И тако дођосмо до одговора на питање зашто Срби нису славили своје величанствене победе из I Светског рата у периоду од 1918. па до 1941. године. Србија није могла да их слави, јер више није ни постојала, док новонастала држава Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. Краљевина Југославија) за време I Светског рата није такође постојала. Ту новонасталу државу чинили су скоро у једнаком размеру, фифти-фифти, они који су били на супротним странама фронта. Прослављање српских победа у I Светском рату директно би подривало тада важећу идеологију југословенства.
Заблуду југословенства и сам је својом главом платио већ споменути српски краљ Југославије Александар Карађорђевић када је 1934. год. у Марсеју убијен у атентату, који су заједно организовали македонски и хрватски националисти.
Колико је идеја о троједном, троименом народу била нереалн, утопистичка, погрешна и геноцидно сурова по српски народ, доказали су догађају одмах по избијању II Светског рата у Југославији нападом Немачке, Италије и Мађарске на њу 06. априла 1941. године. Сви народи који су раније припадали Аустро-Угарској, наравно са изузетком Срба, са одушевљењем су дочекали окупаторе, односно по њима ослободиоце, а најбројнији међу њима, Хрвати, већ су 10. априла 1941. године, док су још увек трајала борбена дејства, прогласили своју Независну Државу Хрватску и одмах су почели са убијањем Срба на њеној територији. Обичан српски народ својим животима почео је да плаћа идиотизам својих политичара зван југословенство, односно троједан или троимени народ. Само у хрватском тј. усташком концентрационом логору у Јасеновцу, по подацима једине државне комисије која се тиме бавила по завршетку II Светског рата, убијено је 700.000 Срба, 80.000 Рома и 26.000 Јевреја, што је скоро тачно половина укупно страдалих у Југославији у II Светском рату, то јест од 1.685.000 погинулих.
Када ненаучне, утопистичке идеје овладају политичарима, а нарочито онима на власти, не треба да прође много времена да оне овладају и обичним народом, што на пример данас доказују и случајеви Црне Горе, Македоније и Украјине, па се у нашем случају могло десити и то да само 27 година од Нишке декларације тј. 1941. године оба покрета отпора, чије су борце огромном већином чинили Срби, по свом називу буду југословенски. Партизански покрет званично се називао: Народноослободилачки партизански одреди Југославије, а четнички: Југословенска војска у отаџбини, и тиме су се стекли сви неопходни предуслови за крвави братоубилачки рат међу Србима.
По завршетку II Светског рата, новонастала социјалистичка Југославија базично се заснивала на новој, али и веома сличној претходној, идеји братства и јединства. И за време њеног постојања, за наредних 45 година, није се могла ни замислити и мало значајнија прослава српске епопеје из I Светског рата, јер се сматрало да би се на тај начин поспешивао српски национализам и тиме дирекно урушавали, подривали темељи те државе.
Почетком деведесетих година 20. века, догодио се распад Југославије, јер на прокламованом братству и јединству ни једна држава није дугорочније опстала, а нарочито када би остала без пара. Рушење заједничке државе први су започели Словенци, поубијавши голобраде и без муниције војнике ЈНА. Најбезобразније су заборавили на српско гостопримство за време II Светског рата, када су их Немци протерали из Словеније. Што се тада нису задржали у Хрватској или Босни, већ су побегли чак у Србију?
И док су сви други народи бивше Југославије брзом брзином стварали своје посебне државе, које никада раније нису ни имали, једино су се тадашњи српски политичари држали „к’о пијан плота“ југословенске идеје, те су од две старе државе српског народа, Србије и Црне Горе, створили, ни мање ни више, него Савезну републику Југославију. Огромну моћ у Србији тада је имала минорна политичка странка, које се звала Југословенска левица. И поново је прослављање српских победа у I Светском рату било стидљиво и скромно.
Док је Србијом и даље владала идеја југословенства, истовремено су Хрвати поново радили свој злочиначки посао, те су са територије Републике Српске Крајине „к’о метлом“ почистили више стотина хиљада Срба, уз прећутну и суштинску сагласност београдских власти.
Превратом од 05. октобра 2000. године, југословенски оријентисани политички естаблишмент у Србији коначно је пао са власти, а када је 2006. године Црна Гора прогласила своју независност, Србија је поново, после целог века, постала, хтела не хтела, самостална држава. Створени су сви предуслови да може достојно, како то и приличи и доликује да обележава, прославља најсветлије странице своје историје, а што је несумњиво њено војевање у I Светском рату. Међутим, и даље од тога није било ништа. Нови или стари, али просвећени, преобраћени политичари на власти заузеше став да „Европа нема алтернативу“, да је њихов стратешки циљ да земљу уведу у Европску Унију. А та данашња ЕУ конгломерат је народа сличан некадашњој Аустро-Угарској, у којој су живели Аустријанци, тј. Немци, Мађари, Чеси, Словаци, Словенци, Хрвати, Румуни, Пољаци, Италијани, увећан, поред других, и за Немачку и Бугарску, против којих, свих њих заједно, смо ратовали у I Светском рату.
Пошто свака чланица ЕУ има право вета на прикључивање нових земаља, онда је и очигледно да докле год на власти у Србији буду политичари за које је основни стратешки циљ улазак земље у ЕУ – примерено прослављање српске епопеје у I Светском рату није могуће. Неће ваљда тиме да се замерају толиким народима ЕУ.
Међутим, то необележавање много је мања штета од уласка земље у ЕУ, јер би се њиме Србија морала да одрекне многих атрибута своје државности и поново би српски политичари, као и 1918. године, суштински уништили српску државу. Разлика би била у томе што у ЕУ, за разлику од Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Србија не би чинила 50% њене територије и њеног становништва, нити би Београд био њен главни град, нити би њоме владала српска династија, већ би и по броју становника и по површини, као и по економској снази, она чинила само мизерних 1 до 2 процента Европске Уније, чиме би и српски народ и српска држава утонули у апсолутну безначајност, у апсолутну небитност.
KРАЈ
| АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: СТОГОДИШЊИЦА СРПСКОГ ПОЛИТИЧКОГ ИДИОТИЗМА (2. део) | Српски културни клуб И тако дођосмо до одговора на питање зашто Срби нису славили своје величанствене победе из I Светског рата у периоду од 1918. па до 1941. године. Србија није могла да их слави, јер више није ни постојала, док новонастала држава Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар