Ростислав ИШЋЕНКО: Никад човечанство није осећало опасност од рата као данас

субота, 28. мај 2016.

Ростислав ИШЋЕНКО: Никад човечанство није осећало опасност од рата као данас

Ростислав ИШЋЕНКО: Никад човечанство није осећало опасност од рата као данас
ОПАСНОСТ ОД УНИШТЕЊА ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ НЕЋЕ ЗАУСТАВИТИ ПОЛИТИЧАРЕ И ГЕНЕРАЛЕ
Ратова данас нема ништа више него што их је било раније. Човечанство ратује малтене од када постоји. Ретко која држава је успела, попут Швајцарске, да не буде увучена у сукобе за време неколико генерација. Јер, обични рат, велики или мали, крвав или мање крвав, на својој територији или у колонијама, води свака генерација
Чак ни уочи Првог и Другог светског рата и током нуклеарне конфронтације суперсила у време Хладног рата - човечанство није осећало опасност толико снажно, као данас. Али, осећај опасности није повезан са очекивањем великог војног сукоба нуклеарних сила. Сасвим супротно. Људи су склони да потцењују ову претњу, сматрајући да ће опасност од уништења цивилизације зауставити политичаре или генерале
Данас победу у сукобу не остварује онај ко је освојио неку територију или покорио становништво, већ онај ко је натерао геополитичког противника да претрпи већу материјалну штету у догађајима који су се десили у трећој земљи
У наредним годинама, а вероватно - и у деценијама, мораћемо да живимо у формату владавине у којем постојање човека, човечанства и интелигентног живота није неопходан услов. Новац који је научио да производи сам себе, без учешћа човека - страшнији је од „побуне машина“
Пише: Ростислав ИШЋЕНКО
ПРЕДСТАВНИЦИ 177 земаља констатовали су на Светском хуманитарном самиту у Истанбулу стреловити пораст броја избеглица и жртава сукоба којима је потребна хитна помоћ.
Немачка канцеларка Ангела Меркел изјавила је да је неопходно формирати глобални механизам за указивање помоћи, тиме практично признавши да Немачка и ЕУ не могу да се носе са приливом избеглица са Блиског Истока и из Северне Африке.
О распаљивању нових и обнављању старих грађанских и међународних сукоба, говорили су представници већине земаља са свих континената. Међутим, ратова данас нема ништа више него што их је било раније. Човечанство ратује малтене од када постоји. Ретко која држава је успела, попут Швајцарске, да не буде увучена у сукобе за време неколико генерација.
Обични рат, велики или мали, крвав или мање крвав, на својој територији или у колонијама, води свака генерација становништва.
Међународни живот се заиста променио у односу на претходне епохе. Осећај опасности буквално испуњава ваздух. О томе говоре и пишу представници различитих друштвених група из најразличитијих земаља (од напредних светских лидера, до полураспалих нефункционалних земаља трећег света).
Чак ни уочи Првог и Другог светског рата и током нуклеарне конфронтације суперсила у време Хладног рата - човечанство није осећало опасност толико снажно, као данас.
Али, осећај опасности није повезан са очекивањем великог војног сукоба нуклеарних сила. Сасвим супротно.
Људи су склони да потцењују ову претњу, сматрајући да ће опасност од уништења цивилизације зауставити политичаре или генерале, а не схватајући да поседовање оружја има смисла само ако сте спремни да га употребите. У том смислу, нуклеарно оружје се не разликују од лука и стреле, који су у моменту проналаска такође били оружје за масовно уништење, омогућавајући елиминацију више непријатеља на одређеној удаљености - пре него што они успеју да се приближе на дистанцу за бацање копља или удар буздованом.
С обзиром на мали укупан број становника праисторијског човечанства - још увек је непознаница шта је за њега опасније: интерконтинентална ракета данас, или стреле много хиљада година раније.
Дакле, откуд овај осећај опасности који се претвара у хистерију водећих политичара, који указују на неадекватност механизама савремене цивилизације пред задацима који се налазе пред њом?
Борећи се са избегличком кризом, са глађу и сиромаштвом, модерно човечанство покушава да се носи са последицама, игноришући, и просто не примећујући узроке својих проблема. Управо због тога се дешава да што се веће снаге ангажују за њихово решавање - проблеми све више расту.
Корен проблема лежи у промени формата владавине, која омогућава водећим земљама доминацију над периферијом цивилизације.
Током историје, човечанство је преживело два формата доминације и сада улази у трећи.
У првој фази, која је трајала од почетка историје да почетка XVI века и епохе колонијализма, доминација се осигуравала освајањем, а предмет освајања су били земља и људи. Територија без поданика није требала никоме, јер њу није имао ко да обрађује.
Отуда и различити облици зависности, од ропства до кметства, који су ограничавали личну слободу човека и везивали га за средства за производњу (пре свега за земљу).
Стога су, без обзира колико су непомирљиви били хришћанство и ислам у средњем веку, хришћани живели под муслиманском влашћу (у Шпанији и Египту), а муслимани под влашћу хришћана у Палестини у време крсташких ратова.
Могао се убити један, хиљаду или чак сто хиљада неверника, али није се смело истребити становништво освојене земље, иначе би освајање изгубило смисао и постало само трошак.
Од времена колонијализма, човечанство улази у други формат власти. За експлоатацију територије становништво више није било неопходно. Напредак технологије и продуктивности омогућио је Европљанима да освајају огромне територије, ангажујући притом релативно мале људске ресурсе. Осим тога, ове ресурсе је често било јефтиније допремити са другог континента (као црнце у Америку), него водити рачуна о локалном становништву.
У овом периоду ишчезавају Индијанци, који су насељавали десетак острва Карипског мора, нагло се смањује популација јужно-америчких Индијанаца, а десетине милиона северно-америчких Индијанаца буквално нестају у времену и простору. У истом периоду вештачки изазвана глад од стране Енглеза односи десетине милиона живота у Индији и за половину смањује становништво Ирске. У истом периоду, белгијски краљ Леополд II дупло (за десет милиона) смањује број становника Конга, обезбеђујући на њихов рачун просперитет својих поданика.
Дакле, ако су у периоду првог формата подједнаку вредност за доминанта имали, како територија тако и народ, онда у другој етапи вредност територијалних ресурса драматично расте, а вредност становништва нагло опада.
Међутим, покорени човек је и даље потребан освајачу за извлачење профита из територије. У мањем броју и у тежим условима, али ипак потребан.
Главна ствар - за осигурање доминације неопходно је гарантовати релативни просперитет народа доминантних земаља.
На тај начин, пад вредности људских ресурса у колонијама компензира се повећањем вредности људског ресурса у метрополи.
Од краја двадесетог века, човечанство улази у трећи формат власти. У његовим оквирима губи се вредност, како територије, тако и људских ресурса. Банке су створиле финансијске инструменте, који им омогућавају, не баш да праве новац из ваздуха, али да апсолутно не мора да буде повезан са реалним вредностима.
Операције са „папирном нафтом“, „папирним златом“ и другим „папирним“ вредностима су неколико пута превазишле размере реалних вредности. Након тога нестала је неопходност не само за земљом као средством за производњу, већ и за земљом као складиштем природних ресурса, као и потреба за људима који ће обезбедити експлоатацију ових ресурса.
Обезбеђивање политичке доминације преко финансија потпуно је одвојено од реалне економије.
Наравно, и финансијској олигархији су такође потребне слуге, произвођачи хране, неопходни су јој и полицајци и војници, да би је заштитили. А то су све људи.
Теоретски то је заиста тако, али у стварности закони економског и политичког развоја делују независно од жеља и потреба конкретних људи, чак и ако су ови људи мултимилијардери. Ако економија може функционисати без људи - онда човек постаје вишак, елемент који смањује ефикасност.
Економија „папирних“ вредности може лако претворити новац у још више новца, заобилазећи не само фазу производње реалних вредности, већ и човека са његовим потребама.
Наравно, идеална варијанта - мртва берза која ће бесконачном брзином ни из чега производити нове билионе новчаних јединица није остварива, барем за сада, али док је то идеал тренутног економског модела - он ће ка томе стремити.
Управо зато акције великих сила, које изгледају хаотично, непромишљено и неприродно, у модерној политици заправо имају дубљи смисао и унутрашњу логику, независну од тога да ли је та логика разумљива народним масама, водећим политичарима или барем једном људском бићу уопште.
Пошто ни територија, ни људи више нису неопходни за просперитет и владавину ресурсима, и њихово очување престаје да буде циљ у актуелним сукобима.
Напротив, третирају се као потрошни материјал који у процесу уништења може донети двоструку корист. Прво, он више није конкурент. Што је више људи, то је већи број делова на који је потребно поделити богатство и доминацију. Чак и најсиромашнији и најобесправљенији појединац још увек има одређени удео у укупном богатству и располаже неким суверенитетом (чак и занемариво малим).
Друго, елиминација друге земље (као произвођачке територије и њеног становништва) може се одрадити под таквим условима да то нанесе штету геополитичком конкуренту.
Стога се данашња борба геополитичких гиганата води не само за очување неких политичких алијанси колико за искоришћавање њиховог нестанка.
Стога, данас победу у сукобу не остварује онај ко је освојио неку територију или покорио становништво, већ онај ко је натерао геополитичког противника да претрпи већу материјалну штету у догађајима који су се десили у трећој земљи.
Наравно, овакав формат доминације, који негира хуманост и човечанство, не може преживети дуго.
Русија је објавила свој циљ: борбу против такве доминације (мада нисам сигуран, да се схвата сва дубина проблема) и повратак ка свету, оријентисаном на реалне, а не на „папирне“ вредности.
Међутим, као што знамо: док се не измени економска основа, немогуће је очекивати промене у политичкој надградњи. А темељи модерне економије, чак и у условима глобалне системске кризе, мењају се полако и контрадикторно.
На тај начин, у наредним годинама, а вероватно - и у деценијама, мораћемо да живимо у таквом формату власти, у којем постојање човека, човечанства и интелигентног живота није неопходан услов. Новац, који је научио да производи сам себе, без учешћа човека - страшнији је од „побуне машина“.
Превео: Срђан Ђорђевић