Пролазе дани нечујно, тихо

Томислав Душановић Катинац

Дубравки

Пролазе дани нечујно, тихо.
Некако празни.
Ја себи далек и јако стран…
Жестока страст можда ме казни
Што за њу живим сваки дан
Ко да је задњи…
Што у њој видим скривене чари,
Радост и тугу…
Понекад сету и бол у души…
А она за ме баш не мари,
К`о да ми живот хоће да сруши!
Можда ја нисам по њеној мери?!
Можда сам празан, можда прост!?
Отварам душу ко рајске двери
Да у њој буде вечити гост!!!

from katinac http://ift.tt/1WX2Fdl
via IFTTT