да тестирају ваздушно-поморски план борбе и блокирају поморске линије као што су Малајски пролази и мореузи у Ломбоку, и тако одсеку Кину од приступа нафти, гасу и другим виталним сировинама са Блиског истока и Африке.
У циркусу под називом „Америчка председничка кампања“ Доналда Трампа представљају као лудака и фашисту. Он свакако јесте гнусан, али је такође и жртва медијске кампање. Сама та чињеница би требало да нам подстакне скепсу.
Трампови ставови о миграцији су гротескни, али ништа мање од ставова Дејвида Камерона о истом питању. Није Трамп тај који врши масовне депоратције из САД, већ нобеловац Барак Обама.
Судећи по једном истакнутом либералном коментатору, Трамп „ослобађа мрачне силе насиља“ у САД. Ослобађа их?
То је земља у којој мала деца пуцају у своје мајке, а полиција води убилачки рат против црних Американаца. То је земља која је напала или покушала да свргне више од 50 влада, од којих су многе биле демократске, и бомбардовала од Азије до Блиског истока, узрокујући смрт и избеглиштво милиона људи.
Ниједна земља нема такву историју систематског насиља. Већину америчких ратова – при чему су сви вођени против беспомоћних земаља – нису започели републикански председници, него либералне демократе, попут Трумана, Кенедија, Џонсона, Клинтона, Обаме.
Цео низ директива Савета за националну безбедност као главни циљ америчке спољне политике прогласио је 1974. године задатак да свет „највећим делом буде скројен по америчком калупу“. Та идеологија се зове месијански американизам. Сви смо Американци, а јеретици ће бити преобраћени, изнутра урушени, поткупљени, оклеветани или згажени.
Дондалд Трамп је симптом овога, али је такође и дисидент. Он каже да је инвазија на Ирак била злочин и не жели да ратује са Русијом и Кином. Опасност за све нас није Трамп, већ Хилари Клинтон. Она није дисидент. Она отелотворава отпорност и насиље система, чија хваљена „посебност“ је заправо тоталитаризам, који се повремено маскира у либерализам.
Како се ближи дан председничких избора, Клинтонову ће почињати да славе као прву жену-председника, без обзира на све њене злочине и лажи – баш као што је Барак Обама уживао симпатије као први црни председник, а либерали су прогутали његове глупости о „нади“. И тако се наставља зачарани круг лажи и обмана.
ОБАМИН УБИЛАЧКИ УТОРАК
Описан од Гардијановог колумнисте Овена Џоунса као „забаван и шармантан, са харизмом коју нема практично ниједан други политичар“, Обама је пре неки дан послао дронове да побију 150 људи у Сомалији. Судећи према Њујорк тајмсу, обично убија људе уторком, кад му се предаје листа кандидата за смрт дроном. Врло харизматично.
У председничкој кампањи 2008. године Хилари Клинтон је претила да ће „потпуно збрисати“ Ирак нуклеарним оружјем. Као државни секретар у Обаминој администрацији учествовала је у свргавању демократски изабране владе Хондураса. Готово да је била срећна због личног доприноса уништењу Либије 2011. године. Кад је либијски лидер, пуковник Гадафи, јавно рашчеречен ножем – а то је убиство које је омогућила америчка логистика – Клинтонова је ликовала због његове смрти речима: „Дођосмо, видесмо, он погину“ (We came, we saw, he died).
Једна од најближих сарадница Хилари Клинтон је Медлин Олбрајт, бивши државни секретар, која је напала младе жене због тога што не подржавају Хилари. То је иста она Медлин Олбрајт која је прославила смрт пола милиона ирачке деце реченицом: „Вредело је“.
Међу највећим спонзорима Хилари Клинтон су израелски лоби и велике оружане корпорације које распирују насиље на Блиском истоку. Она и њен муж искамчили суу право богаство од Волстрита. И поред свега тога, она ће ускоро бити изабрана за женског кандидата, да би поразила Трампа, званичног демона. Подржавају је и неке од најистакнутијих феминисткиња, попут Глорије Штајнем у САД и Ен Самерс у Аустралији.
Прошла генерација, коју постмодернистички култ сада стигматизује због „идентитетске политике“, успела је да заустави много препредених либерала тако што је проучавала узроке и појединце које су подржавали – људе попут лажњака Обаме и Клинтонове или лажне прогресистичке покрете попут Сиризе у Грчкој, која је изадала народ и земљу и удружила се са њиховим непријатељима.
Аутоцентризам, нека врста „ја-изма“, ушао је у нови дух времена привилегованих западних друштава и означио пропаст великих покрета који се боре против ратова, друштвене неједнакости, неправде, расизма и сексизма.
ГДЕ СУ ОНИ КОЈИ ЋЕ РАЗБИТИ ТИШИНУ?
Данас би том дугом сну могао доћи крај. Млади полако почињу поново да се комешају. Хиљаде у Британији које су дале подршку Џеремију Корбину да дође на чео Лабуриста део су тог новог буђења – као и они који подржавају сенатора Бернија Сандерса.
У Британији се прошле недеље Корбинов најближи сарадник и његов благајник из сенке Џон Мекдонел заложио да лабуристичка влада исплати дугове пиратских банака и заправо настави са политиком штедње.
У САД је Берни Сандерс обећао да ће подржати Хилари Клинтон ако буде номинована. И он се такође залагао за употребу војске САД онда кад то сматра „исправним“. Говори и да је Обама одрадио „одличан посао“.
У Аустралији се води нека врста аморфне политике у којој се монотоне парламентарне игре одвијају у медијима, док се избеглице и аутохотно становништво прогањају а неједнакост расте као и опасност од рата. Влада Малкома Турнбула је управо најавила такозвани буџет за одбрану од 195 милијарди долара, што је подстицај за вођење ратова. Није било никакве дебате, влада апсолутна тишина.
Шта се догодило са великом традицијом директних и непартијских народних акција? Где су храброст, машта и посвећеност, неопходни да би се започело дуго путовање ка бољем, праведнијем и мирнијем свету? Где су дисидентска уметност, филмови, позоришта, литература?
Где су они који ће разбити тишину? Или ћемо чекати да падне прва нуклеарна ракета?
Редигована верзија говора Џона Пилџера на Универзитету у Сиднеју под насловом „Светски рат је почео“
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
Сајт Џона Пилџера
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
среда, 30 март 2016 12:18
ЏОН ПИЛЏЕР
Опасност за све нас није Трамп, већ Хилари Клинтон. Она није дисидент. Она отелотворава отпорност и насиље система
Снимао сам на Маршалским острвима, која се налазе северно од Аустралије, на средини Тихог океана. Кад год кажем људима где сам био, питају ме: „Где је то?“ Ако питам јесу ли чули за Бикини, добијем одговор: „Мислиш на купаћи костим?“
Изгледа да мало ко зна да је купаћи костим који називамо бикини добио име у част прославе нуклеарне експлозије која је уништила острво Бикини (на свим сликама испод). САД су тестирале 66 нуклеарних бомби на Маршалским острвима између 1946. и 1958, што је исто као да је падало 1,6 бомби из Хирошиме сваког дана у трајању од 12 година.
Бикини је данас тих, измењен и контаминиран. Палме расту на чудан начин. Ништа се не креће. Нема птица. Споменици на старом гробљу су радиоактивни. Моје ципеле су после мерења Гајгеровим бројачем (уређај за мерење радиоактивности познат и под називом Гајгер-Милеров бројач; прим. прев.) означене као „небезбедне“.
Стојећи на плажи, гледао сам како смарагдно зелени Пацифик бива усисан у велику црну рупу. Та рупа је кратер који је оставила огромна хидрогенска бомба названа „Браво“. Експлозија је вероватно заувек озрачила људе и околину удаљене стотинама миља одатле.
На повратку кући, застао сам на аеродрому у Хонолулуу и приметио амерички магазин Женско здравље. На насловној страни била је жена у бикинију и наслов И ти можеш да имаш тело за бикини. Неколико дана пре тога, на Маршалским острвима интервијуисао сам жене које су имале веома различита „бикини тела“; свака је имала карцином штитне жлезде или неку другу врсту злоћудног карцинома.
За разлику од насмејане жене из магазина, свака је имала неку врсту обољења: биле су жртве и заморчићи алаве суперсиле, која је данас опаснија него икад.
СВЕ ЈЕ БИЛА ГЛУМА, ОБАМА ЈЕ ЛАГАО
Пишем ово искуство као упозорење, у нади да ће вам скренути пажњу са дистракција које су преокупирале многе од нас. Утемељитељ модерне пропаганде Едвард Бернајс описао је тај феномен као „циљану и интелигентну манипулацију навикама и мишљењима“ у демократским друштвима. Он га је прозвао „невидљиво управљање“.
Колико људи је свесно да је почео светски рат? Тренутно је то пропагандни рат; рат лажи и дистракција, али ово се може променити истог секунда првом погрешном наредбом; првом ракетом.
Председник Обама је 2009. године стајао пред дивном публиком у центру Прага, у срцу Европе. Обећао је да ће „ослободити свет нуклеарног оружја“. Људи су бурно поздрављали те речи, неки су и плакали. Из медија је потекла бујица тривијалности. Обами је потом додељена Нобелова награда за мир.
Све је била глума, Обама је лагао.
Његова администрација повећала је производњу нуклеарног оружја, нуклеарних бојевих глава, система за нуклеарно достављање и нуклеарних постројења. Потрошња на нуклеарне бојеве главе под Обамом повећала се више него под било којим америчким председником. Трошкови у протеклих 30 година износили су више од 1.000 милијарди долара.
Планира се производња мини нуклеарне бомбе, познате под називом B61 модел 12. Никад није постојало ништа слично томе. Генерал Џејмс Картрајт, бивши заменик начелника Генералштаба, изјавио је да „ова редукција чини коришћење нуклеарног оружја реалистичнијим“.
У последњих 18 месеци Америка на западним руским границама предводи највеће гомилање војних снага од Другог светског рата. Још од Хитлеровог напада на Совјетски Савез стране трупе нису представљале тако очигледну претњу Русији.
Украјина, некада чланица Совјетског савеза, постала је игралиште CIA. Пошто је организовао пуч у Кијеву, Вашингтон контролише режим, који се налази на граници Русије, према којој је непријатељски настројен и буквално преплављен нацистима. Истакнуте парламентарне фигуре у Украјини су политички потомци злогласних ОУН и УПА фашиста. Отворено хвале Хитлера и позивају на прогон и протеривање рускојезичне мањине.
То је ретко вест на Западу, или је изврнуто како би се заобишла истина.
ПОНАШАЊЕ САД СЕ ПРЕЋУТКУЈЕ НА ЗАПАДУ
У Летонији, Литванији и Естонији – државама које граниче са Русијом – америчка војска размешта борбене трупе, тенкове, тешко наоружање. Овакво безобзирно провоцирање друге светске нуклеарне силе потпуно се прећуткује на Западу.
Оно што могућност за избијање нуклеарног рата чини још изгледнијом је паралелна кампања против Кине. Ретко прође дан у коме Кини није додељен статус „претње“. Судећи према адмиралу Харију Харису, америчком команданту на Пацифику, Кина гради „велики пешчани зид у Јужном кинеском мору“.
Мислио је на то што Кина гради авионске писте на острвима Спартли, која су предмет спора са Филипинима, који је актуелизован тек пошто је Вашингтон притиснуо и подмитио владу у Манили, а Пентагон покренуо пропагандну кампању под називом „Слобода навигације“.
Шта ово заправо значи? То значи слободу америчким ратним бродовима да патролирају и доминирају у приобалним водама Кине. Покушајте да замислите америчку реакцију да кинески бродови то раде код обала Калифорније.
Направио сам филм под називом Рат који нисте видели, у којме сам интервијуисао истакнуте новинаре из Америке и Велике Британије – извештаче попут Дана Радера са CBS, Рејџера Омара са BBC и Дејвида Роузе из Обсервера.
Сви су се сложили у једној ствари: да су новинари и емитери радили своје послове и доводили у питање пропаганду о томе како Садам Хусеин има оружје за масовно уништење и да нису понављали и надограђивали лажи Џорџа Буша и Тонија Блера – инвазија на Ирак се можда никад не би ни догодила, а стотине хиљада мушкараца, жена и деце данас би било живо.
Пропаганда која полаже темеље за рат против Русије и/или Кине функционише по истом принципу. Колико ја знам, ниједан новинар у западним мејнстрим медијима – рецимо неко од људи попут Дана Радера – није се запитао због чега Кина гради авионске писте у Јужном кинеском мору.
Одговор је крајње очигледан: САД окружују Кину мрежом база, балистичких ракета, борбених формација и нуклеарних бомбардера. Овај смртоносни лук протеже се од Аустралије до пацифичких острва, Маријанских, Маршалских острва и Гуама, даље до Филипина, Тајланда, Окинаве, Кореје и дуж Евроазије све до Авганистана и Индије. Америка притеже омчу око кинеског врата. У медијима тишина; у медијима рат.
ЗЕМЉА КОЈА ЈЕ НАПАЛА 50 СТРАНИХ ВЛАДА
У строгој тајности САД и Аустралија су 2015. извеле највеће билатералне ваздушно-поморске војне вежбе у блиској историји, познате под називом Талисманска сабља. Циљ им је био да тестирају ваздушно-поморски план борбе и блокирају поморске линије као што су Малајски пролази и мореузи у Ломбоку, и тако одсеку Кину од приступа нафти, гасу и другим виталним сировинама са Блиског истока и Африке.
У циркусу под називом „Америчка председничка кампања“ Доналда Трампа представљају као лудака и фашисту. Он свакако јесте гнусан, али је такође и жртва медијске кампање. Сама та чињеница би требало да нам подстакне скепсу.
Трампови ставови о миграцији су гротескни, али ништа мање од ставова Дејвида Камерона о истом питању. Није Трамп тај који врши масовне депоратције из САД, већ нобеловац Барак Обама.
Судећи по једном истакнутом либералном коментатору, Трамп „ослобађа мрачне силе насиља“ у САД. Ослобађа их?
То је земља у којој мала деца пуцају у своје мајке, а полиција води убилачки рат против црних Американаца. То је земља која је напала или покушала да свргне више од 50 влада, од којих су многе биле демократске, и бомбардовала од Азије до Блиског истока, узрокујући смрт и избеглиштво милиона људи.
Ниједна земља нема такву историју систематског насиља. Већину америчких ратова – при чему су сви вођени против беспомоћних земаља – нису започели републикански председници, него либералне демократе, попут Трумана, Кенедија, Џонсона, Клинтона, Обаме.
Цео низ директива Савета за националну безбедност као главни циљ америчке спољне политике прогласио је 1974. године задатак да свет „највећим делом буде скројен по америчком калупу“. Та идеологија се зове месијански американизам. Сви смо Американци, а јеретици ће бити преобраћени, изнутра урушени, поткупљени, оклеветани или згажени.
Дондалд Трамп је симптом овога, али је такође и дисидент. Он каже да је инвазија на Ирак била злочин и не жели да ратује са Русијом и Кином. Опасност за све нас није Трамп, већ Хилари Клинтон. Она није дисидент. Она отелотворава отпорност и насиље система, чија хваљена „посебност“ је заправо тоталитаризам, који се повремено маскира у либерализам.
Како се ближи дан председничких избора, Клинтонову ће почињати да славе као прву жену-председника, без обзира на све њене злочине и лажи – баш као што је Барак Обама уживао симпатије као први црни председник, а либерали су прогутали његове глупости о „нади“. И тако се наставља зачарани круг лажи и обмана.
ОБАМИН УБИЛАЧКИ УТОРАК
Описан од Гардијановог колумнисте Овена Џоунса као „забаван и шармантан, са харизмом коју нема практично ниједан други политичар“, Обама је пре неки дан послао дронове да побију 150 људи у Сомалији. Судећи према Њујорк тајмсу, обично убија људе уторком, кад му се предаје листа кандидата за смрт дроном. Врло харизматично.
У председничкој кампањи 2008. године Хилари Клинтон је претила да ће „потпуно збрисати“ Ирак нуклеарним оружјем. Као државни секретар у Обаминој администрацији учествовала је у свргавању демократски изабране владе Хондураса. Готово да је била срећна због личног доприноса уништењу Либије 2011. године. Кад је либијски лидер, пуковник Гадафи, јавно рашчеречен ножем – а то је убиство које је омогућила америчка логистика – Клинтонова је ликовала због његове смрти речима: „Дођосмо, видесмо, он погину“ (We came, we saw, he died).
Једна од најближих сарадница Хилари Клинтон је Медлин Олбрајт, бивши државни секретар, која је напала младе жене због тога што не подржавају Хилари. То је иста она Медлин Олбрајт која је прославила смрт пола милиона ирачке деце реченицом: „Вредело је“.
Међу највећим спонзорима Хилари Клинтон су израелски лоби и велике оружане корпорације које распирују насиље на Блиском истоку. Она и њен муж искамчили суу право богаство од Волстрита. И поред свега тога, она ће ускоро бити изабрана за женског кандидата, да би поразила Трампа, званичног демона. Подржавају је и неке од најистакнутијих феминисткиња, попут Глорије Штајнем у САД и Ен Самерс у Аустралији.
Прошла генерација, коју постмодернистички култ сада стигматизује због „идентитетске политике“, успела је да заустави много препредених либерала тако што је проучавала узроке и појединце које су подржавали – људе попут лажњака Обаме и Клинтонове или лажне прогресистичке покрете попут Сиризе у Грчкој, која је изадала народ и земљу и удружила се са њиховим непријатељима.
Аутоцентризам, нека врста „ја-изма“, ушао је у нови дух времена привилегованих западних друштава и означио пропаст великих покрета који се боре против ратова, друштвене неједнакости, неправде, расизма и сексизма.
ГДЕ СУ ОНИ КОЈИ ЋЕ РАЗБИТИ ТИШИНУ?
Данас би том дугом сну могао доћи крај. Млади полако почињу поново да се комешају. Хиљаде у Британији које су дале подршку Џеремију Корбину да дође на чео Лабуриста део су тог новог буђења – као и они који подржавају сенатора Бернија Сандерса.
У Британији се прошле недеље Корбинов најближи сарадник и његов благајник из сенке Џон Мекдонел заложио да лабуристичка влада исплати дугове пиратских банака и заправо настави са политиком штедње.
У САД је Берни Сандерс обећао да ће подржати Хилари Клинтон ако буде номинована. И он се такође залагао за употребу војске САД онда кад то сматра „исправним“. Говори и да је Обама одрадио „одличан посао“.
У Аустралији се води нека врста аморфне политике у којој се монотоне парламентарне игре одвијају у медијима, док се избеглице и аутохотно становништво прогањају а неједнакост расте као и опасност од рата. Влада Малкома Турнбула је управо најавила такозвани буџет за одбрану од 195 милијарди долара, што је подстицај за вођење ратова. Није било никакве дебате, влада апсолутна тишина.
Шта се догодило са великом традицијом директних и непартијских народних акција? Где су храброст, машта и посвећеност, неопходни да би се започело дуго путовање ка бољем, праведнијем и мирнијем свету? Где су дисидентска уметност, филмови, позоришта, литература?
Где су они који ће разбити тишину? Или ћемо чекати да падне прва нуклеарна ракета?
Редигована верзија говора Џона Пилџера на Универзитету у Сиднеју под насловом „Светски рат је почео“
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
Сајт Џона Пилџера
| СВЕТСКИ РАТ ЈЕ ПОЧЕО |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Пријавите се на:
Постови (Atom)