Порука из Вашингтона о изборима – лепо сте видели – није насловљена персонално на њега, врло је техничка, крајње је суздржана. Хладан туш
Пишем овај текст на Велики четвртак да не бих (ја грешни неверник) допао Великог петка, тога тешкога дана кад су и моја баба и моја мати обављале само минималне кућне послове, не дајући осим ваљда дисања другога знака да су живе.
Пишем, дакле, док православни хришћански свет као и претходних две хиљаде година приводи крају своју Страсну седмицу, у ритуалима који му можда олакшавају живот у овој долини суза. Сав тај свет, кажем, иде смирењу, осим – међутим – Вучићеве незаустављиве политичке машинерије: она не зна шта је доста. Настрану ми, ни Христ ни његов васкрс не чине јој се довољно великима да их она не би пробала бацити у своју сенку. Сваки је месија ето исти: мисли да је управо он онај највећи.
Шта би могли бити стварни разлози за џумбус који Вучић прави после избора који су му донели уверљиву изборну победу? То је једно збиља обично питање које поставља свако ко нормалним очима посматра ову чудну панику победника. Један део одговора мислим да би требало потражити у анализи циљева што их је Вучић поставио себи кад је расписивао ове изборе који су у извесном дубљем демократском смислу били врста државног удара – били су, наиме, ничим изазвани, осим вољом онога који их је расписао. Оставићемо приче о реформама и будућности на страну (о златном добу Србије које, чујем, Вучић спомиње вечерас), јер то су приче свакога изборнога демагога у задњих двеста година, ја сам три ствари видео као главне у његовоме плану. Прво: да добије апсолутну већину, и избаци Дачића из игре. Друго: да политички најзад анектира Војводину. И треће: да склони са политичке сцене Демократску странку.
Кад се у недељу увече, два и по сата по затварању биралишта, први пут појавио да каже оцену избора, знао је да је остварио само један циљ: Војводину. Па и то не онако како је желео, јер је онај којега је замислио да му да неопходну војвођанску легитимацију (да му игра Милана Недића!) доживео фијаско. Ненад Чанак. Али, ставимо ту ипак плус. Такав-какав је, слабији него икад, Чанак би свеједно могао бити одабран за српског партнера у покрајини, и то не зато да би се нешто питао у Новом Саду него зато да би био ућуткан у државном парламенту у Београду. Видећете, то сад постаје важно.
Ликвидација Демократске странке, коју стигматизацијом и сатанизацијом систематски спрема неколико година, није, међутим, успела. Минус. Као демократски скоројевић, Вучић је, нема сумње, умислио да је он довољан да представља све што је, је ли, демократско у овој земљи, али без оних који би могли подсећати на стварну демократску традицију српског народа у којој он није поникао, и која га није изнедрила. (Бити председник Демократа без Демократа, многи то виде као његов политички сан.) Неких двеста двадесет хиљада грађана прозрело је ту намеру и испречило се да буде остварена, дајући гласове за то да се очува – подвлачим ово – пре свега једна национална институција а не пре свега једна странка и њени данашњи лидери.
Минусу са демократама прикључио се Вучићев ипак највећи минус са ових избора: добио је читаву армију посланика мање него што је имао кад је кренуо у интифаду! Поновио се Милошевићев и Тадићев случај: самоуверени, расписали су изборе кад нису морали, и изгубили их. Говорим овде о тренду – јер и трендови су део сваког резултата! – који је типичан тренд пада. Кренуло је надоле, и то је једино што Вучић није желео, и што не одговара његовој рањивој, нарцисоидној политичкој психологији. Што је најгоре, Дачић којег је намеравао пустити низ воду можда ће му затребати као једини излаз за иоле стабилну владу, потенцијално вернији од многих и са саме његове листе. Ти досад нису код њега вредели ништа, сад ће их морати плаћати сувим златом.
Све је ово Вучић знао већ у недељу увече – горе од горег – и зато не чуди што га је Мекалистер у поноћ затекао самог у страначкој канцеларији међу неким папирима, без трубача и шампањца. Вучић говори да је то његов стил, та смерност!, али биће да је друго по среди. Јер, пренемагање се наставило сутрадан (колико се чује) на састанку руководства странке, где је говорио о умору, на смрт плашећи ту своју партијску ћелију одласком, и дизањем руку од свега. Био је то, свакако, блеф, достојан његових свих осталих блефова, изречен, међутим, у немоћи да се објасни други један проблем, већи и од неостварених изборних циљева: то је улазак непожељних листа у скупштину. И ту је други део одговора на оно питање о џумбусу и паници победника. Хајде Двери, Санда Рашковић (које је на путу да избаци), те Тадић и Јовановић: али Саша Радуловић! Одједном се суштинске ствари српске политике нису више огледале у наоко јасној победи, него у паклу цензуса, у оне заправо две-три странке које је нека плима као дављенике избацила на суву обалу. Ту се, међутим, одједном почела да оцртава будућност. Зато нико више не говори о Вучићевој него о победи малих, маргиналних листа. Преовлађујућа је јавна перцепција одједном да влада више није центар суштинских збивања, ни њен програм, она се премештају у парламент. Преноси заседања уништиће све ријалитије, биће далеко занимљивији од њих, не неминовно по лошим сценама. Штампа неће смети да заостаје за скупштином, итд., итд. Налазимо се, дакле, пред једном новом друштвеном динамиком. Кад је то схватио, ту реалну визију, Вучић је реаговао са овим што сад имамо пред собом: његова изборна комисија преврће и тумба, па нико више не зна на шта ће на крају изаћи. И док су – останимо још мало код Великог четвртка – на Велики четвртак долазили Исусу да га воде, и док им је он говорио, како сведочи Јеванђелиста Лука: “Ово је ваш час и власт таме”, на исти овај дан група проф. Ђурђевића и Миладина Ковачевића до поноћи бесомучно ради по налогу једног уплашеног вође не би ли се ствари вратиле под његову апсолутну контролу. Јер он не зна да влада демократском већином, него као и сваки апсолутиста, једино апсолутном. То читавоме случају даје нову димензију. Ова ситуација, наиме, код страних партнера рађа подозрење да Вучић нема демократског потенцијала да поднесе ни реалну победу, а некмоли реалан пораз. Телеграм Стејт дипартмента у томе смислу говори довољно: он је упадљив корак назад у досадашњој подршци која му је пружана из Вашингтона. Порука о изборима – лепо сте видели – није насловљена персонално на њега, врло је техничка, крајње је суздржана. Хладан туш.
Ово је, дакле, победа са генетском грешком, у коју је уписана могућност њенога пораза. Па погледајте: не знам да је ико икад у новијој историји Србије тако скандалозно говорио о парламенту као што је пре неки дан говорио Вучић: о томе да га није брига за скупштину, нека се тамо гађају ципелама, нека раде шта хоће, каже. Али је очито да га је једино брига управо и једино за то. Није реч о ципелама, оне су својевремено биле његово оружје. Тамо ће он бити означаван за центар корупције. То обећава листа Доста је било. Биће прозиван за џелата српске крхке демократије. Обећавају то доказивати остали. Постоји, другим речима, клима да би се управо на основи таквога приступа тамо могла стрпљиво конституисати једна антанта којој је циљ да оспорава Вучића искључиво стога што јој је циљ да поврати дух демократског поретка, да се успостави, дакле, владавина права, унесе у друштвени живот пракса истинског реформизма и европејства, и обезбеди мноштво слобода које се иначе полако али сигурно укидају и нестају. Овај озбиљан и одговоран посао није, дабоме, на антизападним групама у скупштини; значајан део гласача поверио је већ Саши Радуловићу у томе смислу главну реч. Не бих да га учим шта да ради, само знам да гнев осветника и мисионарство (увек сумњивих) праведника није оно са чим се једино долази до Србије као либералне и напредне земље. Потребна је нова велика иницијатива за време после Вучића. Радуловић и његови савезници у Вучићу ће имати – нека се не заваравају – страшног противника, ни глупог, ни нежног, спремног на све: не само да краде гласове него и идеје. Начет је, међутим, и то је њима који верују да је он велика заблуда Србије сасвим довољно да почну демонтажу.
Извор Данас, 29. април 2016.
| РАДИВОЈ ЦВЕТИЋАНИН: ЗА ВУЧИЋА ХЛАДАН ТУШ ИЗ ВАШИНГТОНА |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар