субота, 10. фебруар 2018.

Islam.live.net: Да ли су сада Србија и Срби опаснији за Бошњаке и БиХ него деведесетих?

Islam.live.net: Да ли су сада Србија и Срби опаснији за Бошњаке и БиХ него деведесетих?
ОВИ СЕ ДРЖЕ КАО ДА ТУРСКЕ ОКУПАЦИЈЕ НИЈЕ БИЛО, А НИ ХАНЏАР-ДИВИЗИЈЕ И АНТИСРПСКОГ РЕФЕРЕНДУМА
Бошњаци су информисани о дешавањима у БиХ, регији и свету. Ипак, питање је да ли су свесни значења тих информација. Да ли су свесни свог положаја у односу на Србију, односно да ли мисле да је тренутни положај Србије и Срба опаснији за Бошњаке и БиХ него током деведесетих?
Током 80-тих и 90-тих тешко је било замислити да ће Србија успети да развије веома блиске вањскополитичке односе са Русијом, али је Србија то ипак успела. Руси врше модернизацију војске у Србији, а имају и „хуманитарну“ базу у Нишу
За разлику од 90-тих, данас се србијанске полицијске снаге не морају камуфлирати у паравојне или параполицијске снаге при уласку у БиХ. Захваљујући Дејтону, отворено могу рећи да су послане из Београда. Такође, овоме се може још додати и сарадња између институција у РС у Србији. Наравно, блажени Дејтонски споразум дао је правне основе да дође до тога
ФАКТИ: Ови што настадоше као дериват турског окупационог механизма стигоше до Начертанија, чудо да нису и до Светог Саве. И, ево „убијају“ се да докажу да се Срби и Хрвати „припремају за сукобе, за напад на суверену БиХ“. Само, у овој њиховој „једначини“ постоји слаба тачка: и Срби и Хрвати су такође „суверена БиХ“ па не могу напасти на себе, своје део суверенитета и на своје територије. Ови би били у праву кад би се Срби и(ли) спремали за напад на муслиманске/бошњачке кантоне...
ЗАШТО је политика тако тешка? Једноставно речено, политика је тешка јер су људи тешки. Политика је тешка јер често једна страна не може или не жели да прихвати другу страну. Ово постаје велики проблем када страна која није прихваћена није свјесна свог стања.

Муслимани по много чему могу служити као примјер, па чак и по овоме.

У крхкој Југославији током касних „80-тих и раних ‘90-тих, муслимани, нису жељели признати да их Срби и Хрвати тешко прихватају. Муслимани, лојални Титови пионири, излазили су на улице широм БиХ покушавајући спријечити сукобе. Овако нешто није забиљежено на улицама градова у Србији и Хрватској.

Није ли ово занимљиво? Муслимани као народ који није започео рат излази на улицу понашајући се као да су криви за распад Југославије, док се Срби и Хрвати припремају за сукобе, за напад на суверену БиХ.

Нажалост, ни данас нисмо далеко од горе наведене ситуације, само што смо данас Бошњаци, а не муслимани. Дакле, Бошњаци који желе да прикажу реалну слику вањскополитичких односа Србије и Хрватске према БиХ често буду прозвани као особе које имају талента да шире мржњу.

Муслимани су у Југославији били „најтиши“, али су ипак били прозвани фундаменталистима. Доживјели су етничко чишћење, геноцид, систематско силовање, рушење богомоља и тако даље. Можда су шутјели из страха од удбаша, а можда једноставно нису имали „талента“ да шире мржњу.

Ако су тадашњи муслимани били фундаменталисти, шта смо онда ми данас?

За разлику од 80-тих и 90-тих политика је данас поприлично отворена за јавност. Медији извјештавају о многим догађајима. Људи су информисани, али се често заборавља чињеница да информација није уједно и знање. Информације постају безвриједне када се почну прихватати без анализе, а анализа је систематско испитивање и евалуација информација.

Бошњаци су информисани о дешавањима у БиХ, регији и свијету. Ипак, питање је да ли су свјесни значења тих информација. Да ли су свјесни свог положаја у односу на Србију, односно да ли мисле да је тренутни положај Србије и Срба опаснији за Бошњаке и БиХ него током деведесетих?

Срби су одувијек гајили одређене амбиције према БиХ, а они који се не слажу са овом констатацијом треба да прочитају само неколико дјела да им ствари постану кристално јасне. Рецимо дјело Вука Стефановића Караџића „Срби сви и свуда“ из 1836. године, „Начертаније“ Илије Гарашанина из 1844. године, „Хомогену Србију“ Стевена Мољевића из 1941. године, и „Меморандум“ Српске академије наука и умјетности из 1987. године понудит ће вам изузетан увид у српску политику према БиХ.

Ситуација ни данас није пуно другачија. Срби из РС желе припајање РС Србији и због тога није исправно да кажемо да они траже независност. РС, дакле, не жели да буде независна, она жели да буде дио Србије.

Занимљиво је и то да се Александар Вучић никад није оградио од оваквих амбиција.

Приликом прославе 600-те годишњице од Косовске битке, 28. јуна 1989. године, Слободан Милошевић је на Косову пољу рекао „нико не сме да вас [Србе] бије“, што је постала једна од карата српског националног идентитета. Сличне се изјаве дају и данас.

За разлику од Милошевића, Вучић је нашао законске основе да заштити српски народ. „Србија никоме не прети ратом, Србија не призива и не жели сукобе, али Србија и по Дејтонском споразуму и по сваком праву и моралном закону има обавезу да заштити свој народ“, рекао је једном приликом Вучић.

Занимљива је прича о заштити Срба у БиХ, који засигурно нису угрожени, а нарочито у РС. Вучић, вјероватно, попут Милошевића жели само нагласити да Србе нико не смије да дира, а они никоме не смију да пријете. Нажалост, Вучићева изјава није добила пажњу као Милошевићева.

Никада није објаснио ни од чега треба да штити српски народ, шта је то морална дужност, те зашто говори о томе ако нема опасности од нових сукоба.

Питање је како би се гледало да такве изјаве долазе од бошњачких политичара, чији народ нема терет прошлости као Вучићев. Да, рецимо, Бошњаци кажу да имају моралну дужност да штите свој народ у Санџаку, а да додају да никоме ратом не пријете.

Овакве или сличне изјаве сигурно би изазвале велике реакције у Србији, а вјероватно би их осудиле и међународне институције због мијешања у унутардржавне ствари Србије.

Нажалост, овакве изјаве долазе из Србије и пролазе скоро потпуно незапажено јер се ради о БиХ.

С друге стране, током 90-тих, Запад је константно критиковао Србију за мјешање у ратне догађаје у БиХ, у њен суверенитет и у њену независност. Данас Запад шути, иако му је јасно да политика из Београда дефинише политички дискурс у Бањалуци.

Током 80-тих и 90-тих тешко је било замислити да ће Србија успјети да развије веома блиске вањскополитичке односе са Русијом, али је Србија то ипак успјела. Руси врше модернизацију војске у Србији, а имају и „хуманитарну“ базу у Нишу.

Улазак српских војних, полицијских, паравојних и параполицијских снага у БиХ током 90-тих представљало је урушавање суверенитета БиХ. Данас постоји правна основа, Дејтонски мировни споразум, која дозвољава да србијанска полиција уђе у ријечне воде и територију БиХ. Наравно, ово се ради кроз заједничке вјежбе (нпр. Дрина 2016) са полицијским снагама из РС-а. Али ово, такође, показује да србијанске оружане снаге могу у кратком времену да буду у БиХ, да србијанске и полицијске снаге РС могу да дјелују здружено.

За разлику од 90-тих, данас се србијанске полицијске снаге не морају камуфлирати у паравојне или параполицијске снаге при уласку у БиХ. Захваљујући Дејтону, отворено могу рећи да су послане из Београда. Такође, овоме се може још додати и сарадња између институција у РС у Србији.

Наравно, блажени Дејтонски споразум дао је правне основе да дође до тога.

Заједничке сједнице влада Србије и Републике Српске одржавају се неколико година. Занимљиво је и то што је Србија често била осуђивана за учешће у босанском рату (1992-1995), напримјер УН резолуција 47/141 (Ситуација у БиХ), а да су јој при томе исти они који су је осуђивали дали правне основе да сарађује са Србима у БиХ на високом државном нивоу.

Срби се представљају као жртве

Срби су ипак одлучили да се на међународној сцени представе као жртве, као народ који има потребу да истакне своју потребу за очувањем. Управо ради тога, РС и Србија најавили су заједничку Декларацију о заштити и очувању српског народа.

Занимљиво је да ће баш та декларација бити предмет расправе у периоду када Србија има проблема са већином сусједних држава.

Није први пут да се Срби осјећају угрожено, али је први пут да се Срби из двије различите државе очитују по овом питању. Ово је за њих помак, прихватили то Бошњаци или не.

Милорад Додик, предсједник РС, обзнанио је да ова декларација неће бити пуко слово на папиру, већ програм по којем ће Срби из Србије и РС градити будућност. Наравно, држава БиХ и остали њени народи изостављени су из овог процеса.

Бошњацима није потребна оваква декларација, иако су одувијек били окружени „предаторима“. Бошњацима је потребно да схвате у каквом се политичком вакууму тренутно налазе.

Потребно је увидјети да је садашњи политички положај Србије по много чему опаснији него онај из 90-тих. Не можемо порицати да је тај период био крвав за Бошњаке и БиХ, али треба знати да се Срби овом декларацијом врло једноставно могу представити као жртве и усвојити систематски програм по којем ће „сачувати“ српски народ.

Сама природа декларације, према најавама, у духу је Вучићеве политике „Ми Срби пружамо руку помирења, али се осјећамо угрожено“.

Међутим, Александар Вучић никад није „пружио руку извињења“ за своје ратне изјаве против Бошњака и ангажман у БиХ, а сада говори и о угрожености српског народа.

Добро би било да Вучић и Додик објасне о каквој се угрожености српског народа ради.

Зар се може мирити ако се осјећа угрожено?

Какво је то помирење које Вучић нуди? Управо због овакве незграпне реторике, Вучић показује да је његов политички план за помирење у најмању руку озбиљно импотентан.

Islam.live.net: Да ли су сада Србија и Срби опаснији за Бошњаке и БиХ него деведесетих?
ОВИ СЕ ДРЖЕ КАО ДА ТУРСКЕ ОКУПАЦИЈЕ НИЈЕ БИЛО, А НИ ХАНЏАР-ДИВИЗИЈЕ И АНТИСРПСКОГ РЕФЕРЕНДУМАБошњаци су информисани о дешавањима у БиХ, регији и свету. Ипак, питање је да ли су свесни значења тих инфо


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Нема коментара:

Постави коментар