Црква је одбила сваку независност Косова
Порука Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији вишеструко је важан документ. Написана је промишљено и одмерено, са пуном свешћу о одлучујућем историјском тренутку у коме је настала. Српске политичке и медијске елите су, наиме, сасвим спремне на ирационалну и опасну размену – да се због празних обећања о придруживању полураспаднутој и према Србима непријатељској ЕУ, одрекну Косова и Метохије, својих сународника, своје историје, своје државне територије, будућности своје земље и своје деце.
Порука Сабора је писана са изразитом самосвешћу коју српској Светосавској цркви даје њена непрекинута мисија и историја, дуга осам векова. Управо је она, у првих неколико векова своје историје, кроз култове српских светаца, уобличила оно што ми данас зовемо српским националним идентитетом. Зато, суочена са Поруком, која нам стиже из нашег древног, осам векова дугог духовног и историјског искуства, „аргументација“ оних који би да се, на свом европском путу, „због мира и стабилности“, „страних улагања“, „ослобођења од митова“ одрекну Косова и Метохије, изгледа тако празно и бесмислено. Као увело, јесење лишће, које, ношено благим ветром вере и искуства, отпада са грана и остаје на блатњавој земљи.
Порука, дакле, суштински и логички проистиче из онога што Српска православна црква проповеда и чини већ пуних осам стотина година. Она је, у исто време, најнепосреднији наставак њеног Меморандума о Косову и Метохији из 2003. године, у коме је темељно образложено скоро све што се може пронаћи у Поруци. У јавности је већ примећено и да нема суштинске разлике између Поруке Светог Архијерејског Сабора и Апела за одбрану Косова и Метохије, обзнањеног на Бадњи дан 2018, који је, заједно са стотинама најугледнијих личности нашег јавног живота, потписало 12 епископа Српске православне цркве. Сада су иза тог става стали Свети Архијерејски Сабор и цела Српска православна црква.
Својом Поруком Српска црква је јасно и гласно одбила сваку независност „Косова“, укључујући и постепен, „пузећи“ пут ка независности, заснован на неком будућем „споразуму о свеобухватној нормализацији односа између Београда и Приштине“. Свети Архијерејски Сабор изјаснио се и против поделе Косова или размене територија са „Косовом“. О томе сведочи посебно важно позивање Поруке на Устав Републике Србије и на Резолуцију 1244 Савета безбедности УН.
Највећи део документа, на основу свакодневног искуства Српске цркве и народа на Косову и Метохији, подсећа на све оно што би чекало Србе у овим покрајинама, уколико би их се Србија, поделом или „свеобухватном нормализацијом“, одрекла: уништење, расељавање, преотимање светиња и брисање трагова било каквог историјског постојања.
Због тога се Црква залаже за једино што налажу разум и искуство: за наставак преговора све до успостављања једнаких права и слобода за све становнике Косова и Метохије, у оквирима правног поретка Србије и важећих норми међународног права.
Напад председника републике на Поруку Сабора и прећуткивање њеног текста и чак њеног постојања од стране медија под контролом власти, сведоче о томе да идемо ка сукобу између државе са једне, и цркве и друштва са друге стране. Јер, као и Црква, сви кључни учесници у јавној расправи о Косову, на универзитетима, у институтима, у САНУ, Матици српској, изјаснили су се против поделе и признања независности, у прилог „замрзнутог конфликта“.
Снисхођење и служење држави нису у традицији Српске православне цркве. Вековни живот у туђим, па и непријатељским државама, од Османског и Хабзбуршког царства преко НДХ до данашње Црне Горе, научио ју је да пружи отпор увек када је на то присиљена. То је Црква одметнутог и обешеног патријарха Јована Кантула, вођа побуна и сеоба патријараха Арсенија III Црнојевића и Арсенија IV Јовановића Шакабенте, митрополита и војсковођа Светог Петра Цетињског и Петра II Петровића Његоша, проте Атанасија Буковичког на чијем крсту се заклео Карађорђе и митрополита Мелентија који је на Љубићу ударањем у добош вратио посустале Србе у битку, митрополита Михаила који се сукобио са краљем Миланом и био смењен вољом Аустрије, патријарха Варнаве који се страдао пружајући отпор Конкордату Југославије са Ватиканом, патријарха Гаврила Дожића који је поздравио преврат 27. марта 1941, и са Светим Владиком Николајем провео рат у интернацији и у логору Дахау, попа Радојице Перишића из херцеговачког села Казанци који је прави зачетник устанка 1941. године, Светог владике Николаја и Светог Јустина Ћелијског који су умели да пруже отпор и Краљевини Југославији и Титовој Југославији…
Српска црква је, дакле, током дугих векова своје историје била сумњива, субверзивна и немилосрдно гоњена. На први поглед архаична, слаба и неорганизована, она је, са својим верним народом, надживела и победила све своје противнике. Таквим су их учинили управо Светосавски и Косовски Завет. То би требало да зна свако ко на њу данас удара.
Извор: Стање ствари
 |
Црква је одбила сваку независност Косова - ЦЕОПОМ Истина Својом Поруком Српска црква је јасно и гласно одбила сваку независност „Косова“, укључујући и постепен, „пузећи“ пут ка независности |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар