Шта кад су новинари шљам и олош?

Шта кад су новинари шљам и олош?
Горан Гаврић 9. јануара 2018. 0
„Свијет је пун гада, и крштеног и некрштеног“.
Иво Андрић, „Мустафа Маџар“

Не знам да ли су икад више новца велике силе трошиле да купе елите „малих“ земаља и народа.
Не знам да ли је икад у историји било више припадника „малих“ народа спремних да раде против интереса свог народа и државе.

А баш ових деценија диктаторски комунистички режим у бившој Југославији и Србији искомромитовао је појам „страних плаћеника и домаћих издајника“, етикетирајући тако своје противнике.

Па смо тако, зато што су нас лагали да сачувају власт, помислили да нема истине ни у чему што су причали.

Јер, то што је Милошевићев агитпроп причао о страним плаћеницима – не значи да су којекакви УСАИДи, НДИји и ФОДови давали мање новаца својим питомцима у Србији.

То што је некадашња СКЈ причала о домаћим издајницима да задржи своју диктаторску власт, не значи да су стране силе престале да врбују своје слуге у нашим државама, да раде, зачудо, за њихове интересе.

Другим речима, то што је Слоба причао о страним плаћеницима и домаћим издајницима, то не значи да они не постоје.

Срби су, како би то о нечем другом рекао хрватски политичар Стјепан Радић, се у „капитализам“ залетели као гуске у маглу. Омиљена је прича како Милошевић није знао да се снађе у „новим околностима после пада Берлинског зида“, а сад видимо да то није знао ниједан српски политичар после њега такође.

Постављена су нова златна телад – придруживање ЕУ, тржишна економија, приватизација, окачена су нам око врата као шаргарепа магарцу. И добили смо ново идеолошко слепило, нови „пут у комунизам“ који је сваку будалаштину и свињарију правдао.

Све оно ван памети и штетно по државу и народ гутано је као дурдубак од сома у име нове српскотранзиционе златне телади. Историја и наука ће проучавати земље које су уништиле своју привреду и довеле до егзодуса свог становништва јер их је неко убедио да ће им тако бити боље једног дана.

Једно од многих поља које је отето „сувереним“ државама јесте и – пропаганда. Намерно не кажем новинарство, јер је оно код нас скоро увек било и остало пропаганда, ма шта нас убеђивали и какву нам прашину бацали у очи.

Опет, наука ће проучавати како је било могуће да се један народ и више његових држава тако лоше покажу на пољу пропаганде као што је то био случај са Србима деведесетих. Има изрека – ко не храни своју војску, храниће туђу. Само што нам нико није објаснио да то важи и за све остало – привреду, културу, новинарство… Укратко, ако не плаћаш своје глумце и новинаре, платиће их неко други, онда ће их обучити како да раде за њега, а онда ће гледати да се свале теби на твој буџет, стварајући перфектан паразитски механизам – издајнике који против своје земље раде о трошку те земље.

Зашто је битна пропаганда? Па, једноставно речено – пропаганда нам говори шта се десило, шта се дешава, шта би требало да се деси, шта би по том питању требало да се уради, шта је у реду а шта не, формира ставове друштва/државе/народа.

Једноставан пример – Косово (је Србија).

Ако хоћеш да га отмеш из државе Србије, помогло би ти да се држава Србија томе не противи. Како то постићи? Па рецимо, убедиш добар део народа да нам Косово свакако никад није ни припадало, а и ако јесте с правом нам је одузето, а све и да мислимо да није тако, свакако ту не можемо ништа да урадимо и треба да се окренемо другим темама. Народ који тако мисли изабере власт која ће „решити тај неугодни проблем тако што ће нас решити тог проблема“, и док се окренеш „Босна паде шапатом“.

Исто важи и за сва друга питања – Републику Српску, Војводину, сутра Прешево и Бујановац, ћирилицу, привреду, независност, људска права, животни стандард, породицу… прво лепо објасниш народу да нам не треба а и свакако је већ пропало. И с таквом „куваном“ државом можеш да радиш шта хоћеш.



Легендарне су приче о тајним слушањима Радио Лондона или Радио Москве у Другом светском рату. Још 1929. је Радио Москва почео емитовање на немачком, да би до краја постојања СССР емитовао на седамдесетак језика (нпр и на језику Кечуа, језику домородаца јужноамеричких Анда). Следио је британски БиБиСи са својим „светским сервисом“, а затим 1942. Глас Америке и после Другог светског рата Радио Слободна Европа.

Данашњи буџети поменутих станица су: Глас Америке – 218 милиона долара годишње. БиБиСи СС – 78 милиона долара годишње од владе Велике Британије, плус део новца од енглеске верзије „ТВ претплате“, реклама и БиБиСијеве компаније „БиБиСи Ворлдвајд“. Слободна Европа – која је до 1972. била финансирана од стране ЦИА, 108 милиона долара годишње.

Русија има своју новинску агенцију „Русија Сегодња“, у оквиру које је и Радио Спутњик, који емитује на око 30ак језика.

Према другим подацима, амерички Broadcasting Board of Governers (ђаво га превео), односно агенција која надзире све америчке медијске организације у свету има годишњи буџет од 750 милиона америчких долара. Телевизија РТ (бивша Раша Тудеј, Русија Данас) има годишњи буџет од око 300 милиона ам. долара, а за БиБиСи СС се тврди да има буџет од око 360 милиона ам. долара годишње.

Како год га окренемо, велике силе лепе новце троше на то да би свет чуо, на што више језика, шта они то мисле и имају да кажу.

Сви ми који нисмо јуче рођени нисмо могли очима ни ушима да верујемо размерама англо-германског безобразлука и безочности кад су почели да оптужују руске медије, који су изгледа за ових пар деценија од краја хладног рата испекли занат, за пропаганду и мешање у унутрашње ствари западних земаља. Нисмо схватали да оснивања сервиса РСЕ на којекаквим паштунским и сличник језицима који су пратили америчка освајања по свету имају за циљ промоцију слободе, демократије и професионалног новинарства. Без пропаганде и мешања у унутрашње ствари других земаља, а све то финансирано директно из буџета США.

Међутим, ма како реемитовани по локалним тв и радио станицама били амерички државни медији, то је довољно за роварење и одржавање мањих група незадовољника, али не и да надмаши локалне државне и радио програме и штампане медије. Посебно кад видите да РСЕ данас изгледа као маааалкице пристојнија верзија ратнохушкачких фашистичких муслиманских и хрватских медија с почетка деведесетих, неретко са истим кадром а са стопостотно истим ставовима.

С обзиром да су се спремни да издају своју земљу за тепсију рибе показали балкански генерали и тајни полицајци, политичари и привредници, никакво чудо није било што су се таквима показали и новинари. Мало промениш причу, и ето посла и радне дозволе у Прагу, Хагу, Бриселу, Паризу, Берлину, Лондону, Вашингтону… за бивше узданице југословенских државних медија. Наравно, вежеш коња где ти газда каже, али и у бившој СФРЈ је било исто тако, разлика никаква. А онда лепо на којекаквим школама и курсевима новинарства „по региону“, рецимо независне и самосталне куће БиБиСи, подучаваш и обучаваш младе наде балканског новинарства. Ако се добро покажу, ето њима позиција дописника Слободних Европа и сличних агенција, а потом и напредовања и селидбе у Праг, и онда збогом „бараке на Бреци“, небо је граница.

Прва будалаштина која је продата малим народима је – нема више државних медија, то је манипулација, потребни су независни медији. Јер зна се, ако медији нису државни, онда су уствари поштени, ничији и независни. У стварности – то је само изговор да нпр. српске државне медије преузму, на овај ли онај начин, амерички или британски државни медији, а оно што остане, заинтересовани домаћи политичари и тајкуни. У првом и последњем извештају о корупцији у медијима напсано је: „Савет за борбу против корупције прикупио је податке на основу којих се може закључити да се над медијима у Србији врши снажан политички притисак, због чега је над њима успостављена потпуна контрола. Више не постоји медиј из којег грађани могу да добију потпуне и објективне информације, јер под снажним притиском који стиже из политичких кругова, медији прећуткују догађаје или о њима извештавају селективно и непотпуно. “
(http://ift.tt/29ZP6VF)



Ради се о години 2012, дакле 12 година после обарања Милошевићеве „недемократске власти“ и владавине слободе и демократије у Србији.

Дакле, „више не постоји медиј из којег грађани могу да добију потпуне и објективне информације“.

Да ли се од тада нешто променило на боље?

Ова истина донекле обесмишљава критике против данашње Вучићеве власти за неслободу медија. Јер, те слободе очигледно никад није ни било – Вучић је имао избор – да медије препусти другима, као што је то урадио Коштуница, што га је коштало и власти и странке, или да медијима које други контролишу супротстави оне које он контролише. Јер показало се, ако немаш своје медије, други ти ведри и облачи по држави.

Патриотске снаге допустиле су да им други преотму медије, највише тајкуни, друге странке и – премоћна компрадорска елита која постоји и у новинарству наравно, плаћана, а тиме и контролисана, од господе Сороша и америчких и других западних државних организација.

Недавно смо имали вриску „независних новинара“ кад су објављени подаци колико новца је ко од њих добио од господина Сороша, да такве податке не треба објављивати. Врхунска љубав према доступности информација и истини, нема шта.

Читао сам више пута нпр. колумну несретног болесника Теофила Панчића на сајту РСЕ, и на почетку текста пише „Коментар: Мишљења изречена у овом тексту не одражавају нужно ставове Радија Слободна Европа“. Пролазио сам поред те напомене више пута док нисам схватио да на Радију Слободна Европа не можеш да чујеш друге ставове осим оних сличних Панчићевим! Јер наводно, то су независни новинари и мислиоци, РСЕ им не говори шта да пишу, а некако се трефи да сви исто причају! И новинари и уметници и писци и професори… ничији ставови не одражавају нужно ставове Радија Слободна Европа, а неким чудним природним феноменом, сви ставови исти! Читава једна екипа људи која пише чланке, чији ставови не одражавају нужно ставове РСЕ, али их РСЕ редовно објављује, а ставови се случајно поклопе. Као да се ставови било ког медија не одражавају у томе кога бирају за новинаре и сараднике!

Ево рецимо Борис Дежуловић. Бивале су тако актуелне неке поприлично локалне теме унутар БиХ или чак унутар Републике Српске. Ето ти колумне Бориса Дежуловића о томе! Размишљам, откад је Дежуловић експерт и за БиХ и РС, шта је с Панчићем, да није болестан, и схватим – он за одређене медије пише. Није битно шта пише, конзументи ће читати, изнеће Борис пар општих места да их придобије, неће му бити проблем где су нестали Срби и Хрвати из Сарајева, биће му проблем „етничко запошљавање“ у БиХ (које једино гарантује какву такву равноправну заступљеност), износиће увек ставове које нужно не одражавају ставове РСЕ, и увек ће добити хонорар за то!

Тако је Петар Луковић писао колумне за Ферал трибјун, тако Дежуловић пише свугде и свашта, тако Панчић пише свугде и за свакога, тако гомила хрватских левичара пише за Новости, наводно лист српске мањине у Хрватској. Даш му хонорар од 50-100 евра по тексту, што ће радо платити оглашивачи а чешће страни донатори, пет текстова месечно до десет, у „подобним“ медијима – и ето ти платице. Свиделе су вам се чизмице колегинице? Није проблем, напишите нешто за Н1. Хоћете да скокнете до Париза? Ево један ауторски текст за Ал Џазиру. Читава секта је формирана од „регионалних“ новинара и мислилаца који једни другима пишу и објављују текстове и исплаћују хонораре. А на врху стоји – зна се – амбасада, УСАИД, РСЕ, НДИ, ФХП, амбасада Норвешке, амбасада Швајцарске… и пази да све то буде у тону.

Како, којим мрачним механизмима, господари света обезбеђују послушност новинара, односно како обезбеђују да сви ти небројени „независни новинари“ и „независни мислиоци“ сви дувају у исту тикву?

Искрено, не знам, да ли је у питању аутоцензура, да ли су у питању тачна упутства „ово може, ово не може“, да ли је у питању преписивање једних од других, да ли су некакви семинари на којима се уче основе евроатлантистичке религије? Не знам, али није ми ни толико битно да знам. Битно ми је – да видим резултате. Да излазе „новинари“ као на калуп прављени, са истим ставовима, истим тумачењима, истим вредностима, истим питањима.

Леп „снег да покрије брег“ је тема Империји јако битна – Косово. Од црних и несретних „српских“ медија ћете чути свакако ословљавање шиптарских институција на Косову. Али од америчких – неким чудом – никад нико неће пропустити да не каже „Србија и Косово“ или, нпр, „административна линија“ за тзв. „границу“. Како, стварно не знам, али да се деси, нема шансе.



Шта у демократском друштву слободних грађана заслужују такви „извођачи новинарских радова за стране наручиоце“, људи који раде за интересе страних држава и народа, који воде непријатељску пропаганду? Пошто наша држава Србија (ни Република Српска) очигледно не знају да постигну оно што рецимо США или Велика Британија знају – да њихове објективне и независне новинарске државне куће никад не причају супротно званичној политици своје државе, шта остаје нама грађанима да мислимо и причамо о тим новинарима? Постоје кривична дела против државе, постоје одредбе о подстрекивању на та кривична дела, али се не примењују. У затвор неће, напротив, изиграваће савест друштва, говориће нам шта је било, шта јесте и шта мора да буде. Кривична дела против таквих новинара аутор овог текста у својим текстовима не заговара.

Па шта нам остаје? Остаје нам да их презиремо. Да их јасно и гласно окарактеришемо као олош, издајнике, стране плаћенике, пету колону, компрадорску елиту, моралне проститутке, сараднике непријатеља српског народа. Најниже неморално смеће, често са болесним и фашистичким погледима на српски народ (издвојити нпр Петра Луковића, бошњачкомуслимански дуо из Новог Сада, Грухоњића и Недима Сединовића… ).

Баш онако како је јавност разних политичких погледа реаговала на свињарије са Арном Гујоном.

Огроман број новинара у Србији су срамотни издајнички олош. Али ето, пошто су они новинари, то не сме да се каже, јер се утиче ваљда на „независно новинарство“. Проблем је само – што то није ни новинарство нит је независно.

Новинар не манипулише јавним мнењем само тиме шта пише (приказује) – већ и тиме о чему пише, о чему не пише, избору тема, неизбору тема, односу времена које посвети једним темама у односу на друге, или као уредник, избору „независних“ аутора, аналитичара, интелектуалаца… који ће имати приступ медијима. И кад то понављаш од емисије до емисије, од дана до дана, годинама… ствараш слике и мишљења каква желиш.

Шта пристојан човек може да мисли о „новинарки“ телевизије Н1, Марији Антић? Ако се неко не сећа, а знајући како Срби памте, вероватно се ретко ко сећа, то је она „новинарка“ која је водила интервју са француским хуманитарцем Арном Гујоном, човеком који већ годинама помаже Србима опсталим у косовским гетима, више и чешће од било ког Србина.

Диван пример за сецирање „новинарства“.

Прво, откуд вам забога идеја, ако није Ваша, чија је, да позовете хуманитарца и онда га три четвртине времена пљујете и нападате да је фашиста? Ко је то смислио, ко се тога сетио, ко је то одобрио? Да ли је тај човек неким својим делима или својим поступцима у Србији (а то значи и у њеној јужној покрајини) учинио било шта да помислите да је он неки фашиста или екстремиста који шири мржњу? Пошто нисте навели ниједан такав поступак, дакле, није. Онда, зашто?

Друго, очигледно је да је имала неке информације о Гујоновој прошлости, Гујоновом брату, некаквим француским организацијама… одакле јој то? Очилгедно је неко то истраживао, томе посветио време, дакле, ова свињарија од напада је детаљно припремана и планирана. И опет, зашто? Зашто је то битно народу и јавности Србије?

Треће – човек помаже Србима на Косову. Зашто га нисте питали како ти људи живе, зашто тако живе, ко им још помаже, какви су им односи са државом, какви са косовским Албанцима… то није било занимљиво ни новинарки ни уреднику Н1, а претпоставили су ни народу Србије, тј. њиховим гледаоцима?

Неко је направио избор шта ће и како да пита Гујона, како ће да му приступи, шта је битно о његовом раду српски народ да зна а шта није битно да зна. Тако да попљује хуманитарца да је фашиста а да положај Срба на Косову скоро ни да помене. Ко је одабрао и одредио ТАКАВ начин извештавања? Ако је Марија Антић, онда ми се гади, ако није она, онда ми је одвратна јер је пристала да тај прљави посао одради.

Арно Гујон често борави у једној покрајини у којој влада безакоње и у којој бивши терористи и данашњи криминалци врло лако лишавају живота сваког ко им се не свиди. Да ли је Марија Антић приказујући Арноа Гујона као фашисту и исламофоба угрозила његов живот и његову безбедност?

Имам ли ја право, као неко ко не позива ни на какво кривично дело, да ми Марија Антић буде одвратна? И, имам ли право да то кажем?

Наравно, ускоро су уследила правдања ове свињарије – како новинар има право да постави разна питања о разним темама. Има. Али избор питања и избор тема, као и избор коме ће их поставити је такође ствар објективног новинарства. Овакав избор тема и питања оваквом саговорнику нису никакво новинарство већ слабо прикривен медијски линч.

Уследиле су и претње „плаћенићком олошу који себе назива новинарима“. Сложићемо се да нико нема право да прети новинарима јер је то противзаконито. Међутим, значи ли то што је Марија Антић добила претње да није плаћенички олош и шљам? Не значи.

Марија Антић је мислила да „јавност у Србији треба да зна целокупан његов бекграунд“. Марија Антић није мислила да јавност у Србији треба да зна рецимо како живе Срби на Косову. Марија Антић није мислила да постоје у Србији многе друге јавне личности чији се „целокупан бекграунд“ не износи довољно у медијима. Марија Антић је одлучила да је овај „бекграунд“ овог хуманитарца битан. Јер тај некакав покрет „идентитараца“ је имао ставове против ЛГБТ популације. Нема те помоћи нижој раси косовских Срба која може да опере нападе на свету краву.

Повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић осудила је претње, сексистичке коментаре и мизогине поруке упућене путем друштвених мрежа новинарки телевизије Н1 Марији Антић.

„Жене у новинарској професији су у јавном дискурсу изложеније сексистичким порукама, омаловажавањима и увредама“, навела је повереница.

Она је још једном указала да се свим новинарима и новинаркама мора омогућити да безбедно обављају посао.

Ево, слажем се потпуно са повереницом. Али, да ли ми је Марија Антић због претњи, коментара и порука мање одвратна? Ни најмање.

У интервјуу Новостима Марија Антић каже: „Посао новинара је да представи публици све чињенице, а људи онда могу, на основу тога, да доносе сопствене судове. У нашој професији, највећи је изазов да будете објективни и задржите критичку позицију на коју сте се обавезали кад сте одлучили да ћете се бавити тиме. Новинар не сме да буде ничији слуга и ничији послушник. Једини којима одговарамо су грађани. Ми их зовемо публика.“

Да ли сте Ви Марија представили све чињенице важне за положај Срба на Косову и хуманитарну помоћ истима? Да ли сте представили публици све битне чињенице о Арноу Гујону кад сте три минута причали о хуманитарној помоћи а дванаест о његовој прошлости? Да ли сте били слуга и послушник шиптарских и лгбт лобиста кад сте пљували тог човека? Јесте ли приметили да су грађани, којима одговарате, згађени Вашим понашањем?



Како другосрбијански новинари служе народу лепо илуструје пример дописнице РТ Војводине из Београда, Снежане Божић Краинчанић. Како пише Инсајдер, представници Иницијативе младих за људска права (како би било лепо кад би Марија Антић истражила њихов бекграунд, нпр финансирање) скупили су се испред Владе Србије и тражили новинаре који би поставили тада премијеру Вучићу нека њихова (идиотска углавном) питања. Госпођа Снежана је узела та питања и поставила их. Пошто је добила суспензију због те будалаштине, реаговали су наравно НУНС и НДНВ са причом како „јавност има право да поставља питања“. Да, наравно да има, а госпођа Снежана и ИМзЉП су ти који ће да одређују која су то питања. Да ли би новинарка јавног сервиса поставила неко питање које није другосрбијанско а које јој је поставила нека НВО која није другосрбијанска? Новинарка не одговара јавности, одговара својим другосрбијанским пријатељима, свој тој екипи која је отела српску јавност и српско новинарство.

Колико далеко у идиотизму се може отићи је невероватан пример Љубице Гојгић. Наиме, новинар има право да пита госта и нешто с чим се не слаже, али што тврди неко други. Ево рецимо, тај и тај политичар тврди да сте ви урадили то и то, шта кажете на то. И то је легитимно питање. Али новинар мора да направи избор које је питање легитимно. Нпр, прича се да отимате малу децу и продајете Циганима није легитимно питање (у случају да се особа стварно не бави тиме). Или, прича се да сте ви један педофил, ђубре, смеће… избор питања, односно туђег мишљења које новинар одлучи да цитира као легитимно питање или тврдњу пуно говори о том новинару.
Елем, гост Љубице Гојгић је био српски члан Председништва БиХ, Младен Иванић. Република Србија понудила је да се заједнички обнове сви мостови на Дрини и понудила одређена средства у ту сврху. БиХ још увек није прихватила ту понуду, како Иванић каже, због одређеног бојкота од стране бошњачких чланова Савета министара БиХ јер су у питању српске општине у БиХ.
„Идеја да се обнављају мостови можда некоме у Сарајеву изгледа као то повезивање Србије и Републике Српске које по оцени многих превазилази границе односа између две државе.“ ( http://ift.tt/2mkMRDM ).

Искусна новинарка Љубица Гојгић је одлучила да је легитимно питање „да ли неком оправљање мостова на Дрини изгледа као прекомерно повезивање“. Јер, ако су мостови између Србије и Српске новији и у бољем стању, то су односи Србије и Српске бољи, а неко због тога има право да буде забринут?

Да ли је Љубица Гојгић ово питање поставила зато што је тотални идиот, зато што јој питања суфлира неко из Сарајева или зато што мисли да је разумљива забринутост да би мостови у добром стању могли да буду „прекомерно повезивање“??? Какво је то стање ума људског бића које мисли да је ово нормално питање? Заслужује ли неко ко мисли да је ово нормално питање емисију на јавном сервису и плату од народног новца? Заслужује ли уопште да се зове новинаром?

Ако не претим, не шаљем мизогине коментаре и сексистичке поруке, имам ли право да мислим да је ово размишљање Љубице Гојгић крајње идиотско, недостојно новинара и интелигентног бића?

Лако је дознати у каквим су односима Александар Вучић и Милорад Додик. Најбољи лакмус је Оливера Јовићевић, „новинарка“ јавног сервиса Србије. Ако су јој питања за Додика кад гостује таква да би новинаре из Сарајева (посебно бестидан сој) било срамота да их поставе, Алек је љут на Милета. Ако су иоле нормалнија, са ту и тамо убаченим „геноцидом“, нема трзавица у односима две српске крунисане главе тренутно. Оливера једна или друга, откако је Коштуница дао РТС Тијанићу, ако не и од раније, Србија плаћа свој јавни сервис да служи интересима других преко својих новинара који немају поштовања ни за државу која их плаћа, ни за њене интересе и политику, али ни истину. Србија плаћа стране пропагандисте у свом јавном сервису.

И иначе, о ратовима деведесетих новинари у Србији знања стичу од пријатеља из Приштине, Сарајева, Загреба, Вашингтона… и без проблема понављају оно што им од тамо јаве.

Сећам се разговора са уредником једног локалног листа, независног и опозиционог. Дотакошмо се Сарајева, и вели ми господин, знате, ми смо град у брдима, Сарајево је град у брдима, ми не би волели да нас неко гранатира са тих брда, па смо пружили подршку Сарајеву које гранатирају са брда.

Е сад, шта да кажеш новинару коме је то логика, који верује да су се ето неки људи попели на брда и почели да гађају град, без имало намере да се распита, сазна, упозна… са дешавањима?
Сарајево није било опкољено, Сарајево је подељено, и његови становници су пуцали једни на друге, из свог оружја које су имали.

Јер 90% „српских“ „новинара“ своју будућност види у иностранству, као дописници или још боље упосленици америчких, енглеских, немачких… кућа. Како рече недавно Дејан Анастасијевић, новинар „Времена“ који се запослио у БиБиСију – „од данас сам у служби енглеске краљице“. Увек си и био Анастасијевићу, и ти и теби слични.

Замислимо новинара који се запошљава на РТС и то пропрати изјавом „од данас сам у служби Александра Вучића“.

Једна од горих глупости коју покушавају да нам продају је „то је приватна тв, она може како хоће“.

Не може. Право на потпуне и објективне информације морају да постану право једног народа. Медији који се баве непријатељском пропагандом, лагањем, клеветама, лажима, искривљивањем… не треба да постоје. Међутим, још није пронађен начин да се то спроведе а да то не прерасте у цензуру.

Какав треба да буде однос новинара и народа? Ето, и Марија Антић весела рече да одговарају јавности. Не морају новинар и народ увек и у свему да се слажу, уосталом, ни народ није јединствен и подељен је у ставовима по многим питањима. Али проблем је кад се појави велико неслагање. Рецимо, шта мисли народ о породици и хомосексуалној пропаганди, а шта новинари. Народ у огромној већини подржава традиционалне вредности. Новинари у огромној већини „нове“, увезене и наметнуте. Слично је са Косовом, Русијом, Републиком Српском, Европском Унијом, другосрбијанским идејама… појављује се страшно мимоилажење мишљења и вредности које дели народ и оних које заступају новинари. А било би логично да бар део новинара дели вредности народа и да са позиције тих вредности анализира стварност и доноси вести. Није тако, јер новинари у Србији нису део народа који се бави информисањем и истраживањем – већ компрадорска мисионарска каста која има задатак да народ преуми, преваспита, измени. А наш народ какав је да је, није малоуман да му треба старатељ и васпитач у виду Сорошевих јањичара, већ је народ који ипак има ставове о одређеним питањима, и има право на свој начин живота и живљење у складу са својим вредностима.



Устав Србије гарантује нам:

Право на обавештеност
Члан 51.
Свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја и средства јавног обавештавања су дужна да то право поштују.

Ко има новац – стране владе, Америка и Енглеска, политичари и тајкуни – купују медије, а тиме и јавно мнење, информисање и лагање грађана. Новинари су постали занатлије попут нпр керамичара – објасниш им какве плочице хоћеш и то ти направе.

Медији и новинари у Србији данас служе да нас лажу, мажу и праве нас будалама у туђе име. Част изузецима.

Наше уставно право да нас нико не прави будалама не поштује се. Људи се плаћају да нам га крше.

Свака част појединцима који покретањем сајтова, портала, подкаста, блогова, влогова… покушавају да се боре против тога.

Али оно што је наша дужност, као грађана који поштују закон, који не прете и не вређају, је – да презиремо шљам и олош. Да сваки извођач прљавих послова у нашој земљи буде презрен, па макар био новинар. Да нико нема право да нас за туђе паре прави будалама.

Наша дужност је да им увек и у свакој прилици кажемо – видимо шта радите, видимо како то радите, и гадите нам се.

Хоћемо назад наш Јавни сервис, хоћемо новине и медије које ће нас поштовати и служити грађанима Србије а не интересним групама и страним владама.

Шта кад су новинари шљам и олош? | Српски културни клуб Најслободније место на интернету

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости