И ове године веома скромно и стидљиво Србија обележава стогодишњицу I Светског рата. Рата у којем су српска војска и српски народ постигли највеће војне победе у целокупној својој историји.
Српска епопеја, „јуначка борба уз самопрегор и велике жртве за одбрану слободе и права“, у I Светском рату заиста, буквално је то и била. Неизмерно српско јунаштво испољено је и на Церу и на Колубари и у одбрани Београда, и у повлачењу преко Албаније, и на Кајмакчалану и на Солунском фронту, итд, итд, али су поднете и велике жртве:
погинуло је или умрло од рањавања и болести 369.818 српских војника
стрељано је, обешено или умрло у логорима 640.000 српских цивила, жена, деце и стараца
укупни губици Србије у I Светском рату износили су око 26% њеног становништва. Имајући у виду да су Балканским ратовима 1912. и 1913. године Србији припојени Косово и Македонија, те да није било довољно времена до средине 1914. године да се на тим територијама организује и стабилизује српска власт, неспорно је да је становништво тих територија мање страдало од становништва предкумановске Србије, те се за њу наведени проценат мења и пење на више од 33%, док за поједине сегменте њеног становништва, као што су, на пример, војно способни мушкарци, он достиже и читавих 50%.
Први светски рат завршен је 11. новембра 1918. године капитулацијом Немачке. Пре ње већ су капитулирале Бугарска, Турска и Аустро-Угарска. Али, ако ли се освремо уназад, у последњих 100 година, можемо да приметимо да најславнији, победнички рат српског народа, српске државе и српске војске у целокупној српској историји, никада није код њега достојно обележавам, прослављан, док су цивилне жртве још ређе спомињане од војних, иако су биле скоро дупло веће.
Дакле, намеће се више него очигледно питање које гласи: зашто већ 100 година српски народ не прославља и не обележава на адекватан, достојан начин своју епопеју у I Светском рату?
Одговор је само један и он гласи да је то због већ стогодишњег идиотизма српских политичара, а пре свега оних који су били на власти у том периоду.
Пођимо редом.
децембра 1914. године у Нишу српска коалициона општестраначка влада изнела је пред Народну скупштину декларацију у којој су истанути српски ратни циљеви. Али, авај. Уместо вишевековних тежњи српског народа да поново, после 500 година, живи у заједничкој држави, српска свестраначка влада је српске националне ратне циљеве заменила југословенским програмом, то јест истакла је да је њен циљ ослобођење и Хрвата и Словенаца од аустро-угарског јарма и стварање заједничке државе „троименог народа“, Срба, Хрвата и Словенаца. Скупштина је усвојила владин предлог декларације која је добила назив„Нишка декларација“. Од целе тадашње српске скупштине, против Нишке декларације изјаснила су се само два посланика Српске социјалдемократске странке: Триша Кацлеровић и Драгиша Лапчевић.
Тако су се српски политичари Нишком декларацијом одрекли српских националних циљева и прихватили су за ратни циљ ослобађање и Хрвата и Словенаца од Аустро-Угарске и уједињење сва три народа, при томе уопште их не питајући да ли они то желе. Хтели су да их усреће, па то ти је, док су истовремено сопствене српске националне циљеве бацили под ноге.
Да би Нишка декларација имала неког смисла, увели су нове рогобатне кованице, као што су, на пример „троимени народ“, „троједан народ“ и сличне. Ко их је само измислио? А да би и ти изрази имали негог смисла ишло се и даље у научно глупирање и политички идиотизам тиме што су се сва три народа, српски, хрватски и словеначки, прогласили за племена, иако у стварности то нису били, јер су одавно постали народи, па су онда од та три „племена“ покушали да створе јединствени народ. Да су имало консултовали историју увидели би, на пример, да Срби и Хрвати нису једно те исто и да су се они још пре великог раскола у хришћанству 1054. године, дакле док су још увек имали исту веру, међусобно разликовали и имали су сваки своју засебну историју и судбину.
А да су тадашњи српски политичари консултовали себи веома блиску историју 19. века, могли су да сазнају колико је био велик и јак покрет аустрословенства, а нарочито код Словена католика. Тај покрет се залагао за њихов опстанак у Хабзбуршком царству, а никако не за издвајање из њега, и захтевао је само равноправни третман Словена у односу на Немце и на Мађаре. Ако их пак историја није интересовала, што је само по себи за сваког политичара незамисливо, пред носом су им били ставови Италије, која је 13.04. 1915. године Уговором у Лондону ушла у рат на страни сила Антанте и која је тада пред читавом Европом оптуживала Хрвате да су они „Аустрији одана чељад“. И док су наши војници и још више наши цивили били немилосрдно, зверски убијани и од тих аустро-угарских Словена (командант окупираног Београда био је Хрват), у исто време српски политичари Хрвате и Словенце проглашавају својом браћом и чак их поистовећују са собом.
Једна од најизраженијих карактеристика сваке људске глупости је њена тврдоглава и упорна борба за опстанком, те тако дођосмо и до 1917. године и до Крфске декларације, коју су 20. јула те године потписали српска влада и Југословенски одбор. Колико је Југословенски одбор био аутохтон и колико је проистицао из тежњи хрватског и словеначког народа најбоље доказује чињеница да је њега основала управо српска влада 07. октобра 1914. године.
Крфска декларација потврдила је Нишку декларацију и отишло се још даље у истицању југословенских циљева, а занемаривању српских националних ратних циљева, те се у њој, на пример, тврди да су Срби, Хрвати и Словенци један троимени народ „исти по крви, по језику говорном и писаном“, затим „по осећањима свога јединства“, „континуитету и целини територије на којој неподвојено живе“ и „по заједничким животним интересима свога националнога опстанка и свестраног развитка свога моралног и материјалног живота“.
Требало је да прође скоро читав век да би се увидело колико су речи из Крфске декларације биле утопистичке.
Утопистичке идеје саме по себи и нису толико опасне све дотле докле су у сфери теорије, али могу да изазову велике несреће и катастрофе када њени заговорници искористе повољан сплет историјских околности и почну да их спроводе у дело.
децембра 1918. године у Београду свечано је проглашено уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. Прогласио га је српски регент Александар Карађорђевић и створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
Дакле, само двадесет дана од победничког завршетка IСветског рата (11. новембар) држава Србија престала је да постоји (01. децембар). Ликвидирали су је њени сопствени политичари. Оно што нису успели да ураде ни Аустро-Угарска, ни Немачка, ни Бугарска, ни удруженим снагама, успели су да ураде врли српски политичари својом глупошћу, наивношћу, неопрезношћу и утопизмом супротним свим научним сазнањима. Иако победници у рату, ликвидирали су своју државу Србију и одрекли се идеје о ослободилачкој мисији Србије за сав угњетени српски народ ван Србије, а све то су оправдавали тиме што су „српска браћа“ прихватила монархистичко уређење нове државе са династијом Карађорђевић. Мењали су нешто најсветије, најконстантније, као што је српска држава, за нешто што је често променљиво, као што је династија. Као да су мењали непокретну имовину за покретну, која је иначе у сталној опасности да буде украдена. Зар су заборавили како су баш Срби често мењали своје династије током 19 века?
НАСТАВИЋЕ СЕ . . .
| АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: СТОГОДИШЊИЦА СРПСКОГ ПОЛИТИЧКОГ ИДИОТИЗМА (1. део) | Српски културни клуб И ове године веома скромно и стидљиво Србија обележава стогодишњицу I Светског рата. Рата у којем су српска војска и српски народ постигли највеће војне победе у целокупној својој историји. Српска епопеја, „јуначка борба уз самопрегор и велике жртве за одбрану слободе и права“, у I Светском рату ... |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар