среда, 10. јануар 2018.

ЦРВЕНИ метео аларм

ЦРВЕНИ метео аларм
Одавно не пишем. Писање постаје у Србији (гладној, увелој, превареној, пониженој, експлоатисаној) одраз немоћи. Одавно не пишем. Писање постаје у Србији (гладној, увелој, превареној, пониженој, експлоатисаној) одраз немоћи. Писање или живот, писање или делање? Када се умањује вредност живота он је као трска на ветру, донекле одолева али не влада собом.

Човек овога века – слаб, дезоријентисан, са страхом да не буде горе, поништио је чак и своје инстинкте и знање да искорачи из окова. Како и замерити, кад и опрезна животиња када је умори глад улази у кавез. Знамо када – када је у кавезу храна. Кључала је Србија цело лето 2017. на 40 и више степени Целзијуса док су на асфалту полегли робови, ознојени, гладни и жедни копали Београд. Србија не ради – Београд се гради. Нико се није оглашавао сем понеког лекара, који је саветовао да се на улицу не излази без преке потребе.



Политичари које је грејало неко друго сунце по далеким пределима, нису видели туђу децу у тим радним условима, која ће бити инвалиди већ у својим тридесетим. Србију треба запослити, говорили су из својих удобних кабинета. Закон о двократном радном времену су заборавили јер су вечерње осветљење за рад на градилишту чували за украсе и лампионе које за Нову годину постављају три месеца раније.Оно мало ухлебљених и „боље ситуираних грађана је срећно“ са комадом пице од лажног вештачког сира (опасног по здравље) док је жваћу после радног времена и трче за прљавим аутобусима са редом вожње на сат времена, у којима је укључено грејање на 40 степени спољашње температуре.

Пред завршетак радова на Славији у рекордном року млади људи су шмирглали брусилицама камен у облаку прашине, седе косе од исте, без заштитне маске и опреме, док су други метлом чистили прашњав терен. Призор за незаборав. За министра здравља – лекара Лончара и министра за рад ти радници су били невидљиви. Та власт је изнад закона, морала, изнад Србије, са корбачем у руци. Видимо их задригле са ТВ екрана. За њих је Србија успешна земља са највишим БДП-ом. Премијерка се обрачунава са штрајкачима, сва без ауторитета, лажна и важна, јер обавља задатак Александра Вучића који се у све и даље меша са Уставом и Мирослављевим јеванђељем под мишком.

Ако сте заборавили председника Вучића је чак и велики Тесла видео као месију, самарићанина, творца, градитеља Београда на води и то му поручио на инаугурацији док је обилазио пределе Србије кроз макете постављене њему у част.Како је блажено и важно изгледао господин Вучић тада док му се велики Тесла „обраћао“. После тога, надахнуто је одржао најсрамнији говор у политичкој историји Србије обраћајући се урби ет орби. Ми знамо да здрављу није потребно огледало.Знамо за за ту политичку свиту не постоји црвене линије, као ни црвени метео аларм за малог човека. Знамо да о нашој судбини одлучује човек са легитимитетом који му даје четвртина грађана Србије. Знамо да је у њиховој власти све лажно од пице до премијера.

Знамо зашто Вучић жури да приведе крају предају Косов и Метохије. Знамо чак и за усмене договоре са налогодавцима који не праштају незавршен посао.Сведоци смо урушавања државе, парламента, Уставног суда, историје – будућности деце. Знамо све, а понашамо се као милиони страдалника који су у колонама ишли у крематоријум мисливши да ће га мимоићи. Људи са градилишта, како Пекић каже, „алтернативну врсту живота нити су запамтили, нити за тим што су о њему из друге руке чули осећају икакву менталну потребу“. Када сам једног мученика питала зашто се гуши у прашини од камена без опреме и зна ли да ће од тога умрети брзо, рекао је „ја и желим да умрем“.

Даље Пекић каже да „опадаље материјалног стандарда током низа људских генерација доводи најзад и до једне која за њим не пати једнако као што се дугим боравком у тамници губи потреба и за таквим предметима без којих се жвот на слободи не може ни замислити“. Иза нас је цео век страдања и дошли смо до девизе „Газда туци ме, само ме нахрани“. Обраћам се патриотама, успаваним интелектуалцима, радницима, земљорадницима, студентима и оним уплашеним, уцењеним грађанима. Понајвише онима који нас хране, лече и образују који треба да понесу бреме промена, и онима који не излазе на биралишта.

Изборимо се да сваку лошу власт брже смењујемо. Изборимо се да посланик уважава свог бирача. Има нас, нисмо сви исти као претходни урушитељи.Не дозволимо продају земље. Замрзнимо решавање питања Косова и Метохије док се не стекну повољније политичке околности. Не треба нам урушена бирократска Европска унија којој се власт упорно нуди. Писање или живот – питање је сад. Изаберимо живот, изаберимо напор да им видимо леђа. Ганди је седећи на улици са својим народом отерао похлепне Енглезе. Изаберимо жртву да све стане. Ако се агонија настави, бићемо болесни без болница и лечења, јер се оне продају почев од Дермато-венеролошке клинике, Завода за плућне болести и ТБЦ, Завода за психофилиолошке поремећаје и говорну патологију. Доћи ће на ред и друге. Лечиће само труднице и децу ако их буде, и заразне болести.

Искусно медицинско особље нас напушта. Бићемо робови без деце и државе. Удружимо се са предлозима како доћи до противотрова овој власти. „Тежак је крик болесника и роба, снажан је победника“ и праведника.Имали смо светли пример наших предака у Првом светском рату, пример истрајности, љубави за државу и нацију кроз најтеже пострадање. Не дозволимо да се то никада понови, а памтимо вечно.Времешни француски политичар и историчар Алексис де Токвил (рођен 1805.) је рекао: „Кад прошлост не буде осветљавала будућност, дух ће ходати кроз таму“.И прође још једна година…

ЦРВЕНИ метео аларм
Човек овога века – слаб, дезоријентисан, са страхом да не буде горе, поништио је чак и своје инстинкте и знање да искорачи из окова.


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Нема коментара:

Постави коментар